1. Уводне напомене
Сарадња са међународним кривичним судовима је битна и актуелна тема овде и
сада како са аспекта науке тако и због конкретно - историјске праксе. О томе
речито говоре процеси који обележавају почетак 21.века. То су снажни економски,
културни, политички, социјални, правни и други процеси развоја међународне
заједнице и радикалне трансформације националних држава. У савременој
међународној заједници развија се нови светски дух, у коме процеси сарадње међу
државама добијају све већи значај.
Они доприносе променама и развоју свести да светска заједница није прост
конгломерат независних држава већ заједница коју спајају заједнички интереси и
потребе и идентични или слични погледи на многе аспекте друштвеног живота.
Савремени процеси руше окоштале митове државних граница које - пред
налетом универзалног поимања једнакости међу људима, који се ''рађају слободни
и једнаки у достојанству и правима'' и свијести о неопходности да универзална
права и слободе човека морају бити заштићени правним системом - уступају
место глобалном свијету без граница. Такав свет није утопија нити илузија. Његова
изградња је започела општим прихватањем различитих међународних
институционалних облика садржаних у мултилатералним и билатералним
конвенцијама.
Тим процесима значајан допринос дају универзалне, међународне и
регионалне организације (Уједињене нације, међународне организације, Европска
заједница, Савет Европе и др.) , које залагањем за ширење идеје о људским
слободама и правима умногоме доприносе да највећи број националних држава
прихвата обавезу да штити и поштује та права, доприносећи да се сваки појединац
осећа припадником међународне заједнице.
1
Ваља подсетити да је готово половина
прошлог века била обележена праксом у којој је појединац своја загарантована
међународна права штитио пред националним судовима по поступку који је
одредило национално право.
1
Стојановић, З.: Организоване форме криминалитета, Безбедност и друштвена самозаштита, број
5/1990.
1
Постојање разлика у развијености правних система појединих држава
објективно је рађало могућност да се иста права на различит начин и са различитим
успијехом штите од државе до државе. То је стварало и могућност да појединац
дође у неравноправан положај, чиме би се нарушио читав међународни правни
поредак. Самим тим не би био обезбеђен ни једнак третман држављана свих држава
чланица међународне заједнице. Отуда захтјев за непосредну примјену норми
међународног права представљанеопходност савременог развоја.
Међутим, услед непостојања кодификованог међународног права, па самим
тим и међународног кривичног права, сваки појединац је истовремено субјект и
националног и међународног права, који паралелно функционишу у готово свим
државама света.
2
Иако прописи међународног права, па аналогно томе и
међународног кривичног права, воде порекло из међународних уговора, они не
обавезују само државе потписнице већ и појединца.
Односно, сваки појединац има у међународном кривичном праву одређену
заштиту, али му се овим правом могу наметнути и одређене обавезе. Из таквог
односа јавља се и неопходност примјене и развоја међународног кривичног права
као наднационалног права, које не ствара национална држава по уобичајеном
легислативном путу, већ наднационални органи међународне заједнице.
3
Отуда
сарадња међу државама добија све више на значају, који се манифестује у
изналажењу нових форми и облика непосредне примене норми међународног
кривичног права, као супранационалних норми.
4
Сарадња међу државама и
унутар међународне заједнице изражава методе и разне облике међусобних односа
и начин остваривања одређених заједничких и јединствених циљева. Свијет без
граница .Изградња свијета без граница све више добија обиљежје глобалног
система, који обједињује све државе у јединствен економски, информативни,
технолошки, одбрамбени, културни, правни, и др.систем. То је условило да готово
2
Бошковић Мићо: Организовани криминалитет, Полицијска академија, Београд, 1998.
3
Слободан Плазинић, Специјалистички рад на тему : Појам и делатности организованог
криминалитета, Факултет политичких наука Београд, 2004.
4
Игњатовић, Ђ.: Организовани криминалитет - други део, Полицијска академија, Београд, 1998.
2
Међународна заједница је у томе успела тек оснивајући Стални
међународни кривични суд, који није производ силе нити је било коме наметнут
већ су се приликом доношења његовог Статута поштовале све фазе које су
неопходне приликом доношења и усвајања једне мултилатералне међународне
конвенције законског карактера.
Оснивањем овога Суда остварена је идеја о неопходности кодификације
међународног кривичног права што указује и на спремност међународне заједнице
да изграђује наднационални независни међународни казнени систем који ће
садржати општа правила кривичне одговорности и инструменте за њихову
примену. Према томе, почетак 21. века обиљежен је Међународним кривичним
судом који има међународни правни субјективитет и надлежан је да суди
извршиоцима најтежих међународних злочина на територији свих држава
чланица
7
.
Експанзија криминала у свјетским размерама представља највећу претњу
владавини права и остваривању основних људских слобода и права. Све државе
свијета суочавају се са овом опасношћу. То је приморало државе да изналазе нове
облике међународне сарадње с циљем постизања што бољих резултата у борби са
овим друштвеним злом. У борбу против криминала укључени су сви сегменти
државног устројства; развија се мултидисциплинарна међудржавна сарадња у коју
су укључени законодавни, извршни, административни и други органи држава
између којих се одвија сарадња.
8
Пружање међународне кривичноправне помоћи
регулисано је законом, међународним уговором, или и једним и другим. Ту помоћ
национални судови могу указивати и страним судовима под правно одређеним и
регулисаним условима, а радње које су предмет пружања правне помоћи
иностраном суду спроводе се по одредбама домаћег законодавства.
9
Међутим, оне
се могу извршити и на начин који захтева инострани суд, ако такав поступак није
противан јавном поретку земље од које се тражи правна помоћ.
7
Мршевић, З.: Ембарго као фактор организованог криминалитета,
организовани криминалитет и корупција, Српско удружење за кривично право, Београд, 1996.
8
Бошковић Мило: Социјална патологија, Правни факултет Нови Сад, 2002.
9
Васиљевић, В.: Превенција и репресија организованог криминала, Безбедност и друштвена
самозаштита, Београд, број 12/1990
4
Национални судови међународну правну помоћ не врше по службеној
дужности већ само на основу замолнице иностраног државног органа. Према томе,
пружање међународне кривичноправне помоћи није међународна обавеза државе
већ ствар њеног нахођења. За пружање овог вида међународне сарадње није
неопходно постојање домаћих правних прописа или међународних уговора.
Међународно кривично право данас се све више поима као интегративно право у
коме су садржане двије компоненте: национално и међународно.
10
Оно се дефинише као укупност казненоправних норми,обједињених
међународним односима. Оно је посебна правна дисциплина, настала у 19. вијеку,
која се данас одређује као скуп правних прописа, утврђених од међународне
заједнице, или насталих непосредним билатералним или мултилатералним
међународним уговорима, којима се утврђују међународна кривична дјела и
прописују кривичне санкције за њихове учиниоце.
11
Сложеност и основаност
међународног кривичног права налази се у прописима којима се утврђују поједина
кривична дела и санкције за њихове учиниоце, као и у начину решавања сукоба о
просторном важењу кривичних закона држава. Данас све више преовлађује
мишљење по коме је задатак кривичног права, а самим тим и међународног
кривичног права, да обезбеди мир и минимум правичне поделе добара, да сваком
појединцу пружи могућност слободног изражавања своје личности, што
представља есенцијалну садржину функције правне државе.
2. Појам организованог криминалитета у домаћој теорији
Схватања домаћих еминентних кривичара, криминолога и криминалиста,
без обзира на то да ли су изнијета непосредно или на основу анализа и прихватања
схватања појединих страних аутора, углавном указују да је, уз све тешкоће у
10
Мршевић, З.: Организовани криминал, Актуелни проблеми
сузбијања криминалитета, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1993.
11
Игњатовић, Ђ.: Организовани криминалитет - други део, Полицијска
академија, Београд, 1998.
5
Управо успостављена криминална веза са државом и њеним органима
даје посебно квалитетан садржај таквој криминалној организацији, јер таква веза
организованом криминалитету омогућава бољу заштиту илегалне и вршење
легалне дјелатности, одређене концесије,остваривање значјног профита, што ствара
услове да поједини његови шефови испоље интересовање и настоје да уђу у неке
структуре политичке власти.
Владимир Водинелић доводи у везу организовани криминалитет са
појединим државним органима, привредним и финансијским структурама већег
значаја и јачег утицаја у пословном свијету.
14
Добривоје Радовановић сматра да организовани криминалитет мора бити у
спрези са државом и да њега нема без сарадње са властима, независно од тога која
партија је на власти и који режим је у питању. Од способности организованог
криминалитета зависи колико ће доспјети у врх власти и које ће структуре
освојити, но по правилу се рачуна на полицију, судство, али и на парламент, да би
се могло утицати на битне закључке, доношење закона и важне привредне одлуке.
15
Зорица Мршевић истиче да организовани криминалитет представља посебну
врсту пословног предузећа које има коријене у политичко - економским условима
друштва и које у домену криминала уноси факторе лидерства, групне дисциплине,
послушности, сарадње и планирања, ради остваривања профита, што је један од
услова ефикасности у политичком, економском и уопште друштвеном животу.
Такође, наводи да организовани криминалитет не може да настави своје активности
без макар и пасивног допуштања својих операција од стране органа правне
присиле.
16
Мило Бошковић под појмом организованог криминалитета подразумјева
врсту делинквенције и типологију криминалних појава везану за активност
професионалних криминалних организација. То је дјелатност "привредног типа"
14
Водинелић, В.: Криминалитет са мрежном структуром и организовани криминалитет профита,
Безбедност МУП Р Србије, Београд, број 1/1998.
15
Радовановић Д.: Криминалце штити држава, чланак објављен у Вечерњим новостима, Београд, 25.
10. 2003., стр. 6
16
Мршевић, З.: Организовани криминал, Актуелни проблеми сузбијања криминалитета, Институт
за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1993, стр. 87 - 88, 93 - 96
7
