Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za pedagogiju
Seminarski rad iz uvoda u pedagogiju
TEMA: Odnos pedagoške teorije i vaspitne
prakse
Predmetni profesor:
Decembar, 2014.
Odnos pedagoške teorije i vaspitne prakse
Nasa pedagoška teorija zaostaje u mnogim pitanjima za vaspitnom praksom. Ova
tvrdnja se moze prikazati u nekoliko kategorija:
a)
Naša pedagoška teorija zaostaje u proučavanju novih društveno-idejnih potreba,
i opredeljenja značajnih za vaspitanje.
Kod nas, tahvih je opredeljenja veoma mnogo. Neka od njih su sledeća: Podruštvljavanje
vastpitanja, uspostavljanje novih društveno-ekonomskih odnosa u sferi vaspitanja,
integracija vaspitanja sa udruženim radom i društvenom sredinom, izgradnja potpuno
novog-samoupravnog socijalističkog sistema vaspitanja i podela vaspitnih obaveza među
većim brojem raznovrsnih činilaca. Ta pitanja se kod nas ne proučavaju organizovano, a ni
sistemski. Neka od njih jedva da su prisutna u pedagoškim istraživanjima i raspravama,
odnosno prisutna su samo povremeno. Međutim, ta pitanja su za nas posebno aktuelna
pošto se ne javljaju u tom vidu u drugim zemljama. Ona su naša, specifična za nas. Prema
tome, naša pedagogija bi morala takva pitanja i te kako temeljno proučavati. Pedagogija bi
trebala da se nađe samo u poziciji da razrađuje te zahteve, da vrši njihovu pedagogizaciju.
Trebalo bi preispitati odnos između pedagogije i politike i dovesti ih u međusobni kritički
odnos.
b)
Mnogi pedagoški zahtevi su dati u suviše neodređenom vidu, odnosno suviše su
konkretni i precizni.
Ovi zahtevi na taj način prerastaju u određene šablone i kalupe. Ni jedno ni drugo nije
prihvatljivo za vaspitnu praksu. Iako u pedagogiji ima veoma mnogo onog ,,treba” – to
treba je veoma često daleko od onoga što stvarno treba i što se može i mora učiniti u
praktičnoj vaspitnoj delatnosti.
c)
Postoje pitanja koja su uže pedagoška.
Po ovim pitanjima, pedagoška teorija kod nas zaostaje. Na primer, reč je o promeni
položaja ispitanika iz objekta u subjekt vaspitnog procesa, o promeni karaktera, rada
nastavnika, koji od izvršioca određenih zadataka postaje i izvršilac u svom radu, od
nastavnika koji samo poučava u stručnjaka koji poučavajući vaspitava svakog učenika. Reč
je o savremenoj krizi škole. Ova pitanja tako da su prihvatljiva i upotrebljiva za praksu.
Navedena kategorija pitanja nije samo naša. Međutim, mi se nalazimo u situaciji da ih
moramo rešavati na specifičan način, pa je sistemsko proučavanje ovih pitanja neizbežan
zadatak pedagoške teorije.
d)
Postoji veliki fond pedagoških saznanja koja imaju fundamentalni značaj za
vaspitanje, alit a pitanja nisu na pravi način operacionalizovana i prihvatljiva za
vaspitnu praksu.
Za ovu kategoriju pitanja mogli bi se navesti mnogi primeri:nove teorije učenja, novi oblici
organizacije učenja, mnoge inovacije u učenju izvzvane naučno-tehnološkom revolucijom,
kompjuterima, uspostavljanja novih odnosa izveđu škole I društvene sredine. Ne može se
prebacivati na leđa nastavnika i njihovog stvaralaštva traženje rešenja koja su u nadležnosti
pedagoške teorije. Oni, ne mogu da rešavaju tako krupna pitanja u procesu svog praktičnog
pedagoškog rada. Pedagoška teorija je dužna da im ponudi moguće odgovore na takva
pitanja a to može ako organizuje odgovarajuće primenjena istraživanja. Takvih istraživanja
u našoj pedagogiji je nedovoljno.
4
Odnos pedagoške teorije i vaspitne prakse
e)
Može se tvrditi da naša pedagoška teorija zaostaje i u kritičkom analiziranju,
ocenjivanju i uopštavanju stvaralačkih pokušaja mnogih ustanova, škola. i nastavnika
pojedinačno.
Mnogi nastavnici, na primer, tragaju za novim rešenjima. Međutim, bez obzira na te I
druge različite nivoe njihova stvaralaštva, činjenica je da vrednih tekovina takvog rada ima
kod nas već sada dosta.
Ako se, dakle, uzmu u obzir samo ove navedene kategorije pitanja , može se utvrditi da
pedagoška teorija kod nas zaostaje za vaspitnom praksom. U pravu su, prema tome, oni
koji zastupaju stav da pedagoška teorija zaostaje za vaspitnom praksom, međutim, onis su
samo delimično u pravu.
2) Priroda i karakter zaostajanaja vaspitne prakse :
Postoji više vidova i oblasti zaostajanja vaspitne prakse kod nas za pedagoškom teorijom.
Ti vidovi su sledeći:
a)
Mnoge pedagoske tekovine nisu stigle do vaspitne prakse.
Sa njima se ne upoznavaju ni oni koji se pripremaju za profesionalne vaspitače ,a ni oni
koji su vec vaspitači u toku organizovanog procesa usavršavanja. Razlozi za to su:
nedovoljno prostora za pedagoško obrazovanje, zatim nedovoljno je priručne i druge
pedagoške literature, nedovoljno učešće mnogih nastavnika iz institucija za obrazovanje
pedagoških kadrova. Kod nas je još uvek nerazvijen sistem samousavršavanja pedagoških
kadrova, relativno je slabo čitanje pedagoške periodike i posebne pedagoške publikacije.
Zbog toga zaista ne treba da čudi što
mnoge tekovine pedagoške nauke ostaju nepoznate
onima koji bi trebalo da ih koriste u svom praktičnom vaspitnom radu.
U Srbiji
ne postoji izgrađen i ustaljen sistem po kome bi tekle informacije od pedagoške
teorije ka vaspitnoj praksi.
Kod nas se, na primer, vrše određena istraživanja, objavljuju se
izveštaji o tim istraživanjima, prevode se dela inostranih pedagoških stručnjaka i sl., ali
niko organizovano ne brine o tome da to dodje do praktičara. Mnogi ne znaju da takva
istraživanja i literature postoje.
b)
Mnoge pedagoške novine i tekovine, čak i kada, kao-tako, postanu poznate
teoretičarima, oni ih ne koriste u praksi.
Razlog jeste ustaljen način rada koji se ne želi menjati, delovanje tradicije, nedovoljna
ubedjenost praktičara da je to novo bolje i efikasnije, i odstustvo želje da se radi drugačije
nego do tada. Štaviše, postoje mnogi nastavnici koji nastoje pošto-poto da novine uspeju u
praksi kako bi dokazali njihovu neodrživost, pogrešnost i praktičnu neprihvatljivost tj. da
stvore osnovu da rade onako kako su radili pre toga
. Ponekad se stice utisak da javne
diskusije o novinama vise štete nego koriste.
Jer, praktičari ne moraju i nisu uvek najbolje
sudije za takve novine. To vodi ka zaostajanju vaspitne prakse za pedagoškom teorijom.
c)
Nije retko kod nas da raznovrsna administrativno-normativna rešenja postanu
prepreka za unošenje novina u vaspitni proces i vaspitnu praksu
.
U Srbiji su glasni zahtevi od strane nastavnika da se mnoga stručna pedagoška pitanja reše
normativnim dokumentima. Međutim, to se u praksi često i čini. Ovakva situacija
5
