2
POJAM I VRSTE BRAKA U RIMSKOM PRAVU
U svim patrijarhalnim društvima sa zatvorenom kućnom privredom, brak
se shvata uglavnom samo kao sredstvo, put da se obezbede radna snaga i
potomci, koji će produžiti život porodice. Žena je pritom više objekt nego
subjekt, pa je potčinjenost mužu
karakteristika njenog položaja u
porodici. Rimska varijanta ovakvog
braka jeste brak sa manusom. Njega
srećemo na početku rimske istorije i
on se zadržava kao vladajući oblik
braka sve dok osnovurimskog
društva predstavlja zatvorena kućna
privreda.
U toku druge polovine republike,
paralelno sa razvitkom robne
proizvodnje i robno-novčnane
privrede, što znači potiskivanjem i
razbijanjem zatvorene kućne
privrede, razvija se novo shvatanje
braka, novi položaj žene u porodici i
novi lični i imovinski odnos izmedju
branih drugova, što sve skupa stvara
novi braqčni odnos, novu vrstu
braka – brak bez manusa. Ali, brak sa manusom se nije sasvim izgubio, već se,
zaključivan u formi confarreatio, održao još dugo u jednom uzanom krugu
porodica nobila koje su pretendovale da u svojim rukama drže najviiša
sveštenička zvanja.
Brak mez manusa je bio u primeni sve do kraja rimske istorije, ali to ne
znači da je on u toku druge polovine republike dobio svoj definitivni oblik i
ostao nepromenjen do kraja. Naprotiv, on je u periodu republike dobioo samo
svoje osnovne konture, zadržavajući mnoge elemente nasledjene iz prošlosti.
Njih se u toku principata i dominata postepeno oslobadjao pa je tek u periodu
domminata, dobrim delom pod uticajem hrišćanstava, došlo do shvatanja braka
kao ravnopravne zajdnice muža i žene, koju Modestin definiše na sledići način:
nuptiae sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et
humani iuris communicatio.
( Brak je veza muža i žene, doživotna zajednica,
ustanova božanskog i ljudskog prava ).
4
ZAKLJUČENJE I RAZVOD BRAKA
Da bi se mogao zaključiti brak koji
ius civile
priznaje, bilo je potrebno da
budući bračni drugovi nisu u srodstvu kkoje predstavlja bračnu smetnju,da svaki
od njih ima ius conubi, i da svaki od njih ima odredjeni uzrast. Brak se nije
mogao zaključiti izmedju agnatskih srodnika svih stepena, krvnih srodnika u
pravoj liniji svih stepena i krvnih srodnika u pobočnoj liniji do četvrtog stepena.
Ius combii, tj. Pravo da za srodnika u pobočnoj liniji do četvrtog stepena. Ius
conubii, tj. Pravo da zaklljuče brak koji ius civile priznaje, imali su samo rimski
gradjani ( cives ) i latini veteres. Brak peregrina je bio regulisan njihovim
soopstvenim pravom. Samo pojedini pergrini su, za izvesne zasluge dobijali ius
conubii. U prvo vreme ga nisu imali ni plebejci – to je bilo jedno od poslednjih
prava koje su izvojevali. U pogledu uzrasta tražio se pubertas.
Manus – brak se zaključivao u formi
coemptio, ili confarreatio.
Coemptio je kupovina žena u formi mancipacije. Confarreatio je zaključenje
braka uz religijski obred i prinošenje na žrtvu hleba, izgovaranje odredjenih reči
i odredjeni ceremonijal. To je osnovna, najviše primenjivana i najviše rimska
forma za zaključenje braka. Ona sadrži u sebi u stvari religijski obred i
ceremonijal koji se žena oslobadja svog ranije porodičnog religiskog kulta i
privodi porodičnom ognjjištu, a to znači porodičnom religijskom kultu i
precima, muževljeve porodice. Ovom formom su mogli da se služe samo
patriciji. Ako je bračna zajednica zasnovana bez formalnosti coemptio i
confarreatio, onda se ona pretvarala u brak sa manusom tek pošto je žena
provela godinu dana neprekidno u muževljevoj kući. Za ovakav manus brak
govorilo se da je nastao „upotrebom“ .
Brak se mogao rastaviti samo voljom muža ili njegovog i ženinog
paterfamilijasa. Žena nije mogla sama razvesti svoj brfak. Nsu zahtevani za
razvod braka nikakvi drugi uslovi nego da se izvrši forma suprotna onoj u kojoj
je brk zaključen: diffareatio, ako je brak bio zaključen u formi confarreatio, a
prividna prodja žene, ako je bio zaključen na drugi način.
