Odlomak

1.UVOD

Načelo neformalnosti derivira iz načela privatne autonomije volje.
“Autonomija volje predstavlja potvrdu postojanja subjektivnih građanskih prava ali i garanciju položaja i uloge volje pojedinca u zasnivanju, promeni i prestanku građanskih subjektivnih prava.
Prema članu 10. Zakona o obligacionim odnosima, osnovnono načelo “Autonomija volje” definisano je na sledeći način: “Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji”.
Prvi deo odredbe, da su strane u obligacionim odnosima slobodne, znači da sadržina obligacije koja nastaje ugovorom nije u nadležnosti zakona, već ugovarača. Međutim, ta sloboda nije bezgranična, već mora biti u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, koje granice su dosta široko postavljene. Koliki je značaj volje stranaka vidi se i u osnovnim pravilima tumačenja, da pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba pronaći zajedničku nameru ugovarača.
Prva navedena granica slobode volje ugovarača su prinudni, imperativni propisi, koji imaju različitu prirodu. Mogu biti, domaći, međunarodni, građanskopravni, krivičnopravni, upravnopravni, kao i podzakonski akti. Ukoliko je ugovor ili neke njegove odredbe protivne prinudnim propisima, on je u celini ili u tim odredbama apsolutno ništav.
Pored prinudnih propisa, granica navedene slobode je i javni poredak, koji se može shvatiti u širem ili užem smislu.
U širem smislu, to je skup svih ograničavajućih pravila koja čine granicu između dopuštenog ili nedopuštenog u ugovornom pravu. Dakle, u ovom smislu, javni poredak obuhvata javni poredak, dobre običaje i moralne norme. U užem smislu, ima više definicija javnog poretka. Prema jednom mišljenju, definicija javnog poredka u užem smislu je nemoguća i nepotrebna, već da konkretizovanje javnog poredka treba prepustiti sudovima. Drugo mišljenje takođe polazi od toga da se radi o složenom pojmu, ali da to ne treba da bude opravdanje za izbegavanje pokušaja da se daju odgovarajuće karakteristike ovog pojma.
Prema našoj pravnoj nauci, javni poredak je ustanova društvenog i pravnog poredka koja je složenija od jednostavnog izraza nekog zakonskog propisa, jer predstavlja simbiozu elemenata društvenog i pravnog poretka uopšte. A takođe, ima mišljenja da je javni poredak sačinjen od onih prinudnih rešenja koja nisu obuhvaćena prinudnim propisima i dobrim običajima. Tako na primer, sva načela sadržana u ustavnim i zakonskim propisima, koja imaju prinudni karakter, ali koja nisu konkretna i koja se zato ne mogu neposredno primeniti, ulaze u pojam javnog poretka. Tako se u našoj pravnoj nauci navode: pravni standardi, odnosno generalne klauzule, kojima se sudiji daju određene, uže ili šire, smernice u vezi sa primenom odgovarajućih normi. Dakle, to su ona ograničenja koja nisu konkretizovana, ali koja se mogu konkretizovati u sudskom postupku iz načelnih i drugih odredaba koje imaju opšti karakter. Konkretizacija javnog poretka, pošto se odnosi na sadržinu ugovora, uvek se javlja ili u materiji predmeta ili u materiji kauze ugovora.
Prema naslovnoj odredbi, dobri običaji su takođe granica predmetne slobode, autonomije volje.
Kao što je svima poznato, običaji su nepisana pravila ponašanja, koja su nastala spontano, dugotrajnim upražnjavanjem faktičkog ponašanja, a koja su prihvaćena u određenoj široj ili užoj društvenoj grupi. Da bi to ponašanje postalo običaj, potrebno je da u društvenoj grupi postoji svest o obaveznosti ponašanja, koje se doživljava kao norma. Ako takvu svest ne prati pravna, već društvena sankcija, reč je o faktičkom običaju. Ako zakon upućuje na primenu običaja, onda se radi o pravnom običaju. To upućivanje može biti generalno, naročito u trgovinskom pravu, a može biti i specijalno. Bez obzira koja vrsta je u pitanju, moraju biti podobni da se podvedu pod “dobre običaje”.Koji su običaji dobri je pravo pitanje koje sud ocenjuje u svakom konkretnom slučaju imajući u vidu kompleks moralnih normi, koje su vladajuće u trenutku ocene. Da li će jedan običaj biti prihvaćen kao dobar zavisi od njegove ocene kroz načelo savesnosti i poštenja, odnosno moralnih normi sredine u kojoj se to pitanje postavlja, kao i celine javnog poretka tog pravnog sistema. Povreda dobrih običaja je moguća naročito u odnosu na kauzu ugovora” .

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

  • 14 stranica
  • Obligaciono pravo -
  • Školska godina: 2022
  • Seminarski radovi, Pravo
  • Srbija,  Beograd,  UNIVERZITET UNION - Fakultet za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić  

Više u Pravo

Više u Seminarski radovi

Komentari

Click to access the login or register cheese