Prijavljivanje interesa u vezi sa odlukom državnog organa

Алтернативно решавање спорова (АДР) или екстерно решавање спорова (ЕДР) обично
означава широк спектар процеса и техника решавања спорова које стране могу да
користе за решавање спорова уз помоћ треће стране. Користе се за стране које се не
слажу које се не могу споразумети без парнице. АДР се такође све више усваја као
средство за помоћ у решавању спорова унутар судског система.
Упркос историјском отпору многих популарних партија и њихових заговорника против
АДР-а, АДР је последњих година стекао широко прихваћеност како у општој јавности
тако и у правној професији. У ствари, неки судови сада захтевају од неких страна да
прибегну АДР-у неке врсте попут медијације, пре него што дозволе да се предмети
странака суде. Поред тога, стране у трансакцијама спајања и аквизиције све се више
окрећу АДР-у да би решиле спорове након аквизиције.
Растућа популарност АДР-а може се објаснити све већим бројем предмета у
традиционалним судовима, перцепцијом да АДР намеће мање трошкова од судских
спорова, преферирањем поверљивости и жељом неких страна да имају већу контролу
над одабиром појединца или појединаца који ће решити њихов спор. Неки од виших
судова у одређеним јурисдикцијама су снажно за ову (АДР) употребу медијације за
решавање спорова.
Од 1990-их многи амерички судови такође се све више залажу за коришћење АДР-а за
решавање спорова. Међутим, није јасно да ли странке у поступку могу правилно да
идентификују и затим користе АДР програме који су им доступни, чиме потенцијално
ограничавају њихову ефикасност.

Тужба
Захтев у парничном поступку је радња којом се покреће парнични поступак. У суштини,
тоје захтев правног лица да суд пружи заштиту за повређено субјективно право. Суд је
уважио тај захтев и против њега је поднета тужба.
У теорији је заступљено мишљење да је тужба истовремено усмерена и против туженог,
којисвојим понашањем, а посебно испуњавањем дужности, може тужбу обесмислити. У
науци се такође подвлачи да тужба није правни посао. Радње које настају по његовом
подношењуодређују се законом, а не тужиоцем.
Реч „тужба“ се у ЗПП користи за означавање потраживања, а понекад и тужбе. Уз тужбу
се могу поднети и други предлози, нпр. за обезбеђење доказа, или за изрицање
привремене мере, а може се дати материјалноправна изјава воље која је од значаја за
успех у спору, нпр.раскид уговора.

Врсте тужби
Према врсти заштите коју тражи тужилац, тужба може бити:
– за осуду дела (кондемнаторно)
– за утврђивање (декларативно) и
– за правну промену (трансформативну, конститутивну).
Деклараторном тужбом тужилац тражи да суд утврди трајност (позитиван) или
непостојаност (негативност) правног односа. Поред тога, право помиње и право као
предметутврђивања, али ово разликовање не подразумева разлику у поступку.
Однос који више не постоји може бити предмет утврђивања само ако је његово
претходно постојање основ за потраживање у садашњости. Тужилац не може захтевати да
се однос који ће настати у будућности утврдити као постојећи или непостојећи.
Утврђивање правних чињеница, нпр. да је једна странка послала изјаву одређене
садржине не може се тражити тужбом. Један изузетак од овог правила је тужба за
утврђивање аутентичности документа.