Захтев у парничном поступку је радња којом се покреће парнични поступак. У суштини,
то је захтев правног лица да суд пружи заштиту за повређено субјективно право. Суд је
уважио тај захтев и против њега је поднета тужба.

У теорији је заступљено мишљење да је тужба истовремено усмерена и против туженог,
који својим понашањем, а посебно испуњавањем дужности, може тужбу обесмислити. У
науци се такође подвлачи да тужба није правни посао. Радње које настају по његовом
подношењу одређују се законом, а не тужиоцем.

Реч „тужба“ се у ЗПП користи за означавање потраживања, а понекад и тужбе. Уз тужбу
се могу поднети и други предлози, нпр. за обезбеђење доказа, или за изрицање
привремене мере, а може се дати материјалноправна изјава воље која је од значаја за
успех у спору, нпр. раскид уговора.

1.1

Врсте тужби

Према врсти заштите коју тражи тужилац, тужба може бити:



за осуду дела (кондемнаторно)



за утврђивање (декларативно) и



за правну промену (трансформативну, конститутивну).

Деклараторном тужбом тужилац тражи да суд утврди трајност (позитиван) или
непостојаност (негативност) правног односа. Поред тога, право помиње и право као
предмет утврђивања, али ово разликовање не подразумева разлику у поступку.

Однос  који  више  не  постоји  може  бити  предмет  утврђивања  само  ако  је  његово
претходно постојање основ за потраживање у садашњости. Тужилац не може захтевати да
се  однос  који  ће  настати  у  будућности  утврдити  као  постојећи  или  непостојећи.
Утврђивање  правних  чињеница,  нпр.  да  је  једна  странка  послала  изјаву  одређене
садржине  не  може  се  тражити  тужбом.  Један  изузетак  од  овог  правила  је  тужба  за
утврђивање аутентичности документа.

Благојевић Б. (2021): Правна енциклопедија, Савремена администрација, Београд, стр. 201