Sporazumi o priznavanju krivičnih dela

Споразум о признању кривичног дела је институт прописан и уређен Закоником о кривичном поступку. Иако је у употреби годинама, стиче се утисак да јавности, односно грађанима није јасно шта овај институт представља, каква је његова улога у кривичном поступку, коме од њега користи и да ли треба да постоји код све.

Споразум о признању кривице је врста уговора који се закључује између јавног тужиоца и окривљеног, уз обавезно присуство браниоца, од доношења наредбе о спровођењу истраге до завршетка главног претреса.

Преговоре за закључивање споразума о признању кривичног дела може покренути јавни тужилац, али и окривљени и његов бранилац, у усменој или писменој форми. Сам споразум о признању кривичног дела се закључује у обавезној писаној форми и садржи елементе прописане законом, од којих су неки обавезни, а неки факултативни. Споразум о признању кривичног дела потписују јавни тужилац, окривљени и његов бранилац и уз њега се увек прилаже оптужница (оптужница или оптужница).

Стога се сматра да је индивидуализација казне тзв императив кривичне политике, будући да је њена суштина у „спровођењу таквих механизама који ће омогућити да се учиниоцу кривичног дела примени казна која је у конкретном случају најадекватнија, узимајући у обзир особине личности учиниоца кривичног дела. и извршеног кривичног дела. О овом ставу је питање вођеног споразума о признању кривичног дела, имајући у виду да санкцију не одређује суд већ се о њој договарају саме странке. С тим у вези постављају се питања у којој мери се традиционалне процесне улоге доводе у питање, да ли се при „уговарању“ санкције уопште може применити члан 54. КЗ и да ли сврха кажњавања прописана чланом 42. КЗ може бити постигнут уз такву уговорену санкцију. Као полазна основа за одговор на горња питања послужиће компаративна анализа америчког система у погледу одмеравања казне.