Principi ego psihologije
Dok analiza mehanizama odbrane koju je izvela Ana Frojd može da se dovede u
vezu i sa tradicionalnom psihoanalizom i sa ego psihologijom, drugi aspekti ego
psihologije se jasnije odvajaju od psihoanalize. Frojd je naglasio da je primarni zadatak
ega da posreduje između ida, superega i spoljašnje realnosti. S tačke gledišta ego
psihologije, ego radi mnogo više od toga.
Ego je uključen u proces adaptacije
. Ovo
gledište podrazumeva da su adaptacija i svesni procesi pomoću kojih do nje dolazi važniji
za ličnost nego što je nesvesno instinktivno ponašanje.
Ego psihologija takođe pretpostavlja da
ego postoji pri rođenju, odvojen od ida, i da
ima sopstveni izvor energije
.
Osnivač ego psihologije Hajnc Hartman
Hajnc Hartman je rođen 1894. godine u Beču. Završio je studije medicine, ali je
tokom studija slušao i predavanja iz psihologije, filozofije i sociologije. Tokom 20-tih
godina XX veka bio je vodeći teoretičar Bečkog psihoanalitičkog udruženja. Uoči drugog
svetskog rata odlazi prvo u Švajcarsku, a zatim u Njujork, gde je bio istaknuti član
Američkog psihoanalitičkog udruženja, a i predsednik Međunarodnog psihoanalitičkog
udruženja tokom nekoliko godina, čiji je počasni predsednik ostao do svoje smrti.
Rekonceptualizacija ega
Hartman je smatrao da je ego čovekov specijalni organ adaptacije, pa su deca po
rođenju odmah opremljena tako da se uklope u svoju fizičku i psihološku sredinu. Ova
oprema sastoji se od seta intrinzičkih potencijala ili ego kapaciteta slobodnih od
konflikta. Za razliku od Frojda, Hartman je smatrao da se
id i ego razvijaju simultano i
funkcionišu nezavisno, iako sinhronizovano
. Svaki ima svoje sopstvene biološke korene i
izvore energije.
Hartman je pretpostavio da ego simultano vrši dve uloge. S jedne strane, on
redukuje konflikt između ida i superega i između ida i spoljašnje realnosti, kao što je
Frojd smatrao. S druge strane, on deluje kroz svoje kognitivne procese da bi osobu bolje
prilagodio sredini.
Hartman je smatrao da ego mora da deluje u dva odvojena modaliteta da bi
uspevao da barata ovim različitim funkcijama. Kada deluje u cilju redukovanja konflikta,
on operiše u tzv.
konfliktnoj sferi ličnosti
. Kada deluje u cilju unapređenja adaptacije, on
operiše u
sferi slobodnoj od konflikta
.
Kako ego može da funkcioniše u dve sfere? Hartman je pretpostavio da deo ega
ostaje u kontaktu sa idom kroz život, i taj deo ega operiše u konfliktnoj zoni, radeći u
cilju zadovoljenja potreba ida. Drugi deo razvija se nezavisnije i operiše u sferi slobodnoj
od konflikta, radeći za sopstvenu svrhu. Ovaj drugi aspekt ega je onaj kojim su se
Hartman i drugi ego psiholozi bavili. Iako je rekao da je Frojd bio u pravu kad je pitanju
funkcija ega, Hartman je gotovo u potpunosti ignorisao taj aspekt ega o kome je govorio
Frojd.
Adaptacija
I Frojd i Hartman bili su inspirisani Darvinovom teorijom evolucije, ali na različite
načine. Frojd je naglašavao mračne, arhaične, instinktualne veze sa drugim vrstama, dok
je Hartman naglašavao mišljenje da su životinje, pa tako i čovek, dizajnirane tako da se
adaptiraju na okruženje. Adaptivna hipoteza tvrdi da su deca opremljena da se nose sa
zahtevima okruženja u kome su rođena.
Po Hartmanovom mišljenju, adaptacija na okolinu je krajnji cilj ponašanja. Ovo je
postala značajna tema u ego psihologiji. Adaptacija se događa na nekoliko nivoa. Fizički,
ljudi moraju naučiti da pokreću svoje telo kako bi stigli tamo gde žele i radili ono što
žele. Psihološki, ljudi moraju naučiti da uspostave kontrolu nad svojim impulsima,
modifikujući ih i kanališući u odgovarajuće akcije.
Hartman je posmatrao adaptaciju kao recipročnu i razvijajuću, ne kao statičan
proces. Koristio je dva tehnička termina da opiše osobu čiji se ego menja u službi
adaptacije.
Aloplastična promena
dešava se kada osoba prepravlja sredinu da bi se
nosila sa izazovima na koje može naići. U suprotnoj situaciji, autoplastična promena
dešava se kada se osoba akomodira sredini tako što modifikuje aspekte sebe da bi se
nosila s realnošću. Da bi se individua uspešno adaptirala, ego treba da odgovori na četiri
ego zadatka, koji uključuju konflikte unutar i među sistemima: a) postizanje ravnoteže
između individualne i eksterne realnosti; b) uspostavljanje harmonije unutar ida među
njegovim nagonima c) postizanje ravnoteže između tri mentalne snage: ida, ega i
superega i d) postizanje ravnoteže između uloge u pomaganju idu i svoje sopstvene
nezavisne uloge koja ide dalje od zadovoljenja nagona. Diskutujući adaptivnu prirodu
ega i njegovo prilagođavanje principu realnosti, Hartman je sugerisao da ego može činiti
manje kompromise u svom prilagođavanju zahtevima realnosti i ipak adekvatno
funkcionisati. Te kompromise on naziva odbrambenim manevrima i oni su, nasuprot
nesvesnim mehanizmima odbrane, često predsvesni, situaciono specifični i mogu postati
rutinski obrasci.
Primarne i sekundarne autonomne ego funkcije
Hartman je govorio o dve vrste autonomije opisujući ego. Podelio je ego funkcije u
primarne autonomne i sekundarne autonomne funkcije.
Primarne
, kao što su kognitivne
funkcije percepcije, inteligencije, mišljenja, jezika, učenja i sintetička funkcija ega su
urođene, nasleđene ego karakteristike i one su slobodne od konflikta. Ego procesi
postoje od rođenja i mogu funkcionisati odvojeno od ida. Implikacija je da ljudi crpe
zadovoljstvo direktno iz korišćenja ego procesa mišljenja, planiranja, zamišljanja,
povezivanja informacija itd. Prema ovom gledištu, zadovoljstvo se postiže i iz efikasnosti
same po sebi. Kako se ego vežba, on postaje veštiji i stoga efikasniji (bolje adaptiran) u
savladavanju sveta.
