1
СЕМИНАРСКИ РАД
из предмета
СОЦИОЛОГИЈА
Тема:
РЕЛИГИЈА КАО ОБЛИК ДРУШТВЕНЕ
СВЕСТИ
4
само индивидуалних веровања, већ се проширила на околину, чак и на
најближе саплеменике у примитивним заједницама. Археолози, тражећи
заједничка обележја најстаријих племенских друштава, проналазе трагове
заједничких веровања, ритуала, обожаваних личности и посебног положаја
свештеника.
Религија је стога прерасла у друштво, утичући на формирање колективног
идентитета и суобличујући свест о постојању у заједничкој, већој
организацији. Временом је религија постала важно оруђе моћи. Постепено су
се развиле јаке везе између световних и верских власти, што се посебно
манифестовало вршењем верске власти од стране владара, као у старом Риму.
У другим местима и временима религија је постала оруђе политичке борбе, а
опет, као пример може послужити стари Рим, где је хришћанство одиграло
такву улогу.
2. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ РЕЛИГИЈЕ
Религија је веома сложена појава у друштву. Она је специфичан облик људске
културе, па, према томе, и несумњиви облик друштвене емпирије. Она је
уједно, склоп и друштвених норми и најстрожијих дужности и санкција.
Религија је скуп врености и средство религијске социјализације. Зато се
религија и може дефинисати као организован скуп учења, веровања, осећања и
културних радњи везаних, за „натприродно“ биће. Овако дефинисана религија,
као облик друштвене свести, представља комплексан облик друштвене свести,
који својим елелментима ангажује религиозног човека и емоционално и
вољно.
Професор Радомир Лукић је сматрао да релгија садржи две врсте исказа:
нормативни и индикативни. Као индикативни исказ, односно објективни суд
вредности, Лукић сматра да је религија, односно вера, схватање о свету чије ј
еосновно обележје „тврдња да постоје натприродна бића“, у крајњој линији,
божанства и да су она творци и господари света и природних бића, а које се
човеку намећу снагом којој се он не може одупрети“
Са друге стране, што се тиче нормативног исказа, односно субјективног суда
вредности, он сматра да је вера нормативно, чак и императивног карактера, јер
садржи заповести и санкције
1
.
1
Абдедин Феровић, Основи науке о политици и политичком систему, Призрен 1997, стр. 153.
5
У почетку људског друштва друштвена свест била је недефинисана, није било
засебних облика друштвене свести као што су: наука, уметност, морал,
религија и филозофија.У то доба целокупни духовни свет био је јединствен, а
његов садржај био је мистичан и религиозан. Овако стање на подручју
друштвене свести било је непосредна последица недиференцираних
организационих облика друштвеног живота, који су, опет, условљавале крајње
слабо развијене продуктивне снаге којима је располагало тадашње друштво.
Тек у току каснијег развитка, кад је човек развио и усавршио средства за
производњу и кад је због тога дошло друштвене поделе рада, до размене и
поделе приватне својине, кад се друштво почело развијати и на подручју
правно-политичке надградње (настанком класног друштва и државе), тек тада
је на том прагу развоја почео и процес дефинисања друштвене свести.
У историји духовне културе човечанства језик и религија заузимају посебно
место. То су најстарији, изузетно важни и, у исто време, дубоко различити
облици друштвене свести. Језик и религија, представљају две различите слике
света, садрже различит садржај, односно различита знања о свету – различита
како по обиму и природи информација које чине ово знање, тако и по улози и
месту овог знања у структура јавне свести.
Религија (од латинског
религио
- побожност, побожност, светиња, предмет
обожавања) је поглед на свет и став, као и одговарајуће понашање и
специфичне радње (ритуал, обред, култ), које се заснивају на веровању у
постојање једног или више богова и натприродног света.
Религијска свест је један од најстаријих облика друштвене свести, а њена
подређеност специфичним друштвено-историјским условима је сасвим
очигледна. Религијска свест је била водећи облик друштвене свести више од
два миленијума, све до просветитељства у 17. и 18. веку. Са развојем науке,
филозофије, правне свести, морала, религија је значајно инфериорна у односу
на свој некадашњи положај. Религија је служила као средство за постизање
друштвене стабилности.
Реч „религија“ се врло често среће у свакодневном говору. То је, дакле, скуп
радњи које чине култ, у коме религиозна особа изражава свој став према Богу и
ступа у контакт са њим у молитви, жртвовању итд. То је такође скуп норми,
правила, понашања које човек мора да следи као захтеве, дате му од Бога. И,
коначно, то су удружења верника у одређеним организацијама, попут цркве
или секте, монаштва, као група духовника.
