Sportski trening

1

1.

Увод

Првобитни

начин

људског

кретања

имао

је

нагонски

карактер

и

исказивао

се

у

тежњи

човека

да

одређено

растојање

пређе

у

што

краћем

временском

интервалу

. 

Данас

, 

поред

такмичарског

, 

постоји

и

рекреативно

трчање

, 

чији

је

превасходни

циљ

очување

и

побољшање

људског

психо

-

физичког

здравља

, 

повећање

радне

способности

и

способности

уопште

, 

или

стварање

човековог

личног

, 

унутрашњег

задовољства

. 

Такмичарско

трчање

на

дугим

дистанцама

спада

у

ред

физички

најтежих

спортских

дисциплина

, 

па

у

том

правцу

треба

и

посматрати

тренинг

врхунских

тркача

са

свим

компонентама

које

он

подразумева

и

које

носи

у

себи

. 

Тренинг

и

такмичење

представљају

велики

изазов

и

за

тренере

и

за

самог

тркача

у

смислу

постизања

што

бољих

пласмана

и

резултата

у

тркама

, 

притом

савлађујући

низ

препрека

тренажне

и

психо

-

физичке

природе

. 

Сатима

трчати

по

снегу

, 

киши

, 

сунцу

, 

ветру

, 

одрицати

се

устаљеног

и

угодног

живота

својих

вршњака

, 

све

је

то

цена

која

се

мора

плаћати

, 

ради

постизања

успеха

... 

Путеви

постизања

врхунских

резултата

у

трчању

на

дугим

дистанцама

су

различити

, 

баш

као

и

сами

тркачи

. 

Тренажни

процес

треба

посматрати

од

случаја

до

случаја

, 

при

том

e 

поштујући

и

користећи

већ

потврђена

и

доказана

искуства

и

законитости

из

домена

методике

тренинга

на

дугим

дистанцама

, 

физиологије

, 

психологије

, 

биомеханике

... 

Према

интензитету

напрезања

, 

трчање

на

дугим

дистанцама

припада

зонама

великог

и

умереног

интензитета

. 

Рационална

техника

трчања

доприноси

ефикаснијој

потрошњи

енергије

. 

Однос

дужине

и

фреквенције

корака

, 

оптимални

углови

између

појединих

сегмената

тела

, 

њихове

брзине

, 

као

и

рационалан

темпо

трчања

су

параметри

који

значајно

утичу

на

резултат

на

дугим

дистанцама

. 

Техника

трчања

не

мора

бити

пресудна

, 

али

је

један

од

значајнијих

фактора

успеха

у

трчању

на

дугим

дистанцама

. 

Она

се

састоји

из

старта

, 

стартног

убрзања

, 

трчања

на

дистанци

и

финиша

 (

Стефановић

, 

Јухас

, 

Јанковић

, 2008). 

Учење

технике

трчања

се

разликује

од

учења

других

атлетских

дисциплина

због

тога

што

је

трчање

природна

способност

, 

човеку

генетски

урођена

. 

Сваки

почетник

има

од

малих

ногу

одређено

искуство

у

тој

врсти

активности

 (

Тончев

, 2001). 

У

овом

раду

се

обрађује

тренинг

тркача

на

дуге

дистанце

, 

односно

на

  10000

м

, 

и

приказује

један

мезоциклус

тренинга

у

припремном

периоду

. 

До

одређеног

циља

се

може

стићи

на

много

начина

, 

па

самим

тим

и

тренинзи

се

могу

реализовати

на

више

начина

, 

а

да

крајњи

резултат

 (

циљ

) 

буде

исти

. 

2

2.

Теоријски

приступ

спортском

тренингу

Тероијски

приступ

проблематици

тренинга

настоји

да

помогне

у

превазилажењу

проблема

са

којима

се

суочавају

тренери

у

пракси

, 

услед

недовољних

информација

, 

недостатка

знања

, 

итд

... 

Дефинисањем

основних

појмова

и

феномена

спортске

форме

, 

теоријски

приступ

тренингу

помаже

унапређење

рада

тренера

и

подизање

нивоа

разултата

самог

атлетичара

. 

Савременом

спортском

тренингу

је

неопходно

широко

теоријско

објашњење

у

виду

теорије

спортског

тренинга

, 

која

се

темељи

на

методолошкој

анализи

праксе

. 

2.1. 

Спортски

тренинг

Појединачни

тренинг

је

основни

облик

организације

тренинга

у

спорту

. 

Његово

трајање

зависи

од

циља

тренинга

, 

фазе

и

периода

припреме

, 

од

узраста

, 

од

нивоа

припремљености

спортиста

, 

од

броја

тренинга

у

једном

дану

или

микроциклусу

, 

од

спољашњих

услова

у

којима

се

тренинг

одржава

, 

итд

... 

Већина

тренинга

траје

у

распону

од

 30 

минута

до

три

сата

. 

Појединачни

тренинзи

могу

бити

различити

, 

и

могу

се

поделити

у

више

категорија

по

разним

критеријумима

  (

по

циљу

, 

задацима

, 

по

специфичности

, 

величини

оптерећења

, 

методама

тренинга

...) (

Копривица

, 2002). 

Сваки

појединачни

тренинг

има

своју

структуру

. 

Њу

чине

три

дела

 (

фазе

) 

тренинга

:  

уводно

-

припремни

, 

глави

и

завршни

део

. 

Уводно

-

припремни

део

тренинга

Овај

део

тренинга

тренери

и

спортисти

називају

загревањем

. 

Основни

циљ

ове

фазе

је

да

загреје

спортисту

, 

тј

. 

да

га

уведе

у

тренинг

и

припреми

за

решавање

задатака

у

главном

делу

тренинга

. 

У

овом

делу

битно

је

да

тренер

створи

добру

атмосферу

, 

и

да

стимулише

спортисте

на

рад

. 

Уводно

-

припремни

део

тренинга

се

дели

на

општи

и

специфични

део

. 

Општи

 (

уводни

) 

део

појединачног

тренинга

треба

започети

природним

облицима

кретања

  (

ходање

, 

трчање

, 

бацање

). 

Треба

поштовати

основне

дидактичке

принципе

као

што

су

од

лакшег

ка

тежем

, 

од

простог

ка

сложенијем

.  

4

Спортисту

треба

психолошки

извести

из

тренинга

. 

Ако

је

икако

могуће

, 

тренинг

треба

завршити

у

ведром

расположењу

јер

је

ефекат

после

таквог

тренинга

већи

. 

2.2.

Структура

спортског

тренинга

Периодизација

спортског

тренинга

представља

  „

закономерне

периодичне

промене

структуре

и

садржаја

тренинга

у

оквирима

одређеног

циклуса

“ (

Матвејев

, 1966). 

Под

структуром

тренинга

треба

подразумевати

начин

грађења

тренинга

, 

његов

склоп

и

распоред

делова

који

га

чине

. 

Структуру

тренинга

не

чине

само

њени

елементи

и

делови

, 

већ

и

њихова

међусобна

повезаност

. 

Могу

се

издвојити

три

нивоа

структуре

: 

микроструктура

, 

мезоструктура

, 

макроструктура

. 

•

Микроструктура

 (

микроциклус

) 

Односи

се

на

један

појединачни

тренинг

и

такозване

мале

циклусе

-

микроциклусе

. 

Микроциклуси

су

циклуси

који

трају

од

  2-14 

дана

, 

најчешће

седам

дана

, 

па

их

због

тога

погрешно

називају

и

недељни

циклуси

, 

и

обухватају

све

појединачне

тренинге

у

том

периоду

. 

У

тренингу

већ

формираних

спортиста

обично

се

у

току

једног

микроциклуса

просечног

трајања

примени

више

од

  10 

тренинга

, 

док

је

у

раду

са

млађим

спортистима

, 

нарочито

почетницима

, 

њихов

број

знатно

мањи

. 

У

теорији

спортског

тренинга

постоји

више

различитих

подела

микроциклуса

. 

У

суштини

, 

разликују

се

две

групе

микроциклуса

, 

основни

и

допунски

микроциклус

. 

Основни

микроциклуси

могу

бити

такмичарски

и

тренажни

, 

а

допунски

, 

опоравка

и

уводни

 (

Копривица

, 2002). 

5

Слика

 1. 

Подела

микроциклуса

по

типовима

 (

према

Копривица

, 2002) 

•

Мезоструктура

 (

мезоциклус

) 

Мезоциклус

је

средњи

циклус

тренинга

сачињен

од

више

мањих

тренажних

јединица

 - 

микроциклуса

. 

У

њему

може

бити

најмање

два

микроциклуса

најмањег

трајања

од

 15 

дана

, 

а

највише

 6 - 7 

микроциклуса

који

укупно

трају

до

 45 

дана

. 

Најпопуларнији

и

најчешћи

мезоциклуси

су

они

у

трајању

од

  4 

недеље

, 

па

их

зато

погрешно

називају

и

месечни

мезоциклуси

. 

У

мезоциклусу

се

гради

тренажни

процес

у

складу

са

главним

циљем

и

задацима

периода

, 

етапе

или

фазе

припрема

, 

обезбеђује

оптимална

динамика

оптерећења

и

однос

средстава

и

метода

, 

као

и

рационални

режим

нагомиланих

тренажних

утицаја

, 

који

стимулишу

адаптацију

на

тренажне

утицаје

и

процес

опоравка

. 

У

мезоциклусу

се

примењују

микроциклуси

различите

усмерености

. 

Неки

микроциклуси

су

усмерени

ка

побољшању

тренираности

, 

други

ка

интегралној

припреми

, 

а

трећи

ка

опоравку

, 

итд

… 

У

теорији

и

пракси

спортског

тренинга

издваја

се

више

типова

мезоциклуса

, 

који

се

разликују

по

трајању

и

садржају

, 

а

имају

и

различито

место

у

макроциклусу

. 

Сви

мезоциклуси

се

могу

поделити

у

две

основне

групе

. 

Прва

група

обухвата

основне

, 

а

друга

допунске

мезоциклусе

. 

7

Структура

макроциклуса

у

највећем

степену

одређује

главни

циљ

тренажне

припреме

и

задатке

који

из

њега

произилазе

. 

Будући

да

су

главни

циљеви

припреме

променљиви

, 

посебно

у

релативно

дужем

периоду

, 

променљива

је

и

конструкција

макроциклуса

. 

У

раду

са

млађим

категоријама

основни

циљ

је

стварање

предуслова

за

будуће

врхунске

резултате

. 

Пажња

је

пре

свега

усмерена

на

развој

и

усавршавање

физичких

, 

техничко

-

тактичих

и

психолошких

способности

. 

2.3.

Тренажна

средства

Са

становништва

струке

, 

средство

је

оно

чиме

се

служимо

у

процесу

припреме

спортиста

, 

а

то

су

вежбе

. 

Број

вежби

којима

се

користимо

, 

практично

је

неисцрпан

. 

Разноврсност

вежби

је

условљена

пре

свега

карактеристикама

спортске

гране

, 

етапом

, 

фазом

и

периодом

припреме

, 

спортским

нивоом

, 

полом

, 

узрастом

.... 

Класификовање

тренажних

средстава

веома

је

важно

, 

како

за

саму

теорију

, 

тако

и

за

саму

спортску

праксу

. 

Улога

класификације

је

, 

пре

свега

, 

у

помоћи

лакшег

разумевања

и

комуницирања

спортских

стручњака

међусобно

. 

Основна

подела

средстава

је

на

директна

и

индиректна

, 

тј

. 

на

она

која

директно

утичу

, 

и

она

која

индиректно

имају

ефекта

на

спортисту

. 

Међутим

најчешћа

подела

је

по

сличности

са

конкретном

спортском

граном

. 

Тако

имамо

поделу

на

:  

1)

такмичарске

, 

2)

специфично

-

припремне

и

3)

опште

-

припремне

. 

Ова

подела

је

условна

, 

јер

постоји

читав

низ

вежби

које

се

налазе

на

граници

између

ових

категорија

. 

Такмичарска

средства

Такмичарска

вежба

је

вежба

која

је

типична

за

конкретну

спортску

грану

и

може

се

рећи

да

је

то

синоним

за

ту

спортску

грану

. 

Такмичарска

вежба

је

најспецифичнија

вежба

, 

јер

се

изводи

на

такмичарски

начин

, 

и

у

условима

такмичења

  (

терен

, 

противник

, 

судија

, 

правила

...). 

Због

тога

је

она

у

процесу

припреме

незаменљива

по

специфичности

. 

Међутим

, 

сама

такмичарска

вежба

није

довољна

како

би

се

задовољила

сва

потреба

тренажног

процеса

једног

спортисте

, 

јер

се

организам

човека

неминовно

, 

адаптира

на