УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КАТЕДРА ЗА СОЦИОЛОГИЈУ
Сања Анђелковић 18/13
ТРАНЗИЦИЈЕ И ПРОМЕНЕ У КЛАСНО – СЛОЈНОЈ СТРУКТУРИ
СРПСКОГ ДРУШТВА
СЕМИНАРСКИ РАД
Проф. др Љубиша Р. Митровић
Косовска Митровица, 2014. година
4
означава се именом транзиција. Наравно, под диктатом Запада, све те државе изабрале су
(наметнута им је) неолибералну стратегију развоја.
Неолиберална стратегија транзиције
друштва у Србији довела је у протеклих
двадесет година до радикаланих промена у његовој класној структури. Догодиле су се
значајне друштвене промене, пре свега промене у својинским односима, које су одлучујуће
деловале на класно-слојну диференцијацију у друштву, разоривши раније створене
друштвене слојеве (класе) и стварајући нове класне(слојне) односе. Овде ћемо се осврнути
на глобалне промене у класно-слојној структури српског друштва, у последњих 20 година.
Истраживање дијалектике њихових опречних интереса омогући ће да сазнамо праву
природу савременог капитализма у Србији, као и инструментализовану улогу политичке
елите и центара моћи који су све очигледније подређени интересима снага репродукције
капитал –односа у друштву. Истраживање друштвене структуре и промене које се
дешавају у оквиру ње има за циљ да открије не само карактер/идентитет друштва у
транзицији већ и да се уочи и укаже на могуће алтернативе и актере друштвених промена:
развоја и напретка савременог друштва Србије. Без стабилне али и отворене друштвене
структуре, која омогућује социјалну мобилност, успон, радну и социјалну промоцију за
већину становника, нема здравог и напредног друштва, без обзира како се то друштво
назива: капиталистичко, посткапиталистичко или социјалистичко.
5
1.
Појам и елементи друштвене структуре
У социологији, као најопштијој науци о друштву, значајно место социолошке пажње и
анализе припада истраживање и објашњавање
структуре друштва
. Јер, људско друштво се
састоји из мноштва разноврсних делова, делатности, друштвених односа, установа и других
елемената. Оно (друштво), такође, не представља хомогену, већ структурисану целину
диференцирану и хијерархијски уређену. Друштвена структура је од самих почетака
социологије и антропологије један од најважнијих проблема, о чему сведоче бројне теорије
које покушавају да је објасне.
Под појмом структура у науци подразумевамо
унутрашњи састав једне целине, али и начин
организације елемената у целину
. Термин структура потиче из француског језика и означава,
мање или више стабилну целину односа између елемената једне ствари или појаве. З. Боуман је
дефинише на следећи начин: “Друштвена структура представља неку врсту трајне мреже која
се за појединца показује као спољашња нужност’’ (Баумен, 1969: 43). Структура, као релативно
стабилна целина односа, како запажа М. Поповић
,
има три основна елемента: ,,елементе из
којих се састоји, њихове карактеристике и односе којима су ти елементи повезани у целину.
Основни елементи који чине друштвену структуру су: људи (са својим повезаним
понашажима); друштвене творевине и поједине средине (парцијалне) шире схваћеног
друштвеног тоталитета. У савременој социологији оформио се став да је потребно разликовати
структуру глобалног друштвеног система (
општа стуктура
), од структуре подсистема у
оквиру глобалног система (
посебне структуре
). Кад говоримо о општој структури друштва,
она се може посматрати на више нивоа. На најапстрактнијем становишту говоримо о општој
структури која је заједничка свим друштвима, без обзира на жихове историјске разлике
(производно- репродуктивна, културно-духовна, организационо-регулативана). Социолошка
анализа структуре друштва може се вршити и на конкретнијем плану, када се испитују састави
и особине одређених историјских типова друштва, оно што је специфично одређеној
историјској формацији и њеној структури. Класна структура није иста у феудализму и
капитализму. Трећи ниво анализе односи се на посматрање структуре конкретног друштва.
Рецимо, анализа структуре српског друштва у времену социјалистичког развоја.
7
друштва на две основне класе (капиталисти и пролетери), већ је на делу стратификациона
вертикална подела друштвене структуре на више слојева. Припадност одређеном слоју, који се
међусобно разликују по начину живота, ставовима, уверењима и сл., одређена је дистибуцијом
друштвене моћи, угледом и материјалним богатством, при чему се ова три елемента најчешће
појављују истовремено. Већу друштвену моћ углавном прати и већи друштвени углед, као и
материјално богатство. Имајући у виду ова три елемента,
М. Поповић
сматра да је друштвени
слој “таква група људи која има посебан друштвени положај (посебно место у расподели
материјалног богатства, друштвене моћи и угледа), посебне инересе и посебан начин живота
навике, обичаје и, у вези с тим, различита схватажа, ставове, идеје, вредности (психологију и
идеологију)” (Поповић, 1967: 42).
Различита партиципација у систему расподеле материјалних добара, друштвене моћи и
угледа, утиче да, без обзира на заједнички класни именитељ (истоветни однос према
средствима за производжу) припадници одређене класе поседују бројне разлике, које их
сврставају у одређене слојеве између којих постоје интересни сукоби. Такође се често, са
намером да се умањи значај класно-слојних разлика и да се прикрију елементи такве
диференцијације, користи и друга терминологија. Тако се припадници радничке класе
сликовито означавају као “плави мантили’’ (или “плаве крагне’’), док се за техничку
интелигенцију користи термин “бели мантили’’ (или “беле крагне’’).
У анализи класно-слојне структуре друштва Лазић и Цвејић сматрају да се класе и слојеви
разликују у степену поседовања 3 типа капитала, економског (Е), организационог (О) и
културног (К). Разграничење класне од слојне структуре друштва и адекватна анализа
класно-слојне сруктуре друштва и поромене које се у оквиру ње дешавају, захтева по
мишљењу Лазића, разликовање следећих аналитичких оквира:
„ а) глобални оквир начина производње друштвеног живота;
б) оквир друштвеноисторијског система;
ц) оквир конкретног историјског облика репродукције одређеног
друштва;
д) оквир свакодневног живота појединаца који чине неку друштвену
групу (класу)“ (Лазић, 2011: 29).
