1
Rosenhanov eksperiment sa lažnim pacijentima (pseudopacijenti)
(David Rosenhan: The pseudopatient experiment)
1. Objašnjenje određenih pojmova
Ovaj rad daje kritičku analizu Rozenhanovog
1
eksperimenta sa lažnim pacijentima što je
predstavljalo pokušaj da se utvrdi sposobnost psihijatara u SAD da budu u stanju da
valjano dijagnostikuju mentalna obolenja i da se preispita validnost psihijatrijskih
dijagnoza. Rozenhan je zajedno sa još sedam kolega i studenata u periodu 1969-1972
prijavio u osam psihijatrijskih bolnica tvrdeći da čuju glasove. Svi su zadržani u
bolnicama određeni period uz dijagnozu paranoidna shizofrenija. Tokom hospitalizacije
normalno su se ponašali, ali su uredno dobijali svoje terapije, pa su otpušteni uz
dijagnozu shizofrenija u remisiji. Preporučeno im je da piju lekove. Iskustvo je od
učesnika nazvano kao dehumnaizovano budući da su pacijenti bili otuđeni. Posle
objavljivanja rezultata u časopisu
Science
izbio je skandal, jer su psihijatrijske bolnice
okarakterisane kao skladišta za neželjene ljude (Rosenhan, 2011). Tačnije, kritika je
bazirana na tekstu Bernara Weinera koji proučavajući ovaj izveštaj smatra su rezultati
Rozenhanovi kontradiktorni u odnosu na njegov zaključak po kom normalni i nenormalni
ne mogu biti razlikovani ukoliko se nađu zajedno u mentalnoj ustanovi (Weiner, 1975).
1.1. Teorija Atribucije Bernara Weinera iz 1974 godine
Atribucijske teorije se bave načinom kojim individue interpretiraju događaje i pokazuju u
kakvim je to odnosima sa ponašanjem i razmišljanjem tih pojedinaca i pretpostavljaju
kako će ljudi nastojati da odrede zašto rade određene stvari. Jedna osoba koja želi da
razume zašto je neka druga osoba uradila nešto može da pripiše jedan ilii vise razloga
određenom ponašanju. U kontekstu psihologije motivacije, atribucijske teorije
prvenstveno razmatraju tumačenje uzroka nekog događaja ili situacije koje proizilaze iz
ponašanja same individue (Weiner, 2010). Weiner
2
se, nadovezuje na Heidera (1958)
koji je razmatrao one stvari koje on naziva “zdravorazumskom” ili “naivnom” psihologijom
po kojoj su ljudi naivni naučnici, koji nastoje da razumeju ponašanje drugih ljudi tako što
sabiraju informacije koje ih vode ka razumnom ponašanju. Stoga je ovaj psiholog prvi i
predložio teoriju atribucije iznevši concept percipiranog lokusa uzročnosti koji se odnosi
na percepciju o tome da li je neko određeno ponašanje interno (dispozicijski) ili eksterno
(situacijski) određeno (Weiner, 2010). Ovaj autor je naveo četri klasična atribucijska
objašnjenja onoga što se smatra uspešnim ili neuspešnim izvođenjem zadatka što je još
uvek najčešće prisutno u empirijskim istraživanjima (Weiner, 2010). U daljim analizama
teorije Bernard Weiner (1974; 1986) razvo je teorijski okvir koji je postao jedna od
1
Dejvid Rozenhan (1929-2012) bio je professor na Stenford Univerzitetu, psihologije i prava. Pionir u
primeni psihološke metode u sudskim praksama. Član brojnih udruženja psihologa. Bitan i kao istraživač u
domenu ponašanja porotnika tokom suđenja.
2
Weiner Bernar je američki psiholog, rođen 1935. Utemeljivač je atribucijske teorije, objašnjene u tekstu.
Dugodišnji je profesor na Univerzitetu Kalifornija. Bavio se i motivacijom i emocijama.
2
glavnih istraživačkih paradigmi socijalne psihologije. Weiner je od svog prethodnika
Heidera preuzeo osnovnu atribucijsku dimenziju onu koja se vezuje za a) lokus
kauzalnosti odnosno uzroka.
Shodno tome osoba može lako izvesti dve vrste atribucija:
1. Internu, odnosno izvesti zaključak o tome kako se jedna osoba ponaša na
određeni način u odnosu na stavove koje poseduje, na vlastiti karakter ili na
posebnosti koje ima ili
2. Eksternu atribuciju, odnosno zaključke.
Weiner je proširio tumačenje dimenzija dodavši i b) globalnost i c) stabilnost atribucije
(Weiner, 2010). Atribucijska se teorija takođe koristi kako bi se objasnile razlike u
motivaciji između pojedinaca koji poseduju niska i visoka postignuća. Prema Weineru
(1974), osobe sa visokim postignućem pre će pristupiti zadatku koji je povezan s
uspehom nego ga izbegavati jer veruju u uspeh pouzdavajući se u svoje visoke
sposbnosti i u svoj trud. U slučaju da dođe do neuspeha onda će se ishod pripisati lošoj
sreći ili nekvaltetnom ispitu i neće neuspeh prihvatati kao vlastitu krivicu. Na ovakav
način, neuspeh ne utiče na njihovo samopoštovanje ali uspeh gradi samopouzdanje i
ponos. Sa druge strane, pojedinci koji imaju nisko postignuće, izbegavaju zadatake koji
su vezani za uspeh budući da sumnjaju u vlastite mogućnosti i/ili polaze od pretpostavke
da je uspeh vezan za sreću, za nekog drugog ili ze neke uzroke koji se nalaze van
njihove kontrole. Na ovaj način. čak i ako se doživi uspeh. on pojedincu s’ niskim
postignućem ne predstavlja veliku nagradu jer se ni ne oseća odgovornim za njega i
zbog toga pojedincu ne raste ni ponos ni samopouzdanje
(Weiner, 2010).
1.2. Teorija atribucije i percepcije uzročnosti
Reklo bi se da ne postoji jedinstveno telo znanja koje se uredno uklapa u jednu
specifičnu teoriju atribucije, kao i što postoji mnogo teoretičara koji su postavljali različita
tumačenja ove teorije. Ipak, postoje neki centralni problemi koji utiču na tok misli svih
istraživača u ovoj oblasti (npr., Heider, 1958; Kelli, 1967; Veiner, 1974). Navedeni
teoretičari se bave percepcijama uzročnosti, ili uočenih razloga zbog kojih se pojavio
određeni događaj. Tri generalna programa istraživanja u ovom radu proizašla su iz
analize percepcije
uzročnosti
odnosno kauzalnosti. Prvo, tačno su određeni uzroci
ponašanja sa posebnim akcentom na razmatranje razlike između unutrašnje ili lične
uzročnosti (kauzalnosti) nasuprot spoljnoj odnosno eksternoj uzročnosti. Drugo, razvijeni
su uopšteni zakoni koji se odnose na prethodne informacije i kognitivne structure koji
prouzrokuju zaključke. I treće, uzročni zaključci su povezani sa različitim indeksima
posmatranog ponašanja. Na primer, pretpostavimo da Vam je neko stao na nožne prste
tokom vožnje metroom. Teoretičari atribucije će na ovo upitati: (a) Koji su percepirani
uzroci ovog događaja (npr.: namerno agresivan čin, nesreća, rezultat činjenice da ste
stajali previše blizu vrata)? (b) Koje informacije utiču na ovaj uzročni zaključak? (npr.,
stisnuta pesnica agresora-odnosno osobe koja Vam je stala na nožne prste, zapažanje
da su i prsti drugih ljudi “ugroženi”, zapažanje da su bili ugroženi samo psrti ljudi koji su
stajali pored vrata)? i (c) Koje su posledice uzročnog upozorenja (npr. udaranje
agresora, uznemiravanje sistema javnog prevoza, odlazak sa vrata)?
