Univerzitet Singidunum
Fakultet za medije i komunikacije
Ispitni rad
Na temu:
Inkluzivno obrazovanje – određenje, praksa i teškoće na
koje nailazi
Iz predmeta:
Akademsko pisanje
Profesor:
Student:
Mirjana Stošić
Nataša Gavrilov
Broj indeksa
2007/15
Izjava o validnosti rada
:
Potvrđujem svojim potpisom da nisam pokušao, odnosno da nisam pokušala, da tuđi rad predstavim kao svoj,
osim na mestima gde je to izričito naznačeno, kao i da mi je poznato da ću u slučaju plagijata biti isključen,
odnosno isključana sa daljih studija. Poznato mi je i da Fakultet ima sva prava da raspolaže mojim radom.
Beograd, januar 2016.
2
Apstrakt
Inkluzija u obrazovanju predstavlja, u najopštijem smislu posmatrano, uključenost sve dece u
redovan sistem obrazovanja. Jasno je da ovakav obrazovni sistem predstavlja veliki izazov za
sve aktere koju su u njega uključeni. Sam pojam inkluzije se istovremeno odnosi na
društvene i obrazovne vrednosti, ali i na individualne vrednosti pojedinca. Stoga se o
inkluzivnom obrazovanju govori kao o konceptu, pokretu, teoriji, filozofiji, procesu,
obrazovnoj praski, obrazovnoj politici. U inkluzivnoj školi, za razliku od tradicionalne, u
centru je dete kao vrednost, te se škola prilagođava dete, a ne dete školi. Inkluzivnost škole se
procenjuje preko
Indeksa inkluzije
kojim se procenjuje trenutni status škole po pitanju
inkluzivnosti, ali se kreiraju dalji ciljevi i i prati njihova ispunjenost. Pored razmatranja
osnovnih postavki inkluzivnog obrazovanja u smislu njenog detaljnijeg objašnjenja, rad se
bavi i osnovnim karakteristikama inkluzivnog obrazovanja. Pod tim se podrazumeva opis
karakterističnih nastavnih praktičnih rešenja preko kojih se inkluzija implementira u školama.
Nadalje, u radu su iznete i osnovne barijere (teškoće) u realizaciji inkluzije.
Ključne reči: inkluzivno obrazovanje, inkluzija
Uvod
Od kada je zaživela na našim prostorima, preko uvođenja zakona i određenih
dokumenata koji je propisuju, inkluzija predstavlja, na prvom mestu veliki izazov za sve
aktere u obrazovnom procesu. Ona je izazov bila pre svega za kreatore obrazovnih rešenja
koji su imali veoma težak zadatak da u postojeći obrazovni sistem integrišu principe
inkluzije. Nadalje, jasno je koliki je izazov inkluzija predstavljala za nastavnike i profesore
razredne nastave koji su imali zadatak da sve predviđeno planovima implementiraju u
nastavu, posebno ukoliko se uzme u obzir činjenica da većina njih kroz svoje inicijalno
4
Hrnjica, 2008) navodi da je jedna od osnovnih
razlika inkluzivnog u odnosu na tradicionalno
obrazovanje upravo to što se dete u okviru ovog obrazovanja posmatra kao vrednost sama po
sebi. U ovakvom obrazovanju, detetu se prilagođavaju uslovi u školi, materijali, nastavnici i
sve potrebno, kako bi ostvarilo maksimum svojih potencijala.
Dakle, može se reći da inkluzivno obrazovanje zahteva atmosferu u kojoj će se
stvoriti jedan otvoreni i fleksibilni sistem obrazovanja u kom je moguće otkloniti sve
prepreke koje otežavaju i/ili onemogućavaju optimalan razvoj sve dece, a samim tim i dece sa
posebnim potrebama. Ovakav sistem neminovno obuhvata promene sredine, promene
stavova učesnika o vaspitno-obrazovnom procesu i spremnost za izlazak u susret različitim
potrebama dece (Vučićević i Đević, 2013).
Na osnovu svega navedenog, treba zaključiti da inkluzija nije samo skup zakonskih
mera koje se uvedu određenim pravilnikom i za koje se očekuje da će biti poštovane od strane
učesnika u procesu obrazovanja i vaspitanja. Kao što je navedeno, inkluzija je vrednost, način
mišljenja, skup stavova; to je specifična klima u okviru jednog obrazovnog sistema na čijem
se razvijanju radi tokom dužeg vremenskog perioda i za čiju je implementaciju neophodno da
se promene stavovi i vrednosti koji su tipični za tradicionalnu školu. Ove promene vode ka
razvoju politike, kulture i prakse u školama koje izlaze u susret razlikama među učenicima,
stvaraju uslove za identifikovanje i otklanjanje prepreka učenju i participaciji,
razvijanjeprograma i obuku nastavnika (Vučićević i Đević, 2013). Dakle, može se zaključiti
da ovako koncipirana inkluzija predstavlja jednu vrstu politike na čijoj se izgradnji radi dugo
i na različitim aspektima.
Na koji način se može proceniti da li škola prati i ispunjava sve uslove koji pogoduju
adekvatnom inkluzivnom obrazovanju? Školama se preporučuje korišćenje
Indeksa za
inkluziju.
Pomoću njega se procenjuje aktuelni nivo funkcionisanja škole, konstruišu i
utvrđuju ciljevi za dalji razvoj, ali se prati i evaluira ispunjenje ciljeva. Indeks za inkluziju
dakle predstavlja sredstvo podrške inkluzivnom razvoju škole. Pomoću njega se procenjuju
sledeće dimenzije (Booth i Ainscow, 2000):
1.
Stvaranje inkluzivne kulture
podrazumeva stvaranje sigurne, podsticajne zajednice
koja prihvata i sarađuje, koja svakog uvažava i u koja predstavlja osnov za
maksimalna postignuća pojedinca. Principi i vrednosti inkluzivne školske kulture,
usmeravaju odlučivanje o školskoj politici i o svakom trenutku prakse u učionicama,
tako da školski razvoj postane kontinuiran proces.
2.
Kreiranje inkluzivne politike.
Ova dimezija određuje to da inkluzija prožima sve
školske planove. Školska politika ohrabruje učešće učenika i osoblja u školi od
