привредни   субјекти,   друштва   за   осигурање,   ради   пружања   материјалне   заштите
физичким и правним лицима од последица осигураних ризика на основу примене
посебних правних правила и правила технике осигурања засноване на статистици и
математици.   Делатност   осигурања   је   значајно   другачија   од   осталих   привредних
делатности. За разлику од других делатности које се обављају на основу послова где
се зна које су обавезе учесника у послу осигуравач не зна унапред да ли ће настати и
колико   ће   износити   његове   обавезе   које   произилазе   из   закључених   уговора   о
осигурању.   Међутим,   примена   посебне   технике   осигурања   која   се   заснива   на
статистици   и   математици   обезбеђује   осигуравачима   солидне   основе   за   обављање
професије. Применом посебних правила струке смањује се у највећој могућој мери
неизвесност у погледу остварења ризика и висине његових штетних последица.

На основу праћења сличних догађаја у прошлости израчунава се вероватан

износ будућих обавеза које је осигуравач преузео уговором о осигурању. То
омогућава утврђивање адекватне премије и са тим у вези организовање правичне и
сигурне заштите од ризика.

Поред техничког подједнако су значајни и економски и правни аспект

осигурања који су битно различити. Економска наука проучава улогу осигурања као
привредне   делатности   којом   се   остварује   добит   и   пружа   материјална   заштита
физичким и правним лицима која је значајна за нормалан привредни и друштвени
развој   земље,   техника   истражује   средства   да   се   дугорочно   омогући   отклањање
последица   насталих   ризика,   а   право   превасходно   дефинише   односе   између
уговорних страна. Институти и послови економског, правног и техничког карактера
су   особени,   наука   која   их   изучава   има   свој   посебан   предмет   и   прибегава
одговарајућим методама.

Као привредна делатност осигурање обезбеђује организовану заштиту од

ризика који угрожавају имовинску сигурност привредних и других субјеката путем
технике   његовог   преноса   на   заједницу   више   лица.   Лица   која   су   изложена   истом
ризику   удружују   се   тако   да   свако   плаћа   одговарајући   новчани   износ   (премија;
допринос) и прикупљена средства се користе за извршење обавеза осигуравача које
је   преузео   уговором   о   осигурању.   У   осигурању   живота   имовинска   сигурност
појединаца се обезбеђује углавном дугорочним осигурањима која се спроводе на
бази капитализације премије коју плаћа уговарач осигурања.

Да би заједница функционисала ефикасно треба, с једне стране, да обухвати

што више лица, а са друге стране, да број оних које су погођени догађајем који је
последица осигураног ризика буде мањи од броја оних који су ризику изложени.
Што је број чланова заједнице већи то је и новчани допринос сваког њеног члана
мањи. У заједници губитке који настану остварењем ризика код неких чланова
(осигураника) покривају сви чланови који су учествовали у финансирању заједнице а
код којих ризик није настао. Осим броја чланова за ефикасно функционисање
заједнице потребно је да вероватноћа наступања ризику код већег броја чланова не
буде исувише висока. Зато осигуравачи не прихватају да осигурају оне ризике код
којих је велика вероватноћа да ће настати. Како је немогуће да буду осигурани само
они ризици код којих је мала вероватноћа да ће се остварити потребно је да постоји
равнотежа између ризика који се прихватају у осигурање.

Марковић, М., (2006): Увод у осигурање, Београдска пословна школа, Београд, стр. 25

Мркшић, Д., (2000): Осигурање у теорији и пракси, Алеф, Нови Сад, стр. 52.

1.1

Осигурање и други послови

У прописима о осигурању даје се велики значај, он је од суштинске важности

за ваљаност уговора. Уговор је ништав ако је у моменту његовог закључења извесно
да ће ризик настати или је у настајању или предмет осигурања не постоји или не
може бити више изложен ризику.

Од најранијих времена могућност добитка или губитка створила је посебне

послове што је и данас суштина неких уговора (игра на срећу; опклада). Раздвајање
осигурања од других уговора јесте проблем који је увек био у центру пажње
законодавца због страха да осигурање не буде фасада за опкладу, што је и
забележено у његовом историјском развоју.

Опкладе на ризике су биле познате још у средњем веку и зато је врло рано

законодавац   морао   да   интервенише.   Код   уговора   ефекти   међусобних   чинидби
уговорних   страна,   губитак   или   добитак,   зависе   од   неизвесног   догађаја.   Иако
неизвесност   постоји   у   погледу   обавезе   осигуравача   (настанка   и   висине   обавезе)
уговор о осигурању се разликује од других послова. Овај уговор је споразум којим се
једна страна, осигуравач, обавезује да другој страни, осигуранику или кориснику,
нешто   учини   (исплати   накнаду   штете   или   уговорену   суму)   у   случају   остварења
догађаја који се назива и ризик (пожар, крађа или неки други ризик у осигурању
ствари,   незгода   или   смрт   у   осигурању   лица,   захтев   оштећеног   у   осигурању   од
грађанске одговорности), а осигураник се обавезује да плати премију. За разлику од
игре на срећу или опкладе осигурање пружа заштиту од ризика који може погодити
осигураника, док код опкладе или игре на срећу учесници (онај ко се клади, играч на
срећу) спекулишу на случају, непредвиђеном догађају у нади да ће се обогатити.
Ризик   који   је   покривен   осигурањем   јесте   догађај   од   чијег   наступања   неко   лице
страхује и од кога жели да се заштити.

На питање шта је то по чему се послови осигурања разликују од других

послова у теорији осигурања се дају различити одговори. Сматра се да је разлика у
томе што послове осигурања обављају организовани привредни субјекти,
осигуравајуће организације, или пак у томе што је осигурање засновано на посебној
техници заснованој на статистичким законима и што има другачији циљ (играчи на
срећу нпр. желе да се обогате док осигураник жели да се обезбеди за случај да се
оствари ризик, да не остане без онога што је имао). Међутим, оно по чему се послови
осигурања суштински разликују од других послова је интерес који мора да има онај
ко закључује уговор да би посао осигурања био пуноважан као и чињеница да се
осигурање имовине може закључити највише до стварне вредности предмета
осигурања (вредности осигуране ствари, вредности осигураног потраживања).

Први прописи који се односе на осигурање имовине (нпр. уредбе из

Барселоне, и други прописи поморских земаља који се односе на осигурање из XV и
XVI века) предвиђали су да осигурање не може да се закључи на вредност која је
већа од вредности ствари. У вези са тим правилом је и правило да на основу више
закључених уговора не може да се наплати више од вредности ствари.

1.2

Функције осигурања

Функције осигурања можемо поделити у три групе, а то су:



Чување или заштита имовине;

Марковић, М., (2006): Увод у осигурање, Београдска пословна школа, Београд, стр. 29

Мркшић, Д., (2000): Осигурање у теорији и пракси, Алеф, Нови Сад, стр. 56.

Кочовић, Ј., (2003): Улога и значај актуарске професије у развоју тржишта осигурања, Саветовање

„Право осигурања у транзицији“, Палић., стр. 17.

2. ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ

Законом у уређују се права из обавезног здравственог осигурања запослених и

других грађана, обухваћених обавезним здравственим осигурањем, организација и
финансирање обавезног здравственог осигурања, добровољно здравствено
осигурање и друга питања од значаја за систем здравственог осигурања.

Средства за остваривање права из обавезног здравственог осигурања

обезбеђују се уплатом доприноса за обавезно здравствено осигурање, као и из
других извора, у складу са законом. Средства за остваривање права из добровољног
здравственог осигурања обезбеђују се у складу са законом. Обавезно здравствено
осигурање обухвата:



осигурање за случај болести и повреде ван рада;



осигурање за случај повреде на раду или професионалне болести.

Начело обавезности остварује се организовањем и спровођењем

свеобухватног   обавезног   здравственог   осигурања   за   запослене   и   друге   грађане   у
Републици у складу са овим законом, којим осигураници за себе и чланове својих
породица обезбеђују право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде, у
складу са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона. Начело
обавезности   обезбеђује   се   обавезом   плаћања   доприноса   за   обаезно   здравствено
осигурање   од   стране   запослених   и   послодаваца,   као   и   других   обвезника   уплате
доприноса   у   складу   са   законом,   што   представља   услов   за   остваривање   права   из
обавезног   здравственог   осигурања.   Начело   обавезности   остварује   се   и   спроводи
укупном организацијом обавезног здравственог осигурања, којом се запосленима и
другим лицима обухваћеним овим осигурањем обезбеђује и гарантује остваривање
права из обавезног здравственог осигурања прописаних овим законом и прописима
донетим за спровођење овог закона.

Начело солидарности и узајамности остварује се успостављањем

међугенерацијске солидарности и узајамности, солидарности и узајамности између
полова,   између   болесних   и   здравих,   као   и   између   лица   различитог   материјалног
статуса, у обезбеђивању и коришћењу права из обавезног здравственог осигурања.
Начело   солидарности   и   узајамности   остварује   се   успостављањем   таквог   система
обавезног   здравственог   осигурања   у   којем   трошкове   обавезног   здравственог
осигурања   сносе   осигураници   и   други   уплатиоци   доприноса,   сразмерно   својим
материјалним могућностима, и то уплатом доприноса на остварене приходе, с тим да
права из обавезног здравственог осигурања користе она лица код којих је наступила
болест или други осигурани случај.

Начело јавности остварује се правом осигураних лица на све врсте

информација у вези са правима из обавезног здравственог осигурања и јавношћу
рада органа и служби Републичког завода за потребе осигураних лица, органа и
организација заинтересованих за рад Републичког завода.

Начело заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса остварује се

предузимањем   мера   и   активности   које   омогућавају   да   интерес   осигураног   лица,
заснован   на   праведној   доступности,   представља   основу   система   обавезног
здравственог осигурања, као и да осигурано лице што лакше заштити и оствари своја
права из обавезног здравственог осигурања, водећи рачуна да остваривање тих права
не   буде   на   штету   права   и   правних   интереса   других   осигураних   лица   нити   у
супротности   са   законом   утврђеним   јавним   интересом.   Начело   заштите   права
осигураних лица и заштите јавног интереса остварује се и обавезом Републичког
завода да осигураним лицима укаже на постојање основа за остваривање права из
обавезног   здравственог   осигурања,   као   и   на   обавезе   осигураног   лица   ради
остваривања   права   из   обавезног   здравственог   осигурања.   Начело   заштите   права
осигураних лица и заштите јавног интереса остварује се и предузимањем мера и