Mitropolit Jovan Djordjevic i njegovo doba

Време столовања Митрополита Јована Ђорђевића везује се за што оштрију владавину Марије Терезије. Након све већег измештања утицаја Римске Курије у односу на Римокатоличку цркву, притиска тзв.  „терезијанства“ није лишена ни Српска православна црква. Сваки акт био је припрема за Деклараториј  1779. који је озваничио потчињавање цркве држави. У име царице и по њеним упутствима политичкп-реформистички притисак вршила је Илирска дворска депутација, између чијих предводника са једне и карловачких митрополита, сабора  и синода са друге стране, није било добровољне сарадње.

   Као пркосну инстанцу у овом периоду можемо истаћи сам одабир Јована Ђорђевића за администратора од стране круне и тиме одбацујући претходни одабир „окупљене нације“ која је за администратора изабрала епископа бачког Мојсија Путника.

Сабор иако одобрен за вријеме митрополита Павла Ненадовића бива отворен тек 1769. године. Рад сабора је по много чему исконструисан од стране дворске депутације чије је комесар био генерал коњице гроф Хадик. Сабор није протекао без тензија, обзиром да се бирао митрополит. Царски фаворит био је епископ вршачки Јован Ђорђевић претходно постављен за администратора, а народни  кандидат горњо-карловачки епископ Данило Јакшић[1].  Данило је описан као строг, ревнитељ, док Schwicker  о Ђорђевићу говори као „непорочном али попустљивом[2]“. У очима народа и свештенства било је контраверзно и то што Јован Ђорђевић једе месо, што се сматрало великим моралним недостатком. Као прилог поменутој чињеници наводимо ријечи Данила Јакшића; „Ја овоме епископу Јовану Георгијевићу за сада хоћу се потписати, да архиепископом он буде, ако и једе месо, али то му се одбија на његову старост; а одселе, који би год епископ месо ио, ја се њему нећу потписати нити за архиепикопа нити за епископа бити онакоме, и то говорим да би знао лишити се своје епархје, на овакове се нећу потписати“[3]

  Избор Јована Ђорђевића потврђен је од царице 14. Септембра 1769. године

[1] Данило Јакшић био је српски православни епископ горњокарловачки од 1751. До 1771. Године, са архијерејском катедром у Плашком.

[2] J.H. Schwicker, Politishe Geschichte der Serben.. .,ст 242.

[3] Манојло Грбић, Карловачко владичанство, ст.  80