studenti.rs home page

 

 
 

Prof. dr Uroš N. 

Ćurčić 

Doc. dr Miljana Barjaktarovi

ć 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

BANKE I RIZICI 

 

Upravljanje bankom, korporativnim i portfolio 

rizicima banke 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Beograd, 2010.godine 

 

 

 

 

 

 
 
 

Autori: 

Prof. dr Uroš N. 

Ćurčić 

Doc. dr Miljana Barjaktarovi

ć 

 

Recenzenti: 

Prof. dr Nenad M. Vunjak 

Prof. dr Ljubomir D. 

Kovačević 

 
 

Lektor:  

 

Izdava

č: 

 

Kompjuterski slog:  

Active Design, Novi Sad, Jermenska 9 

 

Četvrto izmenjeno i prerađeno zdanje 

  

Štampano: marta 2010. godine 

 

Tiraž:        primeraka 

 
 
 
 

CIP: 

 
 

Izdava

č i štampa: 

 
 
 

 

background image

Sadržaj 

 

8.4. Eksterni rast korporativne vrednosti banke 

Deo tre

ći: 

UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE 
Glava  9:  Koncept portfolio upravljanja rizicima banke 

9.1. Portfolio concept performansi banke 
9.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija 
9.3. Upravljanje performansama investicionog portfolija 
9.4. Upravljanje performansama vanbilansnih aktivnosti 

Glava  10:  Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke 

10.1. Kredit i kreditni portfolio banke 
10.2. Kreditni rizici banke 
10.3. Upravljanje rizikom kretkoro

čnih kredita  

10.4. Upravljanje rizikom dugoro

čnog kredita 

10.5. Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva  

Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke 

11.1. Poslovanje banke sa hartijama od vrednosti 
11.2. Emitovanje i plasman hartija od vrednosti 
11.3. Merenje rizika ulaganja u hartije od vrednosti 
11.4. Relativizacija rizika hartija od vrednosti  

Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope 

12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope 
12.2. Analiza faktora rizika kamatne stope 
12.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope 
12.4. Relativizacija rizika kamatnih stopa 

Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa  

13.1. Suština i zna

čaj deviza 

13.2. Funkcije i struktura deviznog tržišta 
13.3. Vrste izloženosti riziku deviznog kursa 
13.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa 

Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti 

14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti banke 
14.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti 
14.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti 
14.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti 
 

Klju

čne reči 

Literatura 
Beleška o autorima 
 

II

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

Sadržaj   

SADRŽAJ 
 
 
Deo prvi: 

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI…………….....……………..1 

 

Glava  1:  Banke i faktori promena u bankarstvu......................................................2 

 

1.1.

 

Pojam i suština bankarske delatnosti...............................................................3 

Definisanje poslovne banke...3 Vrste banaka i finansijskih institucija...4 Poslovni fokus i 
uža orijentacija banaka...6  

1.2.  Ključni faktori promena u bankarstvu..........................................................12 

Promene faktora bankarske sredine...12 Uticaj deregulacije na bankarsko 
poslovanje...13 Uticaj promena u tehnologiji na bankarsko poslovanje...14  Uticaj 
finansijskih inovacija na bankarsko poslovanje...16 

1.3.Promene u internom poslovanju banaka...........................................................18 

Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanje...18 Pove

ćanje broja bankarskih usluga na 

tržištu

...20 Standardi kapitala, supervizorstvo i monitoring banaka...20 Povećanje rizika 

i bankrotstva banaka...21 Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i kapitala...22 

1.4. Promene i perspektiva razvoja bankarstva......................................................22 

 

Glava  2:  Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu.........................................24 
 
2.1. Uticaj makropromena na strukturu bankarstva..............................................25 

Strukturne promene u finansijskom sektoru...25 Konsolidacija i koncentracija u 
bankarstvu..26 Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvu...29 

2.2.

 

Makroekonomske snage i konsolidacija banaka............................................34 

Makroekonomske sn

age  koje  podstiču  konsolidaciju.....34  Sile  koje  koče 

konsolidaciju...36 Efekti konsolidacije, udruživanje i budući trendovi...38 

2.3. Trendovi promena i konkurentnost banaka………………………………...…41 

Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu…41 Konkurencija na tržištu depozita i 
kredita…42 Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmova…43 Konkurencija 
na polju razvijanja uslužnih programa…45 Stvaranje nebankarskih institucija…45 

 

Glava  3:  Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu....................................49 

 

3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji.....................................................49 

Promene u bankarstvu Centralne i Jugoistočne Evrope…50 Reforma bankarskog sektora 
i struktura vlasništva...51 Finansijska intermedijacija i efekti opštih promena...52 

3.2.  Svojinska i poslovna transformacija banaka...................................................54 

Tranzicioni procesi u našem bankarstvu...54 Promene u mikroekonomskom poslovanju 
banaka..57 

3.3. Menadžment i liderstvo u bankarstvu..............................................................60 

Suština  i  značaj  menadžmenta  i  liderstva…60  Bitne  promene  u  bankarskom 

BANKE I RIZICI 

 

3 

background image

 

Sadržaj   

6.1. Upravljanje rizikom boniteta banke ..............................................................135 

Pojam i komponente boniteta banke …135  Razlozi analize i ocene boniteta banaka 
…137 Pristup utvr

đivanju i merenju rizika boniteta banke ...138 Vrednovanje 

performansi boniteta poslovnih banaka...140 Instrumenti merenja performansi boniteta 
poslovnih banaka...142  

6.2. Upravljanje rizikom pozicije likvidnosti banke………………………….…..145 

Pojam i suština likvidnosti banke…145 Teorije optimalne likvidnosti banke…147 
Faktori i modeli likvidnosti poslovne banke...148  Merenje likvidnosti poslovne 
banke...152 Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke..153  

6.3. Upravljanje rizikom profitabilnosti banke………………………………...…156 

Pojam i suština profitabilnosti banke...156  Faktori profitabilnosti poslovne 
banke...157 Metode merenja i rizik profitabilnosti banke...160 Upravljanje 
kompetitivnom profitabilno

šću banke...163  

6.4. Sistemi ranog otkrivanja rizika u bankama…………………………………165 

Praksa Federalnih agencija u SAD…165 FED-ov rejting sistem za holding banke u SAD 
…167 Jedinstveni integralni rejting sistem CAMEL…169 Ostali modeli ranog 
upozorenja lošeg poslovanja ...171 

 
Glava  7:  Upravljanje kvalitetom poslovanja banke……………………………….175 

 

7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga …………………………..………….176 

Suština kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga…176 Ključne komponente kvaliteta 
bankarskih proizvoda i usluga...177 Dimenzije performansi proizvoda i usluga 
banke...179 Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga...180 

7.2. Model upravljanja kvalitetom u banci…........................................................182 

Kvalitet proizvoda i usluga u očima korisnika...182 Superiorni kvalitet proizvoda i 
usluga banke...183 Model upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga banke...185 
7.2.4.  

Nesklad između napora menadžment tima i očekivanja korisnika…187 

7.3. Standardi kvaliteta u poslovanju bankom…………………………………….190 

Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga banke…190 Okvir kvaliteta bankarskih 

proizvoda i usluga...191 Lična prodaja kao elemenat strategije kvaliteta usluga...193 
Priprema zaposlenih za visoki kvalitet performansi...195 

7.4. Komunikacioni standardi u poslovanju banke………………………………197 

Politike i procedure - osnov poslovne kumunikacije u banci...197 Faktori procesa 
efektivne komunikacije u banci...200 Metod i proces komunikacija korporativnih 
politika...201 Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banci...202 
 
 
 

Glava  8.  Upravljanje korporativnim rastom vrednosti banke………………..206 

 

8.1.  Koncepti vrednosti banke……………………………………………...……...207 

Pojam i faktori vrednosti banke...207 Različiti koncepti i tipovi vrednosti banke...208 
Relacije 

među konceptima vrednosti...209 Konceptualni okvir vrednosti banke...210 

BANKE I RIZICI 

 

5 

Sadržaj 

 

8.2. Elementi upravljanja rastom vrednosti banke…………………………….....211 

Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti banke...211Ciljevi upravljanja rastom 
vrednosti banke...213  Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke...215 Dilema: 
samostalan ili rast sa drugom bankom...216 

8.3. Metode i okviri rasta vrednosti banke............................................................218 

Metode i tempo rasta vrednosti banke...218  Pentagon okvir za utvr

đivanje šansi 

restruktuiranja...220 Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti banke...222 Kreiranje 

uvećavanja vrednosti akcionara...224 

8.4.

 

 Rast vrednosti banke fuzijom i akvizicijom..................................................226 

 Pojam i suština fuzije i akvizicije banaka…226 Motivi i determinante fuzije i akvizicije 
banka…228 Faze procesa fuzije i akvizicije banaka...230  Poslovne kombinacije i 
politike odgovornosti...232 

 

Deo treći: 
UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE……………………………235 
 
Glava  9:  Koncept portfolio upravljanja rizicima banke…………………………..237 
 
9.1. Portfolio koncept performansi banke…………………………………………238 

Pojam i suština 

portfolio 

teorije…238 Savremeno shvatanje portfolio koncepta 

u bankarstvu…239

 Portfolio pristup bilansu stanja banke...240

 Portfolio alokacija 

resursa banke...241 
9.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija.........................................242 

Performanse kreditne politike banke...242  Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u 
banci...243  Merenje performansi kreditnog portfolija banke...244

  Preventivna i 

naknadna relativizacija kreditnog rizika...246 
9.3.

 

 Upravljanje performansama investicionog portfolija……………………….248 

Poboljšanje performansi investicionog portfolija banke…248 Generisanje profita u 
investicionom portfoliju banke...248 Pasivna i agresivne menadžment strategije 
portfolija…250 

Strategije dospeća u investicionom portfoliju…251 

9.4. Upravljanje performansama vanbilansnih aktivnosti………………………..253 

Pojam i suština vanbilansnih aktivnosti banke…253  Kvalitet, rizik i performanse 
vanbilansnih aktivnosti…254 

 
Glava  10:  Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke....................................256 

.. 

10.1. Kredit i kreditni portfolio banke…………………………………………….257 

Pojam i funkcije bankarskog kredita...257 Formiranje kreditnog portfolija banke...258 

Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke ....260 Principi kreditiranja u uslovima 
rizika…262

 

10.2. Kreditni rizik banke….......................................................................263  
Suština kreditnog rizika zajmotražioca...263 Vrste i funkcija kreditnog rizika...265 
Relativizacija kreditnog rizika…266

 

Upravljanje rizikom kratkoročnog kredita...267 

Kreditna politika i odluke o kreditu …267 Kreditna analiza i ocena kreditne sposobnosti 

6

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

Sadržaj 

 

12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope ..................................................349 

 Pojam, suština i uloga kamatne stope …349 Teorije formiranja tržišnih kamatnih 
stopa...350 

Vrste i modeli obračuna kamatnih stopa ...353 

12.2. Analiza faktora rizika kamatne stope..........................................................355  

Suština rizika kamatne stope...355 Faktori rizika kamatne stope...356 

Ročna struktura 

kamatnih stopa ...357 Uticaj inflacije na kamatnu stopu …358 

12.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope...................................................360 

Metode merenja rizika kamatne stope...360 GAP analiza osetljivosti banke na rizik 
…362 ARBL model merenja kamatnog rizika...365 DURATON model merenja 
kamatnog rizika

 …366 

12.4. Relativizacija rizika kamatne stope…………………………………………368 

 Strategija upravljanja rizikom kamatne stope...368 Instrumenti relativizacije rizika 
kamatne stope....371 Politika regulisanja kamatne stope ....375 
 

Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa .....................................377 
 
13.1. S

uština i značaj deviza..................................................................................378  

Pojam deviza i valuta....378. Vrste deviznih kurseva ...380 Teorije formiranja deviznih 

kurseva...382 Način formiranja deviznih kurseva ....384 

13.2. Funkcije i struktura deviznog tržišta............................................................385 

Pojam i uloga deviznog tržišta…385 Učesnici na deviznom tržištu ...386 Funkcije i 
struktura deviznog tržišta ...388 Obeležja savremenog deviznog tržišta ...389 

13.3. Vrste izloženosti riziku deviznog kursa……………………………………...390 

 Suština izloženosti riziku deviznog kursa ...390 Transakciona izloženost riziku 
deviznog kursa ...390 Bilansna izloženost riziku deviznog kursa ...391 
Ekonomska izloženost riziku deviznog kursa ...392 

13.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa…………………………………393 

Proces upravljanja rizikom deviznog kursa.....393  Oblici upravljanja rizikom deviznog 
kursa …394 Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika …395 Savremeni oblici zaštite od 
deviznog rizika…396  
 

Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti…………………398 

 

8

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

Sadržaj   

14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti………………………………………………...399 

Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti …399 Vrste vanbilansnih aktivnosti…400  
Vrste rizika u vanbilansnim aktivnostima…402 

14.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti……………………………….403 

Portfolio rizik i rizik isporuke…403 Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza…406 Rizik 

neispunjenja ‘delimičnih’ obaveza …406 

14.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti ....................................................407 

Precizne i jasne poslovne procedure…407 Visina, ugovaranje i naplata provizije…410  
Pokrivanje rizika iz dobiti …411 

14.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti…………………………………..412 

Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija...412 Faktori konverzije rizika 
vanbilansih pozicija…413  

  

 
 
 
 

BANKE I RIZICI 

 

9 

background image

 

 

Uvodne napomene   

 
Ovim radom autori su nastojali da pruže konsekventan materijal iz podru

čja 

strategijskog menadžmenta u bankarstvu sa posebnim akcentom na upravljanje 
korporativnim i portfolio rizicima. Ovo je posebno zna

čajno za naše banke sada poslea 

tranzicije, jer se nalaze na prekretnici na

čina vođenja poslovne politike i pojedinih 

bankarskih poslova u slobodnom delovanju tržišnih zakonitosti.  
 
Polaze

ći od takve postavke, komponovana je i izmenjena struktura sadržaja knjige, koja 

sada ima tri

 

dela. Prvi deo ima dva nova poglavlja (prva i druga glava), i jednu (tre

ću) 

inoviranu glavu. Drugi deo knjige gotovo je sasvim izmenjen i posve

ćen je upravljanju 

korporativnim rizicima banke (akcionarskim rizicima) na nivou banke. Tre

ći deo knjige 

tretira upravljnje portfolio rizicima, koji se bazira na portfolio rizicima iz prethodnih 
autorovih izdanja. Dakle, knjiga 

BANKE I RIZICI – Upravljanje bankom, korporativnim 

i portfolio rizicima banke

, komponovana je u tri dela sa ukupno 14 glava i oko 430 

stranica teksta, 

čija se struktura vidi iz sledećeg kratkog sadržaja:  

 

Deo prvi:  
UPRAVLJANJE BANKOM U RIZI

ČNOJ SREDINI  

Glava  1: Banke i faktori promena u bankarstvu 
Glava  2: Tržišne promene i konkurentnost u bankarstvu 
Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

Deo drugi:  

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKE 
Glava  4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke 
Glava 5: Upravljanje bilansom poslovne banke 
Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke 
Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 
Glava 8: Upravljanje rastom vrednosti bamke 
Deo tre

ći:  

UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE 
Glava 9: Portfolio koncept upravljanje rizicima banke 
Glava  10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke  
Glava  11: Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke  
Glava  12: Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope banke  
Glava  13: Upravljanje rizikom portfolija deviznog kursa banke 
Glava  14: Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 
 
U 

prvom delu

 knjige, koji nosi naziv 

Upravljanje bankom u rizi

čnoj sredini

, materija je 

izložena u tri (1, 2, i 3.) glave.. U 

prvoj glavi

 autori razmatraju koncept poslovne banke i 

faktore strukturnih promena u bankarskom okruženju. U 

drugoj glavi

  akcenat je na 

tržišnim promenama i na konkurentskom odnosu me

đu bankama. U 

tre

ćoj

 

glavi

  autori 

akcenat daju na tranziciju i proces strategijskog bankarskog meandžmenta, te liderstvo u 
bankarstvu, što predstavlja okosnicu savremenog upravljanja bankom.  

 

BANKE I RIZICI 

 

XI 

Uvodne napomene 

 

   

 

U drugom delu knjige, koji ima naziv Upravljanje korporativnim rizicima banke, 
izložena je materija u pet (4, 5, 6, 7 i 8.) glava. U 

četvrtoj glavi  razmatra se 

korporativni (akcionarski) koncept upravljanja rizicima banke. U petoj glavi 

se izlaže 

tematika efikasnog i efektivnog finansijskog upravljanja bankom i kapitalom banke 
preko promena u bilansu stanja banke. U 

šestoj glavi

 se akcenat stavlja na upravljanje 

rizicima boniteta, likvidnosti, profitabilnosti i na rano otkrivanjr “simptoma” rizika u 
poslovanju banaka. 

Sedma glava

  tretira probleme upravljanja kvalitetom poslovanja 

banke, ukazuju

ći pri tome na primenu savremenih modela i standarda. U 

osmoj glavi

 

analiziraju se koncepti, metode i okviri rasta vrednosti banke u promenjivim tržišnim 
uslovima. 

 

Tre

ći deo 

knjige nosi naziv

 Upravljanje portfolio rizicima banke 

i obuhvata šest glava 

(9,  10, 11, 12, 13. i 14.). U 

devetoj glavi

  ukazuje se na zna

čaj i korisnost koncepta 

upravljanja portfolio performansama, odnosno portfolio rizicima, koje doprinose rastu 
profita, a time i rastu vrednosti banke. U 

desetoj glavi 

analiziraju se kreditni rizici 

banke, pri 

čemu je akcenat dat na kreditne plasmane banke. U 

jedanastoj glavi

  se 

razmatraju rizici investicionog portfolija banke, tj. rizici ulaganja u hartije od vrednosti. 

Dvanaesta glava 

knjige tretira problem upravljanja rizicima kamatne stope, a 

trinaesta 

glava

  analizira problem upravljanja rizikom deviznog kursa. Zadnja 

četrnaesta glava

 

posve

ćena he upravljanju rizika vanbilansnih aktivnosti banke.  

 
Struktura rada obuhvata klju

čne nivoe i područja upravljanja rizikom u poslovanju 

banke. To omogu

ćuje  studentima i drugim čitaocima da sagledaju sva bitna područja 

bankarskog “risk management”a i upoznaju se sa klju

čnim aspektima strategijskog, 

takti

čkog i operativnog menadžment procesa u upravljanju rizicima u banci. Za uspešno 

upravljanje bankom u deregulisanom tržištu potrebno je znatno više od znanja. Naime, 
potrebno je ne samo znanje iz savremenog menadžmenta, ve

ć i sposobnost i veština da 

se znanje adekvatno primeni u praksi.    
 
Sadašnje vreme u našoj privredi  je još  uvek vreme tranzicionih promena. To zahteva 
novu poslovnu filozofiju i novi pristup rešavanju poslovnih problema u bankama i 
procenu poslovnih rizika pre ulaženja u pojedine poslovne i finansijske poduhvate. 
Svaka bankarska institucija, bez obzira na svoju veli

činu i lokaciju, predstavlja poslovni 

entitet koji se bori da: 

pove

ća svoju zaradu-profit

, 

stabilizuje svoj rast i razvoj

 i 

pove

ća 

svoje u

češće na tržišu

. Ove ciljeve je u prošlosti bilo znatno lakše ostvarivati nego 

danas. U privredi danas, kada je više povezana sa globalnim tržištima nego sa lokalnim i 
regionalnim, naglo se pove

ćava operativni i finansijski rizik za banke svih veličina i u 

svim situacijama.  
Spora kretanja na tržištu su prošlost. Današnje u

čestale promene traže od menadžment 

tima banke znanja, sposobnosti i veštine da se ostvari profit u svim preduzetim 
poslovnim poduhvatima. Kao rezultat ovih pa i drugih kretanja, postepeno se sužava 
tradicionalni prostor zarade i profita za banke. Zbog toga, nije zna

čajno samo upravljati 

rizikom na nivou banke, ve

ć  i u svakom njenom funkcionalnom delu, pa i svakom 

XII

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

 

 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Deo prvi: 

 
 
 

UPRAVLJANJE BANKOM U 

RIZI

ČNOJ SREDINI 

 
 
 
 
 
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 

 

background image

Banke i faktori promena u bankarstvu 

 
1.2.

 

POJAM I SUŠTINA BANKARSKE DELATNOSTI 

 
1.1.1. Definisanje poslovne banke 

Poslovne banke su deo finansijskog sistema 

čije su funkcije:  

 

•

 

mobilizacija i koncentracija sredstava suficitnih transaktora, 

•

 

alokacija istih deficitnim transaktorima,  

•

 

kreiranje odgovaraju

ćih instrumenata držanja imovine transaktora i 

  

organizovanje racionalnih oblika i metoda pla

ćanja u ekonomskom sistemu.

1

  

  
Mogu se definisati u smislu ekonomskih funkcija koje imaju, usluga koje pružaju 
klijentima i pravnom osnovu njihovog postojanja.

2

 

 
Prema 

Zakonu o bankam,

3

  b a n k a

  je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici 

Srbiji, koje  ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne 
poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Naime, 

b  a  n  k  e

    su 

finansijske institucije koje su sposobne da uzimaju i kreiraju kredit i koje su pretežno 
usmerene na  posredovanje u oblasti kredita.

4

   

B  a  n  k  o  m 

  se smatra  i  svaka 

1

 

Ćurčić dr Uroš: 

Marketing poslovne banke,

 Feljton, Novi Sad, 1997. Prve banke su za 

svoju osnovnu delatnost imale promenu jedne vrste novca u drugu, posredovanje u 

plaćanju i čuvanju deponovanog novca pod zaštitom tadašnjih vladara i hramova. I tada, 

3.400. god. pre nove ere, pre pojave samog novca (VIIv.p.n.e) su bile moćne institucije. 
Ovakvo poslovanje je bilo ozakonjeno 1000 god. kasnije za vreme vladavine 

Hamurabija,  čiji  je  zakon  najstariji  u  bankarstvu.  Male  trgovačke  kuće  “tezauri”, 

(“Murašu”  je  bila  čuvena  u  Vavilonu)  kao  prve  specijalizovane  institucije  u  Grčkoj  i 

Rimu  su  se  počele  baviti  poslovima  menjanja  i  čuvanja  novca    Razvoj  trgovine  i 

pomorstva (otkriće Amerike, Krstaški ratovi u XVIII veku i sl.), vreme zlatnog standrda 
itd. doprinose stvaranju prvih banaka. U Italiji su u XII veku nastale privatne banke 

plemićkih porodica (Medići u Firenci i Spanoochi u Sieni), poslovale sa inostranstvom, 

odobravale kredite i emitovale certifikate o deponovanim novčanim sredstvima (1320. 
god. Banco di Genova, 1407. Casa di Sant Giogio isl.) Odobravanje kredita na bazi 

depozita  su  prve  započele  banke  nemačkih  porodica  Fugger  i  Welser  početkom  XVI 

veka kada banke u Holandiji počinju sa emisijiom vrednosnih papira (čekova). Tada je 

stvorena i prva banka u Amstedamu za čije je poslovanje garantovao grad Amsterdam. 
U drugoj polovini XVII veka u Evropi se osnivaju i prve emisione banke Sveringen 
Risks Bank 1668. god. i Bank of England 1694. god.  To je bio period industrijalizacije, 
razvoja kapitalizma, savremene trgovine, bankarskog i finansijskog tržišta. 

2

  Rose P.S., Hidgins S.S., 

Bankarski  menadžment i finansijske usluge,

  Data status, 

Beograd, 2005., str. 4. 

3

 

www.nbs.co.yu

.  Član 2., 

Zakon o bankama

 (“Službeni glasnikRS” br. 107/2005). 

4

 

Vučković M., 

Bankarstvo - organizacija i poslovanje banka

, Naučna knjiga, Beograd, 

1967., str. 11 

BANKE I RIZICI 

 

3 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

organizacija, koja obavlja neke od raznih ili sve bankarske funkcije, npr.: primanje, 
sakupljanje, prenos, pla

ćanje, pozajmljivanje, investiranje, poslove kupoprodaje deviza, 

menja

čke poslove i razne novčane usluge (čuvanje depozita, posredništvo, starateljstvo, 

poslove poverenja) kako na doma

ćem, tako i na međunarodnom tržištu.

5

 

 
Prema 

Zakonu o bankama

6

 

 

(član 4.), banka može da obavlja sledeće poslove: 

 

•

 

depozitne poslove (primanje i polaganje depozita) 

•

 

kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) 

•

 

devizne, devizno-valutne i menja

čke poslove platnog prometa 

•

 

izdavanje platnih kartica 

•

 

poslove sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi 
kastodi banke i sl) 

•

 

brokersko dilerske poslove 

•

 

izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao) 

•

 

kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring i forfeting i sl.) 

•

 

poslove zastupanja u osiguranju 

•

 

poslove za koje je ovla

šćena zakonom 

•

 

druge poslove 

čija je priroda srodna ili povezana sa tačkama ovog stava a u 

skladu sa osnivačkim aktom i statutom banke. 

 
Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, davanjem kredita i izdavanjem 
platnih kartica, osim ako je za to ovla

šćen zakonom.

7

 

 

1.1.2. Vrste banaka i finansijskih institucija 

Razli

čite vrste finansijskih institucija danas nazivaju sebe bankom. To su: 

 

        

1.

 

Komercijalne banke

: prikupljaju depozite i odobravaju zajmove privredi i 

stanovništvu 

2.

 

Štedionice

: prikupljaju štedne uloge i odobravaju zajmove privredi  i 

stanovništvu 

3.

 

Zadružne banke

: pomažu poljoprivrednim proizvo

đačima i odobravaju 

potroša

čke kredite 

4.

 

Hipotekarne banke

: odobravaju hipotekarne zajmove za stambene objekte 

i investicione projekte 

5.

 

Lokalne banke

: manje lokalno orjentisane komercijalne banke i štedionice 

6.

 

Centralne finansijsko privredne banke

: ve

će komercijalne banke locirane 

u vodećim finansijskim centrima 

5

 Glenn  M.G., Garcia F.I., 

Encyclopedia of Banking and Finance

, Bankers Publishing 

Company, Boston, 1983., str. 65. 

6

 

www.nbs.co.yu

.  Član 4, Zakon o bankama , “Službeni glasnikRS”, br. 107/2005 

7

 

Ibidem, član 5 

 

4

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Shodno  tome, teško je na

ći podesnu definiciju koja bi obuhvatila različite vrste 

kompanija koje pružaju finansijske usluge, a koje sebe nazivaju bankama 
Suština delatnosti banaka je u depozitno kreditnim transakcijama, posredništvu 
(intermedijerstvu), poverenju i stabilnosti, uz poštovanje bankarskih principa (naro

čito 

sigurnosti i likvidnosti) u 

čijoj osnovi leže poverenje i solventnost.

9

 

 
Shodno navedenom, funkcije banke su: 
  

•

 

formiranje adekvatnog finansijskog potencijala, 

•

 

optimizacija agregatne i strukturne alokacije kredita, 

•

 

organizacija nov

čanih transfera  

•

 

obezbe

đenje finansijskih usluga i saveta 

•

 

povezivanje doma

ćeg sa međunarodnim finansijskim sistemom 

•

 

kreiranje novca 

•

 

podsticanje »pojedinaca i institucija na štednju i i dalji plasman iste 
pojedincima i institucijama radi investiranja u nove projekte, proizvode i 
usluge«,

10

  

•

 

podsticanje ostvarivanja osnovnih ciljeva i zadataka teku

će i razvojne 

ekonomske politike zemlje (rast privrede, otvaranje radnih mesta i rast 
životnog standarda i sl.) 

•

 

Navedene funkcije ukazuju na još  uvek dominantnu funkciju banke kao 
klju

čnog učesnika na finansijskom tršištu.  

 

1.1.3.

 

Poslovni fokus i uža orijentacija banaka  

Banke mogu da budu kategorisane prema njihovoj poslovnoj orijentaciji i mogu se 
grupisati u tri grupe: 

bankarstvo na veliko, bankarstvo na malo i kombinovano

 

(bankarstvo na veliko i malo). Bankarstvo na veliko ima komercijalni ili korporativni 
fokus, dok bankarstvo na malo fokusira poslovanje sa stanovništvom.  Kombinacija 
bankarstva na veliko i malo usmereno je na poslovni miks korporativnog i bankarstva na 
malo. Prema geografskom prisustvu ili pokrivenosti tržišta, komercijalne banke mogu da 
budu komunalne banke -  posluju na lokalnim tržištima, regionalne banke -  posluju na 
regionalnim tržištima ili monetarni centri  odnosno multinacionalne banke - posluju na 
nacionalnim odnosno internacionalnim tržištima. 
 

Bankarstvo na malo 

(retail banking), obuhvata bankarske proizvode i usluge, koje banka 

nudi najširoj publici. Ustvari, bankarstvo na malo 

čine  grupe finansijskih proizvoda i 

usluga, koje uklju

čuju: 

 

9

 

Ćurčić  dr  Uroš:  Bankarski  portfolio  menadžment - Strategijsko upravljanje bankom, 

bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, Novi Sad, Feljton, 2002., 
str. 17. 

10

 Ibidem, str. 3 

 

6

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Banke i faktori promena u bankarstvu 

•

 

potroša

čke kredite (installament loans),  

•

 

stambene kredite (residential mortgages), 

•

 

kreditne zajmove na bazi akcija (equity credit loans), 

•

 

depozitne usluge (deposit services) i 

•

 

individualne penzione ra

čune (individual retirement accounts). 

 
Nasuprot bankarstvu na veliko ili korporativnom bankarstvu, bankarstvo na malo je 
posao velikog volumena sa mnogim servisnim provajderima, koji se bore za u

češće na 

tržištu. 

11

  

 

 

Bankarstvo na veliko

 (wholesale banking ili corporate banking) je bankarstvo koje nudi 

proizvode i usluge corporacijama sa zdravim finansijskim izveštajima, institucionalnim 
korisnicima, kao što su penzioni fondovi i državne agencije. Bankarstvo na veliko 
obuhvata grupe proizvoda i usluga me

đu kojima su najvažnije: 

 

•

 

kreditiranje (lending), 

•

 

upravljanje gotovinom (cash management), 

•

 

komercijalni hipotekarni krediti (commercial mortgage credits), 

•

 

zajmovi za obrtna sredstva (working kapital loans), 

•

 

lizing (leasing), 

•

 

usluge starateljstva (trust services) itd. 

 
U SAD, banke dele tržište bankarstva na veliko u nekoliko nivo razli

čitih poslova. Tako 

za najve

će postoji tržište Fortune 500 i Fortune 1000 obuhvatajući 1000 najvećih 

korporacija u SAD. Srednje tržište obuhvata kompanije sa godišnjom prodajom od $ 50 
do $ 250 milona, dok tržište malih poslova obuhvata korporacije sa prodajom ispod $ 10 
miliona. 
 

Komercijalno  bankarstvo 

razvilo se  odgovaraju

ći na poraslu konkurenciju na tržištu iz 

alternativnih finansijskih izvora, kao što su komercijalni papiri i obveznice niskog 
kvaliteta (junk bonds), po

čele su da više posvećuju pažnje korporativnim uslugama 

baziranim na proviziji i naknadama uklju

čujući menjačke poslove, trgovinu hartijama od 

vrednosti, savetodavne usluge u korporativnim integracijama-spajanjima i pripajanjima, 
trgova

čkom bankarstvu, korporativnom upravljanju gotovinom, garantovanju u 

poslovima sa hartijama od vrednosti itd.

12

 

 

 

Univerzalno bankarstvo

 (Univesal Banking) karakteristi

čno je za neke evropske zemlje 

(SR Nema

čka, Engleska itd.). Univerzalne banke u SR Nemačkoj bave se skoro svim 

bankarskim poslovima: primaju oro

čene depozite, odobravaju kredite, upisuju 

korporativne deonice i rade investicione poslove u funkciji investicionih savetnika za 

11

 Thomas Fitch: 677.Dictionary of Banking Terms, Barrons Business Guides, New 

York, 1990, str. 526. 

12

 Ibidem, str. 538. 

BANKE I RIZICI 

 

7 

                                                           

background image

Banke i faktori promena u bankarstvu 

država, tako i po federalnim propisima, mada su štedna i kreditna udruženja, generalno, 
izuzeta od ovih ograni

čenja. Međutim,  štedno-kreditne asocojacije retko koriste ovu 

mogu

ćnost otvaranja filijala širom više država. Neke srednje-zapadne i jugo-zapadne 

države u SAD limitiraju komercijalnim bankama da nude bankarske usluge putem 
jednofilijalske banke (zvanom 

unit bank

). Filijalsko bankarstvo ne bi trebalo 

poistove

ćivati sa bankarstvom u više država (interstate banking).

15

  

 

Bankarstvo u više država

 (interstate banking u SAD) predstavlja ekspanziju bnakarstva 

preko grani

čnih linija država kroz akvizicije bankarskih holding kompanija, koja počnje 

sredinom 1980-tih godina na recipro

čnoj bazi među državama. Bankarstvo u više država 

razvijalo se u tri razli

čite faze: 1) kao reginoalno, dozvoljavajući spajanja i pripajanja 

bankarskih holding kompanija u geografskom regionu, 2) regionalnoj ekspanziji u 
okviru zakonodavstva pojedine države dozvoljavaju

ći spajanja i pripajanja sa bankama 

posle odre

đenog roka i 3) eventualno neograničeno bankarstvo u državama širom SAD. 

Posle 1989.godine, više od dve tre

ćine država imalo je zakonodavstvo sa pojedinim 

zabranama za bankarstvo u više država (interstate banking).

16

  

 

Kreditne ustanove

  (Credit Union)  su neprofitne štedne institucije, koje odobravaju 

personalne kredite i nude drugim korisnicima bankarske usluge kod li

čnog učešća 

obi

čnih obveznica, tipično zaposlenim u toj istoj firmi. Deregulacijom bankarske 

industrije posle 1970-tih, dozvoljeno je kreditnim institucijama da nude mnoge te iste 
usluga kao i komercijalne banke, štedne banke i štedne i kreditne asocijacije. Kreditne 
institucije registrovane na federalnom nivou, mogu odobravati stambene zajmove i 
izdavati kreditne kartice. Mnoge kreditne ustanove mogu nuditi kamtonosne 
transakcione ra

čune.  

 

Štedno-kreditne asocijacije (udruženja)

  (Savings and loan association ili Thrift 

institution)  su institucije osnovane na federalnom ili državnom nivou, od kojih se po 
zakonu zahteva da odobravaju odre

đeni procenat svojih kredita (oko 70 %) kao 

stambene kredite. Štedne i kreditne asocijacije mogu biti zajedniško vlasništvo ili 
deoni

čke korporacije. Prvobitno, štedne i kreditne asocijacije u SAD bile su 

organizovane u devetnaestom veku kao dobrovoljne asocijacije, koje su skupljale 
štednju od 

članova da bi finansirale okrupnjavanje odnosno pripajanje poseda. Sadašnja 

regulatorna struktura kreirana je 1933.godine kao tradicionalna uloga u kreditiranju 
rezidentne stambene izgradnje.  Nakon 1982.godine, štedne i kreditne asocijacije su 
proširile njihovu tradicionalnu ulogu na potroša

čke kredite, izdavanje kreditnih kartica i 

nu

đenje raznih komercijalnih kredita u saglasnosti sa zakonom. Zajedničke  štedne i 

kreditne asocijacije su, po teoriji, vlasništvo depozitara. Mnoge štedne i kreditne 
asocijacije su vlasništvo akcionara bilo preko  direktnog vlasništva bilo preko štednih i 
kreditnih holding kompanija. 

17

  

15

 Ibidem, str. 91. 

16

 Ibidem, str. 326. 

17

 Ibidem, str. 542. 

BANKE I RIZICI 

 

9 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 

Štedne banke

  (Savings bank)  su depozitarne finansijske institucije, koje prihvataju 

potroša

čke depozite i investiraju svoja sredstva primarno u rezidentnu stambenu 

izgradnju i visoko kvalitetne hartije od vrednosti. Štedne banke se nalaze u šesnaest 
država SAD, pretežno na severo-istoku. Mogu biti vlasništvo depozitara kao zajedni

čke 

štedne banke ili kao deoni

čke štedne banke emitujući obične akcije za publiku.  

 

Finansijske kompanije

  (finance companies)  su uklju

čene u odobravanje kredita 

pojedincima i poslovnim firmama. Za razliku od banaka, one ne primaju depozite ve

ć ih 

radije pribavljaju od banaka, institucija i drugih izvora tržišta novca. Generalno, 
financijske kompanije mogu se svrstati u tri kategorije: (1) finansijske potroša

čke 

kompanije (cosumer finance companies) nazvane i kao kompanije malih kredita (small 
loan companies) ili kompanije direktnih kredita (direct loan companies) pozajmljuju 
novac pojedincima u skladu sa zakonom; (2) prodajne finsijske kompanije (sales finance 
companies) tako

đe zvane akceptne kompanije (acceptance companies) kupuju 

maloprodajne i veleprodajne papire od automobila i drugih potrošnih i kapitalnih dobara 
dilera; (3) comercial finance companies tako

đe zvane komercijalne kreditne kompanije 

(commercial credit companies) odobravaju kredite proizvo

đačima i velikoprodaji. Ovi 

krediti su osigurani sa ra

čunima priliva, zalihama i opremom..  

 

Finansijske kompanije tipi

čno uživaju visoke kreditne rejtinge i zbog toga u mogućnosti 

da pribavljaju sredstva po najnižim tržišnim stopama što im omogu

ćava da odobravaju 

kredite po stopama ne mnogo ve

ćim nego banke.  Iako se njihovi korisnici obično ne 

kvalifikuju za kredite kod banaka, ove kompanije iskustveno imaju nisku stopu 
promašaja. Finansijske kompanije tendiraju da budu kamatno osetljive -  pove

ćanje i 

opadanje kamatne stope na tržištu direktno uti

če na njihov profit. Iz tih razloga javnost 

smatra da su finansijske kompanije nešto  što se odnosi i na nov

čane deonice (money 

stocks). 

18

 

 

Finansijske institucije

  (financial institutions)  prikupljaju sredstva od publike da bi ih 

ulagala u finansijsku aktivu kao što su deonice, obveznice, instrumenti tržišta novca, 
bankarski depoziti ili krediti. Depozitne institucije  (banke,  štedno-kreditne asocijacije, 
štedne banke, kreditna udruženja) pla

ćaju kamatu na depozite i investiraju depozitni 

novac pretežno u kredite. Nedepozitne institucije (insurance companies, pension plans) 
skupljaju novac preko prodaje polica osiguranja ili primljenih doprinosa zaposlenih i 
ispla

ćuju ih po osnovu legitimnih zahteva ili korisnika penzija. Rastući je trend, da 

mnoge institucije obavljaju depozitne i nedepozitne funkcije.  
 

Finansijski supermarketi

 (Financial Supermarket) su kompanije koje nude široku skalu 

finansijskih usluga pod jednim krovom. Na primer, neke velike maloprodajne 
organizacije nude deonice, osiguranje, brokerske usluge za nekretnine, kao i bankarske 
usluge. Za potroša

če, imajući sva njihova sredstva u okviru jedne institucije,  mogu 

18

 Ibidem, str. 144. 

10

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

•

 

dinami

čna organizaciona struktura i mogućnost brzog prilagođavanja 

promenama u okruženju, 

•

 

težnja ka univerzalnosti u obavljanju bankarskih i drugih poslova, 

•

 

visok stepen konkurencije me

đu  bankama, koju još  više zaoštravaju 

nebankarske finansijske institucije 

•

 

ulazak u velike poslove i sa visokim stepenom poslovnog rizika, 

•

 

potpuna oslonjenost na automatizaciju poslovanja u svim poslovnim procesima, 

•

 

evolucija bankarstva u netradicionalne poslove i sl.  

  
Spoljnji faktori koji dodatno kreiraju uslove u kojima banke posluju su: deregulacija, 
tehnologija, globalizacija, sekjuritizacija i sl., koje stvaraju uslove za: 
 

•

 

visok stepen konkurentnosti me

đu bankama i nebankarskim finansijskim 

institucijama, 

•

 

konvergenciju specijalizovanog prema univerzalnom poslovanju,  

•

 

finansijske inovacije, 

•

 

konsolidaciju, diversifikaciju i restrukturiranje finansijskih institucija i tržišta, 

•

 

stvaranje nebankarskih finansijskih institucija koje se bave bankarskim i 
drugim finansijskim poslovima, nisu banke i 

članice monetarnog sistema 

zemlje i ne podležu strogoj zakonskoj regulativi kao banke, 

•

 

dezintermedijaciju u poslovanju banaka koje su primorane da prihvataju manje 
provizije, preuzimaju više rizika, šire svoju bazu klijenata kroz netradicionalne 
poslove, posebno u oblasti investicionog bankarstva, osiguranja, vanbilansnog 
poslovanja, razvijaju kanale distribucije proizvoda i usluga i sl.  

 
Navedeni faktori su toliko promenili uslove poslovanja banaka, kao i »same« banke, i 
stvaraju »strah« da 

će za kratko vreme: 

 

•

 

zna

čajno porasti opšti rizik poslovanja,  

•

 

banke izgubiti tradicionalnu ulogu kreditno depozitnih institucija, i 

•

 

razlika izme

đu banaka i drugih finansijskih institucija se toliko smanjiti ili 

nestati da 

će dovesti u pitanje opstanak banaka. 

 

1.2.2.

 

Uticaj deregulacije na bankarsko poslovanje 

Banke su najviše regulisani poslovni entiteti, najsigurniji i najkonzervativniji finansijski 
transaktori.

22

  Regulative su u bankarstvu postojale i postoje u mnogo »oblika i boja«. 

One su propisivale i propisuju: 
 

1.

 

maksimalnu kamatnu stopu koja je banka mogla da plati na depozite,  

2.

 

minimalni odnos kapitala prema ukupnim sredstvima,  

22

 Koch T. W.,  Macdonald S. S., 

Bank Management

, Thomson- South-Western, New 

York, 2003., str. 19. 

12

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Banke i faktori promena u bankarstvu 

3.

 

minimum obavezne rezerve,  

4.

 

stepen teritorijalnog širenja, 

5.

 

integraciju sa drugim institucijama,  

6.

 

restrikcije na lepezu usluga koju banka može da ponudi i sl. 

 
Regulativom je zakonodavac uvek nastojao, a i sada nastoji da: 
 

1.

 

zaštiti sredstva gra

đana i poverenje u finansijski sistem, 

2.

 

obezbedi sigurnost i pouzdanost bankarskog sistema,  

3.

 

banke obezbede adekvatan kapital, 

4.

 

banke primene adekvatne sisteme finansijskog izveštavanja i 

ra

čunovodstvenih standarda, 

5.

 

omogu

ći fer raskrinkavanje, izbegavanje zloupotreba i odgovornost,  

6.

 

omogu

ći konkurentnost,  

7.

 

odgovaraju

ću alokaciju resursa i fer ophođenje.

1)

  

 
Regulacija je smanjivala rizik, garantovala profit ali i uskra

ćivala nove mogućnosti. Od 

II Svetskog rata do danas banke su u svetu konstantno restrukturirale svoje poslovanje 
da bi zaobišle regulative, zakonodavac nametao nove i banke ih ponovo zaobilazile. 
Ovaj proces regulacije i tržišnog odgovora (finansijska inovacija) i nametanja nove 
regulative (reregulacija -  proces implementacije novih restrikcija ili modifikovanje 
postoje

ćih) se naziva regulatorna dijalektika (naročito izražena u SAD u toku zadnje dve 

decenije).

23

  Radikalno smanjenje državne regulacije (deregulacija) i liberalizacija 

uslova pod kojima banke posluju na nacionalnom i me

đunarodnom tržištu, je uklonilo 

prepreke i omogu

ćilo: 

 

1.

 

fleksibilnije poslovanje i tržišno ponašanje banaka, 

2.

 

slobodnije formiranje cena, tj. kamata (otklanjanje  tzv.  Zelenaških kamata), 
naknada i provizija, ostvarivanje ve

ćih prinosa na aktivu, naročito na štednim i 

teku

ćim računima itd.

24

  

3.

 

paralelno u

čestvovanje banaka i nebankarskih institucija na finansijskom 

tržištu,  

4.

 

pove

ćanje broja novih proizvoda i usluga

25

  na interbankarskom tržištu, 

kori

šćenje finansijskih inovacija (opcije, svopovi, terminski aranžmani); 

23

Obavezna rezerva kod centralne banke u obliku nekamatnih ili niskokamatnih keš 

depozita je odličan primer regulacije. Ona je u suštini porez na bankarske operacije jer 

banke  ne  zarađuju  kamatu  na  ova  sredstva,  a  moraju  da  ih  odvoje,  smanjujući  na  taj 

način sopstvenu likvidnost i profitabilnost  

24

  Milijarde dolara koje su bile deponovane na starijim instrumentoima štednje sa 

relativno niskim prihodima, kao i na beskamatnim tekućim računima, pretočile su se na 

račune koji su donosili znatne prihode sa promenljivom prihodnom stopom u skladu sa 
tržišnim uslovima. 

BANKE I RIZICI 

 

13 

                                                           

background image

Banke i faktori promena u bankarstvu 

6.

 

povezivanje nefinansijskog sektora sa finansijskim (npr. velike robne ku

će i 

druge komapanije mogu preko svojih finansijskih institucija da razviju poslove 
pružanja finansijskih usluga svojim kupcima), 

7.

 

trgovinu hartijama od vrednosti, tj. konverziju u robu, visokog stepena 
standardizacije i konkurentnosti, 

8.

 

smanjenje broja zaposlenih i fiksnih troškova poslovanja tj. pove

ćanje 

efikasnosti, 

9.

 

stvaranje virtuelnih banaka koje obavljaju sve bankarske poslove isklju

čivo 

putem Interneta itd. 

 
Inovacije u platnim sistemima (ATM, karti

čarstvo i sl.) su obezbedile komfornost u 

upravljanju bankarskim transakcijama, sigurnost i pouzdanost platnog i finansijskog 
sistema, promociju konkurentskog tržišta, adekvatne nivoe korisni

čke zaštite i sl. 

Tako

đe su doprinele standardizaciji finansijskih proizvoda i omogućile efikasniju 

ponudu istih preko elektronskih kanala distribucije kroz: 
 

1.

 

tradicionalne elektronske usluge (telefonsko bankarstvo, kreditne kartice, 
bankomati – ATM i sl.) 

2.

 

elektronske proizvode i usluge sa rokom plaćanja kao što su: debitne kartice, 
pla

ćanja računa,  

3.

 

razvoj elektronskih usluga: vrednosne kartice, internet bankarstvo i on-line 
investiranje. 

 
Poseban je zna

čaj 

Internet

 

bankarstva je tome, što

 omogu

ćava: 

1.

 

savršenu informisanost korisnika, 

2.

 

sniženje troškova bankarskih transakcija (tab.br.1.1.) 

3.

 

isporuku finansijskih proizvoda,  

4.

 

održavanje i razvijanje odnosa sa korisnicima

,32

  

5.

 

raspolaganje u svakom minutu saldima gotovine na ra

čunima,  

6.

 

slobodne doma

će poštanske transfere, 

7.

 

uvid u napla

ćene čekove, 

8.

 

autorizaciju automatskih pla

ćanja,  

9.

 

odlaganje podataka komjuterskih aplikacija itd. 

 
Tabela br. 1.1: Troškovi bankarskih transakcija (u $)

33

 

 

USDC

Α

 

BAH

Β

 

GSBCG

C

 

32

 

Ćurčić  dr  Uroš: 

Upravljanje rastom i performansama banke, 

  Mladost-holding, 

Loznica, 2003., str. 31. 

33

  Procene od strane: US Department of Commerce u 1998. god.

 

Α

; Booz, 

Allen&Hamilton u 1997 god.

 

Β

; Goldman Sach& Boston Consalting Group

 C

 

34

  Koch T. W.,  Macdonald S. S., 

Bank Management

, Thomson-  South-Western, New 

York, 2003., str. 21 
 

BANKE I RIZICI 

 

15 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Filijala 
Telefon 
ATM 
PC dial up 
Internet 
 

1.07 
0.52 
0.27 
0.11 
0.01 

1.07 
0.54 
0.27 
0.02 
0.01 

1.06 
0.55 
0.32 
0.14 
0.02 

 

 

 

 

Elektronsko poslovanje je omogu

ćilo komfornost i poverenje ali je donelo bankama i 

rizike a najve

ći je rizik zaostajanje u primeni savremene tehnologije. I dalje će beležiti 

rast u budu

ćnosti, ali prema nekim istraživanjima sprovedenim u SAD lična prodaja u 

bankarstvu 

će zadržati naklonost mnogih klijenata. 

 

1.2.4.

 

Uticaj finansijskih inovacija na bankarsko poslovanje 

Finansijske  inovacije

  su nastale i nastaju kao rezulat promena u regulativi, 

instrumentima, institucijama i taktikama vo

đenja posla. One su katalizator evolucije 

finansijskih usluga i restrukturiranja finansijskih tržišta. Naj

češće se javljaju u obliku 

novih hartija od vrednosti, novih usluga, organizacionih formi i kanala distribucije. 
Stvorene su sa ciljem da: 
 

1.

 

se njima trguje javno i da stvaraju nova finansijska tržišta koja pove

ćavaju 

likvidnost, 

2.

 

menjaju sadržaj bankarskih bilansa i kombinuju unakrsne usluge, smanjuju 
odliv depozita, 

3.

 

ulaze na nova tržišta i kreiraju jeftinije i efikasnije kanale distribucije, 

4.

 

menjaju poresku poziciju,  

5.

 

smanjuju rizik ili troškove poslovanja,  

6.

 

poboljšavaju konkurentsku poziciju,  

7.

 

menjaju strukturu ponu

đenih sredstava kroz nove proizvode i usluge,  

8.

 

razvijaju instrumente za zaštitu od rizika (fju

čersi, opcije, i sl.), bankomate, 

Internet banking i sl.  

9.

 

kreiraju strukturne promene u bankarstvu, konsolidaciju i konvergenciju, i 
finansijske konglomerate putem merdžera i akvizicija drugih poslovnih entiteta. 

 
Tabela br.1.2: Hronološki uvo

đenje inovacija na finansijskom tržištu SAD:

35

 

God. 

Finansijska inovacija 

1961 

Depozitni certifikati (Negotiable CDs) 

1963 

Eurodolari (Eurodolars) 

1970 

GNMA je kreirala pasa-thrugh certifikates 

1971 

Osiguranje tre

ćih lica kao garancija za municipalne obveznice 

 
 
 

16

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

1.3.

 

PROMENE U INTERNOM POSLOVANJU BANAKA 

 
1.3.1.

 

Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanje 

Globalizacija

 

je proces koji je doprineo brisanju geografskih granica, 

internacionalizaciji finansijskog tržišta, trgovine i proizvodnje, efikasnoj razmeni valuta, 
instrumenata tržišta novca i kapitala kao i stvarnju mega tržišta

36

 i me

đusobnom uticaju 

ekonomija zemalja.

37

 

Inovacije, tehnološki napredak i internacionalizacija, 

komercijalizacija interneta i elektronskog poslovanja, transferne cene, merdžeri i 
akvizicije, multinacionalne banke i kompanije

38

  i sl.  su doprinele tim procesima.

39

 

Multinacionalne banke su proširile svoje poslovanje u druge zemlje putem: 
 

1.

 

izgradnje sopstvenih filijalskih mreža 

2.

 

akvizicije (kupovine) strane banke ili 

3.

 

kupovinom manjinskog paketa akcijskog kapitala neke strane banke. 

 

36

 

Dašić D.., 

Principi internacionalne ekonomije

, Delta press, Beograd, 2005., str. 61.  

Najnovijim proširenjem od 1.maja 2004. god tržište EU se uvećalo sa 380 na 455 mil 

stanovnika.  SAD  su  postale  svetski  ekonomski  džin  zahvaljujući  pre  svega  stvaranju 
jednog prostranog i velikog slobodnog tržišta od obala Atlanskog do Tihog okeana. 

Slobodno kretanje ljudi, roba i kapitala na takvom tržištu generisalo je stvaralačku radnu 

energiju neviđenih razmera. .Na pragu je stvaranje jedinstvenog tržišta čitave američke 

hemisfere (FTAA ili ALCA) koje će biti znatno veće od EU, kao i stvaranje mega tržišta 
u Aziji (AFTA), Azijsko- 

pacifičkom regionu (APEC), Africi (COMESA, ECOVAS) i 

dr. 

37

 Zemlje lideri Evropske unije su 1992. god. na osnovu saglasnosti 12 zemalja Zapadne 

Evrope  eliminisale  veći  deo  trgovinskih  restrikcija,  uvele  standardizaciju proizvoda, 
smajnile poreze i provizije i povezale monetarne kontrole kako bi pospešile trgovinu. 

Danas EU čine 25 zemalja. Cilj je da se u budućnosti ukinu sve trgovinske restrikcije i 
da jedna valuta bude u Evropi. Od januara 1999. god. euro se koristi  u finansijskim 

transakcijama  “na  veliko”,  a  od  januara  2002.  godine    je  i  zvanično  postao  novac 
zemalja EU.  Monetarnu politiku za jedinstvenu valutu propisuje Evropska Centralna 

Banka  (Frankfurt).  Od eura se očekuje, što je on donekle ispunio, da smanji troškove 

konverzije valuta i inflaciju, da poveća cenovnu konkurenciju i izvozne mogućnosti za 
zemlje korisnice eura. 

38

Snaga multinacionalnih kompanija je ogromna, njihovi prihodi se mere stotinama 

milijardi $. Npr. Kompanija Wall Mart Stores (SAD) je ostvarila godišnji prihod za 
2004 god. u iznosu od $288mlrd. To je impozantan iznos ako, prema istom izvoru, samo 

31 zemlja u svetu ima veći  GDP (drštveni bruto proizvod) ostvaren u toj godini. The 
World Factbook-Rank Order – GDP, 14. jun 2005. 

www.cia.gov

. (GDP država) i 

www.fortune

. com (prihod korporacija) 

39

Pojedinac može sa svog računara da pretražuje ponudu usluga lociranu bilo gde na 

planeti,  pojedinci i kompanije pretražuju globaln

o, svako moguće mesto poredi u 

potrazi za boljom cenom, kvalitetom i dostupnošću.   

18

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Banke i faktori promena u bankarstvu 

One su dobile odgovaraju

će licence od domaće Centralne banke (ili neke nadležne 

institucije), u po

četku su kreirale filijalske mreže po celom svetu, a kasnije su menjale 

strategiju  –  kupovinom (akvizicijama) banaka na važnijim novim tržištima.

40

  To se 

uglavnom odnosi na investiciono bankarstvo, manje na komercijalno, zbog specifi

čnosti 

poslovanja sa privredom i stanovništvom teže se uskla

đuje sa globalnim kretanjima. U 

novije vreme postoji jaka tendencija globalizacije komercijalnog bankarstva u zemljama 
u razvoju, još  više u tranziciji.

41

Tipi

čan primer je naša zemlja. U EU je došlo do 

stvaranja »jedinstvenog pasoša« za sve banke registrovane na teritoriji EU. To su 
univerzalne institucije koje imaju pravo da otvore filijale ili na drugi na

čin vrše sve 

bankarske aktivnosti na teritoriji EU. Cilj je da se formira jedinstveno bankarsko tržište 
kao sastavni deo finansijskog tržišta.

42

  Internacionalizacijom finansijskog tržišta se 

stvaraju mogu

ćnosti:

 43

 

 

1.

 

pozajmljivanja i plasiranja finansijskog potencijala na nacionalnom i 
internacionalnom nivou, 

2.

 

emisije hartija od vrednosti od strane multinacionalnih kompanija, banaka i 
drugih finansijskih institucija koje glase na doma

ću ili strane valute i trgovina 

na me

đunarodnom sekundarnom finansijskom tržištu, 

3.

 

ponude finansijskih proizvoda  na internacionalnom nivou od strane efikasnih 
globalnih konkurenata, kroz direktne kanale distribucije. Globalno poslovanje, 
koji god deo sveta da je zahvatilo, donelo je i donosi ekonomski preporod, 
omogu

ćava brži ekonomski rast, veća ulaganja, otvaranje više novih radnih 

mesta, pove

ćanje standarda ljudi, nove oblike i veštine organizacije i 

menadžmenta, znanje, tehnologiju i sl.  

 

1.3.2.

 

Pove

ćanje broja bankarskih usluga na tržištu 

Tendencija ubrzanog proširenja spektara finansijskih usluga koje banke nude se 
poslednjih godina pove

ćala pod pritiskom sve veće konkurencije drugih finansijskih 

kompanija, klijenata koji su više obrazovani i sve zahtevniji, kao i zbog razvoja 
tehnologije. Klijenti su postali veoma osetljivi na kamatu 

čiju lojalnost banke mogu 

veoma brzo da izgube ako se pojave jaki konkurenti. To pove

ćava troškove poslovanja i 

40

http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?TITLE=international+Capital+Mar

kets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=During&Lang_F=All&brtype=Date
&YEAR=Year&submit=Search

  .  ”International Capital Markets”, International 

Monetary Fund, septembar 2000., str. 159 

41

 

Šire o tome: Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti domaćih 

banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001. 

42

 Stepen rasta tržišta kapitala EU beleži manje stope rasta od SAD i Japana. U EU je u 

toku proces integracije tržišta kapitala sa ciljem stvaranja jedinstvene panevropske berze 
vrednosnih papira 

43

 Npr. globalni provajderi (npr banke iz Spanije u Latinskoj Americi) su postale pretnja 

nacionalnim i lokalnim provajderima, pa su banke na tim tržištima prisiljene da imitiraju 

ponudu konkurenata ili da nude kvalitetnije proizvode da bi sačuvale učešće na tržištu. 

BANKE I RIZICI 

 

19 

                                                           

background image

Banke i faktori promena u bankarstvu 

ŠD

Ć

 

 

Slika br. 1.2: Broj bankrota banaka 1934-2003 u SAD

45

 

 

1.3.5.

 

 Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i kapitala 

Navedene promene zna

čajno utiču na vrednost finansijskih institucija. Rast profita i 

cena akcija ohrabruje konsolidaciju i konvergenciju. To ukazuje na potrebu da se banke 
vrednuju i kako proceniti ciljnu banku. Internacionalizacija poslovanja banaka,  nova 
tržišta, proizvodi i usluge, zna

čajno usložnjavaju procenu istih. 

Pove

ćana konkurencija na tržištima novca i kapitala doprinosi opadanju tržišnog učešća 

banaka u ukupnoj finansijskoj aktivi. Velike, visoko kvalitetne korporacije pozajmljuju 
jeftinija sredstva od zajmova banaka na tržištima kapitala, prodajom komercijalnih 
papira i drugih hartija od vrednosti.

46

 

 

1.4. PROMENE I PERSPEKTIVA RAZVOJA BANKARSTVA 

 
Finansijski sektor, sektor informacione tehnologije i sektor telekomunikacija spadaju u 
najpopulzivnije delatnosti ekonomskog i tehnološkog razvoja. Njihove stope rasta 
prevazilaze stope rasta GDP-a u svetskim razmerma. Finansijske aktive se zna

čajno 

pove

ćavaju u odnosu na GDP što je povoljan potencijal za ekspanziju svih finansijskih 

45

http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html

 . Jones K.D., 

Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” 
About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 5 

46

 Gup B.E., Kolari J.W., 

Commercial Banking - The  Management of Risk

. John Wiley 

&Sons, 2005., str. 20 

BANKE I RIZICI 

 

21 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

institucija. Banke i druge finansijske institucije 

će uzeti učešće u finansijskom 

potencijalu u zavisnosti od toga koje i kakve 

će strategije koristiti.  

Uspešnije 

će biti one banke koje: 

-  nude bolje, jeftinije i kvalitetnije finansijske proizvode i usluge i bolje se uklapaju u 
strukturu tražnje  
-  obezbe

đuju dobre dugoročne veze sa klijentima putem odgovarajućih marketing 

strategija (CRM i sl) 
- imaju visok stepen primene i efikasnosti u kori

šćenju informacione tehnologije 

-  imaju kvalitetniji menadžment koji ima znanje, veštine i sposobnosti neophodne za 
upravljanje bankom   
- imaju zacrtanu viziju i misiju, fokusiraju se na ostvarenje strategijske pozicije banke u 
budu

ćnosti i sl. 

 
Finansijske institucije 

će morati da diversifikuju svoju delatnost da bi ostvarile 

zadovoljavaju

ći odnos prinosa na sredstva i kapital. Konkurencija će i dalje rasti, 

kamatne marže i provizije 

će biti sve manje.  Komercijalne banke će i dalje imati 

poseban status, imaju

ći u vidu da su one organizacioni nosioci platnog prometa, kod 

kojih se drže transakcioni depoziti koji se koriste za pla

ćanja (novčani transferi). 

Me

đutim, ono što  će dodatno opterećivati banke je sve veća opreznost održavanju 

likvidnosti i napori da se održi adekvatan nivo kapitala nasuprot profitabilnosti. Shodno 
tome, banke 

će svakako očekivati povećana kontrola poslovanja od strane regulatornih 

tela koja 

će sputavati razvoj banaka u odnosu na manje regulisane nebankarske 

finansijske institucije. 
 
Budu

ćnost komercijalnih banka će i dalje zavisiti od trendova deregulacije i 

informacione  tehnologije,  naročito  u  domenu  finansijskih  inovacija,  posebno 
finansijskih derivata (fju

čersa, svopova, opcija i sl.) posebno značajnih za upravljanje 

rizicima i špekulacije na finansijskom tržištu. Oni su osnova za finansijski inženjering tj. 
stvaranje novih izvedenih oblika finansijskih proizvoda koji 

će dalje kreirati, širiti i 

komplikovati  finansijsko tržište. Shodno navedenom, trendovi  ukazuju na budu

će 

hazardno finansijsko tržište sa sve ve

ćim oscilacijama cena bankarske i finansijske 

aktive.

47

 Fokus 

će biti usmeren na smanjivanje rizika koje snose pojedinci, institucije i 

sistem kao celina.

48

  Neophodna 

će biti odgovarajuća stručna znanja iz oblasti 

upravljanja rizicima (posebno kreditnog i tržišnih rizika) da bi se smanjivanjem nivoa 
rizika na mikro nivou i kroz kompetenciju regulativnih vlasti obezbedila sistemska 
stabilnost bankarskog sektora. 

47

  Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and Policy 

Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, 1994. 

48

 Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”,  Economic Review, Federal Reserve Bank 

of Kansas City prvi kvartal, 1994.  

22

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 

2.1. UTICAJ MAKRO PROMENA NA STRUKTURU BANKARSTVA 

 

2.1.1. Strukturne promene u finansijskom sektoru 

Strukturne promene u finansijskom i realnom sektoru, za sada uglavnom razvijenih 
tržišnih privreda (SAD, zemlje Zapadne Evrope, Japan i sl.), su nastale kroz 
konsolidaciju kao oblik udruživanja resursa sli

čnih poslovnih entiteta u veće i 

malobrojnije poslovne entitete. Konsolidacija    je kreirala velike uslužne finansijske 
institucije, promene i mogu

ćnosti za profitabilnije,  produktivnije i troškovno  - 

efektivnije poslovanje.

1

  Promene nastaju putem spajanja i pripajanja (‘mergers and 

acquisitions’  -  M&A)  kao osnovnih oblika transfera vlasni

čkih prava kompanija, 

njihovog proširivanja, kontrakcije, korporativne kontrole i prestrukturiranja.  
 

Merdžeri ili fuzije

 su spajanja vlasništva dve kompanije, što se odnosi na akcijski kapital 

(neto aktivu) kao i na operacije obe kompanije koje postaju jedna kompanija.

2

 

Akvizicije

 

su poslovne transakcije preuzimanja ili kupovine vlasništva slabije kompanije. Pri tome 
slabija kompanija prestaje da postoji kao pravni entitet; akcionari te kompanije su 
ispla

ćeni od strane kompanije koja vrši preuzimanje i koja uspostavlja upravljačku 

kontrolu nad preuzetom firmom koja nastavlja sa radom u nekoj od  mogu

ćih 

organizacionih formi (filijala ili divizija) u okviru mati

čne kompanije.  

 
Najve

ći broj  M&A nastaje udruživanjem finansijskih institucija na nacionalnim 

tržištima. Internacionalni merdžeri su re

đi, uglavnom su to finansijske holding 

kompanije ili konglomerati nastali kroz M&A razli

čitih finansijskih institucija. U 

ukupnom broju nastalih M&A najve

ći broj je ipak između banaka (oko 60% od ukupnog 

broja ili 70 % od ukupne vrednosti nastalih M&A). Zna

čajn porast prestrukturiranja 

poslovnih entiteta se beleži i kroz: zajedni

čka ulaganja (joint ventures), strateške ili 

ugovorne alijanse (strategic aliances), divesticije (divestments) i dekompovanja 
(breakup).

3

  

1

 “Report on consolidation in financial sector”, IMF- Group of Ten, januar 2001.  

2

 

Ćirović M., 

Fuzije i akvizicije

, Prometej, Novi Sad, 2004. Termin merdžer  se koristi i 

u širem smislu tako da obuhvata i akvizicije, u užem smislu tj. prave fuzije su merdžeri 
jednakih (mergers of 

equals)  sa  sličnim  nivoom  akcijskog  kapitala,  vrednosti,  obima 

poslovanja i sl. 

3

 Joint Ventures je aranžman dveju ili više komanija koje ulažu sredstva u neki projekat 

od zajedničkog interesa i upravljaju tim projektom proporcionalno uloženim sredstvima, 

s tim da takođe proporcionalno učestvuju u raspodeli profita odnosno gubitka. Strateške 

alijanse  su  aranžmani  koje  dve  ili  više  kompanija  zaključuju  u  cilju  koordinacije  u 

poslovanju,  ne  osnivaju  se  nove  kompanije  već  se  koordiniraju  akcije  na  osnovu 
ugovo

ra postojećih kompanija. Divesticije suprotno akvizicijama znače prodaju delova 

aktive od strane kompanije. Koriste se kao oblik prestrukturiranja kroz izdvajanja (spin-
off),  isecanje akcija (equity-carve-out), split-off, split-up i sl. Dekomponovanje 

24

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

2.1.2.  Konsolidacija i koncentracija u bankarstvu 

Tržišna koncentracija banaka predstavlja u

češće pet najvećih banaka u aktivi svake 

zemlje. Talas megaspajanja je zna

čajno smanjio broj banaka i povećao koncentraciju 

finansijske aktive u velikim bankama. To pokazuje slede

ća slika br. 1-3. 

             

ŠD

Ć

 

 

Slika br.1-.3. Smanjenje broja banaka u SAD 

U Evropi je bio povezan sa procesima ekonomske i finansijske integracije i uvo

đenjem 

evra. U evro-zoni je putem fuzija formirano 15 od 30 najve

ćih banaka pri čemu je 

prose

čna veličina pet najvećih banaka udvostručena. U manjim evropskim zemljama na 

pet najve

ćih banaka dolazi više od 50% nacionalnog bankarskog tržišta, dok u Belgiji i 

Holandiji dve najve

đe banke drže preko 90% bankarskog poslovanja.

4

  

 
Nakon 1997. godine u SAD se 50 vrhunskih banaka fuzionisalo u samo 6 mega banaka, 
dok se za slede

ćih 50 očekuje da će se integrisati u 7 mega banaka. Od velike 

ekonomske krize 1933.god. do kraja 80-tih godina broj komercijalnih banaka u SAD se 
kretao od 14.300 do 15.500.

5

 Konsolidacija, udruživanje i konkurencija su smanjili broj 

kom

panije znači podela na samostalne poslovne entitete po principu da će svaki od njih 

ostvariti bolje pojedinačne rezultate nego konglomerat.  

4

 

Ćirović M., 

Bankarstvo

. Bridge Company, Beograd, 2001., str. 11 

5

 

Ćurčić  U., 

Upravljanje rastom i performansama banke, 

  Mladost-holding, Loznica, 

2003., str. 19  to je rezulat ukljanjanja geografskih barijera za fuzije i akvizicije 1997. 
god. u SAD (Riegle-Neal Interstate Banking Act) i preostalih restrikcije za proizvode i 
usluge 1999. god (GLB –  The Gramm-Leach-Bliley Act). GLB Act dozvoljava 

bankama,  firmama  koje  trguju    hartijama  od  vrednosti,  osiguravajućim  kompanijama,  

mutual  fondovima,  brokerskim  i  dilerskim  kućama,    asset  menadžerima  i  dr.    da 

slobodno  ulaze  u  duge  poslove  i  konsoliduju  iste.  On  takođe  dozvoljava kreaciju 
bankarskih holding kompanija koje mogu da upravljaju tako širokim spektrom poslova. 

BANKE I RIZICI 

 

25 

                                                                                                                                              

background image

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

ŠD

Ć

 

 

Slika br. 1-5: Promene u broju banaka od 1983-2003 god. u SAD

11

 

 

Do sli

čnih kretanja je došlo i kod nebankarske konkurencije. Na opadanje broja 

banaka

12

 je uticalo i bankrotstvo samostalnih banaka koje su kasnije pripojile velike 

banke («purchase and assumption - kupovina i preuzimanje» ili P& A). 

   Pregled b. 1-3: Praksa teku

ćeg rapidnog koraka fuzija i akvizicija

13

 

 

Podru

čje 

Indikatori – faktori 

1.  Regulacije i propisa 

 

Smanjenje restrikcije za filijale 

 

Primenom RNIB Act–a iz 1994. eliminisane su 
 me

đudržavne bankarske restrikcije 

 

Primenom GLB Act–a iz 1999. dozvoljena je 
konsolidacija u FSI 

2.  Izveštavanje i 

ra

čunovodstveni 

standardi 

 

Primena opšte  prihva

ćenih računovodstvenih 

 principa nasuprot Regulatornih 
  ra

čunovodstvenih principa  

 

Standardi fer vrednosti 

 

Propisi o eliminisanju metoda interesnog 
 urduživanja 

3.  Tehnološki napredak 

 

Napredak u komunikaciji i tehnologiji 

11

 

http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html

  Jones K.D., 

Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long, Strange Trip” 
About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 4 

12

 

U  Američkom  bankarstvu  postoji  tri  organizacione  forme:  nezavisne  banke  (banke 

koje nisu udružene sa holding kompanijom), bankarske holding kompanije sa jednom 
bankom(OBHCs) i holding kompanije sa više banaka-  multinacionalne bankarske 
holding kompanije (MBHCs). 

13

 

Ćurčić  U., 

Upravljanje rastom i performansama banke-  strategijsko upravljanje 

rastom i performansama banke

, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 79 

BANKE I RIZICI 

 

27 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

procesiranja podataka 

4.  Poslovno iskustvo 

 

Porast koncentracije finansijskih institucija na 
nacionalnom nivou 

 

Pove

ćanje snage i kvaliteta zarade 

 

Ekspanzija ponude finansijskih usluga 

 

Ravnomeran rast cena bankarskih akcija 

 

Porast broja banaka 

 

Redukcija bankrota banaka 

5.  Ekonomski faktori 

 

Ekonomski rast 

 

Niske kamatne stope 

 

Izobilje novca raspoloživog za investiranje 

 

Višak finansijskog kapitala 

                                                 
Dominantna organizaciona forma u SAD su postale bankarske holding kompanije 
(BHC) i multinacionalne bankarske holding kompanije (MBHC) (kontrolišu oko 3 od 
svaka 4$) u SAD.  
 
¨Cela bankarska struktura se pretvara u centralizovanu gde 

četiri od pet institucija 

dominira tržištem, od grada do sela, od regije do same države. Do 1999.godine 

će 300 

organizacija imati 85% svega što banke rade.

14

 Ovakav pogled na strukturu bankarskog 

tržišta SAD predstavljen je modelom:  

 

Struktura tržišta     

     Ponašanje     

     Performanse 

 

Furash-ov žargon: «željene performanse 

će biti postignute šta god banke radile». 

 

2.1.3.

 

Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvu 

Stotine istraživa

čkih studija ukazuju na trendove u internacionalnim finansijskim 

institucijma, posebno na procese M&A i efikasnost internacionalnih banaka u 
Francuskoj, Nema

čkoj, Španiji, Velikoj Britaniji i SAD tokom devedesetih godina.

15

 U 

tom periodu je pet najve

ćih evropskih banaka udvostručilo svoju veličinu i stvoren je 

ve

ći broj M&A. 

 
Najve

će merdžer i akvizicijske aktivnosti navedene su u sledećem pregledu 

 

14

  Marshall  J.,  ”Interview: Firebrand in Navy and Gray”, US Banker online, 1996., str. 

2 

15

  Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross-  Border 

Banking Performance”, IMF Publication, 2000. 

28

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Pregled nastanka zna

čajnijh M&A. u svetu u periodu 1996-2001.godine je dat u 

slede

ćim tabelama br. 1-5 i 1-6.  

 
Tabela br. 1-5: Novije me

đunarodne bankarske M&A. 

Institucija pripajanja 

Pripojena institucija 

 

Mizuho Holdings,Inc.Japan 

Dai-Ichi Kangyo Bank, Fuji Bank i 
The Industrial Bank Of Japan 

2001.  

Banking Corporation, Japan 

Sakura Bank i Sumitomo Bank 

2001. 

HSBC Holdings PLC; V. Britanija 

Credit Commercial De France 

2001 

Banco Santander, S.A. Španija 

Banco de Estado de Sao Paolo, 
Brazil 

2000. 

ABN Amro Holdings, N.V. 

Michigan National Corp, SAD 

2000. 

Deutshe Bank, AG, Nema

čka 

Bankers Trust Company 

1999. 

                           

 

 

Slika br. 1-6: Najve

će banke u svetu: mart 2005

18

 

 

 

pokušale da smanje sredstva i da se fokusiraju na komitente, nastojeći da ih upoznaju 

bolje, da ih različitim vrstama usluga vežu na dugi rok i osiguraju sebi opstanak i profit. 

18

 www. Citigroup.com. (The banker)  

30

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

Tabela br. 1-6: Zna

čajniji merdžeri u SAD 

Rrang 

Datum  

Institucija 
spajanja 

Institucija 
spajanja 

Vrednost u 
mlrd$ 

1 

     6.04.1998. 

Travelers 

Citicorp 

$72.5 

2 

13.04.1998. 

Nations 
Bank 

Bank America 

61.6 

3 

08.06.1998. 

Norwest  

Wells Farago 
Capital  

34.3 

4 

13.09.2000 

Chase 
Manhattan 

J.P. 
Morgan&Co 

34.3 

5 

13.04.1998 

Bank One 

First Chicago 
NBD 

29.6 

6 

18.11.1997 

First Union 

Core States 
Fin. 

17.1 

7 

14.03.1999 

Fleet 
Financial 

Bank Boston 

15.9 

8 

29.08.1997 

Nations 
Bank  

Barnett Bank 

14.8 

9 

18.10.1995 

Wells 
Farago 

First Interstate 
Bank 

10.9 

10 

30.04.1999 

Firstar 

Mercantile 
Bankcorp 

10.6 

11 

28.08.1995 

Chemical 
Banking 

Chase 
Manhattan 

10.4 

12 

30.08.1996 

Nations bank 

Boatmens 
Bank 

9.6 

BANKE I RIZICI 

 

31 

background image

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

1995 

Banc One ($92mlrd) 

Bank of Boston($47mlrd) 

1989 

NCNB ($55.2mlrd) 

C&S($23.3mlrd) 

1987 

Marshall Illisley($5mlrd) 

Irving Trust($24.2mlrd) 

1987 

Wilmington 
Trust($2.8mlrd) 

Delaware Trust($1.1mlrd) 

1986 

Firs Interstate($52.5mlrd) 

Bank America Corp. 
($107mlrd) 

1986 

Fleet Financial Group 
($10mlrd) 

The Conifer Group($3.9mlrd) 

1985 

Comerica ($9.5mlrd) 

Michigan National($6.8mlrd) 

1985 

Meridian Bancorp 
($5.7mlrd) 

Commonwelth ($1.3mlrd) 

1984 

Midlantic Banks 
($6.4mlrd) 

Statewide Bancorp($0.8mlrd) 

1983 

Norstar Bancorp 
($3.6mlrd) 

Security New York ($1.6mlrd) 

1983 

Barnet Banks ($6.9mlrd) 

Florida Coast($0.6mlrd) 

1982 

Huntington 
Bancshares($3.6mlrd) 

Union Commerce($1.5mlrd) 

1981 

Southeast banking 
Corp($5.8mlrd) 

Florida national 
banks($2.5mlrd) 

 
2.2.

 

MAKROEKONOMSKE SNAGE I KONSOLIDACIJA BANAKA 

 
2.2.1.

 

Makroekonomske snage koje podsti

ču konsolidaciju 

Procese konsolidovanja podsti

ču:

21

 

 

Zakoni

  –  oni mogu odobravati ili zabranjivati M&A zbog njihovih uticaja na 

konkurenciju, finansijsku stabilnost, konflikte interesa irme

đu komercijalnog i 

investicionog bankarstva i sl.

22

 

21

 O tome više u: Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From 

Cross- Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000. 

22

  Pr

ekograničnu  konsolidaciju  i  univerzijalizaciju  poslovanja  banaka  su  omogućili  i 

pomogli  sledeći  zakoni  i  programi:U  EU-  Single Market Programme (1977god), , 

Jedinstveni  evropski  akt  (1986  god.)  Bankarska  zajednička  direktiva  (1989god.);  u 
SAD-  The Riegle-Neal Interstate Banking i Branching Efficiency Act (1994. god.) i 
Gramm- Leach-Blliley Act (1999. god.) 

BANKE I RIZICI 

 

33 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Povećana konkurencija - 

 koja zna

čajno smanjuje marginalne prinose i “tera” banke da 

pove

ćavaju obime poslovanja da bi ostvarile ekonomiju obima (economy scale) i 

obuhvata (economy scope) i generisale ve

ći prinos na sredstva i capital 

 

Restrukturiranje i deregulacija bankarskih sistema

23

 

 
Globalizacija – 

Istraživanja pokazuju da multinacionalne korporacije o

čekuju od banaka 

da poseduju neophodnu ekspertizu i miks proizvoda da bi mogli da odgovore njihovim 
investicionim potrebama ili upravljaju rizicima u bilo kojoj delatnosti korporacije 
 

Država,

  kroz slede

će poteze vrši: 

o

 

uticaj na konkurenciju na tržištu i uslove ulaska (tj. postavljanje 
ograni

čenja ili zabranjivanje prekograničnih merdžera); 

o

 

odobravanje/neodobravanje odluka za pojedina

čne transakcije 

merdžera; 

o

 

ograni

čenje obima dozvoljenih transakcija; 

o

 

javno vlasništvo nad institucijama;i 

o

 

pokušaje minimiziranja  troškova društva u slu

čajevima grešaka 

(neuspeha)  

 
Regulative su se uglavnom u prethodne dve decenije fokusirale na  zastitu kupaca i 
prevenciju gresaka. Sada se baziraju na povecanje efikasnosti kroz pove

ćanu 

konkurenciju, sa fokusom na tržišnu disciplinu, superviziju i upravljanje kapitalom 
bazirano na riziku: 
 

1.

 

Standardi korporativnog upravljanja

  tj. “

vrednost akcionara

” ili fokus na 

prinos na sredstva (return on assets) i prinos na akcijski kapital (return on 
equity). Menadžeri su pod stalnim pritiskom da pove

ćaju ove koeficijente kroz 

nove izvore profita i optimalnu alokaciju sredstava.   

2.

 

Politika vlade

  u nastojanju da umanji socijalne rashode izazvane neuspehom 

spašavanja institucija koje propadaju.

24

  

23

 M&

A su njihov direktan rezultat, ali je teško utvrditi da li su veći značaj u njihovom 

nastajanju imale reforme regulative ili tehnološki napredak, inovacije i finansijski 
inženjering. Postoje izvesni dokazi da su tehnološke inovacije u mobilizaciji depozita 

podstakle  deregulaciju  i  da  je  razvoj  tehnologije  bio  ključni  faktor  koji  je  omogućio 
finansijskim institucijama u SAD-

u da prevaziđu funkcionalna i geografska ograničenja.  

24

  Npr. u Francuskoj, Japanu, Skandinaviji i Velikoj Britaniji u rešavanju problema 

propalih institucija nadzorni organi vlasti su  podsticali  merdzere ili su forsirali 
likvidaciju i prodaju najslabijih institucija. U Japanu u vreme krize banaka 90-tih 
razvijene su investicije vlade ciji je zadatak bio da podrže rekonstrukciju i konsolidaciju 
bankarskog sektora. Vlade mogu razvijati programe konsolidacije sa ciljem stvaranja 
Nacionalnog šampiona i dominacije na globalnom tržištu.   

34

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

korporativnoj kulturi i korporativni identiteti preduze

ća su smatrani naročito 

problemati

čnim kod merdžera između jednakih. Pokušaji akvizicija često 

postaju neprijateljski i neomiljeni u slu

čajevima kada postoji velike razlike u 

poslovnoj kulturi: 

27

 

 

6.

 

neadekvatni informacioni tokovi

  -  vrsta tržišne neefikasnosti koja može 

pove

ćati nesigurnost dobiti koja se očekuje od merdžera ili akvizicije. Oni 

mogu biti pripisivani velikim razlikama u ra

čunovodstvenim standardima u više 

zemalja i sektora  

7.

 

nedostatak kompatibilnosti finansijskih izveštaja

 – može ukazati na postojanje 

neizvesnosti u pogledu rizika procene imovine institucija uklju

čenih u 

transakciju. Rastu

ća složenost velikih transakcija poslednjih godina je povećala 

zna

čaj međunarodnih računovodstvenih standarada u procesima stvaranja 

M&A 

8.

 

problemi u proceni aktive

  

9.

 

nedostatak transparentnosti

  -  ako su informacije asimetri

čne i nesigurne i 

ukazuju na skrivene troškove banka mora pažljivije proceniti rizik kada ulazi u 
akviziciju 

10.

 

korporativno upravljanje 

– zna

čajne su razlike u zakonima i regulativi između 

zemalja u pogledu funkcija odbora direktora i srednjeg menadžmenta koje 
uti

ču na međusobne veze ova dva tela koja donose odluke,  na njihove relacije 

sa akcionarima, zaposlenim, kupcima, zajednicom i vladom. 

11.

 

Vlasni

čka struktura

  -  organizaciona struktura i strategijsko upravljanje i 

donošenje odluka jedne kompanije govore mnogo o tome da li se konsolidacija 
može smatrati validnom poslovnom opcijom.  

12.

 

struktura kapitala 

–  na

čini povećanja kapitala variraju, tako variraju i 

mogu

ćnosti uticaja na nadzorni odbor u vezi sa donočenjem odluke o 

konsolidaciji. Takav uticaj je 

čini se najveći kod preduzeća koja se uglavnom 

zasnivaju finansiranju nekretnina i opreme 

13.

 

postojanje defanzivnih strategija 

-  odbrana od preuzimanja je najja

ča kada je 

finansiranje iz privatnih izvora i ve

ći deo vlasništva je u privatnim rukama. 

Strategije odbrane uklju

čuju isplatu provizija menadžerima, tzv. ”zlatne 

padobrane” ili pravne i tehni

čke prepreke kao što su kompleksni ugovori o 

vlasništvu (“otrovne tablete”) ili  sklapanje tzv.cross-shareholdings sa drugim 
institucijama 

27

 

Ne iznenađuje da su rezultati intervjua isticali da su kulturne razlike bile najvažnije u 

pogledu  konsolidacije  prekograničnih  integracija  i  integracija  na  različitim 
segmentima,oko 70% ispitanika; 40% se izjasnilo 

da je smetnja i za domaće merdžere 

koji  uključuju  preduzeća  iz  različitih  segmenata  industrije;  oko  50%  smatra  da  su 

kulturna ograničenja srednje bitna kod oba tipa merdžera 

36

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

14.

 

troškovi kompleksnosti

  -  tj. podcenjivanje troškova ili kompleksnost 

upravljanja velikim i heterogenim institucijama i teško

će prilagođavanja 

drugim korporativnim kulturama

28

 

15.

 

poreska politika 

-  konsolidacija može dovesti do smanjenja poreskih obaveza 

ali kod prekograni

čnih merdžera direktni i indirektni troškovi nametnuti 

oporezivanjem  mogu investiciju u

činiti nerentabilnom. Dvostruko 

oporezivanje na teritoriji dve zemlje može biti prepreka konsolisdaciji.  

 

2.2.3.

 

Efekti konsolidacije, udruživanje i budu

ći trendovi 

Konsolidacija pove

ćava koncentraciju finansijskih institucija,  smanjuje rizik 

geografskom diversifikacijom poslovanja, ali ne garantuje profit koji uglavnom zavisi 
od kvaliteta upravljanja finansijskom institucijom. Može uticati na pove

ćanje stepena 

interdepedencije izme

đu velikih kompleksnih institucija kroz: (1) međubankarske 

zajmove, (2) OTC derivate, (3) sisteme pla

ćanja i poravnanja i sl. Složenost 

konsolidovanih institucija tako

đe otežava  procenu njihovog stvarnog stanja i one su 

izazov za regulatorne autoritete i supervizore pošto njihov porast može da ima ozbiljne i 
teške posledice po finansijski sistem (domino-efekat).  
 
Istraživanja pokazuju da novonastale konsolidovane firme »ohrabrene  novom 
veli

činom« ulaze u visokorizične transakcije, to može povećati sistemski finansijski 

rizik. Supervizori u mnogim zemljama primenjuju politiku “prevelika da propadne” tj. 
konsolidacija može da pove

ća 

moralni hazard

 kod velikih banaka ohrabruju

ći ih da uđu 

u velike rizike i na taj na

čin pogoršaju tržišnu disciplinu. Ona može redukovati 

konkurenciju na finansijskom tržištu, pove

ćati troškove likvidnosti za neke institucije, 

uticati na formiranje kamatnih stopa ali nema nekog ve

ćeg uticaja na monetarnu 

politiku. Istraživanja pokazuju da samo relativno male banke mogu pove

ćati efikasnost 

sa pove

ćanjem velićine. Komercijalne banke i osiguravajuće kompanije uglavnom 

beleže pove

ćanu efikasnost kroz ekonomiju obima.  Međutim, rapidne promene koje se 

dešavaju na finansijskom tržištu mogu redukovati te efekte u budu

ćnosti.  

 
Efekti konsolidacije na konkurenciju zavise od uslova tražnje i ponude na relevantnim 
ekonomskim tržištima, uklju

čujući velićinu i barijere za ulazak novih kompanija. Za 

proizvode »retail bankinga«, ponuda i tražnja su geografski lokalnog karaktera. Tržišta 
»wholesale banking« proizvoda-poslovi sa privredom ili bankarstvo na veliko - 
investicione aktivnosti i poslovi na tržištu novca i deviznom tržištu, derivati i 
upravljanje aktivom su nacionalnog ili internacionalnog obima pri 

čemu elektronsko 

bankarstvo zna

čajno redukuje konkurenciju. Istraživanja u Italiji i SAD pokazuju, da 

komercijalne banke u ovim zemljama nakon konsolidacije zna

čajno smanjuju 

odobravanje kredita malim preduze

ćima zbog povećanog rizika. To je šansa za druge 

nekonsolidovane banke i druge finansijske institucije da pokriju to tržište. Nove 

28

  Npr. strategija kombinovanja poslova sa visokim zaradama npr. kod investicionog 

bankarstva sa stabilnijim kod životnog osiguranja mogu voditi do gubitka cilja i 
podcenjivanja snage  kupaca 

BANKE I RIZICI 

 

37 

                                                           

background image

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

 
Manje banke, da bi opstale na visokokonkurentnom tržištu, »spas«« nalaze u 
specijalizaciji poslova »krojenih po ukusu« malog biznisa, li

čnom pristupu i marketing 

orjentaciji prema klijentima i njihovim  potrebama (customization) za finansijskim 
proizvodima i uslugama.  Krajnja budu

ćnost bankarskog sektora još nije poznata! 

                       

Budu

ći trendovi konsolidacije

 mogu se sagledati kroz slede

će scenarije.  

 
Scenario1

: 

Univerzalne institucije

.  

Ovaj trend se o

čekuje i u budućnosti, postojaće dalja konsolidacija i udruživanje 

izmedju finansijskih institucija, ali i ne-finansijskih entiteta kao što su proizvodja

či iz 

domena inofrmacionih tehnologija i telekomunikacija, poštuju

ći  činjenicu da će sa 

daljim rastom preduze

ća rasti i njihova kompleksnost i teškoće u upravljanju. Praznine 

mogu popuniti neke regionalne institucije specijalizovane npr. za vo

đenje malih i 

srednjih preduze

ća npr.u poljoprivredi.  

 
Scenario 2: Specijalizovane institucije. 

Mnoge institucije wholesale i retail banking su zauzele globalnu perspektivu, ali u 
segmentu prodaje regionalno prisustvo može biti pod pritiskom pošto su prednosti 
obima ograni

čene razlikama u lokalnoj kulturi. Optimalna veličina i struktura institucija 

može  zavisiti delimi

čno i od veličine tržišta na kome institucija posluje. Shodno tome, 

scenario specijalizovanih institucija se ne preporu

čuje za mala tržišta, već za velika kao 

što je tržište SAD, koje u ovom pogledu ima perspektvu. 

 
Scenario 3: Ugovorno bankarstvo. 

Finansijske institucije se u budu

ćnosti mogu specijalizovati kroz tehnologiju i vertikalnu 

integraciju, odvajanje “proizvodnje” i “isporuke” finansijskih proizvoda korisnicima. 
Zavisno od komparativnih prednosti odre

đene banke, ona mora da proizvodi samo one 

proizvode koje sama ima u ponudi, a druge može nabavljati od specijalizovanih 
proizvo

đača (bilo izvan ili u samom finansijskom sektoru).  

 
Konkurencija 

će se zasnivati na brendovima, kvalitetu proizvoda i usluga i cenama. 

Dobar primer može biti  internet bankarstvo. Mostovi izme

đu personalnog finansijskog 

softvera i vebsajtova finansijskih institucija u kombinaciji sa prednostima u pouzdanosti, 
bezbednosti, digitalnim potpisima itd., mogu u

činiti mogućim da internet podrži sve 

finansijske usluge.  
 
Iako 

će se konsolidacija između ponuđača finansijskih usluga nastaviti u kraćem roku, 

dugoro

čno gledano neke će propasti. Različiti specijalizovani proizvođači, npr. u oblasti 

procesa pla

ćanja, bi se takođe mogli konsolidovati. Kako će se sve to izbalansirati ostaje 

nam da vidimo u budu

ćnosti. 

 
 
 

BANKE I RIZICI 

 

39 

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

2.3. TRENDOVI PROMENA I KONKURENTNOST BANAKA 
 
2.3.1. Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu 

Videli smo, da su navedeni trendovi promena zna

čajno redukovali broj banaka na 

finansijskom tržištu.

30

  Tako na pr. u  SAD, banke su samo pre jednog veka držale dve 

tre

ćine ukupne finansijske aktive, a danas je taj procenat opao na samo jednu petinu 

(2003 godine je iznosilo samo 22,7%).

31

  Na tržištu EU su dominantne još  uvek 

komercijalne banke i štedionice.

32

  U

češće ostalih finansijskih institucija je malo, ali u 

postepenom porastu. Zahvaljuju

ći deregulaciji »bankarstvo je iz stanja ograničene 

konkurencije došlo u stanje pove

ćanog rivalstva«.

33

 Konkurentnost je zna

čajno porasla i 

postavlja se pitanje “šta je banka, a šta nije?”  
 
Da bi opstale na tržištu, banke su prinu

đene da se »otimaju« za klijente sa drugim 

nebankarskim finansijskim institucijama (investicionim bankama, osiguravaju

ćim 

društvima, penzionim fondovima, institucionalnim investitorima i sl.), da se uklju

čuju u 

razne poslovne aktivnosti kao što su: osiguranje, lizing, faktoring, upravljanje 
diversifikovanim portfolijima utrživih hartija od vrednosti i sl. Tako

đe se sve više 

orjentišu na tržišta, prihvatanjem i primenom nove menadžment i marketing filozofije 
upravljanja bankom, da bi bile sposobne da se bore na visoko-konkurentnom globalnom 
tržištu.  
 
Pod takvim pritiscima slabije banke ili propadaju ili se pripajaju finansijskim 
konglomeratima. Deregulacija 80-tih i 90-tih godina na bankarskom tržištu SAD

34

  je 

30

 

Klijenti  mogu  otvoriti  tekući  račun  u  npr.  SAD-u kod lokalne komercijalne banke, 

štedno – 

kreditne zadruge, mutual štedne banke, kreditne unije, brokerske kuće, kao što 

je Merrill Lynch, ili za isti mogu dobiti popust kod brokera kao što je Charles Schwab. 

Takođe takvu uslugu mogu dobiti kod Intuit-a, (softverske kompanije koja omogućuje 

plaćanje  rauna  putem  svog  Qicken

 

softvera), ili kod virtuelne banke (celokupno 

poslovanje obavlja preko interneta). Oni koji žele kreditnu karticu mogu da je dobiju 

kod  bilo  koje  depozitne  institucije,  benzinske  pumpe,  robne  kuće  ili nacionalne 
finansijske kompanije.  

Može  se  takođe  dobiti  i  kartica  General  Electric-a, General 

Motorsa-a, Ford Motors-a, Prudential-a, Merrill Lynch -a, Charles Schwab-a, 

IBM

-a

 

i 

mnogih drugih nebanakrskih finansijskih institucija i nefinansijskih kompanija. Klijenti 
imaju više izbora nego ikada pre 

31

  Gup B.E., Kolari J.W., 

Commercial Banking -  The  Management of Risk

. John 

Wiley&Sons, 2005., str. 15 

32

 

Učešće komercijalnih banaka u ukupnoj aktivi se kreće: u Francuskoj 54%, Nemačkoj 

47,9%, Španiji 55,7% 

Italiji čak 81%.  

33

  Canals  J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical 

Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997., str 327 

34

 

Glass Steagall

 

zakon je stvorio tri razliita sektora: komercijalno bankarstvo, 

investiciono bankarstvo i  osiguranje. 

Bank Holding

  zakon je odredio aktivnosti usko 

vezane  za  bankarstvo  i  ograničio  spektar  aktivnosti  koje  kompanija  može  da  ima  ako 

40

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

u investiciono bankarstvo i druge usluge koje generišu proviziju. Male i srednje banke 
su nastavile da se koncentrišu na kredite, ja

čanjem veza sa glavnim klijentima, 

marketing orjentacijom i prilago

đavanjem politike cena. 

 

2.3.3.

 

Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmova 

Vanbilansno poslovanje 

se odnosi na izdavanje akreditiva, garancija, starateljske 

poslove, savetodavne usluge,

  STAND BY 

akreditive, fju

čerse, opcije, svopove, menjačke 

poslove, lizing, osiguranje i sl. Ove transakcije se ne evidentiraju u bilansu banke i 
pružaju velike mogu

ćnosti zarade putem generisanja provizija i naknada od ovih 

poslova. Njihovim obavljanjem banke mogu u

ći u veliki rizik odnosno, mnogo zaraditi 

ili izgubiti. Ovaj trend nije bez rizika. Banke preuzimaju potencijalne obaveze, i u 
slu

čaju da treće lice ne izvrši obavezu za koju je banka izdala garanciju ili izvršila 

pla

ćanja banka snosi rizik transakcije. 

38

  

 

Sekjuritizacija 

je finansijska inovacija, vanbilansna aktivnost banke, kojom se sredstva 

banke (zajmovi) konveruju u hartije od vrednosti koje se dalje prodaju na finansijskom 
tržištu. Naime, banka odobri zajam, a sa druge strane proda hartiju od vrednosti, za koju 
kao zalogu koristi odobreni zajam. Na taj na

čin se “uklanja” kredit iz bilansa banke i 

rastere

ćuje kapital za nove plasmane, tj. smanjuje se rizik ukupnog kreditnog portfolija 

banke.  
 
Rast kredita, kao rizi

čnih plasmana, obavezuje banke da povećaju obavezne rezerve i 

kapital, a to je skupo i smanjuje profit banke. Pripadaju

ću kamatu investitoru koji je 

kupio hartiju od  vrednosti podržanu aktivom (asset –  backed securities) banka pla

ća u 

tržištu kredita na srednja p

reduzeća koja su kao zajmotražioci niže reputacije. 1980-tih, 

nekoliko investicionih banaka, ubedilo je investitore da su obveznice nekih preduzeća 

(rangirane kao Ba) solidne investicije. Prosečna kamatna stopa na depozite u bankama, 
je bila tako niska da 

je  kamata  na  obveznice  od  3,5%  ili  čak  5%  bila  i  više  nego 

dovoljna  da  kompenzuje  rizik  obveznice.  Preduzeća  emitenti  su  na taj način došla do 
velikih izvora sredstava na duži rok i pod povoljnijim uslovima od bankarskih kredita 
(cena 

Junk Bonds

 je bila niža od cene bankarskih kredita). I danas je tržište 

Junk Bonds

 

veoma aktivno, one su indikator monetarne politike  (na bazi razlike između kamatnih 
stopa Junk Bonds

 

i  stopa  niskorozičnih  državnih  obveznica).  Rast

  Junk  Bonds

 

je 

smanjio ukupnu količinu kvalitetnih kredita i kamatnu maržu i povećao rizik za banke. 

38

 

Ovo  je  dramatično  demonstrirano  krajem  2001.  i  početkom  2002.  godine  sa 

bankrotom 

E

NRON

-a i 

K

MART

-a i problemima sa 

T

YCO 

i drugim firmama. Kako su se ove 

nefinansijske kompanije približavale bankrotu berze novca i kapitala su se pred njima 
zatvorile tako da su neophodna sredstva tražili od banaka. Tako da neposredno pre 
bankrota 

E

NRON 

i 

K

MART 

su povećali svoje pozajmljivanje od banaka koje su ubrzo neki 

deo kredita otpisale, a drugi ugovorile po većoj  kamati. Banke su ubrzo shvatile da su 
sredstva odobravale kompanijama pred bankrotom. 

T

YCO 

nije propao ali je ušao u 

ogromne dugoročne dugove, koje je akumulirao ne emitujući hartije od vrednosti već od 
bankarskog sektora. 

42

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

kontinuitetu iz kontinuiranih prihoda koje ostvaruje po osnovu odobrenog (inicijalnog) 
zajma. Prikupljena sredstva od kamate i glavnice  po osnovu zajma, banka koristi da 
ispuni obaveze prema vlasnicima hartija od vrednosti, ali prvo sebi uzima proviziju. 
Ako banka prodaje ceftifikate sa kreditom kao zalogom, regulatori dozvoljavaju da 
banka ta sredstva prenese iz bilasa u vanbilansno poslovanje. Ona 

ne mora

  da odvaja 

rezerve u slu

čaju da korisnik kredita nije u stanju da ispuni sve svoje obaveze, tako da 

se ukupna koli

čina sredstava zarobljenih u rezervama smanjuje, te se povećava 

likvidnost banaka. Sekjuritizacija eliminiše i kamatni rizik, ona je u ovoj ulozi 
investicioni bankar koji zara

đuje proviziju servisiranjem kredita bez preuzimanja 

kreditnog rizika. 
 
Proces je skup zbog troškova emisije hartija od vrednosti  i provizija za kreditne 
garancije (poboljšanje kvaliteta hartije od vrednosti kroz garantovanje od strane 
osiguravaju

ćih kuća i drugih institucionalnih investitora; banka za tu uslugu plaća 

naknadu). Najbolji zajmovi za sekjuritizaciju su oni sa standardnim karakteristikama 
ro

čnosti, veličine, cene, kolaterala i sl. Hipoteke su najpopularnije jer su slične širom 

svih tržišta.  Komercijalni zajmovi su zbog njihove diversifikovanosti manje popularni 
jer su više izloženi riziku. Visokorizi

čni krediti malim i srednjim preduzećima se retko 

sekjurtizuju zato što je teško odrediti njihov kvalitet da bi se iskoristili kao zaloga u 
emitovanju hartija od vrednosti.

39

 

 

2.3.4.

 

Konkurencija na polju razvijanja uslužnih programa  

Bankama konkurišu i multinacionalne kompanije kao što su 

G

ENERAL 

M

OTORS

,

 

F

ORD

,

 

D

AIMLER 

C

HRYSLER 

i 

T

OYOTA 

koje finansiraju kupovinu automobila za svoje kupce, 

osnivaju auto-dilerske ku

će i razvijaju slične 

programe unapre

đenja programa prodaje

. 

Profitabilnost ovih kompanija se zbog diferencijacije poslovnih aktivnosti može meriti 
sa profitabilno

šću komercijalnih banaka. Njihova strategija se bazira na stvaranju 

ekonomije obima na bazi prodaje automobila i nekretnina kao najvrednijih stvari koje 
prose

čni ljudi kupuju.  

 

Platni promet

 je za banke postao visoko konkurentno tržište koje se sve više bazira na 

elektronskim sistemima pla

ćanja. Zašto se Microsoft posmatra kao pretnja bankama? 

Mnogi analiti

čari tvrde da je to zbog tehnološkog napretka i rapidnog porasta obavljanja 

transakcija elektronskim putem posredstvom pametnih kartica (smart), mreža bankomata 
(ATM) i Interneta. Gotovina još  uvek dominantna po pitanju broja transakcija, ali su 
iznosi minimalni. Transakcije 

na veliko, 

kori

šćenjem elektronskih platnih sistema 

F

ED

W

IRE 

i 

CHIPS 

 

su  malobrojne  ali  su  iznosi  visoki.  Čekovi  su  drugi  najkorišćeniji 

metod pla

ćanja u SAD (preko 10% svih transakcija u 2000. godini.), dobijaju na značaju 

uvo

đenjem elektronskog čeka. 

 

39

 

Barjaktarović, M. »Sekjuritizacija aktive u bankama«, Bankarstvo, Udruženje banaka 

Srbije,  Beograd,  1/2004.  Po  osnovu  ovih  aktivnosti  banke  u  SAD  su  povećale 
beskamatne prihode  za 0,7% (od 1985-2000 god.). 

BANKE I RIZICI 

 

43 

                                                           

background image

Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu 

 

finansijske kompanije

 -

 odobravaju zajmove trgovinskim preduze

ćima, pojedincima 

i doma

ćinstvima pozajmljivanjem sredstava na finansijskom tržištu

48

 

 

finansijske holding kompanije ili konglomerati 

–

  prodaju sve vrste finanijskih 

proizvoda i usluga

49

 

 

osiguravaju

će kompanije

  –

  štite od rizika lica ili imovinu preko javno prodatih 

polisa i upravljaju sistemom penzionih planova preduze

ća i pojedinaca  

 

penzioni fondovi -

 

institucije za ugovornu štednju, sredstva usmeravaju u kupovinu 

državnih obveznica, obveznica preduze

ća i u stambene kredite (niski prinosi, visoka 

stabilnost)  

 

druge kompanije koje pružaju finansijske usluge  -  se specijalizuju  za 

hipotekarne zajmove, kreditiranje preduze

ća, faktoring ili lizing poslove,

50

 emitovanjem 

komercijalnih papira i dugoro

čnih obveznica i pozajmljivanjem sredstava direktno od 

banaka. 
 

47

 npr. Salomon Smith Barney i Morgan Stanly;  

www.smithbarney.com

, 

www.morganstanley.com

  

48

 npr. Household Finance, GMAC Financial Services 

www.household.com

., 

www.gmacfs.com

.  

49

 npr. GE Capital, UBS Warburg AG, Capital One Corporation;  

www.gecapital.com

, 

www.ubswarburg.com

, 

www.capitalone.com

  

50

  General Electric Capital Services

 

(GECS) je kompanija u  vlasništvu General 

Electrica  i  najveća  kompanija  za  pružanje  finansijskih  usluga  i  velikim  stepenom 
diversifikacije istih. Pored finansiranja kupovine automobila, Associates First Capital, 
Household Finance, American Express Credit Card i Sears Roebuck Acceptance Corp. 

GECS takođe odobrava razne potrošačke i komercijalne kredite (174 mlrd. od ukupno 
425 mlrd. sredstava u 2001. god.). To s

u  veličine  koje  čine  GECS  konkurencijom  i 

največim  bankama  u  Americi.  Najvećih  dvadeset  kompanija  koje  pružaju  finansijske 

usluge  imaju    ukupna  sredstva  veća  od  10  mlrd.  Mnoge  od  njih  su  u  vlasništvu  neke 

matične kompanije, kao što je GECS, čiji je profit u 2001. god. iznosio 5.4 mlrd$, dok 
je dobit GE iznosila 13.7 mlrd$.  

BANKE I RIZICI 

 

45 

                                                                                                                                              

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 

 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

46

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 

3.1. PROMENE U BANKARSTVU ZEMALJA U TRANZICIJI 

 

3.1.1. Promene u bankarstvu Centralne i Jugoisto

čne Evrope 

Bankarstvo je u predtranzicionom periodu bilo tradicionalno zašti

ćena industrija 

restrikcijama ulaska stranih i osnivanja doma

ćih  banka. Kao takva omogućila je sebi 

»luksuz« da u uslovima nepostojanja gotovo nikakve konkurencije kroz monopolske 
kamatne marže kreira enormne profite. Me

đutim, globalizacija se proširila i na ovaj deo 

sveta u naterala banke da u velikoj meri promene stari na

čin poslovanja, deregulišu i 

otvore tržište za strane investitore. Ove promene su zna

čajno povećale konkurentski 

pritisak na banke i dovele do osnivanja novih institucija, privatizacije državnih banaka, 
konsolidacije i ulaska stranih banaka na ovo tržište.

1

 

 

Bankarski  sektor  Centralne  i  Jugoistočne  Evrope  je  ispoljio  primetan  razvoj  u  toku 
poslednjih 15 godina tranzicije (1990-2005. godine.). Reforme finansijskog sektora u 
tranzicionim ekonomijama su zavisile i od reforme u realnom sektoru. Imaju

ći u vidu da 

je »alokacija i monitoring upotrebe kapitala u realnom sektoru –  što je u kompetenciji 
finansijskog sektora -  od klju

čnog značaja za performanse ukupne ekonomije.

2

  Cilj 

tranzicionih ekonomija je bio, za neke je još uvek, da izgrade robustan bankarski sistem 
što je u tesnoj vezi sa oporavkom preduze

ća. Nizak nivo štednje stanovništva, kao 

osnovni izvor sredstava i kreditnog potencijala banaka je bio klju

čni problem u 

finansiranju i oporavku preduze

ća.  

 
Program reforme bankarskog sektora u ovim zemljama je obuhvatio: 
 

•

 

svojinsku transformaciju banaka i politiku konkurencije, 

•

 

rekapitalizaciju banaka, 

•

 

redefinisanje poslovnih strategija. 

 
Vlasni

čka transformacija u realnom sektoru je imala za cilj stvaranje profitno 

orjentisanih preduze

ća putem stranih direktnih investicija i zajedničkih ulaganja (nova 

znanja, proizvodne tehnologije, korporativno upravljanje -  bolje performanse). 
Vlasni

čka transformacija banaka se odvijala putem ulaska stranih banaka sa jakim 

renomeom, jakom bazom kapitala i visokom poslovnom tehnologijom. One su preuzele 
dominantnu ulogu u procesima konsolidacije i kontrole ovih tržišta. Austrijske i 
italijanske banke su prve iskoristile mogu

ćnost da »odu na istok«. Procenat ukupne 

aktive se u periodu od 1994-1999.godine pove

ćao sa 8% na 56%. Mađarska je preuzela 

1

 

http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf

, Hawkins J.,  Mihaljek D,. The banking 

industry in the emerging market economies:  competition, consolidation and systemic 
stability- an overview,  Bank for International Settlements, 2006., str. 3. 

2

  O tome više u: Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual 

Conference on Development Economies, The World Bank, 1994., Washington. 
 

48

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

lidersto u procesu privatizacije, i krajem 1999. godine strano u

češće je bilo više od 60% 

u ukupnoj bankarskoj aktivi. Isti procenat je zabelež

en u Češkoj Republici (u Poljskoj 

53%). Ovo je veliki i dinami

čan region sa izvanrednim mogućnostima rasta i 

prosperiteta.

3

 Ukupna veli

čina bankarskog sektora u ovim zemljama je još uvek mala sa 

niskim stepenom intermedijacije. 
 

3.1.2.   Reforma bankarskog sektora i struktura vlasništva 

Ulazak stranih banaka sa reputacijom, velikim iznosima kapitala i visokom tehnologijom 
razbija oligopolsku strukturu doma

ćih banaka i stvara pogodan ambijent za povećanje 

konkurentnosti. Klju

čni problem je bio rekapitalizacija banaka, tj. uklanjanje 

neperformansnih zajmova iz bilansa banaka koji su u tranzicionom periodu toliko narasli 
da ih banke nisu mogle pokriti iz sopstvenog kapitala i rezervi.

4

  Za rekonstrukciju 

bankarskih sistema ove zemlje su uglavnom izdvajale od 5-15 % GDP-a.  Najuspe

čniji 

metod privatizacije je bio prodaja stranim bankama putem javnih licitacija da bi se 
obezbedila transparentnost.  
 
Ovaj metod se nije mogao primeniti u svim zemljama zbog nedostatka menadžment 
timova koji bi sproveli uspešno taj posao. Nedostatak poverenja u banke je loše uticao 
na potražnju za akcijama banaka. Iskustva Ma

đarske i Češke ukazuju da se isplati 

„

čišćenje“ bilansa banaka i transparentnost poslovanja banaka pre privatizacije. 

Problemi su bili i skrivene obaveze (vanbilansne stavke, neispla

ćene obaveze, porezi i 

sl.) i zajmovi koji bi mogli postati nenaplativi u  budu

ćnosti. Potencijalni kupci obično 

traže neke vrste garancija ili mehanizama koji bi im omogu

ćio prodaju kupljene imovine 

ukoliko bi se ispostavilo u izvesnom periodu da je kupovina bila loša. Sve zemlje su, 
izuzev Poljske, ponudile garancije tzv. „prstenasto ogra

đivanje“. Ali čak i sa vladinom 

garancijom mogu pro

ći godine dok se bilansi ne očiste od ranijih „grehova“.  

 
U nekim od država privatizacija banaka je dovela do neslaganja javnih i privatnih 
interesa, tj. straha od koncentracije vlasništva u rukama bogatih pojedinaca, korporacija 
i finansijskih institucija. Mehanizam uticaja države je osmišljen kao, udeo koji daje 
državi pravo da stavi veto na strateške odluke banke. Na taj na

čin se obezbeđuje zaštita 

od mogućih naglih promena u bankarskoj orjentaciji. S druge strane ovakvi aranžmani bi 

3

 

Osam novih zemalja se pridružilo EU u maju 2004. god.: Poljska, Mađarska. Češka, 

Slovačka, Slovenija, Estonija, Latvija i Litvanija. Ove zemlje su sprovele odgovarajuće 
zakonske i institucionalne reforme, ostvarile visok rast 

per capita

  dohotka, bitno 

smanjile učešće države u u industrijskom i bankarskom sektoru, ostvarile visoko učešće 
stranih direktnih investicija i visok stepen finansijske intermedijacije. 

4

  Redefinisanje poslovnih strategija se bazira na uspostavljanju zdravijih tržišnih 

kriterijuma da ne bi ponovo došlo do stvaranja neperformansnih zajmova i bazira se na 

selekciji kreditnih zahteva, korišćenju kolaterala i zaštitnih klauzula, kao i na uvođenju 
savremene metodologije vezano za upravljanje kreditnim rizicima 
 

BANKE I RIZICI 

 

49 

                                                           

background image

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

zajmova,  što remeti monetarnu i makroekonomsku stabilnost  i rezultira uvo

đenjem 

restriktivnih mera od strane centralnih banaka (pove

ćanje kamatnih stopa, obaveznih 

rezervi). Zajmovi se 

često koriste za uvoz potrošačkih roba što povećava 

spoljnotrgovinski deficit. Hipotekarni krediti tako

đe beleže značajan rast (kao % GDP-a 

u 2005.g.): u Hrvatskoj 12%, Ma

đarskoj 11%, Češkoj 9%, Poljskoj 7%, Bugarskoj 5%, 

Slova

čkoj 4%, Rumuniji i Srbiji 2% kao % GDP-a.  

 
Banke alociraju sredstva u državne hartije od vrednosti. Me

đutim, u skorije vreme 

postaju manje atraktivne pošto pada prinos. Uprkos porastu potrošnje, depoziti su 
tako

đe pokazali značajan rast, u odnosu na GDP u svim zemljama regiona (posebno 

Češkoj i Hrvatskoj 65%, Bugarskoj 60%, Sloveniji i Slovačkoj 55%, Mađarskoj i 
Poljskoj 35%, Rumuniji i Srbiji 25%).

7

 Navedeni podaci ukazuju na povratak poverenja 

u banakrski sistem u regionu.  
 
Zakonom propisani viši nivo kapitala je bila mera koja je naterala banke da se 

konsoliduju, naročito one sa slabim performansama. Takva konsolidacija je obezbedila 
neophodni kapital, novu tehnologiju i know-how i konvergenciju prema bankarstvu 
razvijenih tržišnih privreda kroz: 
 

•

 

uvo

đenje novih efikasnih tržišnih koncepcija i filozofija poslovanja (marketing 

i menadžment), 

•

 

agresivnu tržišnu penetraciju, 

•

 

korporativno upravljanje i poboljšanje kvaliteta funkcionisanja banaka, 

•

 

uvođenje novih analitičkih i tehnoloških postupaka, 

•

 

akvizicije doma

ćih sa stranim bankama,  

•

 

pove

ćanje profitabilnosti i poboljšanje drugih performansi ne samo banaka već 

i preduze

ća  

•

 

pove

ćanje konkurencije u bankarskom sektoru i sl.  

 
Me

đutim, cena ulaska stranih banaka je preuzimanje najprofitabilnijih domaćih 

kompanija ili grana, dok doma

ćim bankama ostaju neprofitabilna i visokorizična 

preduze

ća. 

 
Elektronsko poslovanje u  regionu još  uvek nije pretnja tradicionalnom na

činu 

poslovanja, bez obzira na njegov doprinos bankarstvu razvijenih zemalja. Efikasnost 
informacione tehnologije je najve

ća na finansijskim tržištima u poslovima sa hartijama 

od vrednosti i finansijskim derivatima (hedging i speculating). To podrazumeva visok 
stepen razvijenosti finansijskih institucija i tržišta, berze, tržište novca, tržište kapitala 
kao i razvijen realni sektor kao osnova funkcionisanja takve finansijske infrastrukture.

8

 

7

 

Ekonomist, NIP Ekonomist Media Group, Beograd (različiti brojevi iz 2005-06.god.) 

8

 

http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf

, Hawkins J., Mihaljek D., “The banking 

industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic 
stability- an overview”, Bank for International Settlements, 2006., str. 4 

BANKE I RIZICI 

 

51 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Korisnost informacione tehnologije u ovim zemljama je najve

ća u operativnim 

transakcijama. 

     

 
Najviše su u upotrebi bankomati (ATM), kreditne i debitne kartice, upotreba interneta 
što zna

čajno redukuje troškove prodaje u odnosu na tradicionalne kanale distribucije 

(mreže filijala). Nedovoljna upotreba informacionih tehnologija smanjuje mogu

ćnosti 

investiranja i donošenja upravlja

čkih odluka banaka da iskoriste savremene strategije 

rasta i razvoja kroz konsolidaciju i udruživanja, redukciju troškova i pove

ćanje 

profitabilnosti. Dodatno ih optere

ćuje  i »digital devide« pristup bankarskim servisima 

koji 

će uglavnom biti primenljiv za klijente višeg obrazovnog nivoa dok će servisi za 

siromašnije postepeno i

ščezavati.  

 
Dezintermedijacija bankarskog poslovanja »plaši« banke da ne izgube postoje

će 

klijente. Banke u nekim od ovih zemalja su uspostavile bolje i 

čvršće veze sa 

korporativnim klijentima, primenom marketing koncepta i drugih priznatih veština 
upravljanja u bankama razvijenih tržišnih privreda. Smanjile su operativne troškove i 
koncentrisale se na klju

čne poslove koji generišu visoke stope prinosa.   

 
3.2. SVOJINSKA I POSLOVNA TRANSFORMACIJA BANAKA 
 
3.2.1.  Tranzicioni procesi u našem bankarstvu 

Osnovne karakteristike socijalisti

čkog bankarstva  u našoj zemlji su bile: 

 

•

 

veoma jak uticaj države i kontrolnih institucija na poslovanje banaka, jak uticaj 
politi

čkog faktora na poslovanje banke na svim nivoima, od opštine do 

federacije  

•

 

nezainteresovanost banke za rezultate investicione politike, promašene 
investicije 

•

 

nizak nivo automatizacije poslovanja, 

kompjuterske tehnologije, 

telekomunikacija i automatizacije itd. 

•

 

krute i stati

čne forme organizacione strukture uglavnom zbog karaktera radnog 

odnosa 

•

 

odsustvo svake vrste korporativnog planiranja, naro

čito strategijskog planiranja 

•

 

nekonkurentnost me

đu bankama i mali gotovo simboličan broj drugih 

finansijskih institucija 

•

 

odsustvo analize i procene rizika ulaganja sredstava u pojedine investicione 
projekte.

9

 

9

  U razvoju našeg banakrskog sistema od Drugog svetskog rata do danas, u uslovima 

dezintegracije Narodnih banaka republika i pokrajina i Narodne banake Jugoslavije 
(NBJ) i uslovima dogovorne ekonomije, poslovne banke nisu to bile u pravom smislu. 
One su bile izvršioci organa vlasti i pojedinaca, i kreditirale “što šta” što bi opet “neko 
ocenio da treba”, a ne da li je to bilo opravdano ulaganje na bazi ekonomskih principa. 

52

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

3)

 

intervencija Agencije za sanaciju banaka od jula 2001. do marta 2002.godine.;  

4)

 

privatizacija banaka od 2002.godine.  

 
Neke banke su likvidirane, uklju

čujući  četiri velike (Beogradska banka, Beobanka, 

Jugobanka i Invest banka), neke su pripojene drugima, a ostale privatizovane. Danas u 
Srbiji posluje 38 banaka. Strane banke, u zavisnosti od na

čina na koji su ušle na naše 

tržište, delimo na greenfield i ostale strane banke. Greenfield banke su banke 

čiji način 

ulaska nije bio kupovina neke doma

će banke, već  su direktno otvorile svoje 

predstavništvo u Srbiji a zatim i poslovnice (Raiffeisenbank, Hypo-Aplpe-Adria Bank, 
HVB Bank, Societe Generale Bank i Pro-Credit Bank).  
 
Od kraja 2004.godine ulazak stranih banaka na naše tržište se vezuje za kupovinu 
doma

ćih banaka u državnom ili privatnom vlasništvu (Banca Intesa, Alpha Bank, EFG 

Eurobank, National Bank of Greece, Erste Bank, Laiki Bank, Volksbank, Credit 
Agricole Group, Piraeus Bank i dr.).  Bankarski sistem u periodu 2003-06. godine je 
zabeležio zna

čajan rast, bilansna suma i plasmani komitentima su udvostručeni, dok 

depoziti komitenata beleže zna

čajan rast.

11

  Usled nerazvijenosti finansijskog tržišta u 

Srbiji, plasmani u hartije od vrednosti su zanemarljivi, dok je kretanje obaveznih rezervi 
banaka kod NBS i repo plasmani, odraz napora NBS da steriliše visoku likvidnost 
sistema (

Prilog broj 1

.)

12

  

 
Septembra 2006. privatizacija državnih banaka je završ

ena.  Činjenica  je  da  će se sa 

konsolidacijom bankarskog sektora na ovim prostorima i dalje nastaviti. Mora se i dalje 
ja

čati poverenje u naš dinar, sprečiti eventualni budući monetarni udari i što pre stvoriti 

uslovi, pored interne, za njegovu eksternu konvertibilnost. Pored toga, oživeti i osnažiti 
bankarski princip sigurnosti, tj. zaštititi depozitare preko osiguranja štednje 
stanovništva, te preko principa stabilnosti zaštititi bankarski sistem zemlje od mogu

ćih 

lan

čanih negativnih efekata bankrotstva banaka odnosno od tzv. domino efekta. Takođe 

je veoma važno obezbediti takvu bankarsku tržišnu strukturu, da bi se, pod dejstvom 
konkurencije, zaštitili komitenti i klijenti od eventualnog mnopolskog ponašanja 
pojedinih banaka. 
 

 

11

 

Početak vraćanja tzv. stare devizne štednje, konverzijom duga u državne obveznice, 

se smatra početkom vraćanja poverenja u bankarski sistem. Od tog momenta polako je 

počela  da  raste  dinarska  i  devizna  štednja  na  računima  poslovnih  banaka,  još uvek je 

daleko od zadovoljavajućeg nivoa (prema podacima iz decembra 2004 god. 3-4 mlrd. 
eura  je još “pod dušecima”). Prikupljena štednja je pretežno u stranoj valuti, a veoma 
mali procenat je u dinarima. Najnoviji podaci za kraj 2009.godine pokazuju da u našim 
bankama ima preko 6 milijardi eura devizne štednje. 

12

  Više o tome u: Ždrale J.: „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska 

strutura i rast bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-ekonomskih 
trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006. 

54

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

3.2.2. Promene u mikroekonomskom poslovanju banaka 
Promene u domenu upravlja

čkih procesa 

Promene su se dogodile i u internom poslovanju banaka, naro

čito u domenu jačanja 

upravlja

čkih procesa. Više su se osetile u poslovanju tržišno orjentisanih banaka, ali s 

obzirom na njihovo širenje kroz konsolidaciju i u druge regione efekti su se osetili i na 
bankarskim tržištima bivših tranzicionih ekonomija. Instrumenti prilago

đavanja banaka 

navedenim promenama su u efikasnom menadžmentu i efektivnom liderstvu koji mogu 
da:  
 

1)

 

poprave performanse zaposlenih,  

2)

 

razviju proizvode i usluge koje traži tržište,  

3)

 

razviju odgovornu i fleksibilnu organizacionu strukturu,  

4)

 

pove

ćaju produktivnost,  

5)

 

poprave kvalitet usluga,  

6)

 

razviju prodajnu kulturu

13

 i  

7)

 

set konceptualnih, humanih i tehni

čkih veština i sl.  

 
Naime, polazi se od toga da «lideri podsti

ču ljude i vuku ih napred za sobom, stavljaju 

fokus na vrednosti doprinosa i aspiracije, po

činju sa vizijom i fokusiraju napore 

kolektiva na pretvaranje vizije u realnost. Menadžeri stavljaju akcenat na fizi

čke interne 

resurse banke, njen kapital, tehnologiju, opremu, i sa  sa više efekata upravljaju onim što 
je ve

ć  postojeće nego što menjaju “status quo”. Oni treba da predvide tok i pravac 

budu

ćih promena u okruženju, da reaguju na njih  prilagođavanjem poslovnih aktivnosti 

da bi se ostvarili o

čekivani rezultati.  

 
Od njih, ali i od svih zaposlenih se zahtevaju nova znanja, sposobnosti, veštine kao i 
napor u uspešnom rešavanju poslovnih problema banke. Pod pritiskom konkurencije oni 
su u stalnom nastojanju da poboljšaju performanse, finansijske, marketingške i 
upravlja

čke ciljeve i ključne korporativne ciljeve:  

 

•

 

dodatnu vrednost,  

•

 

rast i  

•

 

razvoj banke.   

 
Loš menadžment i slabi lideri vode u probleme banku, loše strategijske i takti

čke odluke 

je mogu koštati bankrota. Kvalitet menadžmenta je u: na

činu rukovođenja, uspešnoj 

kontroli faktora uspeha banke, primeni marketing koncepcije, upravljanju 
informacijama, primeni savremene tehnologije, razvoju inovacija proizvoda i usluga, 
konkurentskoj bazi troškova, upravljanju rizikom, strategijskom planiranju i 
adekvatnosti kapitala.  

13

 

Ćurčić  U., 

Bankarski portfolio menadžment -  Strategijsko upravljanje bankom, 

bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke

, Novi Sad, Feljton, 2002.,  

str. 32 

BANKE I RIZICI 

 

55 

                                                           

background image

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

Kreditiranje sa promenjivim kamatnim stopama

: treba da zaštiti banku od rizika 

kamatne stope ugovaranjem promenljive kamatne stope na plasmane, posebno 
dugoro

čne. U uslovima velikih oscilacija u promenama kamatnih stopa i ubrzane 

inflacije treba ili obustaviti kreditiranje ili izvršiti naplatu kredita ili finansijska sredstva 
transformisati u kurentnu robu, nekretnine ili stabilnu valutu, da bi se sa

čuvala vrednost 

glavnice pozajmljenih sredstava. 

  
Projektno i korporacijsko finansiranje

 privrede banku orjentiše na pojedna

čne projekte 

klijenata umesto na kompletno tzv. korporacijsko finansiranje preduze

ća. Njemu 

prethodi ekspertiza projekata u koji banka namerava u

ći, ako ona pokaže da je projekat 

profitabilan, onda 

će se i banka lakše odlučiti za ulaganje u isti.   

 

Sekjuritizacija

 

o kojoj je ve

ć bilo reči 

 

Kontinuirano poboljšanje kvaliteta finansijskih proizvoda i usluga

: 

 

•

 

identifikacijom prirode svojih proizvoda i usluga, kategorizacijom korisnika, 
tržišta, konkurenata, regulatorne sredine i klju

čnih atributa kvaliteta; 

•

 

utvđivanjem svoje misije kvaliteta i ciljeva, onako kako su oni viđeni od strane 
korisnika i utv

đivanjem odgovarajućih metoda izvršavanja da bi dostigli ove 

ciljeve; 

•

 

postizanjem upravlja

čke opredeljenosti na nivou top menadžmenta za 

kontinuirani popravak kvaliteta; 

•

 

ovla

šćenjem zaposlenih da koriste svoja uverenja u poslovanju sa korisnicima 

proizvoda i usluga; 

•

 

skupljanjem i analiziranjem relevantnih informacija koje se odnose na potrebe 
korisnika, proizvode i usluge i na interno poslovanje, snabdevanje i 
konkurente; 

•

 

obezbe

đenjem saglasnosti o zaštiti privatnosti ličnih informacija korisnika i sl. 

I naše bankarstvo su zahvatile napred navedene promene. Trendovi poput retail 
bankinga (poslovi sa stanovništvom), corporate bankinga (poslovi sa privredom), platnih 
kartica, e-bankarstva, su sada nešto  što se naglo razvija na našem tržištu. Bankarski 
sistem je restrukturiran, delimi

čno izvršena fuzija i akvizicija nekih banaka i skoro 

završen proces privatizacije banaka. Dobrom broju naših banaka nedostaje 
organizovanje na savremenim tržišnim osnovama, tako da još uvek imaju karakteristike 
tradicionalizma, konzervatizma i neracionalnosti. To su valjani razlozi za korenitu 
unutrašnju reformu banaka, to je nužnost da bi se savladao gap zaostalosti zbog 
desetogodišnjeg perioda izolacije, stagnacije i nerada.  
 
Nužno je uložiti velike napore i brzo raditi na otklanjanju nedostataka i primenjivati 
savremenu poslovnu filozofiju, metode i tehnike da bi se smanjio jaz zaostalosti i 
omogu

ćilo progres prema Evropskoj uniji i svetu. Ulaskom stranih banaka na naše 

tržište bankarsko poslovanje je po

čelo da zaživljava na tržišnim principima poslovanja. 

Mada su strane banke iskoristile “slatko nasle

đe”, tj. oligopolsku poziciju, koju su 

BANKE I RIZICI 

 

57 

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

tradicionalno imale doma

će banke, pozicionirale se veoma brzo na tržištu, naročito retail 

i da pod izgovorom visokih rizika i ”stroge zakonske regulative” formirale nerealno 
visoke cene proizvoda i usluga, najve

će u regionu. 

 
Rast kreditnog portfolija doma

ćih banaka je limitiran nivoom depozita, shodno tome 

banke u stranom vlasništvu su u boljoj poziciji, pošto dodatna sredstva mogu dobiti od 
svojih centrala ili od drugih stranih banaka. Kreditna funkcija je utemeljena uglavnom 
na prilivima iz donacija, inostranih kreditnih linija i nekih razvojnih kredita. Još uvek je 
akcenat na  potroša

čkim kreditima. U prvoj polovini 2004. god. retali banking je 

povećao rast za 33%. Istvremeno su i depoziti stanovništva nastavili trend rasta, kao i 
tržiš

te korporativnih kredita. Kamatne stope su prilično visoke iz više razloga, zbog 

visokih rizika, limitiranih sredstava, niskog stepena konkurencije, limitiranih izvora 
sredstava, restriktivne monetarne politike i sl.  
 

3.3. MENADŽMENT I LIDERSTVO U BANKARSTVU 

 

3.3.1.  Suština i zna

čaj menadžmenta i liderstva 

Pod 

menadžmentom

  se podrazumeva pojedinac ili grupa pojedinaca odgovornih za 

prou

čavanje, analizu i formulisanje odluka i iniciranje odgovarajućih akcija u korist 

jedne organizacije.

18

  Me

đutim, upravljanje savremenom bankom znači susretanje sa 

izazovom liderstva, koje je donela sa sobom deregulacija bankarskog tržišta, a koje se 
ogleda u: (1) popravljanju performansi zaposlenih; (2) razvijanju proizvoda i usluga 
koje tržište traži; (3) razvijanju odgovorne i fleksibilne organizacione strukture; (4) 
pove

ćanju produktivnosti; (5) popravljanju kvaliteta usluga; (6) razvijanju prodajne 

kulture. 
 
Efikasni menadžment i efektivno liderstvo nisu bili u prošlosti kriti

čan faktor uspeha u 

bankarstvu, ali su danas postali glavni izazovi. Efikasni menadžeri i efektivni lideri 
prave jasnu razliku izme

đu bankarstva kao  struke i upravljanja bankom. Liderstvo je 

realan klju

č  rešavanja najvećeg broja problema u bankarstvu. Ako banka u uslovima 

deregulacije ima slab menadžment tim, neminovno je da 

će imati teškoća u prodaji 

svojih proizvoda i usluga, problema u usluživanju,  teško

ća u održavanju homogenosti 

kolektiva i teško

ća u poslovnom moralu. U suštini, to je istina svakog savremenog 

biznisa. 
 
Nema sumnje da je za vo

đenje banke jedna od bitnih pretpostavki poznavanje procesa 

bankarske tehnnike i tehnologije -  vrste poslova i toka dokumentacije. Na najvišem 
nivou banke je od izuzetnog zna

čaja donošenje strategijskih i taktičkih poslovnih odluka 

koje uti

ču na strukturu bilansa banke tako da se maksimizira profit. To svakodnevno 

zahteva da se rizik likvidnosti održava na prihvatljivom nivou, koji kamatnu stopu izlaže 

18

  Jerry M. Rosenberg: Dictionary of Banking and Financial Services, Second Edition, 

John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 422. 
 

58

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Za vo

đenje bankarskih poslova u takvim uslovima bila su prevashodno dovoljna znanja i 

sposobnosti iz bankarske tehnike i tehnologije i iz administracije

21

 

29)

  bankarskog 

poslovanja, a ne iz menadžmenta. Bilo je dovoljno da banka primereno poštuje 
zakonske propise i poštuje osnovne principe bankarskog poslovanja. Dakle, u uslovima 
regulacije banka je mogla uspešno poslovati ako je na glavnim pozicijama “top 
menadžmenta” imala ljude koji su dobro poznavali bankarstvo kao struku i imali znanja 
iz opšte administracije bankarskog poslovanja. Glavna strategija poslovnih banaka pre 
deregulacije bila je usmerena na interne faktore i održavanje 

čvrste kontrole nad 

internim procesima i na efikasnu ‘proizvodnju’ internih informacija. Menadžment i 
liderstvo, ako se uopšte zahtevalo, bilo je potrebno samo na vrhu (eventualno za prvog 

čoveka). 
 
Premda su bankarske veštine i administrativne sposobnosti još  uvek kriti

čne na 

odre

đenim nivoima u bankarstvu, poslovanje banaka danas, iako u još uvek nepotpuno 

deregulisanom tržištu, zahteva ne samo efikasnost - racionalne napore ve

ć i organizovan 

nastup na tržištu u cilju ostvarivanja efektivnog poslovanja  - zadovoljavaju

će rezultate. 

Zato se prvenstveno od 

čelnih ljudi banke, ali i od ostalih na svim punktovima 

organizacione strukture, zahtevaju nova znanja, sposobnosti i veštine, koje 

će im 

omogu

ćiti uspešno rešavanje poslovnih problema u deregulisanom bankarskom tržištu. 

Uporedo sa novim znanjima, sposobnostima i veštinama iz oblasti menadžmenta i 
liderstva zahteva se i ekstra napor da bi se ostvarili ciljevi i zadaci banke u novim i 
težim uslovima. 
 
Savremena bankarska teorija i praksa ukazuju da je jedan od klju

čnih faktora uspeha 

moderne banke upravo njeno najviše rukovodstvo njen ‘top menadžment’. Upravo se u 
delovanju ove funkcije banke mogu ispoljiti klju

čni problemi upravljanja savremenom 

bankom, koji mogu imati za poslovanje banke veoma loše posledice. U najkra

ćem, te 

posledice bi se mogle svesti na slede

će:  

 
(1) nesposobnost upravljanja promenama,  
(2) nedovoljan strategijski pristup,  
(3) neodgovaraju

ća organizaciona struktura, i 

(4) neodgovaraju

ća poslovno-prodajna klima.  

 
Ostvarivanje zadataka menadžmenta banke u promenjenim, deregulisanim i dinami

čnim 

uslovima postaje je bitan odnosno kriti

čan faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, 

sasvim je jasno da se listi razloga zbog kojih jedna banka može da ode pod ste

čaj, pored 

loše plasiranih kredita i pada ekonomije, doda i loš  kvalitet menadžmenta. Misli se na 
menadžment tim banke koji nije u stanju, bez obzira na razloge, da predvidi tok i pravac 
budu

ćih promena u okruženju i prilagodi svoj poslovni miks tim promenama i tako 

ostvari potreban nivo profita banke. 

21

 Ibidem, str. 131. 

 

60

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

 
Znanja i sposobnosti koje moraju posedovati savremeni menadžeri u bankama, pored 
znanja o bankarskoj tehnici i tehnologiji -  koje je polazna pretpostavka, moraju biti 
iznad sadašnjeg nivoa u našim bankama. Naime, nema sumnje da su danas znanja ljudi o 
bankarstvu u našim bankama - u proseku - na relativno visokom nivou, ali se to ne može 
re

ći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u našim bankama menadžment nije 

vrednovao kao klju

čni faktor uspeha ili neuspeha banke, danas on to sve više postaje. 

Čak se i u savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja, kao što je to na 
primer ameri

čko bankarstvo, oseća nedostatak upravo kvalitetnog menadžmenta. To je 

naro

čito izraženo u sprovođenju daljih reformi, gde samo kvalitetan menadžment, čija 

znanja i sposobnosti podrazumevaju ve

će preduzimanje rizika u bankarskim 

poslovima.

22

  

 
Potrebu za ve

ćim obrazovanjem iz menadžerskih znanja i veština izazvala su dva 

faktora: (1) narasla konkurencija prouzrokovana deregulacijom i (2) ranije okruženje, 
koje je zahtevalo dobro znanje iz administracije, ali ne i potrebnu veštinu upravljanja i 
liderstva.

23

  Upravljanje savremenom bankom zna

či svakodnevno susretanje menadžera 

na svim ta

čkama organizacione strukture banke sa izazovom liderstva i sa rizicima koje 

je “donela” deregulacija i to: 
 
(1)  stalno popravljanje performansi zaposlenih, 
(2)  razvijanje proizvoda i usluga koje tržište traži, 
(3)  razvijanje odgovaraju

će i fleksibilne organizacione strukture, 

(4)  pove

ćanje produktivnosti,  

(5)  popravljanje kvaliteta proizvoda i usluga, 
(6)  razvijanje prodajne kulture, itd. 
 
Promene dovode do konflikta novog soja menadžera i tradicije intuitivnog odlu

čivanja. 

Upravlja

čke informacije postaju ključni oslonac i podrška odlučivanju, a ne očekivanja 

na bazi intuicije. Glavna preokupacija “top menadžmenta” banke treba da bude 
upravljanje rizikom banke. Kvalitet menadžment tima banke podrazumeva kontrolu 
klju

čnih faktora uspeha banke kao što su: (1) kvalitet rukovođenja, (2) primena 

marketing koncepcije, (3) kvalitet upravljanja informacijama, (4) primena savremene 
tehnologije, (5) razvoj inovativnih proizvoda i usluga, (6) konkurentska baza troškova, 

22

  “Osnovni problemi banaka su upravljanje rizikom, a ne ono š

to  čine  reformisti  i 

članovi kongresa” rekao je John G. Medlin, Jr., predsednik First Wachovia Corporation 
iz Winston-Salem-a, Severna Karolina, USA, prilikom diskusije o tezama za reformu 
bankarstva u Kongresu SAD i dodao: “Vi ne možete dobiti novac za pokrivanje 

gubitaka  iz  vazduha.  On  mora  doći  od  klijenata  i  deoničara.”  Vidi:  The  New  York 
Times, Sunday, June 16, 1991. godine, section The Week in Review, str. 5. 
 

23

 James H. Donnelly and Steven J. Skinner: The New Banker - Develop Leadership in a 

Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 6. 

BANKE I RIZICI 

 

61 

                                                           

background image

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

(3) Moderni bankari se danas suo

čavaju sa tri ključna izazova: 

- razvojem performansi prodajne kulture, 
- upravljanjem promenama, i 
- razvojem odgovorne organizacione strukture. 
 
(4) Kreiranje banaka koje se mogu boriti sa promenama podrazumeva da bankarski 
menadžeri budu prvi cilj tih promena. Najbolji bankarski menadžeri izgleda znaju da je 
razvoj strategije banke proces koji ima smer kretanja ‘spolja ka unutra’, dok promene 
zahtevaju primenu nove strategije u proces koji ima smer ‘od unutra ka napolje’ i treba 
da po

činje od njih samih. Dakle, bankarski menadžeri započinju proces promena od 

sebe nastavljaju

ći taj proces dalje i završavajući ga ljudima koji izvršavaju poslove - 

izvršiocima. Oni nikada ne pitaju izvršioce za kreiranje promena. 
 
(5) Set veština potreban da bi bankarski menadžer bio efektivan je pove

ćan - proširen, 

kao  što je i sam miks u setu od tri klju

čne veštine (tehnička, konceptualna i humana) 

promenjen. Naime, da bi bankarski menadžer postao efektivan, mora da ovlada setom 
od tri veoma važne i opsežne veštine: 
 
(a) Tehni

čka veština obuhvata veštine iz bankarske tehnike i bankarske funkcije, a 

uklju

čuje specijalna znanja i analitička sredstva za pojedine bankarske specijalnosti i 

njihovo kori

šćenje. 

 
(b) Konceptualne tj. koncepcijske -  pojmovne veštine uklju

čuju strategijske analize, 

organizaciono oblikovanje i upravljanje promenama. Osnova kori

šćenja ovih veština je 

davanje odgovora na pitanje kako voditi poslovanje banke u dinami

čnoj ekonomskoj, 

tehnološkoj, deregulisanoj i konkurentskoj sredini uz primenu i kori

šćenje novih ideja. 

Efektivan menadžer mora znati da 

čita indikatore budućih promena u okruženju i da 

strategijski kreira viziju odnosa banke i okruženja u dinami

čnim uslovima (‘gađanje u 

hodu u pokretnu metu’). 
 
(c) Humane veštine uklju

čuju sposobnost da se bude efektivan u međuljudskim 

odnosima i efektivan graditelj tima (‘bankarstvo je posao ljudi’). Ovo podrazumeva 
sposobnost koja se sastoji od nekoliko komponenti i to za: (1) liderstvo, (2) gra

đenje 

tima, (3) komuniciranje, (4) odlu

čivanje, (5) upravljanje odnosima u grupama 

(‘relationship’), (6) pore

đenje sa onima koji su na dnu grupe, zatim sa superiornima itd., 

(7) vezu sa spoljnim grupama itd. 
 
Konceptualne i humane veštine i sposobnosti u bankarstvu su danas jednako važne kao i 
tehni

čke veštine i znanja, čak i više, jer one će obezbediti banci komparativne prednosti 

sutra. 
 
Tržišna i marketing orijentacija u poslovanju banke zahteva odre

đene profile menadžera 

i lidera i njihovu motivaciju za kreativan rad i visoko profitabilne performanse. 

BANKE I RIZICI 

 

63 

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

Donošenje svake finansijske odluke u banci uklju

čuje tri važna faktora: (1) novac, (2) 

vreme i (3) rizik.  
 
Problem se svodi na što realniju i objektivniju procenu ponu

đenih alternativa koje treba 

da se ostvare u budu

ćnosti. Smatra se da uspešni menadžeri koji žele da postanu 

efektivni lideri treba da imaju osobine date u pregledu br. 3-1.

26

  

 

Pregled br. 3-1

: Neke kakrakteristi

čne osobine efektivnih lidera  

Inteligencija 

Li

čne osobine 

Sposobnosti 

1. Prosu

đivanje 

1. Adaptabilnost 

1. Sposobnost stupanja u 

2. Odlu

čnost, 

2. Opreznost 

   kooperaciju 

3. Znanje 

3. Kreativnost 

2. Kooperativnost 

4. Te

čnost govora 

4. Li

čni integritet 

3. Popularnost i prestiž 

 

5. Samopouzdanje 

4. Interpersonalna umešnost 

 

6. Kontrola emocija 

5. Društveno u

češće  

 

7. Nezavisnost 

6. Takt i diplomatija 

 
Nisu svi lideri i menadžeri efikasni i efektivni. Postoje me

đu njima karakteristike koje ih 

odmah otkrivaju kakvi su. Navodimo deset naju

čestalijih karakteristika neuspešnih 

menadžera: (1) neosetljiv za druge, neotesan, plaši druge, hvalisav; (2) hladan, 
ravnodušan, arogantan; (3) nepoverljiv, nepouzdan; (4) dvoli

čan, misli na drugo 

zaposlenje; (5) ima specifi

čne performanse problema sa poslom; (6) precentralizovan, 

nesposoban da delegira ili formira tim; (7) nesposobnost efektivnog organizovanja 
osoblja; (8) nesposobnost strategijskog razmišljanja; (9) nesposobnost adaptacije 
poslovanju sa razli

čitim stilom; (10) prevelika zavisnost od nadređenog.

27

  

 
Savremeni bankarski menadžeri i lideri obavljaju svoje poslove u promenljivoj, 
nestabilnoj i nepredvidivoj poslovnoj sredini. Zbog toga oni moraju imati neke klju

čne 

osobine po kojima se razlikuju od drugih u timu koji vode. Zato se smatra da su istinski 
bankarski lideri oni: (1) koji imaju jasnu viziju poslovanja, (2) koji saopštavaju 
saradnicima svoju viziju poslovanja, (3) koji su preduzimljivi, i (4) koji su opsednuti sa 
perfektno

šću.

28

 

 

26

  James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Banker -  Developing 

Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 
129. 
 

27

 Ibidem, str. 130. 

28

 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A Profit 

Strategy for Financial Inastitutions, Dow Jones -  Irwin, Homewood, Illinois, 1989. 
godine, str. 83. 

64

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 
 
Proces upravljanja promenama može biti onoliko uspešan koliko i same promene. 
Efektivnost upravljanja procesom promena zavisi od sposobnosti menadžment tima da 
‘u hodu’ menja sopstvena znanja, sposobnost i umešnost i efekte pojedinih delova banke 
i banke kao celine. Upravljanje promenama je proces koji uklju

čuje 

pet faza

  koje 

ilustruje slika br. 3-1. 

 

SNAGE PROMENA

(eksterne i interne)

1. Identifikacija i

zastupanje

2. Intervencija i

preorijentacija

3. Dijagnoze i potvrde

4. Izbor i obaveza

5. Primena i procena

PRIHVATANJE

PROMENE

 

 

Slika br. 3-1: Proces upravljanja promenama

32

  

 
Prve tri faze procesa usmerene su na identifikaciju i dijagnostiku potreba za promenama, 
dok preostale dve faze fokusiraju primenu i prevazilaženje otpora promenama. 
 

Prva faza

  procesa upravljanja promenama nastaje pod pritiskom eksternih ili internih 

snaga za promenama, ili pak obeju, i shvatanja menadžmenta da su promene potrebne. 
Ukoliko menadžment tim ne podrži nužnost promena, ne

će se u ovom kontekstu 

dogoditi ništa. Stoga je od posebnog zna

čaja uloga menadžment tima, jer u suprotnom 

može nastati više  štetnih posledica za banku, kao što su: (1) dobri komitenti i klijenti 
napuštaju banku -  sele svoje poslovanje u druge banke -  konkurencija; (2) revizori i 

 

32

 Ibidem, str. 62.  

 

66

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

kontrolori skre

ću pažnju na neadekvatan kreditini portfolio - krediti sa gubicima i (3) 

klju

čni rukovodioci podnose ostavke. 

 

Druga faza

  je prihvatanje promena i traženje na

čina da se one primene i izvrši 

preorijentacija postoje

ćeg ponašanja i aktivnosti banke. Naime, menadžment tim i 

zaposleni u banci moraju shvatiti, da je ono što oni u tom momentu znaju, nedovoljno, 
neadekvatno i neprimenjivo, i da moraju u

čiti novo. Jedna od realnih opasnosti je da se 

u banci pokušaju tražiti odgovori i rešenja u primeni promena na stari tradicionalni 
na

čin. 

 

Tre

ća faza

  uklju

čuje dijagnozu svih simptoma problema i zahteva od menadžmenta da 

potvrdi da problemi promena fakti

čki egzistiraju. Menadžment tim svestan toga treba da 

povede efikasnu akciju u cilju definisanja potreba za promenama i upoznavanja sa 

činjenicama, da je održavanje pozicije ‘status quo’ neprihvatljivo, pa čak i štetno. Zato 
ova faza zahteva skupljanje informacija, kao što su: mišljenje kolektiva, mišljenja 
klju

čnih rukovodilaca, isticanje razlika u mišljenju, tekuće i istorijske informacije i 

direktno posmatranje ponašanja na radnim mestima. 
 

Četvrta faza

  obuhvata izbor rešenja ranije dijagnozom utvr

đenog problema i stvaranje 

obaveze za one koji to moraju primeniti. Ovde se mora i

ći duboko u suštinu promena 

celokupnog poslovanja banke i na utvr

đivanje konkretnih specifičnih ciljeva promena u 

banci. Izvršavanje toga zadatka mogu

će je sprovesti na osam nivoa, kao što to pokazuje 

slika br. 3-2:  
 

Prvi nivo: 

Organizaciona struktura (poslovi i odelenja) 

Drugi nivo: 

Poslovna politika i procedura 

Tre

ći nivo: 

Kadrovska politika i procedura 

Četvrti nivo: 

Ocena i popravka radnih performansi 

Peti nivo: 

Ponašanje izme

đu grupa 

Šesti nivo: 

Ponašanje u okviru grupa 

Sedmi nivo: 

Pojedina

čna ponašanja 

Osmi nivo: 

Ponašanja pojedinih grupa - ciljevi 

 

Slika br. 3-2: Osam nivoa napora ciljnih promena

33

  

 

Peta faza 

je kona

čna faza i uključuje primenu i procenu rešenja da bi se otkrile greške 

izbora i otpori promenama. Pri tome se mora ra

čunati na faktor vreme, koje mora biti 

odgovaraju

će da bi se primenila izabrana rešenja. Menadžment tim ne može proceniti 

efektivnost promena bez utvr

đivanja konkretnih, specificnih ciljeva (koji se utvrđuju u 

četvrtoj fazi), pri čemu se moraju utvrditi i kriterijumi za merenje ostvarenja 
postavljenih ciljeva.  

33

 Ibidem, str. 79.  

 

Strukturni 

ciljevi 

Nizak 

nivo 

Visok 

nivo 

Kadrovski 

ciljevi 

BANKE I RIZICI 

 

67 

                                                           

background image

Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu 

Uspešno upravljanje promenama u banci podrazumeva spoznaju, da je otpor promenama 
jedan prirodan ljudski odgovor i da se moraju preduzeti koraci za miniziranje otpora. 
Minimiziranje otpora može da smanji vreme potrebno za promene na prihvatljivo ili 
tolerantno. S druge strane, loše implementirane promene ne

će rezultirati u promenama, 

površnim promenama, kratkoro

čnim promenama i iskrivljenim promenama. 

Minimiziranje otpora promenama može se posti

ći raznim brojnim metodama, koji se 

koriste u razli

čitim situacijama i u raznim kombinacijama:

35

  

 

(1)

 

Edukacija i komuniciranje. 

Veoma dobar na

čin za minimiziranje otpora 

promenama je da po

čne borba sa njim pre nego što otpor nastanae. Komunikacija i 

edukacije pomaže u pripremi ljudi za promene. Kanalisanje puta, ukazivanje na 
neophodnost i logiku promena, ali i stalno informisanje svih tokom celog vremena, 
zaista može smanjiti otpor promenama.

 

 

 

(2)

 

U

češće i uključivanje.

  Imaju

ći u vidu ljude na koje će promene uticati, mogu 

pomo

ći u dizajniranju i implementaciji stih, pomoći  će povećanju njihovog 

doprinosa promenama. Ako ljudi ose

ćaju da njihova ponašanja i ideje se uključuju 

u napore za promenama, oni 

će promene više respektovati i obično im davati manji 

otpor.

 

 
(3)

 

Oprema i podrška. 

Kriti

čni momenat u implementaciji je, da promene budu 

podržane. To je naro

čito važno za menadžere da su spremni da daju podršku i 

pomognu opremom promene, kada znaju da su strah i zabrinutost u srcu svih 
promena. Menadžeri treba da pokažu interes za saradnike, da budu dobri slušaoci, 
da ukazuju na važnost promena itd.

 

 
(4)

 

Pregovaranje i saglasnost. 

Reduciranje otpora može se 

često postići i kroz 

pregovore. Diskusije i analize 

često mogu da pomognu menadžerima iz različitih 

funkcionalnih odeljenja banke da identifikuju ta

čke pregovaranja i saglasnosti.

 

 
(5)

 

Eksplicitne i implicitne korekcije. 

Zaposleni mogu uvek da budu naterani na 

prihvatanje promena sa pretnjom gubitka posla, redukcijom promotivnih prilika, 
dodeljivanjem lošeg posla i gubitkom privililegija. Razumljivo je da ovakva 
ponašanja  su rizi

čna i povećavaju verovatnoću većih problema na putu promena i 

pove

ćavaju nepoverenje u menadžment tim banke.

 

 
(6)

 

Manipulacija i kooperacija.

  Zaposleni mogu da budu manipulasani sa 

informacijama koje dobijaju, suprostavljaju

ći jedno odeljenje drugom i sa 

obezbe

đivanjem krivih informacija. Ljudi moga da kooperiraju kada im se daju 

glavne i vidljive uloge u dizajniranju i implementaciji promena. Ove metode su vrlo 
rizi

čne i imaju visoku verovatnoću ‘gašenja vatre’ dodavanjem ulja u dugom roku.

 

35

 Ibidem, str. 86-87. 

 

BANKE I RIZICI 

 

69 

                                                           

UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI

 

 
 
 

70

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

72

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
 

Glava 4. 

 
 

 

KORPORATIVNI KONCEPT 

UPRAVLJANJA RIZICIMA 

BANKE 

 
 

 
 

BANKE I RIZICI 

 

73 

background image

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

 

efektivno i efikasno kori

šćenje vlasitih i pozajmljenih resursa u cilju maksimiziranja 

bogatstva akcionara banke. 
 
Banka kao samostalna finansijska institucija, posluje sa tu

đim sredstvima i zbog toga je 

izložena dvostranom riziku. Naime, na strani izvora sredstava –  u pasivi, sem stavke 
akcijskog kapitala, koji po standardima Bazela I, treba da ima u

češće od minimum 8% u 

ukupnim izvorima tj. u ukupnoj pasivi, sve ostalo, zna

či 92% u stukturi pasive jesu 

izvori sredstava banke, koji predstavljaju tu

đa sredstva. U ovom slučaju banka ima rizik 

izmirenja obaveza prema štedišama (gra

đani) i depozitarima (privreda) u slučajevima 

isplate štednje, odnosno pla

ćanja naloga komitenata.  

 
Za razliku od proizvodne firme, koja kupuje sirovine i material, prera

đuje ih u 

proizvode i prodaje gotov proizvod kao svoj, banka nikad ne može kupiti štednju ili 
deposit, ve

ć ih samo putem svog bankarskog mehanizma, “transformisati” u neku vrstu 

plasmana (kredit ili hartiju od vrednosti). Tako i na strani aktive, banka “ulazi” u novi 
vrstu rizika tj. kreditni rizik povezan sa plasiranjem sada kao vlasitih sredstava. 
 
Imaju

ći i ovo u vidu, veoma je značajno da se obezbedi sigurnost, stabilnost i 

konkurentna tržišna struktura bankarstva u trži

ćnoj privredi. Šire gledano, to nije niti 

može da bude samo obaveza pojedina

čnih banaka, pa ni bankarskog sistema kao celine. 

Zna

čajnu ulogu u tome imaju zakonodavni i regulacioni organi, koji kreiraju propise u 

okviru kojih banke posluju, te organi nadzora, koji prate njihovu primenu. Naravno pri 
tome ne treba zaboraviti ni ulogu klju

čnih institucija, kao faktora koji su preko organa 

akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za unutrašnju reviziju i kontrolu, te 
spoljne revizije, koji se zajedni

čki i svako na svom delu zadatka, “bore” za “zdraviji” 

bankarski sistem i uspešnije poslovanje banaka. Ne treba gubiti iz vida ni mogu

će 

negativne “domino efekte” u slu

čaju da samo jedna banka ode u stečaj.  

   

4.2.2.

 

Podru

čja korporativnog upravljanja rizicima banke 

Liberalizacija i nestabilnost finansijskih tržišta, te ve

ći stepen konkurentnosti na tržištu, 

izlažu banke ve

ćim i novim rizicima. Da bi se održala konkurentna sposobnost banaka 

na tržištu, kontinuirano su potrebne finansijske inovacije u poslovnju banaka, kao i u 
upravljanju bankarskim rizicima. Odgovornost za stabilnost bankarskih sistema i tržišta 
je u velikom broju država izmenjena, tako da je došlo do partnerskih odnosa izme

đu 

klju

čnih učesnika, koji upravljaju različitim dimenzijama finansijskih i operativnih 

rizika. To potvr

đuje da je kvalitet upravljanja bankom i rizicima banke, ključni kako za 

održavanje sigurnosti i mstabilnosti bankarskog sistema kao celine, tako i na nivou 
pojedine banke.  
 
Partnerstvo u upravljanju rizicima u kojoj svaki od klju

čnik učesnika ima precizno 

odre

đenu odgovornost za specifičnu dimenziju pojedinog područja upravljanja rizicima. 

Polaze

ći od toga, finansijska i druga područja rizika obuhvataju sledeće nivoe: 

 
(a) na korporativnom nivou: 

BANKE I RIZICI 

 

75 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

•

 

bilans stanja banke,  

•

 

profitabilnost (bilans uspeha),  

•

 

rizik solventnosti (adekvatnosti kapitala. 

•

 

rangiranje rizi

čnosti banaka. 

 
(b) na portfolio nivou: 

•

 

kreditni rizik, 

•

 

rizik hartija od vrednosti, 

•

 

rizik kamatne stope, 

•

 

valutni rizik, i 

•

 

vanbilansni rizik.  

 
Da bi se upravljanje navedenim rizicima banke, posebno korporativnim, uspešno 
upravljalo, neophodan je partnerski pristup i razvoj novih oblika korporativnog 
upravljanja rizicima preko identifikacije i raspodele zadataka, kao dela procesa 
upravljanja rizicima. To se odnosi na mehanizam partnerstva banaka i slede

ćih faktora: 

zakonodavnih tela, akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za reviziju i 
unutrašnju kontrolu, spoljnih revizora I javnosti (klijenata, rejting agencija, analiti

čara).  

 
Treba posebno naglasiti, da same banke u navedenom procesu imaju primarnu ulogu u 
pravcu pove

ćanja efektivnosti i efikasnosti svoga poslovanja. To bankama nameće 

obavezu da se u okviru menadžment procesa upravljanja bankom oslanjaju na slede

će 

principe i to: 
  

(1)

 

kvalitativno oblikovanje korporativne strategije,  

(2)

 

uspostavljanje jasne podele odgovornosti i ovla

šćenja, 

(3)

 

naglašeno “jaku” ulogu upravljanja finansijskim rizicima, 

(4)

 

definisanje korporativne vrednosti, pravila ponašanja i standarde, 

(5)

 

finansijksi i menadžerski podsticaj svim “akterima” u procesu rada i 
upravljanja, 

(6)

 

transparentnost i odgovaraju

ći tok internih i eksternih informacija. 

 
U pogledu stabilnosti ukupnih raspoloživih izvora, najmasovnija i najstabilnija sredstva 

čine sredstva penzionih fondova, zatim sredstva osiguravajućih kompanija, pa tek onda 
sredstva poslovnih banaka.  
 
Strukturu rizi

čnosti mogućih ulaganja sredstava  u poslovnim bankama,  počev od 

zadovoljavaju

će sigurnosti i likvidnosti, pa do niskog, srednjeg i visokog rizika 

ulaganja, pokazuje 

sledeća slika br. 1-4. u obliku piramide rizika ulaganja. 

 

76

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

•

 

institucionalni faktori na tržištu, te 

•

 

klijenti banaka i javnost. 

 
Sistemski faktori odnose se na aktivnosti zakonodavnih i regulativnih organa. Njihov 
zadatak je da se što preciznije definišu zakonski regulacioni okviri pravne i ekonomske 
sredine u kojoj banke posluju, te da reguliše nadzor nad primenom propisanih normi. 
Pored navedenog zadatka, ovi propisi imaju za cilj da utvrde i odre

đene parametre, čija 

primena 

će obezbediti optimalnu mogućnost upravljanja bankarskim rizicima.      

   
Pregled br. 1-4: Klju

čni učesnici i odgovornost u upravljanju rizicima banke  

Zna

čaj 

R. 

br. 

 

Klju

čni 

u

česnici 

 

Odgovornost za 

upravljanje rizicima 

Strategijski 

nivo 

(kreiranje 

politike) 

Operativni 

nivo 

(izvršavanje 

zadataka) 

1 

2 

3 

4 

5 

A. 

Sistemski 

 

 

 

1. 

Pravna i 
zakonodavna tela 

Optimizacija 

Kriti

čni 

N/a 

2. 

Nadzornici banaka 

Nadzor 

Indirektni 

Indirektni 

B. 

Institucionalni 

 

 

 

1. 

Akcionari 

Imenuju klju

čne učesnike  Indirektni 

Indirektni 

2. 

Nadzorni odbor 

Utvr

đuju politiku 

Kriti

čni  

Indirektni 

3. 

Uprava 

Provodi primenu politike 

Kriti

čni 

Kriti

čni 

4. 

Odbor za reviziju/ 
Unutrašnja revizija 

Proveravaju uskla

đenost 

sa politikom nadzornog 
odbora i pružaju podršku 
kontroli, praksi i procesu 
korporativnog upravljanja 
rizicima 

Indirektni 

Kriti

čna 

5. 

Spoljna revizija 

Ocenjuju i daju mišljenje 

Indirektni 

    - 

C. 

Klijenti 

 

 

 

1. 

Spoljni akcionari/ 
Javnost 

Odgovorno ponašanje 

N/a 

Indirektni 

 
U navedenom pregledu br. 1-4

2

  navedene su odgovornosti klju

čnih učesnika koji su 

uklju

čeni u korporativno upravljanje bankom i upravljanje rizicima u okviru navedene 

tri grupe fakrora.  
 

2

 

Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim 

rizicima  –  Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na 
finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 33 

78

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

 

4.4.

 

 SISTEMSKI OKVIR ZA UPRAVLJANJA RIZICIMA BANKE 

 

4.2.1. Zakonodavni organi i upravljanje rizicima banke 

Smatra se da zakonodavni okvir za upravljanje rizicima banke ne obuhvata samo propise 
usmerene  na ostvarivanje specifi

čnih ciljeva banke. Naime, zakonodavno okruženje 

podrazumeva opštu filozofiju pristupa regulaciji i principe koji determinišu sadržinu i 
uslove primene pojedinih propisa iz ove oblasti. Polazi se od toga, da se zakonodavci u 
ovom poslu mogu opredeliti za jedan od dva pristupa: samostalni pristup odre

đivanja 

propisa ili tržišno orijentisani pristup odre

đivanju propisa. Opredeljenje za jedan od ova 

dva pristupa naj

češće proizilazi iz karaktera filozofskih principa na kojima počiva data 

privreda, kao i karakter privre

đivanje u celosti. 

 
Samostalni pristup odre

đivanja propisa u suštini ograničava obim aktivnosti banaka kao 

finansijskih institucija i više je usmeren na propisivanje standarda za sve rizike koje 
poznaje i definiše zakonodavac. Slaba strana ovakvog pristupa proizilazi iz 

činjenice, da 

propisi mogu ubrzo da “zastare”, odnosno mogu da budu relativno brzo prevazi

đeni. To 

predstavlja opasnost da propisi postanu neka vrsta “ko

čnice”, pošto ne mogu da 

obuhvate i standarde za neke budu

će rizike koji mogu proizaći iz raznovrsnih 

finansijskih inovacija.  
 
Suptotno tome, tržišno orijentisani regulacijski, odnosno zakonski pristup polazi od 
toga, da je tržište taj mehanizam, koji može efektivno funkcionisati, što se pozitivno 
odražava i na sposobnost upravljanja  rizicima. U ovom slu

čaju, uloga zakonodavca je 

usmerena na “pospešivanje” i unapre

đenje procesa upravljanja rizicima. Naime, 

zakonodavac i institucije, koje su predmet regulative, treba da se usaglase oko 
zajedni

čkih ciljeva To istovremeno podrazumeva, da  pri oblikovanju propisa, 

zakonodavac treba da ima u vidu stavove tržišnih u

česnika, odnosno finansijskih 

institucija (banaka) oko zajedni

čkih ciljeva, kako bi se obezbedio efektivan i efikasan 

proces upravljanja rizicima. 
 

4.2.2. Nadzorni organi i upravljanje rizicima banke 

Nadzor nad poslovanjem banaka ne treba poistove

ćivati sa pravnim ili administrativnim 

delovanjem, koj je usmereno na regulative vezanu za bankarsko poslovanje. Takva 
regulative se 

često zasniva na samostalnom kreiranju i donošenju propisa od strane 

zakonodavnih organa, kojim se banke optere

ćuju brojnim zahtevima, koji ih 

ograni

čavaju u razvoju finansijskih inovacija, odnosno u razvoju njihovih proizvoda i 

usluga.    
 
Kakos u poslovne transakcije velikih banaka veom složene, pa ih je teško pratiti i 
procenjivati, zbog toga nadzorni organi u zna

čajnoj meri zavise od unutrašnjih 

nadzornih upravlja

čkih sistema. Insistiranje na tradicionalnom pristupu regulativi i 

nadzoru poslovanja banaka (samostalno kreiranje zakona i propisa) je prevazi

đeno, 

pošto se isti nemože nositi sa izozovom modernog bankarskog okruženja I turbolentnim 
tržištima. Zato je neophodna sveobuhvatna konsultacija izme

đu banak I zakonodavnih 

BANKE I RIZICI 

 

79 

background image

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

 

po tome, što je odgovornost uprave i nadzornog odbora banke, ne samo prema 
akcionarima, nego i prema depozitarima, pošto su i depozitari izloženi rizicima banke.  
 
Smatra se, da je u savremenom tržišno orijentisanom pristupu regulativi banaka naglasak 
na fiducijarnoj odgovornosti akcionara. To se ogleda prevenstveno u strožim uslovima u 
davanju odobrenja za rad bankama i standardima koje osniva

či banaka i veliki akcionari 

moraju zadovoljiti, da bi bili prihvatljivi i smatrali se normalnim. Zato postupak za 
davanje dozvola za rad banaka po pravilu obuhvata obaveznu identifikaciju glavnih 
akcionara, kao i minimalni broj akcionara (ovo nije u svim pravnim sistemima isto). 
Gotovo u svim zemljama, centralna banka odobrava promene akcijskog kapitala banke, 
proverava i odobrava statute, politike i postupke banaka, kojima se ure

đuju specifini 

odnosi banke i njenih akcionara. 
 
I neka druga pitanja iz ove oblasti zahtevaju odobrenje ili saglasnost centralne banke. 
Tako se za lica koja postaju osniva

či banke ili koja su “veliki akcionari”, što znači 

odre

đeno učešće u akcijskom kapitalu (na  primer u rasponu 10 do 15%), traži posebna 

saglasnost. Ovaj zahtev podrazumeva, da se zahteva verifikacija sposobnosti akcionara, 
da su sposobni i voljni efektivno da ispunjavaju svoje fiducijarne odgovornosti za rad 
banke, kao što su: pribavljanje potrebnog dodatnog kapitala, da ne zahtevaju od banke 
finansiranje projekata koje oni podržavaju.   
 
Osnovni cilj akcionara banke je ostvarivanje adekvatnog prinosa na investirana sredstva 
u akcijski kapital banke. Akcionari kao vlasnici banke su ovla

šćeni da: biraju, imenuju i 

razrešavaju klju

čna lica zadužena i odgovorna za organizaciju banke i upravljanje 

procesom rada banke u svrhu ostvarivanja profita banke. Dakle, akcionari treba da imaju 
klju

čnu ulogu u nadzoru poslovanja banke. Od akcionara se očekuje izbor stručnog 

nadzornog odbora, koji poznaju bankarsko poslovanje i koji su iskusni i kvalifikovani za 
donošenje odluka o efektivnim ciljevima i efikasnim politikama banke. To drugim 
re

čima znači, da nadzorni odbor treba da bude sposoban da: 

 

•

 

usvoji odgovaraju

ću poslovnu strategiju banke, 

•

 

nadgleda poslovanje banke i njenu finansijsku poziciju,  

•

 

nadzire i održava potrebnu dokapitalizaciju, i  

•

 

spre

čava “samouslužnu” praksu na nivou cele banke.  

 
Akcioari velikih banaka, sa razu

đenom organizacionom strukturo, teže mogu doći do 

izražaju u procesu upravljanja bankom. U ovakvim slu

čajevima, ako se ne slažu sa 

na

činom upravljanja bankom, oni nemaju mnogo mogućnosti da poprave svoj status sem 

da prodaju svoje akcije. 
 

4.3.2. Uloga i odgovornost nadzornog odbora za upravljanje rizicima banke 

U ve

ćini zakona o bankama, krajnju odgovornost prema depozitarima i akcionarima ima 

nadzorni odbor banke. Naime, nadzorni odbor je zadužen da preko efektivnog, aktivnog 
i kontinuiranog upravljanja bankom, vrši zaštitu interesa depozitara i akcionara banke u 

BANKE I RIZICI 

 

81 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

skladu sa zakonskim propisima. 

Članovi nadzornog odbora vrše podelu operativnog 

upravljanja poslovanja banke po operativnim izvršiocima, ali ne mogu preneti i 
odgovornost za posledice neizvršavanja poslova mimo politika i procedura vezanih za 
kreditiranje, investiranje i druge poslovne aktivnosti banke.  
 
Nadzorni odbor u zna

čajnoj meri privlači pažnju zakonodavnih organa imajući u vidu da 

rizi

čno osetljivi pristup nadzoru banaka naglašava fiducijarnu odgovornost nadzornog 

odbora. Upravo zbog toga, intencije su da 

članovi nadzornog odbora treba da budu 

kvlifikovani i sposobni da dobro izvršavaju svoje obaveze. Zakoni i prate

ća regulative 

obi

čno utvrđuju način izbora, potreban broj, kvalifikacije, njihove obaveze i način 

smenjivanja, kao i obavezu objavljivanja spoljnih poslovnih interesa. Ostala zakonska 
regulative ure

đuje područje ograničenja, zabrana, naknada I provizija, prevare, krađe, 

pogrešne radnje i unose, kazne i druga pitanja. 
 
Nadzorni odbor treba da bude snažan, nezavisan i aktivno ulju

čen u poslovanje banke. i 

članovi odbor i menadžment tim banke moraju se pridržavati visokih etičkih standarda, 
biti stru

čni i sposobni za obavljanje zadataka iz svog delokruga posla. Najvažnija 

obaveza nadzornog odbora je da obezbedi da menadžment tim banke poseduje 
odgovaraju

će: 

 

•

 

veštine,  

•

 

znanja,  

•

 

iskustvo, i 

•

 

sposobnost odlu

čivanja, 

 
kako bi upravljala poslovanjem banke na jedan zdrav, odgovoran i profitabilan na

čin. 

Članovi menadžment tima direktno odgovaraju nadzornom odboru i ovaj odnos mora da 
bude podržan “jakom” hijerarhijom. Nadzorni odbor mora biti “veoma blizak” 
razumevanju prirode poslovnih aktivnosti banke i posebno problematike vezane za 
rizike banke. Osnovne odgovornosti nadzornog odbora na podru

čju upravljanja sizicima 

banke su:

4

 

 

•

 

oblikovanje jasne filozofije, 

•

 

jasna podela ovla

šćenja i odgovornosti, 

•

 

odobravanje i revidiranje politke prihvatljivog rizika 

•

 

osigurava identifikaciju, merenje, utvr

đivanje i nadzor rizika, 

•

 

periodi

čno revidira programe održavanja kapitala, 

•

 

pribavlja objašnjenja za slu

čajeve prekoračenja ograničenja, 

4

 

Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim 

rizicima  –  Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na 
finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 44 
 

82

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

od strane akcionara, 

članova odbora i borda direktora, o kandidatima u vezi sa sledećim 

činjenicama: 
 

•

 

ranije opružbe ili umešanost u kriminal (prevaru, nepoštenje ili nasilje),, 

•

 

kršenje bilo kog zakona zbog nepoštenje, nestu

čnosti ili neprimerenih radnji, 

•

 

saznanja da je direktor direktni krivac za nesposobnost izmirenja dugova, 

•

 

uklju

čenost u nepoštene, sumnjive poslove i nestručno donošenje odluka, 

•

 

odbijanje molbe, povla

čenje ili oduzimanje dozvole za vođenje poslova,  

•

 

obavljanje dužnosti 

člana  uprave u cenzurisanoj, upozorenoj, pod 

disciplinskim postupkom ili je institucija bila predmetom tužbe, 

•

 

povezanost sa institucijom kojoj je odbijen zahtev za dozvolu za rad ili je 
povu

čen, 

•

 

postojanje otkaza, izuze

ća u struci, disciplinskog postupka protivnom struci ili 

zvanju, 

•

 

nepla

ćanje dospelog utuženog duga plativog u zemlji ili inostranstvu, 

•

 

da li je pravna osoba ikada proglasila nesolventnost, 

•

 

postojanje tužbi za uvrede ili uvreda i prekšaja (sem saobra

ćajnih) 

realizovanih kada je osoba bila mla

đa od 18 godina, 

•

 

svaki sudski postupak u koji je osoba bila uklju

čena, a vezan je za osnivanje ili 

upravljanje bilo kojim korporativnim organom, i 

•

 

svaka transakcija koja se ti

če institucije.

5

      

 
Klju

čna odgovornost menadžment tima banke je u tome, da se svi osnovni zadaci banke 

obavljaju u skladu sa jasno utvr

đenim ciljevima, planovima, politikama i postupcima, te 

da banka ima jasno i precizno definisane sisteme, koji efektivno nadziru i upravljaju 
rizicima banke. Dakle, odgovornost menadžment tima (uprave) banke za upravljanje 
finansijskim rizicima banke ogleda se u:

6

 

 

•

 

u izradi strategijskih planova, politika i preporuka, 

•

 

u primeni strategijskih planova, politika i preporuka, 

•

 

prihvatanjem institucionalne kulture i visokih eti

čkih standarda, 

•

 

izradom priru

čnika, koji sadrži politike, postupke i standarde vezane za rizike, 

•

 

primeni efikasnog sistema internog nadzora i procene rizika, 

•

 

provo

đenje nadzora u pogledu pridržavanja ograničenja izloženosti riziku, 

•

 

primena provere i vršenje procene adekvatnosti nadzora unutrašnje revizije, i 

•

 

razvoj i provo

đenje sistema izveštavanje uprave o rizicima poslovanja banke.  

  

Uloga menadžment tima u prepoznavanju, proceni, cenovnom vrednosvanju i 
upravljanju finansijskim rizicima dobro je opisana u Bazelskim sporazumima I i II. 
Naime, upravljanje rizicima treba da bude sastavni deo svakodnevnih poslovnih 

5

 Ibidem, str. 48. 

6

 Ibidem, str. 50. 

84

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

 

aktivnosti svakog bankarskog menadžera u okviru njegovog poslovnog podru

čja i cele 

banke, kako bi se obezbedilo da se sistemi za upravljanje rizicima pravilno koriste i 
poštuju postoje

će procedure. Na top menadžmtu banke je i da obezbedi odgovarajući 

unutrašnji nadzor u banci uklju

čujući i otklanjanje konstatovanih propuste od strane 

revizora u procesu upravljanja rizicima banke.  
 

4.3.4. Odgovornost odbora za reviziju i unutrašnja kontrolu za rizike banke

 

Upravljanje rizicima odbora za reviziju može se smatrati produžetkom uloge upravljanja 
rizicima od strane nadzornog odbora. Naime, aktivnost odbor za reviziju je bitna 
podrška menadžment timu u identifikaciji i upravljanju složenim rizi

čnim područjima u 

banci. Otuda i proizilazi karakter misije odbora za reviziju, koja bi trebala da glasi: 

“unapre

đenje upravljanja operativnim rizicima na konsolidovanoj osnovi”

.  

 
Polaze

ći od takve osnove, ciljevi unutrašnje revizije banke treba da omoguće top 

menadžmentu banke: 
 

•

 

identifikaciju i upravljanje poslovnim rizicima, 

•

 

pružanje osnove za nezavisne procene, 

•

 

procenu rezultata, uspešnosti i ekonomi

čnosti poslovanja, 

•

 

procenu uskla

đenosti poslovanja sa zakonima, politikama i postupcima, 

•

 

procenu pouzdanosti podataka, koje pripremaju ra

čunovodstveni i 

informacioni sistemi, 

•

 

pružanje istraživa

čkih usluga za upravljanje pojedinim poslovnim područjima. 

 
Pored nesumnjive i nesporne uloge unutrašnje revizije, postoje i neke protivre

čnosti u 

radu unutrašnje i vanjsku revizije, koje se mogu svesti na slede

će: 

 

•

 

Iako imaju nesporan rezultat, odbori nisu sposobni obezbediti pravovremene I 

čvrste podatke o upravljanju rizicima institucije, pošto je njihov doprinos u 
retrospektivnoj kontroli rizika. 

•

 

Odbor za reviziju stvara utisak da je upravljanje rizicima nešto što je potrebno 
revidirati dok se ne unapredi. U ve

ćini slučajevi, revizori su usmereni na 

brojeve I iznose, dok su poblemi upravljanja rizicima 

često rezultat internih 

pojedina

čnih nedostataka ili loših odluka. 

•

 

Odbori za reviziju nisu produktivni i zato što je upravljanje rizicima dinami

čan 

process. Složena priroda finansijskih rizika sa kojima se danas susre

ću banke 

onemogu

ćava odborima za reviziju da urade više od analiziranja rizika koje je 

mogu

će revidirati, pošto oni čine samo deo ukupnih rizika.  

 
Nadzor i usmeravanje unutrašnje revizije sastavni je deo ukupne odgovornosti odbora za 
reviziju. Naime, i nadzorni odbor i menadžment tim (uprava) banke treba da imaju 
mehanizam, koji im omogu

ćava da banka posluje u skladu sa politikama, te da se 

rizicima adekvatno upravlja. Prema tržišno orijentisanom pristupu, revizija se proteže i 
van pitanja direktno vezanih za administrativni nadzor i ra

čunovodstvo. Ona obuhvata 

BANKE I RIZICI 

 

85 

background image

Korporativni koncept upravljanja rizicima banke

 

Tradicionalni pristup spoljnoj reviziji saglasno zahtevima opšte priha

ćenih revizorskih 

standarda (International Standards of Auditing ili skra

ćeno ISA), po pravilu obuhvata 

reviziju sistema unutrašnjeg nadzora. Ova procena se provodi u cilju utvr

đivanja prirode 

i razmera provere, pružanja analiti

čkog prikaza ili analize smernica, te radi 

preduzimanja odre

đenih detaljnijih testova. Osim revizije računa dobiti I gubitaka, 

revidiraju se odre

đene stavke bilansa stanja putem posebnih programa, kao na primer 

fiksna imovina, gotovina, investicije ili zaduženja. Tako su se ranije u istoriji spoljni 
revizori bavili prevarama i propustima u okviru funkcije kreditiranja. Danas se revizija 
retko bavi detaljnom krditnom analizom plasmana imaju

ći na umu da to obavljaju 

nadzorne institucije.  
 
Spoljni revizori, kao sastavni deo partnerstva u upravljanju rizicima, imaju specifi

čnu 

ulogu. Njihova uloga je da indirektno pomažu u: 
 

•

 

proceni sposobnosti tržišta, 

•

 

proceni sa kojim bankama treba poslovati, 

•

 

proceni uskla

đivanja strategije upravljanja rizicima, 

•

 

dodatnoj zaštiti klijenata banke. 

 
Kada se navedeni pristup u potpunosti prihvati od strane svih spoljnih revizora banaka, 
proces upravljanje rizicima bi se mogao zna

čajno unaprediti u korist svih korisnika 

finansijskih usluga. Odgovornosti spoljnih revizora u pogledu upravljanja rizicima 
svode se na : 
 

•

 

procenu izloženosti banaka riziku, koje revidiraju, 

•

 

analizu i ocenu podataka koje su im prikazane kako bi se uverili u smisao ovih 
informacija, 

•

 

razumevanje osnove transakcija i finansijskih aranžmanna (struktura) koje 
koriste klijenti banke, 

•

 

provera pridržavanja politika i postupaka koje je odobrio nadzorni odbor od 
strane uprave banke, 

•

 

proveru podatak koji se prikazuju nadzornom odboru, akcionarima i 
zakonodavnim organima, 

•

 

provera uskla

đenosti sa zakonskim propisima, 

•

 

izveštavanje nadzornog odbora, akcionara i zakonodavnih organa o 
verodostojnosti njima poslatih podataka. 

 
Kao deo procesa nadzora nad bankama, uloga stru

čnjaka za računovodstvo i reviziju 

zna

čajno je dobila na svojoj važnosti. Izveštaji i pisma revizora menadžment timu banke 

mogu pružiti nadzornim institucijama vredne uvide u razli

čite segmente poslovanja 

banke. To je od posebnog zna

čaja, kada revizori ”otkriju” neke činjenice koje bi mogle 

narušiti stabilnost odre

đene banke ili bankarskog sistema kao celine. U nekim 

slu

čajevima, revizori imaju i šire odgovornosti, pa i obaveze, koje su utvrđene zakonom   

 

BANKE I RIZICI 

 

87 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

4.4.  ULOGA JAVNOSTI U UPRAVLJANJU RIZICIMA BANKE 

 

4.4.1. Klijenati banke i zaštita imovine od rizika 

Pod izrazom javnost u ovom segmentu upravljanja rizicima podrazumeva se 
objavljivanje podataka banaka u razli

čitim oblicima u cilju zaštite imovine i interesa 

klijenata banaka. Zaštita se odnosi na sve vidove: 
 

•

 

osiguranje movine (depozita) klijenata,  

•

 

periodi

čne objave banaka o rezultatima poslovanja,  

•

 

informacije rejting agencija o rizi

čnosti ulaganja banaka, i 

•

 

izveštaje, analize i podatke medija i finansijskih analiti

čara.  

 
Kada funkcioniše sistem osiguranja štednje i depozita, klijenti banke u odre

đenoj zemlji 

imaju zaštitu svoje imovine (štednje i depozita) do odre

ćenog nivoa od rizika. Kod nas 

je  to iznos od 50.000 evra po jednom štednom ra

čunu u jednoj banci.

7

  Me

đutim, 

odgovornost za investiranje sredstava i dalje ostaje na onima koji donose odluke o 
investiranju. Investitori i depozitari i dalje ostaju odgovorni za pridržavanje zdravih 
na

čela o prosuđivanju rizika i procene boniteta finansijske institucije. U onim 

situacijama, u kojima se klijenti ne mogu zaštititi, potrebno je razmotriti mogu

ćnosti 

ograni

čenog osiguranja depozita kod banaka i jednostavnije ugovorne klauzule kod 

osiguravaju

ćih društava i drugih portfolio menadžera.  

 
Jedini na

čin da se javnost može zaštititi od rizika jeste u mogućem preuzimanju rizika. 

Naime, potrebno je da se jasno diferencira i alocira rizik i postave sled

ća pitanja: 

 

•

 

da li su to pojedinci kao investitori, koji  deluju preko agenata (investicionih 
menadžera i brokera), ili 

•

 

da li su to finansijski posrednici koji prikupljaju njihove izvore sredstava i 
ponašaju se kao gospodari banaka.  

 
Prvi oblik javnih obaveštenja odnosi se na javno objavljivanje podataka o rezultatima 
poslovanja banaka. Ova obaveza pozitivno uti

če na kvalitet poslovanja banke kao 

finansijske institucije. Nadzorni odbor i »uprava banke« su svesni toga, da 

će podaci o 

poslovanju, nakon što ih obrade finasijski mediji i konkurenti, do

ći u javnost čak i oni 

podaci iz najužeg stru

čnog kruga. Praksa banaka u SAD je da se objavljuju kvartalni 

podaci o ostvarenim rezultatima poslovanja u odnosu na protekli period, me

đu kojima 

su naj

češće: ukupan zbir bilansa banke, ukupan prihod, broj zaposlenih, profitna stopa, 

stopa dividende i tržišna cena akcija.   

7

 

Do promene, odnosno povećanja visine osiguranog iznosa došlo je krajem 

2008.godine, odmah nakon izbijanja svetske finansijske krize oktobra iste godine.  

88

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

(4)

 

ekonomski i monetarni faktori,

  gde se sugeriše da dovitljivi portfolio menadžment 

treba da razmotri bazi

čne ekonomske i monetarne faktore u formulisanju i 

izvršavanju politike investiranja u hartije od vrednosti. Me

đutim, upozorava se da 

preokupacija ovakvim analizama može biti indikativna ‘na špekulativne tendencije’, 
koje su nekorisne i nezdrave u bankarstvu. 

 

U savremenim tržišnim uslovima zna

čajnu ulogu u procesu upravljanja rizicima imaju 

izveštaji, podaci i analize finansijskih analiti

čara. Finansijski analitičari mogu da pružaju 

investitorima savete u pogledu ulaganja njihovih sredstava u pojedine poslovne 
poduhvate. Finansijski analiti

čari su »upćeni« u kretanje finansijskih podataka sa 

aspekta rizika pojedinih vrsta ulaganja. Investitori koji kupuju hartije od vrednosti od 
banaka i drugih emitenata, snose rizik tih ulaganja kao i ostali kreditori. Svako ulaganje 
nosi sa sobom i mogu

ćnost nekog potencijalnog gubitka, pa zbog toga investitori moraju 

»nadzirati« poslovanje banaka kako bi zaštitili svoje interese. 
 
Me

đutim, u posmatranju ovih problema, u praksi treba biti realan. Naime, ponekad se 

ugled institucije smanjuje tek sa proširenjem problema, odnosno kada je šteta ne može 
da se sakrije, odnosno kada je ve

ć nastala. U ovakvim prilikama ostaje otvoreno pitanje, 

da li je tržište moglo ranije, na vreme, prepoznati pogoršanje poslovanja i pove

ćanu 

rizi

čnost određene institucije da je bilo više raspoloživih informacija. Naime, još uvek 

ne postoje tehnike za procenu rizika koje bi bile standardizovane i koje bi mogle 
verodostojno te »prognoze«« prikazati preko javno objavljenih podataka. Upravo zbog 
toga su tržišni u

česnici ograničeni u mogućnosti da analiziraju probleme u kreditiranju 

tokom njihovog pojavljivanja. 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

90

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 

 

 
 
 

 
 
 

 
 

 

Glava 5. 

 
 
 

UPRAVLJANJE BILANSIMA 

POSLOVNE BANKE 

 

 
 

BANKE I RIZICI 

 

91 

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

•

 

stopa solventnosti,  

•

 

stopa rezerve likvidnosti,  

•

 

stopa kreditiranja, i 

•

 

stopa kapitala. 

 
Osnovna svrha navedenih pokazatelja jeste, da se za potrebe menadžment tima banke 
vršI sagledavanje efikasnosti i efektivnosti poslovanja banke u odre

đenom vremenskom 

periodu. Bilans stanja i njegove promene obima 

čine osnovu za ostvarivanje budućeg 

rezultata, odnosno profita banke. Bilans uspeha samo iskazuje rezultate promena na 
odre

đeni dan, odnosno šta se desilo tokom proteklog perioda, kao u pogledu prihoda, 

tako i u pogledu rashoda, odnosno troškova banke, 

čija je konačna rezultanta profit 

banke. Upravo zbog toga je fokus razmatranja bilans stanja banke, njegove promene i 
upravljanje tim promenama u cilju ostvarivanja planiranog profita banke. 
 
Osnovni smisao bilansa stanja banke je omogu

ćavanje uvida u strukturu i suštinu 

svakodnevnih, a posebno važnijih segmenata poslovanja banke, poslovnih operacija i 
pojedinih vrsta poslova banke. To se naro

čito odnosi na poslove mobilizacije depozita i 

odobravanja raznih vrsta kredita, pošto bilans stanja banke u svakom momentu pokazuje 
stanje izvora i plasmana banke i njihov me

đusobni odnos. Pošto je banka profitno 

orijentisana institucija, maksimiziranje profita postiže se na osnovu optimalnog obima i 
strukture izvora sredstava i plasmana istih, te maksimiziranjem razlike izme

đu nivoa 

prihoda i nivoa troškova banke u formi profita.

3)

  

 
Tipi

čna struktura bilansa jedne banke srednje veličine u razvijenoj tržišnoj privredi (na 

primer, u SAD) data je u pregledu br. 5-1.

4)

  

 
Pregled br. 5-1

: Tipi

čna struktura bilansa banke 

AKTIVA 

PASIVA 

1. Krediti i diskonti                 60% 
2. Plasmani u hartije                27% 
3. Likvidna aktiva                    3% 
4. Gotovina                           6% 
5. Ostala aktiva                       4% 

1. Oro

čeni depoziti                44% 

2. Depoziti po vi

đenju            30% 

3. Obav. na nov

čanom .tržištu    11% 

4. Ostale obaveze                   7% 
5. Akcijski kapital                  8% 

UKUPNO:                         100% 

UKUPNO:                        100% 

 

3)

 Ibidem, strana 135.  

4)

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in te Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, strana 27. Pored ove strukture, data je i struktura bilansa komunalne banke i 

velikih banaka novčanih centara (“money centar banks”). Samo desetak godina ranije, ta 

struktura  je  izgledala  znatno  dugačije.  Vidi  o  tome  detaljnije:  Dr  Srboljub  Jović: 

Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine strana 134-135.  

BANKE I RIZICI 

 

93 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Posebno  treba ista

ći, da je za bilans stanja banke bitna ravnoteža i ročna usklađenost. 

Uravnoteženim bilansom stanja banke smatra se onaj bilans, u kojem su ro

čno i valutno 

izbalansirane vrednosti aktive i pasive. Ako banka prihodima pokriva troškove, 
perfektno  uravnotežen bilans banke zahteva da se likvidnim rezervama pokrije rizik 
neblagovremenog pla

ćanja. Ročna usklađenost bilansa stanja banke garantuje 

pokrivanje rizika nelikvidnosti. Valutna uskla

đenost aktive i pasive garantuje pokrivanje 

valutnog rizika usled promene valutnog kursa. Kona

čno, solventnost banke se bilansno 

iskazuje preko akcijskog kapitala i rezervi, 

čime se brani stabilnost poslovnog sistema 

banke.  
 
Prose

čna struktura konsolidovanog bilansa naših banaka na dan 31. 12. 1992. godine 

prikazana je u pregledu br. 5-2.

5)

  

 

Pregled br. 5-2

: Struktura konsolidovanog bilansa naših banaka 

AKTIVA 

PASIVA 

1. Kratkoro

čni plasmani           35,9% 

2. Dugoro

čni plasmani            56,4% 

3. Ostali delovi aktive              7,7% 

1. Kratkoro

čni izvori             28,9% 

2. Dugoro

čni izvori              55,9% 

3. Kapital banaka                15,2% 

UKUPNO:                        100,0% 

UKUPNO:                      100,0% 

 

Aktuelni podaci o ro

čnoj i strukturalnoj usklađenosti bilansa stanja banke obezbeđuju se 

preko bankarskog ra

čunovodstvenog i bankarskog informacionog sistema, koji se 

razlikuju od ra

čunovodstvenog sistema preduzeća. Bankarski računovodstveni sistem 

razlikuje se od ra

čunovodstvenog sistema preduzeća i po tome

6)

,  što se u banci ra

čuni 

glavne knjige treba da dnevno bilansiraju, što zna

či, da banka treba da ima dnevno 

bilans stanja i bilans uspeha. Naravno, ovakvu brzinu postižu dobro organizovane, 
tehni

čki i kadrovski opremljene banke u razvijenim tržišnim privredama (SAD, 

Nema

čka, Japan). Kako je prošlo skoro deset godina posle izvršene privatizacije, takvu 

ažurnost postižu danas skoro sve naše banke. 

 
Bilans uspeha

 (poznat i kao bilans prihoda i rashoda banke) je finansijski izveštaj koji 

sumarno prikazuje finansijsko poslovanje banke, uklju

čivši profit ili gubitak za određeni 

(specifi

čni) vremenski period. Njemu, obično, prethodi i sa njim čini celinu bilans stanja 

aktive i pasive banke za isti period. Prvi korak za banku je u definisanju profitabilnosti. 
Najbolja definicija za banke je ona, koja se oslanja na njene tri dimenzije: na povrat 

5)

 Podaci navedeni iz Biltena Narodne banke Jugoslavije za 1999. godinu. S obzirom da 

ne raspolažemo drugim podacima, dati su podaci iz zbirnog konsolidovanog bilansa 

banaka sa aspekta ročnosti – kratkoročna i dugoročna aktiva i pasiva. 

6)

 

Bankarski  računovodstveni  sistem  razlikuje  se  od  računovodstvenog  sistema  u 

privredi: ono što je u kontnom planu privrede DUGUJE, to je u banci POTRAŽUJE, 
zatim ono što je u privredi POTRAŽUJE, to je u banci DUGUJE. Pored ovoga, 

računovodstveni  sistem  u  privredi  može  da  trpi  i  određenu  neažurnost,  dok 

računovodstvo banke mora biti stalno ažurno i uredno.  

94

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
Da bi to bilo efikasno, neophodno je poznavati dinamiku kretanja svih kategorija u 
okviru prihoda i rashoda banke, njihov obim, vrstu i strukturu, te njihov uticaj na visinu 
profita banke. Tako su bitne promene koje su vezane za kamatne prihode i kamatne 
rashode banke, koje u svim komercijalnim bankama 

čine  okosnicu  neto  kamatnih 

prihoda banke, pa i visine prihoda banke pre poreza. Naravno, na krajnji rezultat banke 

utiču  i  nekamatni  odnosno  ostali  prihodi  i  troškovi  banke,  koji  se  kumuliraju  tokom 

obračunskog perioda. 
 
Navedeni pregled pokazuje da su u strukturi ukupnog prihoda banke dominantni 
kamatni prihodi, koji u

čestvuju sa 93%, dok nekamatni prihodi sa svega cca 7%. 

Me

đutim, učešće kamatnih izdataka u ukupnim prihodima banke je oko 70%, dok je 

nekamatnih izdataka nešto preko 25 procenata. U nekamatnim izdacima su dve bitne 
stavke: rezervacije za mogu

će gubitke u kreditnom portfoliju (13,0 ili 6,05% u odnosu 

na ukupan prihod) i plate i beneficije zaposlenih (30,0 mil. dolara ili 13,95% u strukturi 
ukupnog prihoda banke). Bez rezervacije za mogu

će kreditne gubitke, koja stavka 

direktno umanjuje kamatne prihode banke, nekamatni izdaci iznose 42,0 mil. dolara ili 
sa 19% u

čestvuju u ukupnim prihodima banke. 

 
Neto prihod pre poreza iznosi 10,0 mil.dolara ili 4,65%, a njegova raspodela ukazuje da 
10% ide na porez, a 90% ostaje kao neto prihod posle poreza ili profit. U ovom slu

čaju 

neto prihod posle poreza ili pak profit, iznosi 9,0 mil. dolara tj. nešto preko 4% od 
ukupnog prihoda banke i služi za raspodelu odnosno isplatu dividende, i eventualno, za 
reinvestiranje u akcijski kapital banke. Veli

čina profita banke meri se navedenim 

pokazateljima odnosno koeficijentima: ROA kao pokazatelj racionalnosti kori

šćenja 

ukupnih sredstava, ROE kao prinos akcionarima na akcijski kapital i EPS kao rast 
tržišne zarade po jednoj akciji.   

 
5.1.2. Upravljanje bilansom stanja banke 

Upravljanje bilansom banke podrazumeva poznavanje kompozicije njenog bilansa i 
me

đusobnog odnosa računa u njenom bilansu. Osnovni identitet bilansa izražava se 

relacijom: 
 

SREDSTVA = OBAVEZE + NETO VREDNOST 

 
Za razliku od proizvodnih preduze

ća, bilans poslovne banke se sastoji uglavnom od 

finansijskih sredstava umesto od fizi

čke aktive. Ova finansijska sredstva su pretežno u 

formi kredita doma

ćinstvima, poslovnim firmama i državnim institucijama i u formi 

plasmana u hartije od vrednosti. Najve

ći deo obaveza, odnosno pasive poslovne banke 

sastoji se od potraživanja doma

ćinstava, poslovnih firmi i državnih institucija po osnovu 

depozita po vi

đenju i oročenih depozita.  

 
Ranije smo videli kakva je strukturalna kompozicija jedne komercijalne banke u 
razvijenoj tržišnoj privredi. Za analiti

čki pristup analizi bilansa banke, potrebno je 

96

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

poznavanje i razumevanje internih odnosa me

đu bilansnim računima. Jedan od takvih 

pokazatelja odnosa jeste finansijski leveridž  banke ili finansijski oslonac (“financial 
leverage”). To se može izraziti kao iznos duga, odnosno depozita, koji se koristi za 
finansiranje aktive banke. O ovome 

će biti reči u kasijem izlaganju. 

 
Veli

čina i kompozicija bilansa banke su važne zbog njihovog efekta na rizik 

(varijabilnost prinosa) i na sam prinos (profitabilnost). Važnost i implikacije strukture 
bilansa banke i navedene 

tri 

karakteristike bilansa date su u pregledu br. 5-4. One 

ukazuju na uticaj upravlja

čkih odluka menadžment tima i promena okruženja banke.  

 

Pregled br. 5-4

: Implikacije strukture bilansa na uspeh banke 

GLAVNE KARAKTERISTIKE BILANSA KOMERCIJALNE BANKE 

7) 

 

Implikacija na banku: 

Karakteristike 

Važnost 

Rizik 

Prinos 

1 Malo fiksne ili fizi

čke 

aktive 

Nizak stepen poslovnog 

leveridža 

Smanjuje 

rizik 

Smanjuje 

prinos 

2. Znatni iznosi 

kratkoro

čne pasive 

(depozita) 

Zahtevi da banka bude 

likvidna 

Smanjuje 

rizik 

Smanjuje 

prinos 

3. Znatni iznosi sredstava 

koji se odnose na kapital 

banke 

Visok stepen finansijskog 

leveridža 

Pove

ćava 

rizik 

Pove

ćava 

prinos 

 

Prvi

  navedeni slu

čaj ukazuje na male šanse banke koja ima malo fiksne aktive i nizak 

poslovni leveridž da uve

ća svoj profit. Ovakva banka utiče na smanjenje rizika, ali i na 

smanjenje svog profita. 

Drugi

  slu

čaj, kada banka ima značajne depozite, mora imati 

odgovaraju

ći stepen likvidnosti da udovolji tražnji za povlačenjem depozita. Isto tako, 

banka želi da udovolji i tražnji za kreditima. Efekat takvog ponašanja može biti ili ve

ća 

likvidnost a manja profitabilnost, ili ve

ća profitabilnost a manja likvidnost. Ovo dovodi 

do toga da banka mora da bude likvidna i tako smanjuje rizik ali i prinos. Kona

čno, 

tre

ća

  karakteristika banke je da ima visok stepen finansijskog leveridža i visok 

multiplikator akcijskog kapitala. Banka tako pove

ćava rizik, ali povećava i prinos. 

 

Rezultati sumirani u pregledu 4-4 su posebno važni za proces donošenja odluka od 
strane menadžment tima banke. Primera radi, ako banka želi da pove

ća svoju 

profitabilnost, važna su tri pravca akcije: (1) pove

ćanje njenog operativnog leveridža 

pribavljanjem više fiksne aktive, (2) smanjenje njene likvidnosti i oslanjanje na 
“kupovinu” likvidnosti ili jednostavno smanjivanje svoje likvidnosti bez pokušavanja 
upravljanja obavezama i (3) pove

ćavanje njenog finansijskog leveridža uz oslanjanje na 

ve

ću aktivu i/ili na smanjenje svoje kapitalne baze. Svaka od ovih akcija će dovesti do 

7)

  Joseph  F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 
1989.godine, str. 26.  

 

BANKE I RIZICI 

 

97 

                                                           

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

 
Kao što se vidi na slici br. 5-1, 

prva faza

 upravljanja bilansom je opšta faza i akcenat je 

dat na ukupnu aktivu (sredstva), ukupnu pasivu (obaveze) i kapital banke. 

Druga faza

 

upravljanja bilansom je više specifi

čna i u fokusu upravljanja su posebni delovi u okviru 

tri navedene celine opšteg pristupa upravljanju bilansom banke uklju

čujući i vanbilansne 

aktivnosti. 

Tre

ća faza

 upravljanja bilansom usmerena je na podru

čje generisanja prihoda 

i troškova banke. Uvid u rezultate poslovanja banke preko izveštaja o poslovanju (o 
profitu i gubicima) ukazuje na simptome performansi bilansa banke. Maksimiziranje 
profita treba da se ostvari navedenim politikama za ostvarivanje ciljeva banke (profita i 
dividende). 
 

5.1.3. Upravljanje portfolio strukturom bilansa  

Upravljanje portfolio strukturom banke predstavlja odgovaraju

ću portfolio alokaciju 

resursa banke, 

čiji je krajnji cilj uspešnije upravljanje rizikom banke. Upravljanje 

bilansom banke ili bilansnom strukturom banke ili portfolio upravljanje ima svoje 
uporište u modernoj portfolio teoriji, koja se razvila sredinom 50-tih godina. Prve 
primene su se ogledale u formi linearnih i kvadratnih modela programiranja.  
 
Me

đutim, ovi modeli, iako elegantni, pokazali su se previše restriktivni i kompleksni za 

prakti

čnu upotrebu. Njihova glavna vrednost proizašla je iz njihove pronicljivosti, koja 

se odnosi na krajnje ishode -  rezultate i posledice upravljanja bilansom banke. Da se 
podsetimo, ukupna pasiva bilansa banke ukazuje na obim mogu

ćnosti banke, a ukupna 

aktiva na propulzivnu snagu banke. 
 
Za upravljanje bilansnom strukturom banke, od primarnog je zna

čaja poznavati relacije 

izme

đu:  

•

 

strukture aktive i strukture pasive; 

•

 

pojedinih segmenata odnosno portfolija aktive; 

•

 

pojedinih pozicija odnosno grupa pozicija pasive; 

•

 

pojedinih pozicija aktive u odnosu na pozicije pasive. 

 
Polaze

ći od jedne sasvim uprošćene  šeme bilansa poslovne banke, njena idealna 

vrednosna struktura aktive i pasive u savremenim uslovima prikazana je na slici br. 5-2. 

    

 

 

1/3 Portfolio 
     kredita 

1/3 Portfolio hartija 
     od vrednosti 

1/3 Portfolio rezervi, 
fiksne aktive i 

 

Depoziti po  
vi| enju            1/2 

Oro~eni depoziti  
2/5 

Deoni~ki kapital 

 

PASIVA 

AKTIVA

 

 

Slika br. 5-2: Idealna bilansna struktura aktive i pasive 

BANKE I RIZICI 

 

99 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

 

Sa stanovišta upravljanja rizikom banke, ova struktura aktive i pasive bilansa poslovne 
banke (slika br. 4-2) omogu

ćuje: 

•

 

odgovaraju

ći odnos plasmana prema izvorima, 

•

 

odgovaraju

ći odnos kapitala prema plasmanima, 

•

 

odgovaraju

ću srazmeru plasmana u kredite i hartije radi održavanja 

zadovoljavaju

ćeg nivoa likvidnosti i profitabilnosti banke, 

•

 

odgovaraju

ći odnos depozita i kapitala banke radi potrebnog stepena solventnosti, 

•

 

odgovartaju

ći odnos oročenih depozita prema depozitima po viđenju, 

•

 

odnos produktivne prema neproduktivnoj aktivi, 

•

 

odgovaraju

ći nivo leveridža, itd. 

 

 

 

REZERVE BANKE 

 

KREDITI  

HARTIJE  

FIKSNA AKTIVA 

 DEPOZITI 
     -  PO VI ENJU 
     -  ORO^ ENI 

DUGORO^ NI DUG 

DEONI^ KI 

KAPITAL 

PASIVA 

AKTIVA 

 

Slika br. 5-3: Hipoteti

čka struktura bilansa banke  

 
 
Dakle, upravljanje rizikom banke podrazumeva kontinuirano uskla

đivanje odnosa 

pozicija aktive i pasive u bilansu banke. Polaze

ći od toga, bilans banke se može 

predstaviti slede

ćom jednostavnom formulom: 

11)

 

 

S + L  =  D + T + C

 

gde je: 
 
S = hartije od vrednosti (“securities”) 
L = krediti (“loans”) 
D = depoziti po vi

đenju (“demand deposits”) 

T = oro

čeni depoziti (“time deposits”) 

C = deoni

čki kapital - fondovi banke (“capital”). 

 
Pojednostavljena struktura aktive i pasive bilansa banke predstavljena je na slici br. 5-4: 
 

11)

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, strana 403-405.  

100

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

sredstava i rizika u izvesnoj meri pokazuje i slika br. 5-5 koja predstavlja ulogu 
menadžera u banci kao firmi finansijskih usluga. 
 

UPRAVLJANJE SREDSTVIMA 

UPRAVLJANJE IZVORIMA I 

KAPITALNE ODLUKE 

(Transakcije finansijskih sredstava) 

(Transakcije finansijskih sredstava) 

          1. Priliv gotovine 
 

2. Investiranje - plasman gotovine 

 

3. Gotovina iz poslovanja ili deinvestirana 

 

4. Gotovina vra

ćena, pa investirana (odluke o dividendi) 

 

5. Gotovina za reciklažu (zadržana zarada) 

 

Slika br. 5-5: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga 

13)

  

 
Na slici br. 5-5 može se videti da finansijski menadžer u banci ima skoro iste zadatke 
kao i finansijski  menadžer u svakoj drugoj nefinansijskoj firmi uz slede

će napomene: 

prvo

, finansijski menadžer u banci mora poznavati suštinu terminologije kao što je 

upravljanje aktivom, upravljanje pasivom, upravljanje odnosima kapital - dividenda itd.; 

drugo,

 mora poznavati ulaz gotovine, tržišni novac dodatno kroz tržišta kapitala. Odluke 

o upravljanju aktivom uglavnom uklju

čuju transakcije u finansijskoj aktivi a ne u 

stvarnoj aktivi. Kao što se vidi, uglavnom se radi o odlukama o finansijskim 
transakcijama, bilo da je re

č o upravljanju aktivom ili upravljanju pasivom.  

 
Upravljanje gotovinom banke i odnosima aktiva -  pasiva odražava se na performanse 
poslovne banke. Najkra

će, pod performansama banke podrazumevaju se ostvareni 

rezultati, kvalitet i kvantitet poslovanja banke (na primer: stopa profitabilnosti, kvalitet 
aktive, stopa likvidnosti). O performansama banke bi

će detaljnije reči kasnije. Fokus 

upravljanja performansama kroz odnose aktiva - pasiva može se jasno videti na slici br. 
5-6, koja pokazuje odnos prinosa na kapital i rizika prinosa na kapital banke preko neto 
margina kamatne stope ili neto kamatne margine.  
 

13)

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 50.  

 

 

Poslovanje 

banke 

 

Finansijski 

menad`er 

 

Depozit, novac i 

tr`i{te

 

kapitala 

1 

5 

4 

2 

3 

 

102

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

 

OP[ TE PERFORMANSE BANKE 

Prinos (na kapital) 

Rizik (promene prinosa)

 

Prinos na 

anga`ovana

 

sredstva

 

Leverid` 

multiplikatora 

kapitala 

Promene neto 

nekamatne 

margine 

Promenljiva 

neto kamatna 

margina 

Prom. kamatne stope 

Promenljivost

 

obima 

Promenljivost miksa 

Neto 

nekamatne 

margine 

Neto  

margina 

kamatne stope 

Miks stope 

obima 

 

 

Slika br. 5-6: Upravljanje performansama aktiva - pasiva 

14) 

 

Definicije

:  

Neto kamatna margina

 = prihod od neto kamatne stope: aktiva koja donosi zaradu, gde 

je prihod od neto kamatne stope = porez -  ekvivalent prihoda od kamatne stope - 
troškovi kamata. 

Neto nekamatna  margina

 = (nekamatni prihod-nekamatni troškovi): aktiva koja donosi 

zaradu.  

Aktiva koja donosi zaradu ili produktivna aktiva

  = ukupna aktiva -  gotovina i dug - 

fiksna aktiva - druga aktiva. 
 
Koncept efekta neto kamatne margine podrazumeva nivo i varijabilnost opšte pozicije 
banke sa aspekta rizika prinosa produktivne aktive. Jasno je da varijabilnost neto 
kamatne margine (ili rizika upravljanja odnosima aktiva - pasiva) determinišu: kamatna 
stopa, obim i miks varijanti kamatnih prihoda i kamatnih izdataka, što se može 
predstaviti i slede

ćom funkcijom: 

15) 

 
 
gde je: 
 
NIM = neto kamatna margina 
f = funkcija 
stopa  = kamatna stopa 

14)

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing  Company, New York, 1989. 
godine, str. 366.  

15)

 Ibidem, str. 365.  

NIM = f (stopa, obim, miks) 

BANKE I RIZICI 

 

103 

                                                           

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

osnovne komponente svake strukture kapitala. Kratkoro

čne obaveze, bez obzira na 

njihove izvore, ne smatraju se instrumentima kapitala. Kapitalna baza, koja obezbe

đuje 

apsorpciju neo

čekivanih gubitaka, obezbediće jedan nivo poverenja javnosti i 

prevazilaženje bilo koje brige o likvidnosti, i na taj na

čin omogućuje jednoj instituciji - 

banci

25)

 da sakuplja depozite i vrši funkciju finansijskog posrednika.  

 
Izvori kapitala mogu biti podeljeni u dve grupe: (1) interni izvori i (2) eksterni izvori. 
Interne izvore kapitala treba da obezbedi top menadžment banke, pošto oni manje ovise 
od tržišnih faktora. Primarni interni izvor kapitala je tzv. zadržana zarada (koju 

čini neto 

prihod banke umanjen za dividendu ispla

ćenu deoničarima). 

26)

 Eksterni izvori kapitala 

uklju

čuju prodaju običnih i prioritetnih deonica (nove emisije) i dugoročni dug. Obične 

deonice su najvažnija forma kapitala banke i reprezentuju oslonac prosperiteta banke.  
Depoziti privrede i gra

đana predstavljaju osnovne bančine izvore i oslonac kreditne 

aktivnosti banke. Banka bez depozita ili sa skromnim depozitima ne može da vrši svoju 
bazi

čnu funkciju posredovanje u finansijskim transakcijama. Drugim rečima, banka kao 

finansijska institucija bez depozita ne može generisati plasmane bilo koje vrste, kako 
direktne kredite privredi tako i indirektne kredite tj. plasmane u hartije od vrednosti.  
 
Upravljanje izvorima sredstava banke predstavlja optimalno kombinovanje navedenih 
pozicija pasive u cilju ostvarivanja efikasne likvidnosti i efektivne profitabilnosti 
poslovanja banke. Kombinovanje pozicija aktive i pozicija pasive bilansa banke, 
‘proizvodi’ odre

đene efekte na bilans banke. Na tri ilustracije bilansa banke (slike br. 4-

7, 5-8. i 5-9) prikaza

ćemo neke promene na strani izvora sredstava i njihov odraz na 

pozicije aktive i promene u okviru aktive i njihov uticaj na promene u okviru strukture 
pasive odnosno izvora sredstava u bilansu banke.

27)

  

 

 

 

PRIMARNE REZERVE 

 

SEKUNDARNE REZERVE 

 

K R E D I T I 

 

H A R T I J E 

 

DEPOZITI 

 
 

AKCIJSKI 

KAPITAL 

 

 

Slika 5-7: Inicijalni konceptualni bilans banke 

25)

 Timothy P. Hartman and John E. Mack: Capital Planning and Management, u knjizi: 

The Bankers Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs 
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 329.  

26)

 

Interni  izvor  kapitala  mogu  biti  i  zadržane  nagrade  deoničarima,  menadžmentu  i 

zaposlenima,  kao  i  sredstva  od  prodaje  postojeće  aktive,  te  transakcija  koje  generišu 
novi kapital.  

27)

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
279. 

BANKE I RIZICI 

 

105 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

Promene u bilansu banke mogu uslediti kao smanjenje depozita i kupovina sredstva. 

 

 

Smanjenje 

depozita

 

Kupovina 

sredstava 

PRIMARNE REZERVE 

SEKUNDARNE REZERVE 

 

K R E D I T I 

 

H A R T I J E 

DEPOZITI 

 

AKCIJSKI 

KAPITAL 

 

 

Slika 5-8: Pozicija rezervi u upravljanju izvorima 

 

 

PRIMARNE REZERVE 

SEKUNDARNE REZERVE 

 

K R E D I T I 

 

H A R T I J E 

Stalni porast  

kapitala 

 

DEPOZITI 

 
 

AKCIJSKI 

KAPITAL 

 

Kupljena 
 sredstva 

 

Slika 5-9: Pozicija kredita u upravljanju izvorima 

 
Kona

čno, zaslužuje pažnju da se pogledaju 

tri

  aspekta upravljanja pasivom odnosno 

izvorima sredstava u bilansu banke (slika br. 5-10). 

 

 

UPRAVLJANJE IZVORIMA 

PREVAZILA@

ENJE PROPISANIH 

OGRANI^ ENJA 

Minimiziranje kamatnih 

tro{kova banke 

Va`nost odnosa sa 

komitentima 

 

Slika br. 5-10: Tri aspekta upravljanja pasivom banke 

 

106

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Zbog navedene važnosti, koju akcijski kapital ima u bilansu banke, nastoji se da se 
standardizuje (propiše) njegova veli

čina i učešće u strukturi ukupnih izvora banke. 

Me

đunarodnim standardom solventnosti ili adekvatnosti kapitala (što je američki izraz 

za solventnost) ovo u

češće je utvrđeno na nivou od minimum 8 procenata. Međutim, 

treba re

ći da svaka finansijska institucija ima sopstvene karakteristike koje određuje 

njen potrebni stepen adekvatnosti kapitala. Na primer, kvalitet zarade i mogu

ćnost rasta 

i potrebe za novim kapitalom samo su neke od klju

čnih poslovnih odluka koje su usko 

povezane sa determinisanjem ban

činog sopstvenog nivoa adekvatnosti kapitala.  

 
Na slede

ćem primeru (pregled br. 5-5) vidimo očigledne razlike u kompoziciji bilansne 

strukture jedne proizvodne firme i jedne poslovne (komercijalne) banke.

30)

 

 

Pregled br. 5-5:

 Razli

čito učešće kapitala u strukturi bilansa 

Kompozicija bilansa i deoni

čki kapital 

Proizvodna firma 

Komercijalna banka 

1.Teku

ća 

1.Teku

ća 

1. Kratkoro

čna 

1.Kratkoro

čni 

   aktiva      60% 

   pasiva      30% 

   aktiva      75% 

   dug       80% 

2.Fiksna 

2.Dugoro

čni 

2. Dugoro

čna 

2.Dugoro

čni 

  aktiva       40% 

  dug         30% 

   aktiva      23% 

   dug       12% 

 

3.Akcijski 

3. Zgrade, 

3.Akcijski 

 

  kapital      40% 

   oprema      2% 

   kapital     8% 

              100% 

              100% 

              100% 

            100% 

 
Postoji velika razlika izme

đu strukture aktive i strukture pasive u proizvodnom 

preduze

ću i jednoj poslovnoj banci. U proizvodnom preduzeću akcijski kapital iznosi 

oko 40 procenata, a u banci 8 procenata. O

čigledne su i ostale razlike u izvorima 

sredstava i u strukturi aktive. Svi ovi elementi i njihova priroda, uti

ču na potreban nivo 

adekvatnosti kapitala banke.  
 
Odluke o kapitalu banke i dividendi su važne upravlja

čke funkcije menadžmenta banke. 

Ako kapital banke postane neadekvatan, time se limitira stopa rasta banke na tržištu. U 
bilansu banke neadekvatnost kapitala je determinisana kompleksnim interakcijama na 
njenu likvidnost, profitabilnost i kvalitet njenog menadžmenta. Pošto kapital omogu

ćava 

banci da sti

če sredstva i obaveze i podršku svom operativnom poslovanju, kapital je 

najvažniji resurs banke. Stoga je i bazi

čni problem sa kojim se suočava svaka banka, da 

generiše dovoljno kapitala, kako bi stekla prednost da iskoristi svoje šanse za 
profitabilni rast. Zato planiranje eksternih i internih izvora rasta kapitala ima važnu 
ulogu u upravlja

čkom procesu o kapitalu i dividendi.  

 
Prinos na akcijski kapital  (“return on equity” ili skra

ćeno ROE), kao jedan od izvora 

generisanja kapitala banke, jeste pokazatelj uspešnosti uloženog kapitala. Zapravo, 
prinos na akcijski kapital je merenje profita po jedinici akcijskog kapitala. Ova mera 

30)

 Ibidem, str. 567.  

108

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

profita može se izraziti na više na

čina. Sledeća tri su u najčešćoj upotrebi: (1) dobit pre 

poreza i dobiti ili gubitaka hartija od vrednosti, (2) dobit posle poreza ali pre dobiti ili 
gubitaka hartija od vrednsoti i (3) neto dohodak (posle poreza i dobitaka ili gubitaka 
hartija od vrednosti. Isto tako, naj

češće su u upotrebi i tri mere kapitala banke: (1) 

ukupan akcijski kapital (koji se sastoji od obi

čnih akcija, viškova i nepodeljenog 

profita), (2) ukupan akcijski kapital plus rezerve za gubitke i (3) ukupan akcijski kapital 
plus rezerve plus kapitalni dug.

 31)

  

 
Kapitalni leveridž  (“capital leverage”) je odnos ukupne aktive banke prema ukupnom 
akcijskom kapitalu i izražava se merom multiplikatora akcijskog kapitala (“equity 
multiplier”): 

32)

  

 
 
                        
 
 
 
Upravljanje akcijskim kapitalom u nestabilnim, naro

čito inflatornim uslovima, 

podrazumeva znatno složeniji pristup. To se odnosi kako na ve

ć  postojeće akcionare 

tako i na nove, koji kupuju akcije novih emisija, naro

čito u periodu hiperinflacije. Ovde 

se postavljaju tri klju

čna pitanja: (1) kako sačuvati realnu supstancu postojećih 

akcionara, (2) kako realno vrednovati nove akcije novih emisija u inflatornom periodu 
naro

čito u toku hiperinflacije i (3) kako obezbediti jednak upravljački tretman starih i 

novih akcionara. U takvim uslovima, banka bi morala (1) prona

ći način i rešenje za 

o

čuvanje supstance kapitala postojećih akcionara od obezvređenja, (2) realno vrednovati 

akcije novih emisija i (3) obezbediti podjednak realni materijalni i upravlja

čki tretman 

svih (starih i novih) akcionara. Upravljanju akcijskim kapitalom bi

će posvećen poseban 

tekst. 
 

5.2.3. Upravljanje izvorima depozitnog novca  

Depozitni novac spada u najstarije izvore bankarskih sredstava. Izvori depozitnog novca 
imaju u strukturi izvora sredstava poslovnih banaka dominantno u

češće. Oni su oslonac 

ban

čine kreditne aktivnosti. Banka koja nema rast depozitnog potencijala nema ni 

mogu

ćnosti rasta kreditnog portfolija. Dinamika učešća depozita u ukupnim izvorima 

banaka najbolje se vidi iz bilansa ameri

čkih banaka. Tako, je učešće ukupnih depozita 

1960. godine bilo 90 %, a sredinom sedamdesetih godina oko 87 procenata. Sektorska 
struktura depozita pokazuje, da privreda u

čestvuje sa 50 %, stanovništvo sa 35 %, 8 % 

se odnosi na depozite finansijskih institucija, a razlika od 7 % se odnosi na razne 
inostrane depozite. Što se ti

če ročnosti, oko 40 procenata se odnosi na oročene depozite.  

31)

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Indystry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine str. 267-268.  

32)

 Ibidem, str. 25.  

                                  Ukupna aktiva 

EM

 (“equity multiplier”) = ------------------------------- 

                              Ukupni akcijski kapital 

BANKE I RIZICI 

 

109 

                                                           

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

and promotion). Neki autori u ovaj miks uklju

čuju i peti instrument: ljude (people), što 

se skra

ćeno predstavlja kao pet Ps (odnosno na engleskom 

five Ps

).  

 
Dakle, depoziti su od presudnog zna

čaja za stabilnost, profitabilnost i povećanje obima 

poslovanja banke. Sa tog aspekta, zna

čajna je vrsta i ročna struktura depozita. Prema do 

sada poznatoj i prihva

ćenoj uopštenoj podeli, depozite možemo grupisati kao:  

 
(1)

 

depozite po vi

đenju,  

(2)

 

oro

čene depozite,  

(3)

 

štedne uloge, i  

(4)

 

specijalne depozite.  

 
Veoma su važna dva aspekta bankarskih depozita: (1) kratkoro

čna priroda potraživanja 

depozitara i (2) veliki volumen potraživanja u odnosu na neto vrednost ili na kapital 
deoni

čara. Ove dve karakteristike depozita su važne zbog toga što depoziti imaju 

kriti

čne implikacije na likvidnost i na izloženost riziku aktive banke. Kao rezultat toga 

poslovne banke treba u svom bilansu da imaju optimalnu kombinaciju relativno likvidne 
i visokokvalitetne aktive  u svojim portfolijima radi zadovoljavanja svojih potreba za 
likvidno

šću i visokog stepena finansijskog leveridža (“financial leverage”) korišćenje 

duga odnosno depozita za finansiranje aktive (kredita). Odnos izme

đu finansijskog 

leveridža i izloženosti banke riziku meri se pomo

ću multiplikatora deoničkog kapitala 

(‘equity multiplier’).  
 

5.2.4. Upravljanje dugoro

čnim dugom   

Pribavljanje dodatnog kapitala banka vrši i putem emitovanja kapitalnih obveznica 
(“capital note or debenture”).

35)

  Kapitalne obveznice su neosigurana pasiva, koja se 

smatra dodatnim kapitalom banke. Kapitalne obveznice se kvalifikuju kao dodatni 
kapital banke ako imaju originalna dospe

ća od najmanje sedam godina (SAD), nisu 

opozive pre dana dospe

ća i imaju obaveznu klauzulu konverzije zahtevajući od 

izdavaoca zamenu obveznice za obi

čne akcije u budućnosti po sadašnjoj ceni. Postoje 

dve varijante ovih klauzula.

36)

  Pribavljanje dodatnog kapitala putem obveznica je u 

SAD sve do 1960-tih godine samo simboli

čno (oko jedne desetine procenta u ukupnom 

kapitalu), da bi krajem 1987. godine to iznosilo 8,8 procenata.  
 
Me

đutim, postoji bitna razlika između akcija i akcijskog kapitala s jedne strane, 

obveznica i duga banke po ovom osnovu, s druge strane. Akcije nose dividendu, koja je 
promenljiva veli

čina i zavisi od ostvarenog rezultata poslovanja banke tokom i na kraju 

35)

 

Ranije smo videli šta sve čini deonički kapital i kako se do njega dolazi. Tako, banka 

vrši i uvećavanje deoničkog kapitala na nekoliko opisanih načina. Međutim, i dugoročni 

dug  banke  nastao  na  osnovu  emitovanja  obveznica  takođe  čini  deo  ukupnog  kapitala 
banke odnosno njen dodatni kapital.  

36)

 To su: “Equity contract notes” i “Equity commitment notes” vidi detaljnije: Thomas 

Fitsh: Dictionary of Banking Terms, Barrons, New York, 1990. godine, str. 104.  

BANKE I RIZICI 

 

111 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

godine (visine profita ili gubitka). Akcije se prodaju i kupuju po tržišnoj vrednosti koja 
se obi

čno razlikuje od njihove nominalne vrednosti. Akcionar, kada jednom kupi akciju, 

ne  može je vratiti banci u zamenu da mu banka isplati vrednost uloženog kapitala. 
Akcionar samo može da proda akciju na tržištu i da na taj na

čin dođe do svog 

nominalno uloženog, uve

ćanog ili pak smanjenog nominalnog kapitala. Naravno, 

akcionar može i da pokloni nekom svoju akciju.   
 
Kupovinom obveznice, vlasnik ili imalac obveznice (obligacije), sti

če i ima pravo na 

povrat uloženih sredstava u fiksnim iznosima po rokovima dospe

ća. Kapitalne 

obveznice nose fiksnu godišnju kamatu, koja je nezavisna od rezultata koji banka 
ostvaruje i ispla

ćuje se imaocu obveznice u određenim rokovima. Imalac obveznice 

tako

đe može, ukoliko neće da čeka dospeće, prodati obveznicu na tržištu hartija od 

vrednosti i tako do

ći do uloženih sredstava. Dodatni kapital banke pribavljen 

emitovanjem obveznica ima istu namenu kada je re

č  o ulaganju u zgrade i opremu 

banke, ali ne i za zaštitu depozitara, i ne ulazi u limit banke za rizi

čne poslove.

37)

  

 

 

ODLUKA O LEVERID@

U 

FINANSIJSKI RIZIK 

RIZIK PREKORA^ ENJA 

TRO[ KOVA 

KOMPONENTE AKCIJSKOG 

KAPITALA 

KOMPONENTE DUGORO^ NOG 

DUGA 

TRO[ KOVI SREDSTAVA 

 BANKE 

 

 

Slika br. 5-11: Odluka o leveridžu, finansijskom riziku  

i troškovima sredstava banke 

38)

 

 
Odluke o leveridžu (slika br. 5-11) uti

ču na troškove bančinih sredstava kroz njihov 

uticaj na rizik prekora

čenja troškova.  Čak linija pritiska pokazuje da na promene u 

relativnim troškovima uti

ču upravljačke odluke koje se odnose na odgovarajuću 

37)

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
532. 

38)

 Ibidem, str. 546.  

112

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

i kvalitet poslovanja banke (visok nivo stru

čnosti i sposobnosti menadžmenta i drugih 

bankarskih stru

čnjaka; konkurentni, atraktivni i profitabilni proizvode i usluge; tačnost, 

brzina i dostupnost podataka i informacija).  
 
Upravljanje imovinom ili sredstvima banke je izraz koji se koristi da opiše na

čine 

alokacije slobodnog finansijskog potencijala na razne alternative ulaganja (investiranja). 
Kada je re

č o alternativama ulaganja poslovne banke, u osnovi postoje tri alternative: (1) 

plasmani u kredite, (2) plasmani u hartije od vrednosti i (3) razni oblici gotovine. 
Upravljanje sredstvima se svodi na konverziju depozita i kapitala u gotovinu i 
produktivnu aktivu banke, odnosno aktivu koja banci donosi  zaradu. Rešavanje 
problema alokacije sredstava sastoji se u tome da se prodajom sredstava ostvare prihodi 
po visokoj stopi prinosa i rizikom koji banka može da apsorbuje.  
 
Na upravljanje sredstvima u poslovnoj banci uti

ču sledeći faktori: 

40)

 

 
(1)

 

zakonom i propisima stipulisane norme, 

čiju primenu kontrolišu regulatorne i 

kontrolne institucije pošto banke spadaju u institucije sa najve

ćim stepenom 

regulacije, 

(2)

 

odnos izme

đu banke i njenih depozitnih i kreditnih komitenata i klijenata je odnos 

poverenja i prilago

đavanja;  

(3)

 

deoni

čari banke i ostali ulagači zahtevaju stopu prinosa prilagođenu riziku ulaganja 

i konkurentnu sa prinosom primerenom i raspoloživom za sli

čna ulaganja.  

 
Obim i struktura produktivne aktive zaslužuju posebnu pažnju jer produktivna aktiva - 
plasmani u kredite i hartije od vrednosti - obezbe

đuje glavninu prihoda svake poslovne 

banke. Svaki od ovih segmenata ili portfolija - krediti i hartije od vrednosti - zaslužuje 
posebnu pažnju i bi

će analiziran sa aspekta usmeravanja sredstava banke vodeći računa 

o svim principima i rizicima poslovanja banke, a naro

čito o likvidnosti i profitabilnosti. 

Pored ovog globalnog aspekta ulaganja sredstava, banka mora voditi ra

čuna i o strukturi 

svakog portfolija posebno. Kada je re

č o portfoliju kredita, onda je to važno sa aspekta 

dospe

ća (kratkoročni, srednjeročni, dugoročni), zatim sa granskog aspekta ili disperzije 

kredita, visine i vrste kamatnih stopa (fiksne i/ili promenljive) itd.   

 
5.3.2. Upravljanje gotovinom banke  

Upravljanje gotovinom banke spada u domen upravljanja likvidnosti banke i predstavlja 
žilu kucavicu operativnog poslovanja banke. Pri tome se moraju imati u vidu klju

čni 

principi upravljanja rizikom banke: likvidnost i profitabilnost poslovanja banke. Pri 
tome je bitno da se i kako se svakodnevno uti

če na modeliranje strukture aktive banke, 

pri 

čemu je naročito važna struktura produktivne aktive. Banka treba da plasira slobodna 

nov

čana sredstva na nivou da pri tome održi zadovoljavajući stepen likvidnosti. Važno 

je da se plasiranjem slobodnih nov

čanih sredstava postiže planirani nivo profitabilnosti.  

40)

  Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall, Inc., 

Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.godine, str. 110.  

114

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

 
Pod gotovinom ovde podrazumevamo slobodna i neangažovana sredstva na žiro ra

čunu 

banke, a koja se mogu angažovati u produktivnu (u kredite i plasmane hartija od 
vrednosti) i u neproduktivnu aktivu (izdvajanje u obaveznu rezervu). Upravljanje 
gotovinom banke ima svog uticaja kako na likvidnost banke tako i na profitabilnost 
banke. Najlošija je varijanta da banka danima, konstantno (i nepotrebno) održava visok i 
nepotreban nivo slobodnih nov

čanih sredstava na žiro računu. To znači da banka u tom 

slu

čaju postupa zato što: (1) ima previše likvidnih sredstava i nema potrebe i načina da 

ih angažuje, (2) top menadžment ne smatra da ih treba angažovati u produktivnu aktivu 
(kredite i hartije), (3) top menadžment nema smelosti da takva sredstva privremeno 
angažuje s obzirom na skorašnje obaveze prema komitentima (krediti), vra

ćanje 

pozajmica ili izdvajanja u obaveznu rezervu.  
 
Prema tome, suština upravljanja privremeno slobodnim odnosno neangažovanim 
sredstvima na žiro-ra

čunu banke obuhvata sledeće strategije:  

 
(1)

 

plasmane u kredite odnosno puštanje odobrenih kredita ili tranši korisnicima kredita 
koji nisu iskoristili postoje

ći obim, odobravanje novih i plasiranje na finansijskom 

tržištu (berzi novca),  

(2)

 

plasmane u hartije od vrednosti, u vrste i na rokove, koji najviše odgovaraju 
budu

ćoj finansijskoj situaciji banke odnosno njenoj likvidnosti, i 

(3)

 

izdvajanje u obaveznu rezervu prema tome kako je to regulisano sa centralnom 
bankom (na po

četku roka tj. odmah i u celokupnom iznosu, postepeno na rate u 

okviru roka, ili pak na kraju roka odjednom u ukupnom iznosu).  

 
Upravljanje slobodnim nov

čanim sredstvima zahteva da top menadžment banke vodi 

politiku portfolio strukture aktive i da se na taj na

čin usmeravaju plasmani u likvidnu i 

produktivnu aktivu. Ako banka ne vodi takvu politku, može do

ći do bitnog narušavanja 

ne samo likvidnosti ve

ć i profitabilnosti banke, pošto će se na taj način izgubiti kontrola 

nivoa prose

čne interne i eksterne kamatne stope, a time narušiti planirana stopa 

profitabilnosti banke.   
 

5.3.3. Upravljanje pozicijom kreditnog portfolija   

U bankama razvijenih tržišnih privreda, kao što je to SAD, u

češće kreditnih plasmana, 

sve do pedesetih godina, kretalo se najviše do jedne 

četvrtine ukupnih plasmana. Tek 

posle 1960. godine i dalje, kreditni plasmani prelaze polovinu i približavaju se u

češću 

od oko 60 % od ukupnih plasmana. Sli

čne tendencije zapažaju se i bankama drugih 

razvijenih tržišnih ekonomija. Ove promene pove

ćanja plasmana u kredite u okviru 

ukupnih plasmana smanjuju obim i u

češće plasmana u hartije od vrednosti. Plasmani u 

kredite donose ve

ći prihod banci, ali su i znato rizičniji u odnosu na plasmane u hartije 

od vrednosti. 
 
Karakteristika savremenih poslovnih banaka u razvijenim tržišnim privredama, pa i kod 
nas, jeste da kreditni portfolio ima dominantno u

češće ne samo u ukupnim plasmanima 

BANKE I RIZICI 

 

115 

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

Izloženost banke riziku u okviru kreditnog portfolija zahteva respektovanje nekoliko 
principa upravljanja kreditnim rizikom:   
 
(1)

 

pridržavanje najpovoljnije strukture alokacije slobodnih nov

čanih sredstava sa 

aspekta bilansa banke, što zna

či plasiranje sredstava u kreditni portfolio prema 

optimalnoj strukturi aktive banke;  

(2)

 

pridržavanje pravila diversifikacije kreditnog rizika na široj lepezi dužni

čke 

strukture na pojedine oblasti, privredne grane, grupacije i pojedina preduze

ća i 

firme;  

(3)

 

preciznu analizu kreditne sposobnosti svakog zajmotražioca, kako bi se odobrili 
samo krediti za koje kreditna analiza utvrdi da postoje prihvatljivi nivoi kreditnog 
rizika; i 

(4)

 

strogu selekciju zajmotražioca imaju

ći u vidu sve navedene principe. 

 

5.3.4. Upravljanje portfolijem hartija od vrednosti  

Gledaju

ći kretanja učešća plasmana u hartije od vrednosti u bankama razvijenih tržišnih 

privreda, na primeru banaka SAD, možemo konstatovati da je vremenom, tokom 
poslednjih 45 godina došlo do smanjenja u

češća plasmana u hartije u vrednosti sa 75 % 

po

četkom pedesetih godina na oko 40 procenata u poslednjih nekoliko godina. Ovo nije 

bila posledica samo motiva ve

će zarade banaka već i visoke i relativno stabilne stope 

ekonomskog rasta u svim tržišnim privredama, što je uslovilo i ve

ću tražnju bankarskih 

kredita. To je tražilo od banaka i nove pristupe u mobilizaciji sredstava i primenu novih 
strategija rasta bankarskih resursa odnosno izvora sredstava.  
 
U bankama razvijenih tržišnih privreda, gde je razvijeno finansijsko tržište i gde je 
razu

đena mreža posredničkih finansijskih institucija, hartije od vrednosti i poslovanje 

njima ima za banke daleko ve

ći značaj nego što je to sada kod nas. Otuda je i portfolio 

hartija od vrednosti u bilansima tih banka zna

čajan, dok je u našim bankama samo 

simboli

čan. Međutim, mi na to ovde ukazujemo zbog budućeg značaja, koji bi i kod nas 

hartije od vrednosti uskoro trebalo da imaju u bankarskom poslovanju. Ovo 

će 

omogu

ćiti započeti procesi transformacije vlasničke strukture privrede i banaka, 

dosnošenje zakonskih propisa o poslovanju hartijama od vrednosti, osnivanje i rad 
posredni

čkih finansijskih institucija i uvođenje u promet na finansijskom tržištu  šire 

lepeze finansijskih instrumenata.  
 
Plasman sredstava u hartije od vrednosti banka vrši uglavnom radi: (1) pove

ćanja 

profitabilnosti i (2) održavanja zadovoljavaju

ćeg stepena likvidnosti. Mada je akcenat 

na profitabilnosti, ipak primat pripada likvidnosti banke. Zapravo, re

č  je o tome da 

privremeno slobodna nov

čana sredstva doprinose profitabilnosti banke. Naime, 

slobodna nov

čana sredstva banke mogu se relativno brzo, sigurno i bez mnogo 

formalnosti plasirati u odre

đene vrste hartija od vrednosti i na taj način se ostvaruju 

prihodi banke. Banka može svakodnevno da svoje ‘viškove’ sredstava plasira pod 
odre

đenim uslovima i da tako doprinese profitabilnosti privremeno slobodnim 

sredstvima. Istovremeno, banka može relativno brzo do

ći do sredstava prodajom hartija 

BANKE I RIZICI 

 

117 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

od vrednosti na finansijskom tržištu odnosno ‘unov

čiti’ hartije od vrednosti i tako 

obezbediti zadovoljavaju

ći stepen likvidnosti.  

 
Mada i plasmani u hartije od vrednosti nose sa sobom odre

đeni kreditni rizik, ipak 

postoje razlike izme

đu kreditnog rizika i rizika u plasmanu hartija od vrednosti, o čemu 

ćemo kasnije posebno govoriti. Naime, jasno je da su hartije od vrednosti, posebno 
obveznice i to državne, sa nešto manjim prinosom od prinosa po kreditima, ali su zato 
skoro bez rizika za razliku od poznatog visokog kreditnog rizika.  Jedno od bitnih 
obeležja protfolija hartija od vrednosti banke jeste njihov kvalitet i struktura. 
 
Pod kvalitetom portfolija hartija od vrednosti banke podrazumevamo takve hartije od 
vrednosti koje omogu

ćavaju banci sigurnost u investiranju, tj. povrat uloženih sredstava 

preko njihove prodaje i naplatu prihoda. Struktura investicionog portfolija banke 
podrazumeva da se banka, prilikom formiranja obima i strukture hartija od vrednosti, 
pridržava hijerarhije faktora koji determinišu likvidnost, sigurnost i prinos. O ovome se 
detaljnije govori u 

četrnaestoj glavi ove knjige. 

 

5.4. UPRAVLJANJE AKCIJSKIM KAPITALOM BANKE 
 
5.4.1. Potreba za regulacijom bankarskog sistema   

Tradicionalno je shvatanje da banka treba da zadovolji tri svrhe svog osnivanja i 
postojanja: 

(a) sigurnost, (b) stabilnost, i (c) strukturu. 

Ova tri cilja banke odnose se na: 

(1) zaštitu depozitara i sredstava osiguranih depozita, (2) zaštitu ekonomije od 
nestabilnosti odnosno promenljivosti finansijskog sistema i (3) zaštitu komitenata i 
klijenata od monopolske snage banke.

1

 Da bi se shvatila suština ova tri cilja, potrebno 

ih je nešto detaljnije analizirati i objasniti.  
 
(1) 

Sigurnost

  bankarskog poslovanja je jedan od bitnih ciljeva koje savremena banka 

treba da ispuni. Sve do izbijanja velike  ekonomske krize (1929.g.) zaštita depozita u 
bankama od rizika (u SAD) nije posebno postojala, ve

ć  se kao i druga poslovna 

obaveza banke mogla realizovati samo iz ste

čajne mase banke u likvidaciji. Dakle, isto 

kao i kod svake druge firme kad do

đe u bezizlazne teškoće. Posle velike ekonomske 

krize u SAD se 1933. godine osniva Federalna kompanija za osiguranje depozita 
(“Federal Deposit Insurance Company” ili skra

ćeno FDIC)

2

, koja ima za cilj osiguranje 

depozita u bankama SAD.  
 

1

 Ibidem, tr. 153. 

2

 

Posle  velike  ekonoske  krize,  Kongres  Sjedinjenih  Američkih  Država  osniva  1933. 

godine Federalnu agenciju za osiguranje depozita “Federal Deposit Insurance 

Corporation”  ili  skraćeno  FDIC,  koja  osigurava  depozite  komercijalnih  banaka  do 

određenog  limitiranog  iznosa.  Tako  se  štedni  ulozi  osiguravaju  po  jednom  imenu  - 

računu do 100.000 US dolara.  

118

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

supervizije banaka obuhvata 25 principa koji su doneti da bi se kontrola nad radom 
banaka smatrala efikasnom. Osnovni Bazelski principi (Bazel I) odnose se na:

4

 

 
I   Preduslove efikasne supervizije banaka  (Princip 1.), 
II  Izdavanje licence bankama i njihova struktura (Principi 2-5.), 
III Razumne regulative imzahtevi banaka (Principi 6-15.), 
IV Metode neprekidne supervizije banaka Principi 16-20.), 
V  Zahteve za informacijama banaka (Princip 21.),  
VI Formalna ovlaš

ćenja supervizora banaka (Princip 22.), i 

VII Me

đudržavno bankarstvo (Principi 23-25.). 

 
Bazelski principi polaze od stava, da sve banke treba da imaju minimum propisanog 
(obaveznog) kapitala. Minimalna stopa kapitala za banke iznosi 4% od njihovog 
osnovnog kapitala i 8% od ukupnog kapitala u odnosu na rizi

čnu aktivu. Ove stope se 

smatraju kao minimalni standardi i primenjuju se na banke po konsolidovanim 
osnovama. S obzirom na važnost kapitala u okviru potencijala banke, Bazelom I su 
predvi

đeni izvori primarnog i sekundarnog kapitala.  

 

Primarni (osnovni) kapital 

sadrži: obi

čne akcije, neraspoređenu dobit, prioritetne akcije 

bez roka dospe

ća, prepoznatljivu odabranu nematerijalnu aktivu i druge oblike 

nematerijalne active. 

Sekundarni (dodatni) kapital

 sadrži: alokaciju rezervi za kreditne 

gubitke uklju

čiv i lizing, instrumente kapitala za obligaciona pravna potraživanja, 

obavezna konvertibilna potraživanja, srednjero

čne prioritetne akcije, kumulativne 

prioritetne akcije bez roka dospe

ća sa neisplaćenim dividendama, hartije od vrednosti 

akcijskog kapitala i druge instrumente dugoro

čnog kapitala.   

 
5.4.3. Primena kapitalnih standarda Bazela I i II u bankama 

Globalna kriza zaduženosti tokom osamdesetih godina dovela je do usvajanja Bazel i 
standarda 1988.godine. Bazelski komitet utvrdio je za superviziju banaka u pokušaju 
da: (1) kreira nivo za poslovnu utakmicu na internacionalnom podru

čju za efektivnu 

borbu na globalnom tržištu, (2) da obezbedi jednu opštu internacionalnu definiciju 
kapitala banke, i (3) utvrdi rizi

čno bazirane kapitalne standarde bankarskih organizacija 

širom sveta. 
 
Banke su utvrdile interne procese upravljanjem rizika za evaluiranje rizika potrebnog za 
adekvatnost kapitala. Ovi procesi se sastoje od 

četiri elementa:  

 

•

 

identifikacija i merenje svih materijalnih rizika, 

4

  Opširnije o sadržini sedam navedenih Bazelskih principa vidi: Prof. dr Nenad M. 

Vunjak,  prof.  dr  Uroš  N.  Ćurčić  i  prof.  dr  Ljubomir  D.  Kovačević:  Korporativno  i 

investiciono  bankarstvo,  redactor:  prof.  dr  Nenad  M.  Vunjak,  ‘Proleter’  a.d.  Bečej, 
Ekonomski fakultet Subotica, BLC Banja Luka Colege, Subotica, 2008. godine, str. 
315-320. 

120

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

•

 

odnos kapitala prema nivou ukupnih rizika, 

•

 

utvr

đivanje eksplicitnih ciljeva adekvatnosti kapitala sa respektom rizika, i  

•

 

procenjivanje saglasnosti sa utvr

đenim ciljevima banke. 

 

Bazelski sporazum, odnosno Bazel I je je ponudio primenu minimalnih standarda 
adekvatnosti kapitala od 8% uz progresivnu primenu do kraja 1992.godine i tako postao 
platforma za poslovanje, ne samo u 

članicama grupe 10, već i sa svim drugim zemljama 

u kojima posluju me

đunarodne grupacije banaka. 

Smatra se da je osnovni nedostatak Bazel I standarda adekvatnosti kapitala u tome što 
se isklju

čivo odnosio na kreditni rizik I što se na sve vrste I visine kredita primenjivao 

isti standard koeficijent kapitalne adekvatnosti (CAR-Capital Adequacy Ratio) od 
minimalnih 8% (u Evropskoj uniji i SAD), dok je u zemljama sa ve

ćiom izloženosti 

riziku taj procenat bio ve

ći (u Hrvatskoj 10%, u Srbiji 12%, u BiH 12%). Da bi se ovaj 

nedostatak otklonio, Bazelska Komisija je posle usvajanja osnovnog dokumenta, donela 
niz neobavezuju

ćih normi o tržišnom riziku.

5

 

 
Tokom primene Bazela I u praksi nastojalo se da se poboljšaju norme, pa je sle

ći važan 

korak u obliku predloga nagovestio Bazel II u 1993.godine. Naime, ovim predlogom je 
inkorporiran u tekst Sporazuma veoma važan novi stav, da je poslovanje banke, 
odnosno portfolio banke, pored kreditnog rizika, izložen i drugim rizicima kao što su: 
kamatni, devizni, robni i cenovni rizici. Ovaj model je ugra

đen u Bazel II i nazvan je 

Standardni model

. 

 
U 1995.godini dolazi do proširenja pojma tržišnog rizika i do upotrebe modela tržišnog 
rizika. Izmenom Bazelskog sporazuma iz 1996.godine, došlo je do promene utvr

đivanja 

kapitala po osnovu tržišnog rizika. Najpoznatiji model ocene gubitaka izazvanog 
rizicima jeste model rizika vrednosti ‘Value at Risk’), poznat pod skra

ćenicom VaR. 

Model rizika vrednosti predstavlja mogu

ćnost merenja cena i tržišnog rizika portfolija 

active, 

čija vrednost može da se smanji zbog negativnog kretanja kamatnih stopa, cena 

akcija, vrednosti stranih valuta ili robnih cena. 
 
Osnovni elementi rizika vrednosti (VaR) polaze od:

6

 

 

•

 

procene maksimalnog iznosa gubitaka u vrednosti active banke koja bi mogla 
da se  pojavi na specifi

čnom nivou rizika (kao što je 1%), 

•

 

procene vremenskog perioda u kojem bi aktiva bila smanjena, ako bi došlo do 
pogoršanja uslova na tržištu, 

5

  International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards, A Revised 

Framework, Comprehesive Version, 2004, prevod, Bazel II – 

Međunarodna saglasnost 

o merenju kapitala, Banking Regulations, Privredni pregled, Beograd, 2007, str. X.  

6

  Peter Rose i Silvia C. Hudguns: Bankarski menadžment I finansijske usluge, Data 

status, Beograd, 2005., str. 501. 

BANKE I RIZICI 

 

121 

                                                           

background image

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

Bazelski sporazum II stvara mogu

ćnosti da svaka banka sama proceni svoje minimalne 

potrebe za kapitalom na osnovu njene izloženosti rizicima. Na drugoj strani, nadzorni 
kontrolni organi imaju obavezu da prate i izveštavaju o promeni procedura pri proceni 
rizika banke i adekvatnosti kapitala banke. Na ovaj na

čin se obezbeđuje realnost 

primene propisa kod banaka. To istovremeno podrazumeva, da Bazelski sporazum II 
obezbe

đuje evoluciju sistema izveštavanja i informisanja javnosti o stvarnom 

finansijskom stanju u bankama, što zna

či i unapređenje prakse upravljanja rizicima 

unutar bankarskog sistema.  
  
Naime, Bazelski komitet je utvrdio u Bazelu II, kao revidiranom okviru, na

čelni pristup, 

koji se zasniva na

 tri

 osnovna oslonca ili stuba (vidi sliku br. 5-13): 

 

•

 

minimalnom kapitalnom zahtevu, 

•

 

nadzornom, tj. supervizorskom ispitivanju, i  

•

 

tržišnoj discipline.

 8

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 5-13: Šema strukture stubova kapitalnih standarda Bazela II 

8

 Ibidem, str. 6-10. 

Struktura i primena kapitalnih standarda Bazela II 

PRVI STUB  

Obuhvatnost 
minimalnih 
kapitalnih zahteva:

  

1.1.

 

Kreditni rizik 
(prema standarnom 
pristupu) 

1.2.

 

Kreditni rizik 
(prema  internom 
rangiranju) 

1.3.

 

Kreditni rizik (iz 
okvira 
sekjuritizacije) 

1.4.

 

Operativni rizik 
(neadekvatan 
menadžment) 

1.5.

 

Tržišni rizik (inv. 
portfolio i tržište)

  

DRUGI STUB  

Proces supervizorske 
revizije:

 

2.1. Supervizorska 
ispitivanja 
adekvatnosti kapitala 
(u odnosu na profil 
rizika i održavanje 
nivoa kapitala) 
2.2. Individualno 
rešavanje rizika 
(držanje iznosa 
kapitala u rezervama  
banke) 

 

TREĆI STUB  

Tržišna disciplina: 

3.1. Adekvatno 
izveštavanje na 
osnovu sigurnih i 
pouzdanih informacija 
u banci   
(finansijski rezultat, 
finansijsko stanje, 
izloženost banke 
rizicima, 

računovodstvena 
politika, praksa, 
regulative) 

 

BANKE I RIZICI 

 

123 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
Prvi oslonac

  zahteva zdravi minimum kapitalnog standarda koji efektivno i ta

čno 

prepoznaje stepen kreditnog rizika baziran na: (1) standardnom pristupu da kapitalni 
zahtevi budu povezani sa eksternom procenom – kreditnim rejtingom, (2) sopstvenom 
internom rejtingu saglasno sa procenom mogu

ćnosti propusta i jedinstvenim profilom 

rizika.  
 

Drugi oslonac

  zahteva budan supervizorski nadzor i preispitivanje adekvatnosti 

kapitala preko slede

ćih principa supervizije: (1) da li vlasti zahtevaju da banke posluju 

iznad minimuma regulisanih kapitalnih koeficijenata, (2) treba li se od banaka zahtevati 
da procene i održavaju opštu adekvatnost kapitala u odnosu na zacrtane rizike, (3) treba 
li preispitati i evaluirati internu procenu adekvatnosti kapitala i strategiju banke i njenu 
preteranost sa propisanim kapitalnim koeficijentima, i (4) treba li intervenisati u ranom 
stadiju i zaštititi kapital od padanja ispod nivoa zaštite i treba li zahtevati brzu 
‘lekarsku’ pomo

ć, ako kapital postane neadekvatan. 

 

Tre

ći oslonac 

odnosi se na tržišnu disciplinu koja daje bankama više inicijative da 

upravljaju njihovim rizicima i održavaju adekvatan kapital. Efektivna tržišna disciplina 
i supervizija zavise da li ili ne banke pravovremeno, uredno i pouzdano razotkrivaju 
informacije koje se odnose na strukturu kapitala i izloženost riziku. Na osnovu 
relevantnih i objektivnih tržišnih informacija, u

česnici na tržištu mogu proceniti i doneti 

odluku o sopstvenom riziku u poslovanju sa takvim institucijama.  
 
Efektivnost tržišne discipline u kontrolisanju preduzetog rizika od strane banaka zavisi 
od adekvatnosti iznošenja u javnost-razotkrivanja informacija na tržištu i realnosti i 
kvaliteta prakse razotkrivanja u bankama. 
 
Glavna novina, sa aspekta banaka, koju donose Bazel II standardi, je promena koncepta 
regulacije: umesto apriori zadatog minimalnog kapitala ili koeficijenta kapitalne 
adekvatnosti, postaje bitan process upravljanja rizikom unutar banke (VaR-Value at 
Risk)). Bankarski sistem se štiti od rizika uskla

đivanjem visine rizika (tržišnog, 

kreditnog i operativnog) i visine kapitala i rezervi. Novina je i pra

ćenje odnosa rizika i 

prinosa, odnosno da svakoj pojedna

čnoj transakciji Var-om izmeri rizik. 

 
Smatra se da primena Bazela II zna

či pravu revoluciju u bankarstvu. Mnoge postojeće 

procedure u bankarstvu mora

će da se ili menjaju iz temelja I značajno modifikuju. I 

banke i regulatori mora

će da poseduju ne samo formalnu i zakonsku, nego i 

profesionalnu kompetenciju. Za ove poslove bi

će im potrebni novi mladi bankarski 

stru

čnjaci sa visokim i specijalizovanim znanjima iz menadžmenta  rizikom  

(Professional Risk Manager)i iz kvantitativnih finansija (Financial Risk Manager)  kao 
specijalisti sa profesionalnim licencama. Ovo moraju da prate i reforme obrazovnih 
programa u okviru ekonmskih i matemati

čkih studija.  

 
  

124

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Nizak rizik 

20 % 

Uslovne obaveze na kratak rok (dokumentarni akreditivi). 
Standby pogodnosti (sredstva) sa originalnim rokom 
dospe

ća dužim od godinu dana.

 

Umeren rizik 

50 % 

Činidbene garancije i druge uslovne obaveze vezane za 
specifi

čne transakcije. 

Kreditnae linije podrške sa kojima se dužnicima na tržištu 
euro-valuta omogu

ćuje da izdaju euro-obveznice sa 

dospe

ćem kraćim od godinu dana (note issuance facility).

 

Standardni 
rizik 

100 % 

Generalne garancije i standby pogodnosti na strani 
trgovanja (sporazumi o rekupovini i drugim terminskim 
kupovinama). 

 

Kao  što se vidi iz navedena dva pregleda, utvr

đeni ponderi rizika za bilansne i 

vanbilansne kategorije, odnosno za sve bilansne i vanbilansne stavke. Da bi se utvrdila 
vrednost pojedinih bilansnih i vanbilansnih stavki, neophodno je njihovu minimalnu 
vrednost pomnožiti sa odre

đenim ponderom (procentom rizičnosti). Stopa minimalne 

adekvatnosti kapitala u banci treba da stvori uslove reduciranja gubitaka izazvanih po 
osnovu kreditnih rizika, kako za deponente, tako i za komitente i klijente banke, u cilju 
opšte 

sigurnosti

 poslovanja banke. 

 

Jedan od bitnih elemenata upravljanja aktivom banke zasniva se na rangiranju stepena 
njene rizi

čnosti. Stepen rizičnosti akive po pojedinim bilansnim i vanbilansnim 

pozicijama propisan je od strane centralne banke, odnosno Narodne banke Srbije. 
Narodna banke Srbije propisala je, da se sva potraživanja banaka klasifikuju u 
kategorije A, B, C, D, E (ili po azbuci: A, B, V, G, D). Za sva potraživanja ve

ćih 

iznosa, Svetska banka i Evropska agencija za rekonstrukciju, su propisale 
standardizovani obrazac ‘Benchmark”

9

  dužnika, gde se navode potraživanja 

(pojedina

čno i zbirno) klasifikovana u rasponu od AA do D (prema važećim propisima 

države) i u rasponu od D do F/3 (prema klasifikaciji Evropske unije).

 

 

 

9

  ‘Benchmark’ dužnika definiše kriterijume: a) finansijskog kvaliteta dužnika 

(likvidnosti), b) finansijske perspective dužnika, c) menadžmenta dužnika, d) kreditne 
istorije dužnika (raniji odnos prema kreditima), e) preostalog roka kredita, f) 

obezbeđenje kredita. Za svaki navedeni kriterijum se izvodi ocena od 1 do 5 I definišu 

se  kategorije,  kao  što  su:  odličan,  dobar,  loš,  neizvestan,  nepoznat  i  sl.  Rizici  se 
svrstavaju u dve grupe (MeBa i Casa), a u okviru grupe se svrstavaju u kategorije. 
Primera radi, MeBa ima kategorije: AA = 1%, A = 2%, B = 5%, V = 25%, G = 50%, D 
= 100%, dok Casa ima kategorije: D = 0%, D = 0,5%, ET = 1%, E = 2%, E = 5%, F/Z 

=  100%.  Prva  grupa  I  druga  grupa  rizika  se  odnose  na  niske  rizike,  treća  grupa  na 
umerene 

rizike, četvrta grupa na neprihvatljive rizike, peta grupa na visoke rizike i šesta 

grupa na loše kredite.   

126

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje bilansima poslovne banke

 

Prvi uslov uskla

đenog obima poslovanja banke odnosi se na usklađeni odnos između 

kapitala banke i iznosa rizi

čne aktive banke, koja je razvrstana u sledećih pet kategorija, 

koje u najkra

ćem opisu, obuhvataju: 

 

•

 

kategorija A = 2%, (obuhvata potraživanja od dužnika kod kojih se ne o

čekuje 

problem u naplati); 

•

 

kategorija B = 5%, (obuhvata potraživanja od dužnika 

čija finansijska stanja 

nisu zadovoljavaju

ća); 

•

 

kategorija C = 25%, (obuhvata potraživanja odd užnika koji imaju probleme 
ro

čne usklađenosti elemenata active i pasive I obaveze izmiruju sa docnjom);  

•

 

kategorija D = 50% (obuhvata potraživanja od užnika koji posluju sa 
gubitkom ili se mo1e predvideta da 

će poslovati sa gubitkom), i  

•

 

kategorija E = 100% (obuhvata potraživanja od dužnika za koja se osnovano 
o

čekuje da neće biti naplaćena). 

 
Potraživanja klasifikovana u kategorije A i B, smatraju se dobrom aktivom, dok se 
potraživanja svrstana u kategorije C, D i E smatraju lošom aktivom. Pri tome treba 
imati u mvidu, da se potraživanja od jednog dužnika svrstavaju, odnosno klasifikuju 
samo u jednu kategoriju. Prenos potraživanja na nekog drugog dužnika ne uti

če na 

njegovu klasifikaciju po kriterijumu docnje i naplate. Isto tako, potraživanja odd užnika 
za koja banka ne raspolaže ažurnim podacima, klasifikuje se u kategoriju E. Iznos 
posebne rezerve neophodno je utvrditi za svakog klijenta banke.  
 
 

BANKE I RIZICI 

 

127 

background image

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Glava 6. 

 
 
 

UPRAVLJANJE 

KLJUČNIM 

KORPORATIVNIM RIZICIMA 

BANKE 

 

 

BANKE I RIZICI 

 

129 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
6.1. UPRAVLJANJE RIZIKOM BONITETA BANKE  

 

6.1.1. Pojam i komponente boniteta banke  

Bonitet poti

če od latinske reči ‘bonus’, koja ima značenje 

dobar

, a u ovom slu

čaju 

predstavlja 

skup osobina jednog subjekta

  ili banke, koje ga 

čine dobrim i sigurnim 

dužnikom. Kada je re

č  o bonitetu banke, onda se pod tim pojmom prvenstvno 

podrazumeva kreditna sposobnost banke koja se procenjuje po tome kako ona posluje i 
kako odgovara svojim obavezama.

1

 Sli

čno se o bonitetu govori i na način da je to pojam 

koji obuhvata celokupno poslovanje tj. poslovnu sposobnost preduze

ća ili banke ne 

samo u datom momentu, ve

ć trajnije u budućnosti.

2 

 

 
Me

đutim, pojmu boniteta se posvećuje nešto više pažnje u “Ekonomskoj 

enciklopediji”,

3

  gde se detaljnije pravi razlika izme

đu boniteta banaka i boniteta 

preduze

ća. Ovde se pod pojmom boniteta podrazumeva formalno i materijalno svojstvo 

subjekta koje ga 

čini sigurnim dužnikom bilo da je reč  o banci, kojoj se poveravaju 

sredstva (u koju se ulažu sredstva), bilo da je re

č o preduzeću kome se odobravaju-daju 

krediti. Svojstvo boniteta pretpostavlja materijalnu solidnost i dobru reputaciju u 
poslovnom svetu. Zato je važno ista

ći neke elemente pojma boniteta banke i posebno 

boniteta preduze

ća.  

 
Bonitet banke kao dužnika zavisi u prvom redu od visine njenog kapitala (akcijskog 
kapitala) i visine i strukture sredstava i rezervi, s jedne strane, te oblika, na

čina i 

strukture plasmana, s druge strane. Dok se visina i kvalitet kapitala, odnosno izvora 
sredstava banke može odmah videti iz bilansa banke, na

čin i kvalitet plasiranih sredstava 

tj. kredita, teže je sagledati. Upravo radi toga, kao i radi zaštite ulaga

ča i depozitara, 

država i propisuje odre

đene restriktivne i kontrolne mere i vrši neposredan nadzor nad 

poslovanjem banaka. Za plasiranje sredstava važi bankarsko pravilo: 

kakav kvalitet 

sredstava banka prima, takav kvalitet sredstava i  plasira, 

odnosno obim dugoro

čnih 

izvora odre

đuje obim dugoročnih kredita, dok obim kratkoročnih kredita je determinisan 

obimom kratkoro

čnih izvora.  

 
Usko sa bonitetom banke treba posmatrati i bonitet preduze

ća kao bančinog dužnika. 

Dakle, pored boniteta banke kao privrednog subjekta i pravnog entiteta, važno je znati 
šta se smatra bonitetom preduze

ća kao bančinog dužnika. Najkraće rečeno, bonitet 

preduze

ća zavisi od njegove kreditne sposobnosti i likvidnosti. O kreditnoj sposobnost 

preduze

ća  će se kasnije detaljnije govoriti u sklopu razmatranja principa upravljanja 

kreditnim rizikom banke. Sada treba samo naglasiti da se kreditna sposobnost preduze

ća 

1

 Finansijski leksikon, redaktor dr Ivo Perišin, Informator, Zagreb, 1962. godine, str. 45. 

2

 Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961. godine, str. 62. 

3

  Ekonomska enciklopedija, druga knjiga, Savremena administracija, Beograd, 1984. 

godine, str. 170.  
 

130

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

(predsednika, generalnog i izvršnih direktora). To je u deregulisanom bankarskom 
tržištu i oštroj konkurentskoj borbi izme

đu bankarskih i nebankarskih finansijskih 

institucija jedna od najvažnijih komponenti boniteta banke.  

 
(4)

 

Zarada akcionara

  ili dividenda je najvažnija odnosno treba da bude najvažnija 

vlasni

čka preferenca akcionara banke. Visoku i stabilnu dividendu može donositi 

samo visokoprofitabilno poslovanje banke, koje se ogleda u natprose

čnom prinosu 

na angažovana sredstva, a koje omogu

ćava i visok nivo dividendi akcionarima.  

 
(5)

 

Konstantno 

zadovoljavaju

ći stepen likvidnosti

 banke podrazumeva da banka uvek i 

na vreme izvršava svoje dospele obaveze uz minimalno vreme i minimalan iznos 
zadržavanja nov

čanih sredstava na žiro-računu. 

 

6.1.2. Razlozi analize i ocene boniteta banaka  

Banka, kao samostalna finansijska institucija, posluje u tržišnim uslovima i motivisana 
maksimizacijom profita. Pri tome se, po prirodi svog poslovanja, susre

će sa 

mnogobrojnim vrstama poslovnih i neposlovnih rizika. Država bi, radi stabilnosti 
privrede, a i da bi se izbegle posledice koje poga

đaju široke slojeve stanovništva, trebala 

biti zainteresovana da se u bankarstvu ne dogodi tzv. “domino efekat”. Otuda nije samo 
važno doneti dobar zakon o bankama i finansijskim institucijama, nego i druge propise 
koji treba da preciznije regulišu pojedina pitanja rada  i poslovanja banaka kao 
finansijskih institucija. To se naro

čito odnosi na bitna pitanja funkcije zaštite ulagača 

odnosno depozitara.

5

  Posebno je važno postojanje i aktivnost institucija koje treba da 

kontrolišu poslovanje banaka i da to, u pogodnoj formi, kontinuirano javno objavljuju. 
 
Pre nego što damo analizu nekoliko najvažnijih faktora koji zahtevaju analizu i ocenu 
boniteta banke, treba imati u vidu još neke 

činjenice. Naime, opšte je poznata stvar da je 

bankarstvo jedna od delatnosti u svetu sa najviše prisutne i razu

đene pravne regulative. 

Istvovremeno, bankarstvo spada i u delatnosti koje su podložne 

čestim sistemskim, 

organizacionim i drugim promenama i po tome spada u najnestabilnije privredne grane. 
Me

đutim, zbog svoje uloge u privrednom i posebno finansijskom životu svake zemlje, 

ono mora da opstaje, funkcioniše i omogu

ćava racionalno i stabilno funkcionisanje 

celokupne privrede i društvene strukture i svakodnevnog života gra

đana. 

Priroda bankarskog poslovanja je takva da putem plasiranja primljenog depozitnog i 
drugog novca ostvaruje profit. Doduše, banka deo profita ostvaruje i putem širokog 
spektra usluga, koje upotpunjuju asortiman osnovnih proizvoda i usluga banke, ali 
kojima ostvaruje i zaradu na drugi na

čin. Banka odobravajući kredite “ulazi” u 

raznovrsne poslove, koji su sa aspekta povra

ćaja plasiranih sredstava manje ili više 

rizi

čni za banku. Pod hipotetičkom pretpostavkom nemenjanja svih ostalih uticajnih 

faktora, visina rizika banke je u funkciji rokova plasiranih sredstava i opštevaže

će je 

5

 Krajem 2008.godine, pojavom velike svetske finansijske krize, i Vlada Republike 

Srbije je izmenila do tada postojeće propise o osiguranju štednje i depozita i povećala 
limit zaštite na 50.000 eura po jednom štediši-

ulagaču.  

132

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

pravilo: 

ako je rok plasiranja sredstava duži, rizik banke  je ve

ći, odnsno ako je rok 

plasiranja sredstava kra

ći, i rizik banke je manji

. 

 
Me

đutim, posmatrano dinamički, uz pretpostavku menjanja svih drugih faktora u 

funkciji vremena, što je životna  realnost, treba uzeti u obzir i druge faktore rizika 
plasmana kao što su: kreditna sposobnost dužnika, vrsta delatnosti kojom se bavi, 
njegov položaj na tržištu i rezultati koje ostvaruje, kvalitet menadžment tima itd. Od 
presudne je važnosti da se svaka vrsta plasmana sredstava banke permanentno kontroliše 
upravo sa aspekta rizi

čnosti naplate kredita. Stoga je neophodno permanentno vršiti 

monitoring teku

ćeg poslovanja banaka kako bi se na vreme sprečile veće neželjne 

posledice.  
 
Postoji potreba da se periodi

čno ostvaruje uvid javnosti u stanje i ostvarene rezultate 

poslovanja banaka, kao što se to radi u svim razvijenim tržišnim privredama na svetu. 
Naime, poslovne banke u tržišnim privredama su pretežno akcionarska društva, što zna

či 

da one emituju sopstvene akcije, koje su predmet kupoprodaje na tržištu hartija od 
vrednosti. Pri tome, nameravani kupac ban

čine akcije ima potrebu i pravo da zna kakvo 

je stanje konkretne banke i kakve rezultate ona ostvaruje. S druge strane, banka ima 
obavezu, da svoje stanje i rezultate poslovanja javno objavljuje. Istinitost takvih 
podataka garantuju posebne stru

čne i ovlašćene institucije i agencije (revizorske kuće). 

Izloženost i istinitost bilansa stanja i bilansa uspeha banke javnosti je bitna pretpostavka 
za odluke budu

ćih kupaca akcija te banke.  

 
Analiza i ocena boniteta banaka prilikom po

četnog i kasnijih emitovanja akcija i tokom 

redovnog poslovanja, te javno objavljivanje odre

đenih podataka o stanju imovine, 

obaveza i rezultata banke ukazuju na zna

čaj “zdravog” poslovanja banke u tržišnim 

uslovima za svakog akcionara bez obzira na veli

činu akcijskog kapitala u konkretnoj 

banci. Na žalost, takva praksa kod nas je još  uvek na samom po

četku i samo je 

parcijalna. Me

đutim, pravac razvoja tržišnih odnosa, kojim se kod nas postepeno kreće, 

mora

će pre ili kasnije da uvede ovakvu praksu kao stalnu i normalnu.  

 

6.1.3. Pristup utvr

đivanju i merenju rizika boniteta banke  

Uspešnost banaka pretpostavlja planiranje i ostvarivanje primarnih i drugih ciljeva 
poslovanja banke. Najvažniji ciljevi banke su profit i dividenda. Profit je opšti cilj 
uspešnosti banke i preduslov opstanka i razvoja banke. Dividenda je deo profita koji 
pripada akcionarima kao prinos na uloženi akcijski kapital i koji treba da zadovolji 
vlasni

čke preference.  Ove ciljeve nije lako ostvariti u deregulisanom tržištu i oštroj 

konkurentskoj borbi bez strategijskog planiranja i permanentnog pra

ćenja ostvarenja 

planiranih ciljeva. Upravo zbog toga za merenje boniteta poslovnih banaka su 
zainteresovani akcionari banaka, javnost i monetarne vlasti.  
 
U procesu merenja boniteta, poseban problem mogu predstavljati finansijski izveštaji 
banaka i nedostatak standarda po kojima se oni rade. Otuda se može pojaviti i problem 
kvaliteta podataka na kojima se ti izveštaji zasnivaju. Veliki problem u takvim 

BANKE I RIZICI 

 

133 

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

što u krajnjoj konsekvenci zna

čI, da ove više rizične aktivnosti banke treba da budu 

kapitalizirane na višem nivou.

9

  

 

6.1.4. Vrednovanje performansi boniteta poslovnih banaka 

Ulaganje pojedinaca na štednju (depozit) da bi se ostvarila odre

đena kamata ili 

kupovina akcija da bi se ostvarila dividenda, zahtevaju ocenu finansijskih performansi 
banaka koje su tom prilikom interesantne za izbor. Za odluku nije dovoljna samo visina 
kamatne stope ili stopa dividende u proteklom periodu, ve

ć podaci o: (1) veličini banke, 

(2) nivou rizika i (3) stopi povrata na uložena sredstva. Ovi podaci se mogu obezbediti 
preko: (1) odre

đenih finansijskih pokazatelja, (2) procene odnosa i (3) procene detaljnih 

podataka (“benchmark statistic”).

10

  

 
U zavisnosti od potreba za procenom i vrednovanjem performansi poslovnih banaka, 
koriste se, analiziraju i interpretiraju razli

čiti podaci i informacije. Dakle, ciljevi 

pojedinaca, grupa ili institucija, opredeljuju vrste podataka koji 

će, između mnogih 

uzimaju

ći u obzir svrhu, vreme i troškove, biti analizirani i vrednovani u smislu ključnih 

performansi banke. Na primer, u SAD se smatra da je pet razli

čitih grupa zainteresovano 

za ocenu finansijskih performansi banaka:   
 
(1)

 

menadžment tim banke (radi održavanja likvidnosti, pra

ćenja kontrolnih tačaka 

rizika i ostvarenja nivoa profitabilnosti);  

(2)

 

ulaga

či, odnosno akcionari (radi sigurnosti ulaganja, stabilnosti prihoda i niskog 

rizika); 

(3)

 

komitenti i klijenti (radi sigurnosti depozita, sigurnosti transfera, raspoloživosti 
kredita, sigurnosti kolaterala);  

(4)

 

regulatorne institucije (radi osiguranja, sigurnosti i o

čuvanosti bankarskog sistema, 

zaštite komitenata i klijenata, te primene zakona); i  

(5)

 

studenti (radi prou

čavanja stvarnih “slučajeva”, njihove simulacije i odgovora na ta 

pitanja, ako se dese).  

 
Vrednovanje i procena finansijskih performansi banaka je apsolutno zavisna od 
raspoloživih podataka. Zato je bitno koji se podaci tom prilikom koriste. Korisno je kad 
su iz više izvora: podaci regulatornih i kontrolnih institucija i komisije za hartije od 
vrednosti, interni podaci banaka, izveštaji i drugi izvori.   
 

9

  Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
612. 

10

 Dr Ronald L. Olson: Evalution of Financial Performance, u: The Bankers” Handbook, 

Third Edition, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charles E. Walker, 
Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 386-388.  
 

BANKE I RIZICI 

 

135 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Nakon sakupljenih raspoloživih podataka, neophodno ih je analiti

čki srediti u 

odgovaraju

će izveštaje, izračunati odgovarajuće koeficijente (“racije”), sačiniti 

pore

đenja i izvesti odgovarajuće zaključke. Ovi analitički izveštaji obično sadrže 

informacije o: (1) veli

čini banke, (2) nivou rizika i (3) stopama povraćaja sredstava.  

 
(1) Veli

čina banke je prvo finansijsko merilo za koje su mnogi ljudi zainteresovani 

prilikom vrednovanja banke. To je važna baza za procenu performansi banke. Velika 
aktiva zna

či da banka treba više kapitala, veći kapital znači veći kreditni limit, veći obim 

poslovanja, efikasniji menadžment tim, efikasniji kompjuterski sistem, ve

ći volumen 

transakcija, što omogu

ćuje ekonomiju obima. Konačno, veličina banke određuje i njenu 

ekonomsku snagu, ve

ću fleksibilnost, veće znanje i više tržišnog prostora za upravljanje 

svakodnevnim finansijskim rizicima.

11 

 

 
(2) Sama veli

čina banke nije adekvatna ni dovoljna mera njenih finansijskih 

performansi. Nivo finansijskog rizika banke mora biti konzistentan sa sposobno

šću 

banke da apsorbuje gubitke i generiše prihvatljivu stopu prinosa. Rizik u bankarskom 
poslovanju može se kategorisati na više na

čina.

12

 Ovde 

ćemo se ukratko osvrnuti samo 

na finansijski rizik sa aspekta: kvaliteta aktive, likvidnosti banke, senzitiviteta kamatne 
stope i adekvatnosti kapitala. 
 

Kvalitet aktive

  uglavnom se procenjuje preko kvaliteta kreditnog portfolija, stepena 

diversifikacije ili koncentracije, vrednosti aktive po teku

ćoj tržišnoj ceni i odnosu 

produktivne prema ukupnoj aktivi (sredstava koja “zara

đuju” u odnosu na ukupna 

sredstva). 

Likvidnost banke

  je sposobnost da zadovolji anticipiranu tražnju za 

sredstvima kako  depozitara tako i zajmotražilaca. U principu, to se rešava prodajom 
postoje

će aktive ili kupovinom novih izvora. Likvidnost komercijalnih banaka meri se 

sposobno

šću “pretvaranja” aktive u likvidna sredstva, povećanja izvora sredstava i 

upravljanja aktiva/pasiva miksom. 

Senzitivitet kamatne stope

  zna

či da može doći do 

njene promene i banka po tom osnovu može ostvariti gubitak koji nije o

čekivala. 

Upravo zato što gubitak može nastati mimo o

čekivanja menadžment tima, koriste se 

posebne metode za vrednovanje performansi i to analiza varijacije kamatne stope, “gap” 
izveštaji, analiza trajanja (“duration”) i simulacija. Kona

čno, 

veli

čina akcijskog kapitala

 

je osnov za solventnost banke tj. sigurnost da 

će joj kapital akcionara i rezerve pokriti 

gubitke i da 

će moći da isplati depozite i vrati uzete kredite u celini.  

 
(3) Profit i rast banke obezbe

đuju bankarima i ulagačima (menadžment timu i 

akcionarima) kompenzaciju za uspešno upravljanje rizicima banke po principu: što je 
ve

ći rizik izdataka, to bi trebao biti i veći prinos odnosno povrat sredstava. 

11

 Ibidem, str. 391.  

12

  O rizicima u bankarskom poslovanju više se govori u narednom tekstu. Na ovom 

mestu  samo  se  dotičemo  rizika  sa  aspekta  vrednovanja  performansi  banke  od  strane 
zainteresovanih lica, firmi i institucija. 
 

136

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

pokazala da su pokazatelji dovoljni za merenje performansi banke svrstani u šest grupa 
što pokazuje pregled br. 5-1.

14

  

 

Pregled br. 5-1: Pregled finansijskih racija banke 

I. Racia likvidnosti 

A.

 

Likvidnost sredstava 

1.

 

Državne obveznice : ukupna aktiva 

2.

 

(Ukupni vrednosni papiri + prodata federalna sredstva) : ukupna aktiva 

    3.   Tržišna vrednost vrednosnih papira : knjigovodstvena vrednost  
 

hartija od vrednosnih papira 

    4. Komercijalni i industrijski krediti dospeli do jedne godine : ukupni             
komercijalni i industrijski krediti 
B.

 

Likvidnost obaveza 

    5. Veliki denominirani certifikati : ukupne obaveze 
    6. Kupljena federalna sredstva i vrednosni papiri prodati sa pravom kupovine : 
ukupne obaveze 
    7. Druge obaveze pozajmljeni novac : ukupne obaveze 

II. Raciji produktivne aktive 

 

 8. Ukupni krediti : ukupna sredstva 

      9. (Ukupni krediti+vrednosni papiri):ukupna sredstva 

 

10. Komercijalni+industrijski krediti:ukupna sredstva 

 

11. Krediti pojedincima : ukupna sredstva 

III. Raciji finansijske strukture 

     12. Ukupna sredstva : neto vrednost 
     13. Subordinantni dug : neto vrednost 
     14. Neto vrednost:ukupna sredstva-(gotovina i dugovna salda+državne obveznice) 
     15. Zarada pre kamate i poreza: ukupni troškovi kamate 

IV. Raciji troškova poslovanja 

     16. Operativni izdaci : operativni prihod 
     17. Plate i beneficije zaposlenih: operativni troškovi 
     18. Ukupni izdaci za kamatu : operativni troškovi 
     19. Izdaci za stanovanje-zakup : operativni troškovi 
     20. (Nekamatni izdaci - nekamatni prihod): produktivna aktiva 

V. Raciji neto kamatne marže 

    21. Prihod od kamate : produktivna aktiva 
    22. Izdaci za kamatu : produktivna aktiva 
    23. Neto kamatna marža 

VI. Raciji profitabilnosti 

    24. Neto prihod : operativni prihod (ROI) 

14

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice - Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
186-187.  
 

138

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

    25. Neto prihod : ukupna sredstva (ROA) 
    26. Neto prihod : neto vrednost (ROE) 
 
Na slici br. 6-1 ilustrujemo uticaj banke na kontrolisane i nekontrolisane rizike 
poslovanja.  
 

 

Op{te performanse banke 

Prinos na akcijski kapital 

banke (ROE) 

RIZIK 

(Promenljivi ROE)) 

Prinos na ukupna 

sredstva (ROA)

 

LEVERID@

  

(EM) 

Faktori sredine koje 

banka kontroli{e: 

1.Poslovni miks 
2.Prihod od usluge 
3.Kvalitet kredita 
4.Nivo tro{kova 
5.Poreske obaveze 

Faktori sredine koje banka ne 

kontroli{e: 

1.Strategija segmentacije 
2.Strategija pozicioniranja 
3.Strategija marketing miksa 
4.Strategija tehnolo{kog razvoja 
5.Strategija

 

‘relationship banking’ 

 

 

Slika br. 6-1: Kontrolisani i nekontrolisani rizici banke

 

 
Fokusiranje kontrole kvaliteta perfornansi banaka može se usmeriti samo na klju

čne 

pokazatelje profitabilnosti i rizika. Kontrola kvaliteta ovih performansi poslovanja 
banaka usmerava menadžmet tim na kontrolu internih faktora (na primer: racionalno 
kori

šćenje resursa), koje banka može da kontroliše, i za razvijanje strategija banke da se 

minimizira uticaj eksternih faktora (promene u okruženju, inflacija), koje banka ne može 
da kontroliše.

15

  

 

6.2. UPRAVLJANJE RIZIKOM POZICIJE LIKVIDNOSTI BANKE 
 
6.2.1. Pojam i suština likvidnosti banke 

Bankarska teorija i praksa poznaju niz definicija, koje nastoje izraziti suštinu likvidnosti. 
Nave

šćemo samo neke od njih. Tako, smatra se da je 

“likvidnost banke sposobnost, da 

se osigura raspoloživost sredstava za izvršenje obaveza po razumnoj ceni u svako 

15

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 266. 

BANKE I RIZICI 

 

139 

                                                           

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

sredstava banke.

19

  Me

đutim, u praksi je to više izuzetak nego pravilo. I ne samo to. 

Banka, koja dolazi u situaciju da narušava svoju ro

čnu strukturusredstava I izvora, mora 

pronalaziti nove izvore sredstava, koji 

će, bar za kratko vreme, neutralisati te probleme. 

Obi

čno su to kratkoročna sredstva, koja sa sobom “povlače” i problem relativno visoke 

cene.  
 
Problem likvidnosti banke, naro

čito u uslovima učestalih promena visine kamatne stope, 

kako eskontne stope centralne banke tako i promene kamatne stope na tržištu novca, 
može imati i velike posledice na profitabilnost banke. To se naro

čito dešava kada dođe 

do nepredvi

đenih i iznenadnih situacija i promena i kada banka “pretera” u 

transformaciji ro

čne strukture, pa banka, iako bi relativno lako mogla rešiti konverziju 

dela svoje likvidne aktive u gotov novac, da bi izvršila dospele obaveze, ne može to 
uraditi po istoj ili nižoj kamatnoj stopi. Tada  dolazi do uticaja likvidnosti na 
profitabilnost banke. To je naro

čito prisutno onda kada banka nije u stanju da brzo izvrši 

potrebnu konverziju svoje kratkoro

čne aktive u gotov novac, pa mora obezbediti 

dodatne izvore sredstava (pozajmice po trenutno mogu

ćoj ceni).  

 
Kad je re

č  o problemu likvidnosti banke u našim uslovima, treba imati u vidu još 

nekoliko stvari: korenite društvene promene i prisustvo velikih poreme

ćaja (neefikasnost 

privrednog sistema, sporu tranziciju i privatizaciju, ve

ći uvoz od izvoza, budžetski 

deficit, itd.). Uprkos snažno izraženim tendencijama za velikim promenama u domenu 
vlasništva privrede, još  uvek taj proces nije okon

čan.  Čak je bilo  dosta dugo i 

neslaganja o tome kako transformacija u celini treba da se izvede, a prisutna su  i 
nerazumevanja suštine neophodnih promena. Kada je re

č  o problemu nelikvidnosti 

banaka, naglasak se još uvek daje na ekspanzivnu kreditno - monetarnu politiku, što ne 
daje niti može da daje željene rezultate za celu privredu.  
Naime, postavlja se pitanje da li je, i pored formalno izvršene transformacije vlasni

čkih 

odnosa u bankama, mogu

će uspešno i efikasno upravljati likvidnošću banke. Sasvim je 

o

čigledno je da je odgovor pozitivan, jer još  do kraja izvedena odgovornost u 

upravljanju bankama. A nju je jedino i mogu

će izvesti u sadašnjoj jasnoj strukturi 

vlasništva banaka. Što se ti

če odgovornosti, ona je sasvim izvodljiva s obzirom na 

pretežno u

češće privatnog kapitala, a posebno inostranog kapitala u našim bankama.  

 

6.2.2. Teorije optimalne likvidnosti banke   

Upravljanje likvidnim sredstvima banke treba da omogu

ći banci da održava svoju 

likvidnost. Upravljanje likvidnim sredstvima sastoji se od utvr

đivanja svakodnevnih 

potreba banke za likvidnim sredstvima i na

činom pokrivanja tih potreba. Kvantifikacija 

nivoa potrebnih likvidnih sredstava ili adekvatnog likvidnog potencijala zavisi od 
veli

čine i vrste svake banke, ali i od samih specifičnih potreba banke u datom vremenu. 

Pristup formiranju optimalnog likvidnog potencijala poznat je kroz 

četiri teorije:  (1) 

19

 Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - 

Teorija, organizacija, poslovanje, treće 

dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983. godine, str. 232. 
 

BANKE I RIZICI 

 

141 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

teoriju komercijalnog kredita, (2) teoriju unov

čive aktive, (3) teoriju anticipativne dobiti 

i (4) teoriju uskla

đivanja obaveza.

20

  

 
(1) 

Teorija komercijalnog kredita

  polazi od toga da se banka bavi isklju

čivo 

odobravanjem kratkoro

čnih kredita sa dospećem do 90 dana. Pošto pokrivaju zalihe ili 

su vezani za pripremu proizvodnje, proces proizvodnje, zalihe gotovih proizvoda i 
naplatu potraživanja od kupaca, to se vra

ćanjem kredita prirodnim putem obnavljaju 

likvidna sredstva. U deregulisanom tržištu i nestabilnim uslovima ova teorija ne daje sve 
potrebne odgovore, pa je zato i treba shvatiti uslovno. Naime, problem se svodi na 
kreditiranje realno postoje

će proizvodnje i zaliha i na namensku upotrebu kredita.  

 
(2) 

Teorija unov

čive aktive

  polazi od sposobnosti banke da transformiše svoje 

kratkoro

čne delove aktive u gotovinu. Važno je da banka raspolaže dovoljnim obimom 

lako unov

čive aktive, ali to važi u uslovima kad nelikvidnost nije pogodila veći broj 

banaka. Kod ovog pristupa treba voditi ra

čuna o troškovima koji mogu nastati ovim 

transakcijama. Može imati dobar efekat sa kombinacijom odre

đenog nivoa rezervi 

likvidnosti banke. U našim uslovima ova mogu

ćnost je dosta ograničena s obzirom na 

relativnu skromnost vrste i obima hartija od vrednosti kojima banke rade i koje se nalaze 
na našem finansijskom tržištu.  
 
(3) 

Teorija anticipacije dobiti

  zasniva se na povezanosti likvidnosti banke sa 

ostvarivanjem budu

će dobiti svojih komitenata i klijenata. Pošto dugoročni plasmani 

imaju manji stepen likvidnosti, oslanjanje banke na budu

ću dobit svojih komitenata i 

klijenata predstavlja realnu osnovu za kompenzaciju manjeg stepena likvidnosti banke. 
Me

đutim, veliki problem predstavlja vremenska neusklađenost potreba banke i buduće 

dobiti njenih komitenata i klijenata. U našim uslovima re

đe se događa da banka prati i 

da se vezuje za profitabilnost pojedina

čnih poslova svojih komitenata. 

 
(4) 

Teorija pribavljanja novih likvidnih finansijskih sredstava

  polazi od sposobnosti 

banke da svoje trenutne teško

će rešava pribavljanjem svežih likvidnih sredstava. Ova 

teorija polazi od nekih nerealnih pretpostavki,

21

  pa se u praksi zbog toga smatra 

ograni

čenom. Međutim, kad je u pitanju poslovanje naših banaka, može se reći da se 

ova teorija naj

češće potvrđuje u svakodnevnoj praksi. Prvo se banka preforsira u 

domenu plasmana i to kredita, a onda se traže rešenja kako to prevazi

ći dodatnim 

sredstvima.  

20

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 257.  

 

21

 Nerealne pretpostavke teorije pribavljanja novih likvidnih sredstava su: (1) relativno 

nerazvijeno finansijsko tržište, (2) slabo razuđen instrumentarij hartija od vrednosti, (3) 
slaba likvidnost ukupnog bankarskog sektora, (4) uticaj centralne banke na tokove 

likvidnih sredstava na novčanom tržištu još nije dovoljan i (5) još nije izgrađen efikasan 
informacioni sistem. Ibidem, str. 258.  
 

142

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Depoziti po

vi| enju

[ tedni

ulozi

Oro~eni
depoziti

Kratkoro~ne

nedepozitne

pozajmice

Drugostepene

menice i

obveznice

Kapital -

fondovi

banke

IZVORI SREDSTAVA BANKE

PUL SREDSTAVA BANKE

Prioritetno kori{}enje sredstava banke

Primarne

rezerve

Sekundarne

rezerve

Krediti

Kratkoro~ne

hartije od

vrednosti

 

 

Slika br. 6-2: Šema pula sredstava banke 

 
Pul sredstava banke je jedan od pristupa upravljanja likvidno

šću banke i počinje 

utvr

đivanjem standarda likvidnosti tj. iznosa i vremena potreba banke za gotovinom. 

Uopšteno govore

ći, ovi standardi se baziraju na iskustvu, proceni i intuiciji 

menadžmenta banke. Me

đutim, moguće je upravljati likvidnošću banke i pomoću 

koeficijenata ili finansijskih racija likvidnosti.  
 
Kada finansijski menadžer banke utvrdi stanje sredstava, opšte uslove (mogu

ćnost 

pribavljanja sredstava i njihovu cenu) i zahteve likvidnosti (potrebe za izvršavanjem 
obaveza), prva alokacija sredstava su primarne rezerve. Konceptualna kategorija ovih 
sredstava uklju

čuje ukupnu gotovinu, depozite kod centralne banke, salda kod drugih 

depozitnih institucija i stavke gotovine u procesu naplate.  
 
Slede

ća alokacija sredstava su sekundarne rezerve, koje obezbeđuju zaštitu likvidnosti 

za prognozirane potrebe u gotovini i drže se u kratkoro

čnim hartijama od vrednosti na 

otvorenom tržištu. 

Za razliku  od primarnih rezervi, sekundarne rezerve eksplicitno 

obezbe

đuju prinos i time doprinose profitabilnosti banke. U stvari, fleksibilna strategija 

sa sekundarnim rezervama likvidnosti 

čini ugaoni kamen kontinuiteta održavanja 

likvidnosti banke.  

 
Pristup rešavanju likvidnosti preko pula sredstava banke podvrgnut je i mnogim 
kritikama, jer se smatra: 

prvo

, da ne obezbe

đuje bazu za utvrđivanje standarda 

likvidnosti; 

drugo

, da ne uzima u obzir “isparljivost” individualnih ra

čuna depozita; 

tre

će

, da ignoriše likvidnost obezbe

đenu kreditnim portfoliom kroz kontinuelan tok 

144

 

 

BANKE I RIZICI

 

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

sredstava od pla

ćanja otplata i kamata, te moguću sekjuritizaciju; 

četvrto

, da zahtevana 

zaloga ozbiljno smanjuje važnost sekundarnih rezervi kao izvora likvidnosti; 

peto

, da 

pul sredstava “zamu

ćuje”  činjenicu da se realna dugoročna sigurnost banke nalazi u 

njenoj sposobnosti da generiše adekvatnu zaradu; i š

esto

, da nipodaštava interaktivnu 

ulogu aktive i pasive u obezbe

đivanju sezonske i ciklične likvidnosti.

24

  

 

Drugi model likvidnosti

  banke poznat je pod imenom 

model alokacije sredstava

 

za 

upravljanje sredstvima

  (“the asset allocation model for asset management”) i može se 

predstaviti slikom br. 6-3.

25

  Model alokacije sredstava polazi od toga da je iznos 

likvidnih potreba banke povezan sa izvorima iz kojih ih dobija. Model, kako se vidi i na 
navedenoj slici (br. 6-3), zasniva se na formiranju nekoliko likvidno-profitabilnih 
centara (

četiri centra) u banci za alokaciju sredstava dobijenih iz različitih izvora. 

Alokacija sredstava se vrši u svakom centru nezavisno od drugih centara i menadžment 
tim mora formulisati politiku alokacije sredstava u okviru svakog ovog centra.  
 

 

Slika br. 6-3: Šema modela alokacije sredstava 

 
Principijelna prednost ovog metoda je da smanjuje tj.  eliminiše viškove likvidnih 
sredstva i alocira dodatna sredstava na kredite i hartije od vrednosti, pove

ćavajući time 

profitabilnost banke. Me

đutim, model ima i limite koji pogoršavaju njegovu efektivnost. 

To su alokacija sredstava iz razli

čitih centara, mogućnost slabe veze između njih itd. 

24

 Ibidem, str. 272-273. 

25

 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-

Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 122.  
 

BANKE I RIZICI 

 

145 

                                                           

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

(3)

 

promenljiva sredstva podeljena likvidnom aktivom (“volatile funds divided by liquid 
assets”), i 

(4)

 

ukupni krediti podeljeni ukupnim depozitima (“total loans divided by total 
deposits”).  

 
Naj

češće je u upotrebi indikator likvidnosti banke praćen preko odnosa ukupnih kredita 

prema ukupnim depozitima. Niska vrednost ovog indikatora pokazuje visoku likvidnost 
i potencijalno nizak profit. Me

đutim, visoka vrednost ovog indikatora ukazuje na rizik 

da bi neke kredite trebalo prodati sa gubitkom, da bi se udovoljilo zahtevima depozitara. 
Zbog toga je važan obim likvidne aktive u ukupnoj aktivi bilansa banke i on se odre

đuje 

u zavisnosti od stepena sezonskih varijacija depozita, cikli

čnih oscilacija obima depozita 

i o

čekivanog obima tražnje kredita od strane komitenata.   

 
Obim likvidonosnih sredstava za pokrivanje depozitnih oscilacija (sezonskih i cikli

čnih) 

ima primarno mesto, dok su likvidna sredstva za pokrivanje kreditne tražnje od 
sekundarnog zna

čaja.

29

 Po utvr

đivanju potrebnog obima likvidnog potencijala, banka se 

okre

će ka strukturiranju aktive u cilju obezbeđenja solventnosti i profitabilnosti. 

Dinami

čki aspekt likvidne pozicije banke zahteva korelativno praćenje stopa rasta 

depozita i kredita. Stabilne stope rasta depozita siguran su pokazatelj održavanja 
optimalne zone likvidnosti. Stope rasta kredita ne bi smele biti formirane iznad stopa 
rasta depozita. 
 
Polaze

ći od teorijskog pristupa problemu likvidnosti i postojeće bankarske prakse, 

izdiferencirana su dva nivoa rezerve likvidnosti, kao instrumenta za regulisanje kreditne 
politike poslovnih banaka:  
 
(1) primarne rezerve likvidnosti, i  
(2) sekundarne rezerve likvidnosti. 
 
Klju

čne funkcije rezervi likvidnosti su: 

primarne  - 

regulisanje kreditnog potencijala i 

sekundarne -

 obezbe

đenje likvidnosti poslovnih banaka. Rizik nelikvidnosti se ispoljava 

kao odnos raspoloživih sredstava banke prema traženim sredstvima, pa kad je tražnja 
ve

ća, mora se prodavati aktiva banke da bi se podmirila tražnja odnosno obaveze banke. 

 

6.2.5. Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke  

Rizik nelikvidnosti obi

čno se odnosi na nemogućnost obnavljanja ili nadomeštanja 

sredstava za izvršenje dospelih obaveza banke uz prihvatljivi (rezonski) trošak. Osnovno 
pravilo upravljanja likvidno

šću banke je diversifikacija izvora sredstava i dobavljača u 

okviru svakog izvora. Mnoge banke tako

đe prate rizik nelikvidnosti korišćenjem 

razli

čitih mera u procesu održavanju likvidnosti. U praksi američkih banaka ističu se 

posebno dve mere likvidnosti: 

prva

, razlika izme

đu likvidnih sredstava i kratkoročnih 

29

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 249.  

BANKE I RIZICI 

 

147 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

obaveza; i 

druga

, dospe

ća obaveza na 5, 13 i 27 nedelja bazirana na prognozi kretanja 

obima kredita i obima depozita po vi

đenju.

30

  

 
Važno je shvatiti da rizik nelikvidnosti nastaje kao posledica neke od prethodnih 
aktivnosti banke, na koju je banka mogla ili nije mogla uticati. Kad je re

č o aktivnostima 

na koje je banka mogla uticati, one se uglavnom manifestuju kao plasman ve

ć 

prikupljenih sredstava ili kao odliv postoje

ćih depozita. Kad je reč  o  plasmanu 

sredstava, nije svejedno sa aspekta likvidnosti, gledano kratkoro

čno, kome banka 

odobrava i plasira kredit. Naime, bitno je za banku da li ta sredstva sasvim odlaze iz 
nov

čanog ‘krvotoka’ banke ili će tim sredstvima zajmoprimac, pa čak i depozitar, platiti 

svoje obaveze firmi odnosno preduze

ću, koje je takođe komitent iste ove banke. Bitno je 

da kroz ove finansijske operacije ne dolazi, ili ne dolazi odmah do odliva finansijskih 
sredstava banke. Ako pak dolazi do odliva sredstava van finansijskih kanala banke, 
bitno je da 

će se ta sredstva u celini ili bar jedan deo (a možda i uvećana, što bi bilo 

najpovoljnije) ubrzo ili postepeno vratiti u nov

čane tokove banke.  

 
Praksa inostranih banaka je da se, pored strogog pridržavanja ro

čne strukture i trenda 

kretanja pojedine vrste depozita, plasman sredstava u kratkoro

čne likvidne hartije od 

vrednosti stalno održava na odre

đenom nivou. To znači da banka u svakom momentu 

ima mogu

ćnost brzog pretvaranja potrebnog iznosa hartija od vrednosti u gotov novac 

potreban za rešavanje nastalog problema likvidnosti. Ovo je najmanje rizi

čan posao 

rešavanje teku

ćih nelikvidnih pozicija banke kako sa stanovišta likvidnosti tako i sa 

stanovišta profitabilnosti. Ovakvim operativnim postupcima pozitivno se uti

če na 

smanjnje rizika nelikvidnosti uz najmanje iritiranje rizika profitabilnosti.  
 
Praksa naših banaka pokazuje da je takav pristup problemima likvidnosti više izuzetak 
nego pravilo. Kad se ovome doda i problem nelikvidnosti izazvan faktorima na koje 
banka ne može da uti

če, kao što su nagli veliki odlivi nekih depozita, onda je jasno zašto 

naše banke, i pored svih drugih problema, dolaze u neprihvatljivo duge periode 
nelikvidnosti. Jasno je da je našim bankama u sadašnjim uslovima izuzetno teško 
održavati zadovoljavaju

ći  nivo likvidnosti s obzirom na sve manje mogućnosti da 

raspolažu visokolikvidnom aktivom i na potrebu zadržavanja ve

ćih iznosa neplasiranih 

sredstava na žiro-ra

čunu banke. Zato je za upravljanje likvidnošću od značaja 

pronalaženje ne samo likvidnih sredstava ve

ć  likvidnih sredstava sa pozitivnom 

razlikom aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (‘positive spread’).  
 
Upravljanje likvidno

šću je važno za banku bilo koje veličine. Stepen likvidnosti banke 

zavisi od strukture aktive i pasive bilansa banke. To zna

či da stepen likvidnosti može 

30

 Donald B. Reifler and Lazaros P. Mavrides: Funding Source and Strategies for Banks 

of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William 
H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, 
Illinois, 1988. godine, str. 302.  
 

148

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

pojedine stepene likvidnosti aktive. Me

đutim, treba imati u vidu da je teško odrediti 

standarde likvidnosti pošto budu

ća tražnja nije poznata.  

 
Bitna pretpostavka ovakvog na

čina upravljanja likvidnošću banke jeste međusobno 

poverenje odnosno poverenje komitenata u banku. Za uspostavljanje odnosa poverenja 
potrebne su godine. A za gubljenje poverenja dovoljna je jedna nesmotrenost ili 
nerazumevanje. Banka u ovom procesu treba da ima inicijativu. 
 

6.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM PROFITABILNOSTI BANKE 

 

6.3.1. Pojam i suština profitabilnosti banke 

Banka kao i svaki privredni subjekt u uslovima tržišne privrede i poslovanja po principu 
privrednog ra

čuna mora svojim prihodima pokrivati svoje rashode i ostvarivati dobit. 

Kao institucija banka mora biti kompenzirana za obezbe

đivanje prednosti u 

konkurentskoj borbi na tržištu. Pošto banka kao finansijski posrednik obavlja proces 
primanja, transformacije i  pozajmljivanja novca -  sredstava, ona ima odre

đene 

operativne izdatke, administrativne troškove, druge troškove, doprinose i poreze. Banka 
kao institucija mora obezbe

đivati tokom svog poslovanja dobit za akcionare, 

akumulaciju i rezerve. To ilustruje slede

ća slika br. 6-4.  

 

 

 

BANKA 

Krajnji 

zajmoprimci 

Krajnji   

depozitari 

Napla}ena 

kamata 

Pla}ena 

kamata 

Razlika

kamate

Napla ena od

zajmoprimaoca

Pla ena
depozitarima



 =



 −





}

}

 

Provizije, naknade i drugi nekamatni prihod 

Eksterno 

reinvestiranje 

Interno 

reinvestiranje 

Operativni izdaci 

Administrativni tro{kovi 

Doprinosi i porezi 

Adekvatan 

prinos 

Zadr`ana  

zarada 

PROFIT 

Novo 

investiranje 

Dividende 

Akcionari 

Neadekvatan 

prinos 

Seljenje 

kapitala u 

druge 

sektore

 

+

 

- 

=

 

 

Slika br. 6-4: Proces ostvarivanja dividende i reinvestiranje 

  

Posebna pažnja banke kao institucije treba da bude usmerena na visinu kamata koje 
pla

ća depozitarima i na visinu kamata koje naplaćuje od korisnika zajmova. Razlika 

150

 

 

BANKE I RIZICI

 

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

izme

đu ove deve vrste kamata (“interest spread”) predstavlja glavni izvor neto prihoda 

banke i njenog profita. U stvari pravi motiv poslovanja banke jeste da ostvari što ve

ći 

profit kako bi time što više doprinela pove

ćavanju dividendi svojih akcionara, te putem 

reinvestiranja u akcije, odnosno u kapital banke obezbedila pove

ćanje svog 

potencijala.

31

  

 
U savremenoj tržišnoj privredi i deregulisanom bankarskom tržištu banka nastoji 
izbalansirati svoje konkurentske sposobnosti i mogu

ćnosti, kako prema depozitarima 

tako i prema zajmoprimcima. Kamata pla

ćena depozitarima mora biti dovoljno visoka 

da zainteresuje štediše, dok kamata i provizije koje snose zajmoprimci moraju biti 
dovoljno niske da generišu potrebne prihode na finansijska sredstva. Takvu uskla

đenost 

ovih tokova može obezbediti banka koja ima dobro planiranu marketing strategiju svojih 
proizvoda i usluga, kako onih usmerenih ka depozitarima tako i onih usmerenih ka 
zajmotražiocima. Krajnji rezultat treba da se pojavi kao razlika izme

đu tzv. aktivnih i 

pasivnih kamata (“interest spread”). Ova razlika mora biti dovoljna da pokrije 
operativne izdatke, administrativne troškove, doprinose i poreze, te kona

čno neto dobit i 

adekvatnu dividendu za akcionare. Ukoliko akcionari nisu zadovoljni dobijenom 
dividendom, oni 

će dobijena sredstva jednostavno uložiti u kupovinu akcija druge banke 

ili ih 

čak usmeriti u drugi sektor privrede.

32

  

 

6.3.2. Faktori profitabilnosti poslovne banke  

Upravljanje profitabilno

šću banke podrazumeva poznavanje bilansne strukture banke 

kako u njenom stati

čkom, tako još više u njenom dinamičkom smislu. Na profitabilnost 

banke uti

ču brojni faktori, kako na strani aktive tako i na strani pasive. Statički 

posmatrano, profitabilnost banke može biti iskazana na osnovu stvarnog ili planiranog 
stanja na odre

đeni dan. Dinamički aspekt profitabilnosti polazi od činjenice da se 

profitabilnost menja svakog momenta pod dejstvom mnoštva 

činilaca tokom svake 

poslovne promene, koji imaju uticaja na prihode i rashode banke.  
 
Nave

šćemo nekoliko bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banke:

33

  

 
(1)

 

menadžment tim,  

(2)

 

ekonomski uslovi,  

(3)

 

veli

čina banke,  

(4)

 

kamatne stope,  

(5)

 

konkurentski uslovi,  

31

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
27. 

32

 Ibidem, str. 29. 

33

 Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition, Prentice-

Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 201-202.  
 

BANKE I RIZICI 

 

151 

                                                           

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

poslovnoj sredini koje mogu biti koriš

ćene u strategijskom procesu planiranja i 

obezbe

đuje osnovu za razvoj profitnih ciljeva za različite profitne centre u okviru banke.  

 

Kratkoro~na ekonomska prognoza

Procena anga`ovanih

sredstava

Procena izvora

sredstava

Upravljanje aktivom

Upravljanje pasivom

A. Preliminarni planovi profita
B. Scenariji godi{njeg plana profita

Izve{taj menad`ment timu i grupi

za strategijski plan

Zvani~ni plan i godi{nji bud`et

PROFITNI CENTRI

Informativna baza i

kju~ni izve{taji

Prva

faza

Druga

faza

Tre}a

faza

^ etvrta

faza

Zvani~ni pisani izve{taji
Kanali diskusije

Mese~ni izve{taji o

profitu

Odgovornost za

izve{taje

 

 

Slika br. 6-5: Proces ciklusa planiranja profita

 

 

 

Druga faza 

se odnosi na izveštavanje profitnih centara o autputima iz procesa koji 

sadrže razne potencijalne scenarije budu

ćih performansi. Neki od inputa u pojedine 

scenarije, koji mogu varirati, uklju

čuju: cenu novca, stopu povrata sredstava, 

ekonomsku stopu rasta i stopu inflacije.  
 

Tre

ća faza

  uklju

čuje sagledavanje performansi tokom sledeće godine i kompatibilnost 

operativnih planova sa opštim strategijskim planom i poslovnom strategijom banke. 
Slede

ća pitanja koja zaslužuju pažnju u ovoj fazi su: projekcije troškova, visina i 

struktura internog budžeta, struktura obaveza, adekvatnost kapitala itd.  

BANKE I RIZICI 

 

153 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

Četvrta faza

 predstavlja prihvatanje zvani

čnih planova i pripreme za njihovo konkretno 

izvršavanje.  
 
Navedeni plan profita predstavlja operativni plan akcija, koji obezbe

đuje okvir za 

donošenje poslovnih odluka. 
 

6.3.3. Metode merenja i rizik profitabilnosti banke  

Profitabilnost poslovanja banke možemo meriti na više na

čina i na više nivoa. Ovde se 

opredeljujemo za merenje profitabilnosti poslovanja banke na tri nivoa: (1) 
profitabilnost na nivou  jednog proizvoda ili usluge (tj. pojedinog ra

čuna odnosno 

partije) banke, (2) profitabilnost na nivou pojedina

čnog korisnika (komitenta i klijenta) 

proizvoda i usluga banke i (3) profitabilnost poslovanja banke kao celine.  
 
(1) 

Profitabilnost pojedinog proizvoda

  ili usluge odnosno pojedina

čnog računa ili 

partije može se sagledati prema šemi pregleda br. 6-2.

35

  

 
Pregled br. 6-2

: Pra

ćenje profitabilnosti proizvoda/usluge banke 

 

Naziv ra

čuna 

 

Broj ra

čuna 

 

Za analizu perioda od 

 

199  

 
ANALIZA ZARADE  
  Prose

čni saldo 

Din _________________ 

    Minus: prose

čna neprikupljena sredstva  

Din _________________ 

  Prose

čna prikupljena sredstva 

Din _________________ 

    Minus: obavezna rezerva _____ % 

Din _________________ 

  Prose

čni neto saldo za plasman 

Din _________________ 

    Zarada putem kredita      _____ % 

Din _________________ 

 
ANALIZA IZDATAKA 
  Održavanje ra

čuna                          Din ______   Din _________________ 

  - poslata zaduženja 

Din ______   Din _________________ 

  - obavest o depozitu 

Din ______   Din _________________ 

  - primljeni 

čekovi 

Din ______   Din _________________ 

  - poslati 

čekovi 

Din ______   Din _________________ 

  - vra

ćene stavke 

Din ______   Din _________________ 

  - telegrafski transferi 

Din ______   Din _________________ 

35

  Duane B. Graddy and Austinb H. Spencer: Managing Commercial Banks - 

Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 
1990. godine, str. 378-380.  
 

154

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

  Neto saldo za ulaganje 

  Din ________ 

  Ukupan saldo za ulaganje 

 Din ________ 

  Alocirani kapital 

Din _________ 

  Ostatak sredstava 

Din _________ 

  Neto kori

šćena sredstva 

 Din ________ 

 
PRIHODI I TROŠKOVI 

  P r i h o d i 

  Bruto prihod od kredita 

  Din ________ 

  Zaduženja za usluge  

Din _________ 

  Provizija po kreditu  

Din _________ 

  Obrada kredita  

Din _________ 

  Druge provizije  

Din _________ 

  Ukupno napla

ćene provizije 

  Din ________ 

  Ukupan prihod 

 Din ________ 

  T r o š k o v i 

  Troškovi analize ra

čuna 

Din _________ 

  Kamata na depozite  

Din _________ 

  Troškovi održavanja kredita  

Din _________ 

  Troškovi provizija kredita  

Din _________ 

  Obrada kredita 

Din _________ 

  Drugi troškovi usluga  

Din _________ 

  Ukupni troškovi usluga 

  Din ________ 

  Alocirani kapital ____%  

Din _________ 

  Ostatak sredstava ____%  

Din _________ 

  Ukupno troškovi bankarskih sredstava 

  Din ________ 

  Ukupni troškovi 

 Din ________ 

  Neto prihod pre poreza 

 Din ________ 

 
 
MERE PROFITABILNOSTI 
  Prinos na alocirani kapital ____ % 

______% 

  Prinos na neto koriš

ćena sredstva 

______% 

  Prinos na ukupno pozajmljena sredstva 

______% 

 
 

Potpis odgovornog lica 

 

_______________________ 

 

 

156

 

 

BANKE I RIZICI

 

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

(3) Tre

ći način merenja profitabilnosti jeste na nivou cele banke kao institucije. U tom 

smislu, menadžment tim svake banke, u uslovima date sredine i regulatornih prinuda, 
preduzima mere radi:

36

  

 
(1)

 

maskimiziranja prihoda uklju

čujući kamate i provizije, 

(2)

 

minimiziranja troškova uklju

čujući kamate i opšte troškove, i 

(3)

 

izbegavanja poreza (tzv. zaštitni prihod, tj. prihod na koji se ne pla

ća porez, 

odnosno koji je oslobo

đen plaćanja poreza). 

 
Ako se postignu i ostvare ove tri mere, menadžmet tim 

će biti uspešan u maksimiziranju 

profita banke. Merenje profitabilnosti ukupnog poslovanja banke podrazumeva primenu 
odre

đenih modela izračunavanja i iskazivanja profitabilnosti, od kojih su najvažnije i 

prihva

ćene kao opšti standard sledeće mere:  

 

•

 

Prinos na ukupno angažovana sredstva odnosno ROA (“return on assets”). Definiše 
se kao neto prihod podeljen ukupnim ili prose

čnim sredstvima. Merenje 

profitabilnosti je po nov

čanoj jedinici sredstava i smatra se jednim od najboljih 

ra

čunovodstvenih merenja opštih performansi svake firme pa i banke (ROE = ROA 

x EM, ROA = ROE : EM).  

•

 

Multiplikator akcijskog kapitala EM (“equity multiplier”). To je racio ukupnih 
sredstva prema ukupnom akcijskom kapitalu (EM = ROE : ROA, ROE : (PM X 
AU)).  

 

•

 

Iskori

šćenost sredstava AU (“asset utilization”). To je ukupni prihod podeljen 

ukupnim ili prose

čnim sredstvima. Izražava merenje prihoda po novčanoj jedinici 

sredstava.  

 

•

 

Prinos  na akcijski kapital ROE (“return on equity”). Definiše se kao neto prihod 
podeljen ukupnim ili prose

čnim akcijskim kapitalom. Izražava merenje 

profitabilnosti sa aspekta akcionara. Može biti dekomponovan u merenje 
performansi i leveridž faktora (ROE = ROA x EM). 

 

6.3.4. Upravljanje kompetitivnom profitabilno

šću banke  

Primarni cilj banke kao finansijskog posrednika je ostvarivanje kompetitivne stope 
prinosa na kapital. Banka mora da teži ka nivou profita, koji 

će zadovoljiti njene 

poverioce i akcionare visinom prinosa na njihova sredstva tako da banka ima dovoljno 
duga i kapitala za efikasno poslovanje. Kako banka može posti

ći i održati konkurentsku 

profitabilnost? Bankari znaju da nije lako odgovoriti na ovo pitanje. Zaista, sa 
deregulacijom i rapidnim promenama u tehnologiji, sve je teže na

ći odgovor na ovo 

36

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Managrment in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 271-272.  
 

BANKE I RIZICI 

 

157 

                                                           

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

kori

šćenje dugoročnog i kratkoročnog planiranja. Treba pri tome imati u vidu da će 

korist od produktivnosti zahtevati otvorenost ka promenama, agresivnije kori

šćenje 

automatizacije, kontinuitet istraživanja tržišta, performansama orijentisan 
menadžment tim, brigu o karijeri i poboljšanje programa obuke. 

  
(2)

 

Efikasnost upravljanja porezima.

  Kontrola nad izdacima za poreze i efektivan 

menadžment nad zaradama koje podležu i koje ne podležu porezima obi

čno su 

superiorni u okviru visokoprofitnih banaka. Smatra se da 

će ovaj faktor biti još 

važniji u budu

ćem poslovanju banaka u cilju ostvarivanja visokih performansi. 

  
(3)

 

Efektivno upravljanje rastom i razvojem.

  Visokoprofitne banke obi

čno brže rastu 

od banaka sa prose

čno ostvarenim zaradama, pošto one pažljivo upravljaju svojim 

rastom i 

čvrsto drže pod kontrolom potencijalni rast operativnih troškova. Smatra 

se, a to su studije istraživanja i pokazale, da se sa pove

ćanjem učešća banke na 

tržištu pove

ćava i njena profitabilnost. 

  
(4)

 

Upravljanje izloženo

šću riziku kamatne stope.

  Visokoprofitne banke efektivno 

koriste hedžing tehnike upravljanjem rizikom kamatne stope, kao što su GAP 
analiza, DURATION analiza, finansijski fju

čersi i opcije. Ako se ove tehnike 

koriste stru

čno, one mogu znatno doprineti profitabilnosti banke na dva načina: 

suprotstavljanjem šteti operativne margine od rasta kamatnih troškova na depozite i 
kompenziranjem  gubitaka na hartijama od vrednosti i kreditima prema negativnim 
promenama kamatnih stopa na tržištu .  

 
Neto kamatna margina velikih banaka je 

često ključni faktor u determinisanju godišnje 

profitabilnosti i ona je osetljivija na promene kamatnih stopa od neto kamatne margina 
malih banaka. Margina izme

đu kamatnih stopa na aktivu i kamatnih stopa na pasivu je 

daleko važnija nego sam pravac promena kamatnih stopa u odre

đivanju onog šta se 

dešava sa profitom banke.  
 
O

čigledno je da superiorne performanse u bankama danas zavise od brojnih krucijalnih 

dugoro

čnih i kratkoročnih odluka, kojima se oblikuju nivoi autputa, izloženosti riziku i 

efikasnosti kojom svaka banka reaguje na promene potreba korisnika svojih proizvoda i 
usluga.  

 
6.4. SISTEMI RANOG OTKRIVANJA RIZUKA U BANKAMA  

 

6.4.1. Praksa Federalnih agencija u SAD   

Savremeni uslovi poslovanja banaka sve više traže od banke kao privrednog subjekta da 
ulazi u poslove koji joj mogu doneti ve

ći profit. Međutim, takvi poslovi obično sa 

sobom nose i ve

ći preduzetnički rizik. Dakle, veličina zarade banke je u funkciji sa 

veli

činom rizika. U sve većoj konkurentskoj borbi u uslovima deregulacije i 

globalizacije finansijskih i bankarskih tržišta, banke sve teže ostvaruju potrebni profit. 
Razlika izme

đu aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (“interest spread”) postaje sve manja, 

BANKE I RIZICI 

 

159 

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

pa su banke suo

čene sa situacijom da, sada mnogo više nego ranije, moraju ulaziti u 

rizi

čne poslove izlažući se tako opasnosti poslovanja sa gubicima, nelikvidnosti, 

insolventnosti itd.  
 
Banke zbog svog zan

čaja i funkcije koje imaju za privredu moraju delovati u okviru 

jedinstvenog sistema zemlje pošto njihova poreme

ćena funkcija može imati nesagledive 

posledice po 

čitavu nacionalnu -  društvenu ekonomiju. Zato se kvalitetu poslovanja 

banaka mora posve

ćivati određena pažnja. Dugo vremena je to bilo samo kroz tzv. 

naknadnu kontrolnu funkciju, funkciju nadzora i super -  vizorstva. Me

đutim, sredinom 

sedamdesetih godina pet finansijskih kontrolnih agencija

39

 u SAD

 

preduzelo je odre

đena 

istraživanja za sa

činjavanje sistema za rano upozoravanje i otkrivanje slabosti u 

poslovanju banaka. Ta istraživanja su rezultirala u komponovanju odre

đenih sistema 

nadzora za rano otkrivanje kriti

čnih tačaka u poslovanju banaka.  

 
Funkcija primene navedenih sistema je da “pokriju” periode izme

đu redovnih 

periodi

čnih kontrola banaka i obezbede procenu uslova poslovanja depozitnih 

finansijskih institucija. Osim toga, ovi sistemi omogu

ćuju efikasniju alokaciju 

kontrolisanih sredstava banke, omogu

ćujući tako da se smanji trošak eventualnog stečaja 

ili možda i spasu institucije -- banke, koje bi mogle eventualno oti

ći pod stečaj.  

 
Sistem nadzora federalnih agencija sastoji se od tri komponente: (1) kompjutersko 
pra

ćenje, da bi se identifikovale finansijske organizacije koje su ‘pale’ (nisu prošle) na 

odre

đenim racio testovima; (2) analitički izveštaji (o performansama), koji dozvoljavaju 

jednom analiti

čaru ili kontroloru da izvrši detaljnu finansijsku analizu finansijske 

organizacije i (3) korektivne akcije i pra

ćenje problema identifikovanih kroz proces 

kompjuterskog pra

ćenja (‘computer screening’). Tehnika kompjuterskog praćenja sastoji 

se od jednog ili više zahvata i to:  
 

•

 

pra

ćenje individualnih racija identifikujući institucije koje su ‘pale na dno’ iste 

grupe;  

•

 

pra

ćenje individualnih racija i njihovo kompariranje sa kritičnim vrednostima;  

•

 

kombinovanje racija u komponovani bodovni sistem i rangiranje institucija od 
najbolje do najgore na osnovu bodova;  

•

 

neke kombinacije od navedenih.

40

  

 

39

  To su: FRS (Federal Reserve System), FDIC (Federal Deposit Insurance Company), 

FHLBB (Federal Home Loan Bank Board), NCUA (National Credit Union 
Administration) and OCC (Office of the Comptroller of the Currency). Ovo su samo 

neke od većeg broja kontrolnih agencija banaka u SAD.  
 

40

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
622. 

160

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Prva tri elementa BOPEC rejtinga (podružnice banke, druge podružnice i mati

čna 

kompanija) reflektuju kontribuciju svake komponente fundamentalnoj finansijskoj 

čvrstini holding kompanije. Rejtinzi konsolidovane zarade i konsolidovane solventnosti 
ili adekvatnosti kapitala prepoznaju važnost regulatorskog mesta ovih faktora i njihovih 
odlu

čujućih uloga u održavanju finansijske snage i podržavanju karakteristika rizika cele 

holding banke. Ovaj rejting sistem vidi se na slici br. 6-6. 
 

 

Bilans holding banke 

(konsolidovani) 

Ban~ine 

podru` nice 

Druge neban~ine 

podru` nice 

Mati~na 

kompanija 

Bilans holding banke ili 

portfolio rizik 

Ban~ine 

podru` nice 

Zarada 

(konsolidovana) 

CAMEL 

rejting sistem 

Kapital 

(konsolidovani) 

 

 

Slika br. 6-6: FED-ov rejting sistem bankarske holding kompanije 

 
Celoviti rejting sistem holding banke je sumarno izražen kao (B,O,P,E,C) : (F,M) gde je 
F finansijski i M upravlja

čki komponovani rejting. Finansijski komponovani rejting je 

odre

đen od ispitivača  –  revizora: težinski prosek elemenata BOPEC-a, dok je 

upravlja

čki komponovani rejting svestrana procena ukupnog menadžmenta holding 

banke (ban

činih podružnica, ostalih podružnica i matične kompanije), što prikazuje 

napred navedena slika br. 6-6. 

 

Svrha FED-ovog rejting sistem je da iskaže rejtinge bankarske holding kompanije. 
Rejtinzi se iskazuju za svih pet elemenata u relaciji 1 do 5: 
 

•

 

najbolji mogu

ći rejting:  BOPEC = (1,1,1,1,1) 

     FM = (1,S), i 

•

 

najlošiji mogu

ći rejting:  BOPEC = (5,5,5,5,5) 

     FM = (5,U). 

162

 

 

BANKE I RIZICI

 

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

 
6.4.3. Jedinstveni integralni rejting sistem CAMEL 

Jedinstveni integrisani bankarski rejting sistem (skra

ćeno zove CAMEL)

43

 koristi se za 

ispitivanje i procenu uslova i stanja jedne finansijske institucije. Odre

đivanje finansijske 

pozicije banke se bazira na 

dva rejting elementa:

 

prvi,

 po kome ispitiva

č mora proceniti 

pet individualnih aspekata poslovanja banke; i 

drugi,

  po kome se celovit sud o 

finansijskoj snazi institucije izražava preko jednog komponovanog rejtinga.  
 
Prema tome, komponovani rejting koji iskazuje CAMEL jedinstveni sistem, nije jedan 
prosti aritimeti

čki prosek ovih pet pojedinačnih komponenti, već  jedna nezavisno 

odre

đena mera opštih performansi finansijske institucije.

44

  Dakle, svaka pojedina

čna 

dimenzija performanse banke, kao i komponovana, se rangira na skali od 1 (jedan) do 5 
(pet). Slika br. 6-7. ilustruje Jedinstveni CAMEL rejting sistem. 
 
Ako se poslužimo primerom na slici br. 6-7, vidimo da rejting 1 pokazuje finansijsku 
snagu, dok je slabost banke izražena rejtingom 5 i ukazuje da banka treba urgentnu 

korektivnu  akciju.  Što  se  tiče  procene  adekvatnosti  kapitala  odnosno  solventnosti, 

ispitivači pokušavaju da odrede bančinu sposobnost da održi svoje tekuće i projektovane 
nivoe rizika sredstava. ‘Peer group’ komparacije racija kapitala su veoma važne u ovom 

procesu  procene.  Kvalitet  sredstava  se  prosuđuje  proverom  kredita.  Ispitivači  vrše 
pregled svih kredita sa predeterminiranom obustavom odnosno otkazivanjem kredita 
(‘dollar cut-off point’). Krediti koji pokazuju neke slabosti ili preterani rizik, klasifikuju 
se kao nestandardni, sumnjivi ili kao gubitak. Relativni iznosi klasifikovanih kredita i 

investicija čine bazu za određivanje rejtinga kvaliteta sredstava.  
 
 

43

  Izraz CAMEL je kratica i predstavlja kom

binaciju prvih slova od sledećih pet reči: 

kapital (“capital”), sredstva -  aktiva (“asset”) upravljanje (“management”), zarada 
(“earnings”) i likvidnost (“liquidity”). CAMEL rejting sistem su prihvatile tri agencije 
za kontrolu banaka 21.novembra 1979. godine. Rejtig sistem koriste sve tri kontrolne 

agencije  (FRS,  FDIC  i  OCC).  Međutim,  pomenute  agencije  se  nisu  složile  oko 

jedinstvenog rejting sistema, koji bi se koristio za utvrđivanje rejtinga holding banaka, 
niti su se složile sa jedinstvenim rejting sistemom, koji bi se koristio u procesu nadzora. 
U 1987. godini FDIC (Federal Deposit Insurance Company) je završio skladniji CAEL 

monitoring  sistem.  Inače,  CAEL  je  bankarski  rejting  sistem  baziran  na  četiri 
komponente: kapitalu (“capital”), kvalitet sredstava  -  aktive (“asset quality”), 
performanse zarade (“earning performance”) i likvidnost (“liquidity”). Vidi: Duane B. 
Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional and 
Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 623. 

44

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
624. 
 

BANKE I RIZICI 

 

163 

                                                           

background image

Up

ravljanje ključnim korporativnim rizicima banke

 

dovoljnost nivoa zarade banke.

45

 Adekvatnost zarade se proverava preko uslova i visine 

prinosa deoni

čara, toka gotovine u relacijama normalnih potreba zajmoprimca, te 

kontribucija baznom kapitalu banke (‘equity capital’). Likvidnost se rangira na bazi 
sposobnosti banke da podmiruje tražnju klijenata za depozitima i kreditima bez 
preteranog napora. Odre

đivanje adekvatnosti bančine likvidne pozicije se bazira na 

strukturi dospe

ća investiranih sredstava, stepena ‘isparljivosti’ depozita, izvršenja 

kredita, nedepozitnih davanja kredita i senzitiviteta kamatne stope.  
 
Posle analiziranja ovih pet individualnih rejting komponenti, ispitiva

č  dolazi do 

sveukupne procene o poslovanju banke i na toj osnovi do jedinstvenog komponovanog 
rejtinga banke. Na tako iskazanoj rejting listi, banke sa niskim rejtingom se pobliže 
posmatraju sa ciljem da se utvrdi koje mere korektivne akcije treba preduzeti. Banke 
koje imaju iskazan relativno ve

ći ili visok komponovani rejting obavezuju kontrolne 

institucije na relativno manji nadzor, ali ne i na preduzimanje mera korektivne akcije. 

 
6.4.4. Ostali modeli ranog upozorenja lošeg poslovanja  

Rano upozorenje za otkrivanje elemenata lošeg poslovanja banaka i drugih finansijskih 
institucija sve više zaokuplja stru

čne ljude u kontrolnim institucijama kako bi što ranije 

mogli preduzeti mere upozorenja i odre

đene korektivne akcije u tim institucijama. Tako 

su ekonomisti FRB (Federal Reserve Bank u New York-u) razvili jedan model ranog 
upozorenja teško

ća u banci, koji predviđa mogućnost da jedna banka primenom tog 

modela može dobiti nizak rejting. Takav nizak rejting ukazuje da se može o

čekivati da 

će u banci u dogledno vreme nastati i veće teškoće.  
Funkcija ‘proricanja’ niskog rejtinga banke ima kompoziciju prikazanu slede

ćom 

jedna

činom:

46

  

 

  

gde je: 
Prob = verovatno

ća, da će jedna banka dobiti jedan nizak rejting, 

45

 

“Peer group” ozančava klasifikaciju komercijalnih banaka po veličini aktive i drugim 

karakteristikama. The Uniform Bank Performance Reporting System klasifikuje banke u 

20 različitih grupa. U okviru svake grupe, banke se kompariraju sa drugim bankama po 

uporedivim veličinama sa respektovanjem profitabilnosti i drugih podataka. Peer group 
analiza se koristi od strane banaka da utvrde svoje finansijske performanse u odnosu na 

konkurentske banke na njihovom tržištu. Peer grupe se određuju prema veličini banke, 
lokaciji, poslovnom miksu, i mogu imati pet ili šest banaka kada su  u pitanju banke - 

veliki  novčani  centri  (“money  center  banks”)  ili  stotine  kada  su  u  pitanju  komunalne 
odnosno opštinske banke. Vidi: Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s 
Business Guide, New York, 1990. godine, str. 457. 
 

46

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
615. 

Prob = f (LS, EQ, OR, CO, CI) 

BANKE I RIZICI 

 

165 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

LS = krediti i zakupi (‘leases’) / ukupni izvori sredstava, 
EQ = akcijski kapital banke (‘equity capital’) / ustanovljeni rizik sredstava, 
OR = operativni - poslovni rashodi / operativni - poslovni prihodi, 
CO = ukupni nastali troškovi / (neto prihod + rezerve za kreditne gubitke), 
CI = komercijalni i industrijski krediti / ukupni krediti. 
 
Pored verovatno

će niskog rejtinga banke, u američkoj bankarskoj praksi koriste se kao 

oru

đe prognoze i indeks rizika banke i označava se sa ‘I’.

47 

Prognozirani indeks rizika 

banke ‘I’ je konstruisan u obliku jedna

čine sa šest nepoznatih ‘x’ vrednosti uz primenu 

odgovaraju

ćih unapred utvrđenih koeficijenata za svaku ‘x’ veličinu i izražen je 

slede

ćom funkcijom: 

 

I = 0,818 - 0,151X

1

 + 0,211X

2

 - 0,265X

3

 + 0,177X

4

 + 0,151X

5

 - 0,347X

6

 

 
gde je:  
 
X

1

 = procenat primarnog kapitala prema ukupnim sredstvima; 

X

2

 = procenat kredita sa rokom dospe

ća više od 90 dana prema ukupnim sredstvima; 

X

3

 = procenat od ‘

nonaccruing’

 kredita prema ukupnim sredstvima; 

X

4

 = procenat od ponovo ugovorenih kredita prema ukupnim sredstvima; 

X

5

 = procenat od neto kredita ‘

charge-off’

” godišnje prema ukupnim sredstvima; 

X

6

 = procenat od neto prihoda godišnje prema ukupnim sredstvima. 

Indeks rizika je razvijen od strane FDIC (Federal Deposit Insurance Company) i 
sastavlja se na osnovu tri izveštaja poslovne banke: izveštaja o podacima po pozivu 
(‘Call Data Report’), izveštaja o uslovima (‘Report of Condition’) i izveštaja o prihodu i 
dividendama (‘Report of Income and Dividends’). Kao što se vidi, indeks rizika banke 
ima  šest varijabli i tri bitne dimenzionalne funkcije usmerene na: solventnost - 
adekvatnost kapitala (X1), kvalitet kredita (X2 do X5) i povrat sredstava profitabilnost 
(X6, tj. ROA Return of Assets). Kao što se vidi, u kompoziciji ovog indeksa se 
naglašava kvalitet kredita pošto je naj

češći problem banaka koje idu u stečaj 

nekvalitetan kreditni portfolio.  
 
Od ovako utvr

đenog indeksa rizika banke zavisi i premija koju banka plaća na 

osiguranje depozita. Sa indeksom rizika banke kombinuju se i rezultati CAMEL rejting 
sistema. Ako je indeks rizika banke pozitivan i CAMEL rejting 3, 4 i 5, zna

či da je 

banka u zoni rizika iznad normale i treba da pla

ća dvostruko veću premiju osiguranja 

depozita odnosno 1/6 mese

čno (od ukupno 1 posto godišnje). Ako je indeks rizika 

banke negativan, a CAMEL rejting 1 i 2, zna

či da je banka u zoni normalnog rizika i 

47

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial 

Service Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 622.  
 

166

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 

168

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Glava  7. 

 
 
 

UPRAVLJANJE KVALITETOM 

POSLOVANJA BANKE 

 

 

BANKE I RIZICI 

 

169 

background image

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

usluge 

čini sve različito svetu. U mnogim slučajevima, prijateljska naklonost i prava 

iskrenost premašuju sporost ili nedostatak znanja.  

 
Prema tome, kvalitet usluge nije pridržavanje detaljnog opisa, kao  što se on ponekad 
definiše, ve

ć više opis korisničkih zahteva. Postoji velika razlika između prethodnog i 

potonjeg shvatanja kvaliteta. Servisne institucije, koje loše rade stvari za svoje korisnike 
-  nezavisno kako umešno to za njih rade -  ne isporu

čuju kvalitetne usluge. Kvalitet 

usluge je dvojnost realnosti i percepcije -  jedna hemija onoga, što se stvarno dešava u 
neo

čekivanom uslužnom susretu i onoga kako korisnik oseća šta se dešava baziranom na 

o

čekivanjima pre usluge.  

 
Izraz 

o

čekivanja

  može da predstavlja i re

č lukavstva. Ona može da znači šta korisnici 

misle 

da 

će se desiti u situaciji pružanja usluga ili može da znači  šta korisnici 

žele

  u 

situaciji pružanja usluga. Izraz 

žele

 više odgovara ovom kontekstu. To su želje korisnika 

usluga, koje oblikuju njihovu percepciju kvaliteta usluga jedne institucije. 

Banke kao 

finansijske institucije, postižu jaku reputaciju kvaliteta usluga, kada konstantno 
zadovoljavaju - ili prevazilaze - želje korisnika usluga. 

 

7.1.2. Klju

čne komponente kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga 

Za porast visokokvalitetnih usluga širom industrije finansijskih usluga zaslužne su 
obilne ponude konkurenata, rastu

ća sofistifikacija, tražnja korisnika i povećane opšte 

sposobnosti ponu

đača finansijskih usluga. Ponuđači se skoro uvek evaluiraju na bazi 

kvaliteta usluga i po konkurentnosti cena. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga 
naj

češće je najvažniji sastavni deo koji omogućava konkurentu da se prepozna i isporuči 

super vrednost ciljnom korisniku.  
 
Kvalitet usluge obi

čno obuhvata način na koji je usluga izvršena, ali i rezultat za 

korisnika. Istraživanja sugerišu da glavne determinante kvaliteta usluga uklju

čuju 

slede

ćih deset faktora:

4

  

 

1.

 

Pouzdanost 

– uklju

čuje konzistentnost performansi i zavisnost. To znači da banka 

izvršavava prave usluge u pravo vreme. To tako

đe znači da banka poštuje svoja 

obe

ćanja. Praktično to znači: tačnost u fakturisanju, korektnom držanju evidencija i 

izvršavanju usluga u planirano vreme. 

2.

 

Odgovornost – 

odnosi se na voljnost ili znanje zaposlenih da obezbede uslugu. To 

uklju

čuje ekspresne usluge: odmah slanje slipa poštom, brzo vraćanje poziva 

korisniku i obezbe

đenje promptnih usluga.

 

3.

 

Kompetentnost 

– zna

či posedovanje zahtevanih sposobnosti i znanja za izvršavanje 

usluga. To uklju

čuje: znanje i sposobnosti kontaktnog osoblja, znanje i sposobnosti 

osoblja operativne podrške i istraživanje sposobnosti organizacije.

 

4

 

David B. Zenoff: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi: Marketing Financial Services, 

Edited by: David B. Zenoff, Ballinger Publishing Company, Cambridge, Massachusets, 1989, str. XVII-XLII. 

 

BANKE I RIZICI 

 

171 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

4.

 

Pristup 

– uklju

čuje pristupačnost i lakoću kontakta. To znači: usluzi je lak pristup 

telefonom (linije nisu zauzete i ne pla

ća se čekanje), vreme čekanja na primanje 

usluge nije veliko, povoljnost radnog vremena i povoljnost lokacije opreme za 
uslugu.

 

5.

 

U

čtivost 

– uklju

čuje uljudnost, respekt, pažnju i razumevanje kontaktnog osoblja 

(uklju

čujući vratare, telefoniste itd.). To uključuje: pažnju prema imovini korisnika 

(na primer: ne i

ći blatnjavim cipelama na tepih), čist i uredan nastup kontaktnog 

osoblja sa publikom..

 

6.

 

Komunikativnost 

– to zna

či držanje korisnika informisanim jezikom koji on može 

da razume i slušanje onog šta oni govore. To može zna

čiti, da će banka prilagoditi 

svoj jezik za razli

čite korisnike - povećavajući nivo sofistifikacije prema dobro 

edukovanim korisnicima i kontaktirati jednostavno i jasno sa novajlijama. To 
uklju

čuje: objašnjenje same usluge, objašnjavanja o tome koliko bi usluga koštala, 

objašnjenja odnosa izme

đu usluge i cene i uveravanja korisnika da će problem biti 

držan pod kontrolom. 

 

7.

 

Kredibilitet 

– pouzdanost, poverenje, iskrenost. To uklju

čuje: od srca najbolji 

interes za korisnika. Doprinos kredibilitetu su: ime banke, reputacija banke, li

čne 

karakteristike kontaktnog osoblja i nivo ‘naporne’ prodaje uklju

čene u interakcije sa 

korisnicima.

 

8.

 

Sigurnost 

– poslovanje bez opasnosti, rizika i sumnje. To uklju

čuje: fizičku 

sigurnost (na primer: sa bankomatima), finansijsku sigurnost (držanje hartija od 
vrednosti) i poverljivost (privatnost posla sa bankom).

 

9.

 

Razumevanje–poznavanje korisnika 

– uklju

čuje činjenje napora da bi se razumele 

potrebe korisnika. To uklju

čuje: proučavanje specifičnih zahteva korisnika, 

posve

ćivanje individualne pažnje korisniku i prepoznavanje pravog korisnika.

 

10.

 

Opipljivost 

– fizi

čku očiglednost usluga: fizičku sposobnost, spoljašnji izgled 

osoblja, sredstva i opremu koji se koriste za obezbe

đivanje usluga, fizičke 

reprezentante usluge kao što su plasti

čne kreditne kartice ili izvod banke, te druge 

korisnike u kori

šćenju uslužnih sposobnosti. 

 
Isporuka visokokvalitetnih proizvoda i usluga zahteva jasnu i jaku obavezu top 
menadžmenta banke i pažljivo formulisan program implementacije. Noviji standardi 
obi

čno  zahtevaju jasno definisane standarde usluga, obuku zaposlenih uključenih u 

proces isporuke, dizajniranje procedura za obezbe

đivanje usluga korisnicima, efektivnu 

komunikaciju o obavezi da zaposleni uslugom  ispune o

čekivanja od korisnika i iscrpni 

monitoring top menadžmentu o kvalitetu koji je zaista isporu

čen korisnicima. 

 
Istraživanja su pokazala da i zaposleni i korisnici servisnih organizacija imaju pozitivna 
iskustva kada organizacija posluje na bazi uslužno-korisni

čke orijentacije. Ova 

orijentacija treba da rezultira u superiornoj uslužnoj praksi i procedurama koje su 
podržavane od korisnika i odgovaraju pogledu zaposlenih za odgovaraju

ći stil 

poslovanja sa korisnicima.  
 
 

172

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

devetorici ili desetorici drugih korisnika, pa 

čak i većem broju, ako je problem kojim je 

nezadovoljan ozbiljniji. Me

đutim, ako je korisnik usluge zadovoljan, on će to preneti 

samo petorici drugih korisnika. Pr tome treba imati u vidu da 31% korisnika ne 
registruje svoje primedbe, a od njih 

će samo 9% obaviti dodatne poslove sa bankom. 

 
Realationship banking

7

  podrazumeva dugoro

čnu vezu sa postojećim komitentima i 

klijentima, a privla

čenje novih je samo prva faza. Polazno stanovište je zadovoljiti 

njihove ukupne finansijske potrebe, što zna

či, da je za banku profitabilnije prodati pet 

razli

čitih usluga jednom klijentu, nego jednu uslugu petorici klijenata. Smatra se da je 

multiuslužni klijent manje spreman i sposoban da potpuno napusti banku i lakše 

će uzeti 

šestu uslugu nego novi klijent prvu. 
 
Dakle, dimenzije performansi proizvoda i usluga izražene preko kvaliteta, bitne su za 
stvaranje koncepta dugoro

čne veze banke i klijenata, koji obuhvata proces osvajanja, 

održavanja i ja

čanja banke sa komitentima i klijentima.  

 
7.1.4. Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga 

Kvalitetom proizvoda i usluga treba efikasno i efektivno upravljati da bi napori banke 
rezultirali uspehom tj. poboljšanjem kvaliteta. Proces upravljanja kvalitetom proizvoda i 
usluga ima slede

će faze: 

•

 

satisfakciju potreba i ispunjenje zahteva korisnika proizvoda i usluga,  

•

 

neophodnost planiranja svih aktivnosti koje se odnose na kvalitet proizvoda i usluga, 

•

 

potrebu i neophodnost stalnog unapre

đenja kvaliteta proizvoda i usluga, 

•

 

obavezu i potrebu stalne kontrole i provere kvaliteta proizvoda i usluga, i 

•

 

smanjenje troškova kao jedan od napora banke u tom procesu.  

Iako su savremena bankarska tehnika i tehnologija, naro

čito informaciona tehnologija, 

na  vrlo visokom nivou i stalno napreduju, smatra se 

da je bankarstvo posao ljudi i da  

će to još dugo vremena ostati.

8

  

 
Napori koje banka 

čini u pravcu poboljšanja kvaliteta u najvećoj meri se odnose na rad i 

ponašanje zaposlenih u banci. Potrebu za unapre

đenjem kvaliteta proizvoda i usluga u 

banci, kao radno intenzivnoj finansijskoj instituciji, možda je najbolje izrazio Stanly 
Marcus: 

Dolarske nov

čanice koje korisnik usluge dobija od blagajnika u svim bankama 

su iste. Ono što se razlikuje su blagajnici

.

9

  

 

7

 

“Ralatioship banking” podrazumeva  dugoročnu i sveobuhvatnu vezu banke sa 

komitentima i klijentima. 
 

8

 James H. Donnelly, Leonard L. Berry and Thomas W. Thompson: Marketing Financial 

Services – A Strategic Vision,  Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985, str. 251. 

9

  Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service  Quvality –  A 

Profit  Strategy for Financial Institutions,  Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, 
str. 3. 
 

174

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

 
Unapre

đenje kvaliteta proizvoda i usluga zahteva sistemski pristup. Jedan od sistemskih 

pristupa ovom poslu poznat je pod imenom 

upravljanje totalnim kvalitetom

  (Total 

Quality Management), koji polazi od slede

ćih principa: (1) proizvod i usluga su naš prvi 

i najvažniji zadatak, (2) kupac odnosno korisnik proizvoda i usluge je vrhovni sudija 
našeg kvaliteta i (3) i u me

đusobnim odnosima treba da se ponašamo kao prema kupcu. 

Upravljanje totalnim kvalitetom u banci prožima celu organizacionu strukturu banke, što 
pokazuje slika br. 7-1.  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

  

Slika br. 7-1: Piramida politike kvaliteta proizvoda i usluga banke 

 
Navedena slika prikazuje tri paralelne hijerarhijske aktivnosti sprovo

đenja politike 

kvaliteta u banci. Središnja linija je postoje

ća menadžment ili upravljačka hijerarhija 

banke, leva strana prikazuje dokumentacionu hijerarhiju politike kvaliteta, a desna 
hijerarhiju politike kontrole kvaliteta proizvoda i usluga banke. Klju

čnu ulogu ima top 

menadžment banke (naveden u funkciji generalnog direktora) kako u pokrivanju procesa 
dokumentacionih aktivnosti tako i u procesu ostvarivanja kontrole kvaliteta proizvoda i 
usluga banke. 

 
7.2. MODEL UPRAVLJANJA KVALITETOM U BANCI  
 
7.2.1. Kvalitet proizvoda i usluga u o

čima korisnika 

Sadašnja situacija na našem tržištu bankarskih proizvoda i usluga je takva, da skoro sve 
banke nude iste vrste usluga, koje se skoro ni po 

čemu ne ralikuju. Dakle, prisutna je 

jednoli

čnost umesto raznovrsnosti u tržišnom nastupu i poslovanju banaka, pa se shodno 

tome uglavnom mogu zanemariti elementi konkurentnosti i u drugim instrumentima 

 

Upravni odbor 

Generalni 

 

Odgovornost za 

 

Dokumentacija 

Odbor za 

 

Poslovnik 

Vođa tima 

Planovi 

Tim za 

 

Procedure 

Operativni 

  

Uputstva 

Zaposleni u 

  

Zapisi 

G

 

Izvr. 

 

Direktori sektora 

Šefovi odeljenja 

Z  A  P  O  S  L  E  

  

 

BANKE I RIZICI 

 

175 

background image

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

kvalitetne

  bankarske usluge 

privla

če

  korisnike, a 

loše i nekvalitetne

  ih odbijaju. Sa 

visoko  kvalitetnim proizvodima i uslugama, banka može ra

čunati na 

pozitivne efekte

 

(pove

ćanje obima poslovanja i profita), a sa lošim na 

negativne efekte

 (smanjenje obima 

poslovanja i profita). 
 

7.2.2. Superiorni kvalitet proizvoda i usluga banke 

Igra

đivanje višeg i superiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke predstavlja ozbiljan i 

dugoro

čan proces. Ključnu ulogu u tom procesu ima top menadžment banke. 

Identifikovanje prepreka za izgradnju kvaliteta proizvoda i usluga banke treba po

četi 

slede

ćim:

11

  

 

(1)

 

stvari bi trebalo raditi na jedan tradicionalan na

čin, 

(2)

 

kontinuirana težnja u pravcu nižih troškova transakcija isporuke proizvoda i 
usluga, i 

(3)

 

koncentracija na isporuku proizvoda i usluga sa stanovišta posla a ne korisnika. 

 
Navedene prepreke predstavljaju osnovnu barijeru po

četka izgradnje višeg i 

susperiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke. To je kulturna barijera koja se naziva 

zid ualuga

. 

 
Problemi koji se pojavljuju na putu ka identifikovanju prepreke podizanju kvaliteta 
proizvoda i usluga banke -  a koji karakterišu kulturni status quo, mogu se svesti na 
slede

će:

12

  

 

•

 

Navika.

 Mi radimo to uvek na ovaj na

čin. 

•

 

Naš 

operativni mentalitet

  je izgra

đivan dcenijama. Mi nećemo da menjamo stvari 

preko no

ći. 

•

 

Naše filijale su oblikovane za 

efikasnost i tok

, ne za posve

ćivanje pažnje 

korisnicima. 

•

 

Pritisak vremena

. Menadžeri naših filijala ose

ćaju da imaju druge prioritete. 

•

 

Ljudi ne razumeju 

šta je kvalitet usluge

  ili  šta je to za njih. Oni ne znaju šta bi 

trebalo promeniti. 

•

 

Nepoverenje

. Ljudi ose

ćaju da je to samo jedan drugi ćef  koji će proći i da oni 

mogu to da sa

čekaju. U stvari jedan bankar se našalio: 

Kažem vam, to je 1988. Boja 

je ruži

časta i tema je kvalitet usluga. 

 

11

  Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service  Quvality –  A 

Profit  Strategy for Financial Institutions,  Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, 
str. 123.  
 

12

 Ib idem, str. 124. 

BANKE I RIZICI 

 

177 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Odnos i veza kvaliteta usluga i profitabilnosti banke je jedan visokokorelativan odnos. 
Zato se smatra da banka ima nekoliko važnih koristi od superiornog kvaliteta svojih 
usluga:

13

  

(1)

 

ja

ča lojalnost korisnika svojih usluga, 

(2)

 

sti

če više šansi za obavljanje poslova koji se ponavljaju i za nove poslove, 

(3)

 

smanjuje 'ranjivost' u domenu cena u oštroj konkurentskoj borbi, 

(4)

 

ja

ča sposobnost dominiranja na tržištu relativno visokim cenama, 

(5)

 

postiže niže marketing troškove, i 

(6)

 

otvara šanse za brži rast tržišnog u

češća. 

 
Banke koje imaju relativno visoko tržišno u

češće i obezbeđuju i pružaju relativno visok 

ili 

čak i superioran kvalitet svojih usluga imaju pretpostavke za jak pozitivan uticaj na 

profitabilnost svoga poslovanja, pošto time nadja

čavaju konkurenciju. Ili jednostavnije 

re

čeno: 

rade bolje

. 

 
Smatra se da su mogu

ća 

tri puta

 za pove

ćanje tržišnog učešća banke:  

(1)

 

obavljanje ve

ćeg obima i više vrsta poslova sa postojećim korisnicima,  

(2)

 

'osvajanje' novih korisnika usluga, i 

(3)

 

zaustavljanje smanjenja broja korisnika (naj

češće odlaskom u druge 

banke). 

 

Poznato je da smanjenje cena ne mora biti efektivan put za ostvarenje profitabilnog rasta 
tržišnog u

češća za banku. Kvalitet usluge koji u pozitivnom smislu prevazilazi njihova 

o

čekivanja banci obezbeđuje rast i profitabilnost. Pri tome je od izuzetne važnosti 

razumevanje i shvatanje njihovih prioritetnih usluga. Da bi se to ostvarilo na 
zadovoljavaju

ćem nivou, neophodno je da banka:

14 

 

 

(1)

 

poboljša starosnu strukturu svog kontaktnog osoblja, 

(2)

 

poboljša njihovu stru

čnu obuku, sposobnosti i veštine,   

(3)

 

izbegava komplikovane i duge poslovne procedure i otkloni uzroke 
stvaranja gužvi, redova i sporosti, 

(4)

 

preventivno spe

či nastajanje grešaka i tako smanji netroškovne posledice i 

troškove otklanjanja grešaka, i 

(5)

 

pokuša smanjiti visoke marketing troškove i izbe

ći niske cene usluga. 

 
Naravno, to nije jednostavan ve

ć  složen i dugotrajan posao. Doći do  toga mora se 

smišljeno i organizovano. Zato i želimo da u nastavku izlaganja ukažemo na 

13

  Robert D. Buzzell and Bradley T. Gale: The PIMS Principles The free Press, New 

York, 1987, str. 107. 
 

14

 

Dr Uroš N. Ćurčić: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga, Novosadski bankar Novosadske 

banke d.d., br. 21-22, Novi Sad, 1993, str. 35. 

 

178

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
        

Slika br. 7-2: Model kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga 

 
Suština navedenog modela kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga je u tome da se na 
jedan organizovan i efikasan na

čin usmere sve aktivnosti banke putem marketara ka 

korisniku proizvoda i usluga banke. U modelu su jasno istaknuta 

o

čekivanja korisnika,

 

prema kojem je usmerena komunikacija menadžment tima banke odnosno na toj osnovi 
shvatanje onog šta korisnik želi i o

čekuje od banke. To proizilazi  kao posledica od 

usmenih komunikacija korisnika sa bankom, sagledavanja sopstvenih personalnih 
potreba i oslonca na iskustvo iz prošlosti. Slede

ći korak u modelu je 

prevo

đenje

  onog 

shva

ćenog od strane menadžment tima u konkretnu uslugu, da bi takva usluga odnosno 

proizvod bio i isporu

čen korisniku. 

 
Pri nastojanju banke da se kvalitet usluge podigne na viši nivo i dostigne vrhunski 
kvalitet, treba imati u vidu da postoje odre

đene prepreke, koje treba savladati da bi 

banka to postigla. To se, pre svega, odnosi na postojanje 

razlika

, 

raskoraka

 ili 

gap

ova 

izme

đu onoga što komitenti i klijenti 

o

čekuju

 od banke i onoga kako je to menadžment 

tim shvatio i definisao i na koncu, onoga što im banka stvarno nudi i 

isporu

čuje 

kao 

proizvod i uslugu

.

  

 

7.2.4. Nesklad izme

đu napora menadžment tima i očekivanja korisnika 

U poslovnim odnosima banke sa komitentima i klijentima razlike ili gapovi se pojavljuju 
- kako se vidi na 8-2. - na 

četiri nivoa: 

 

180

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

* gap 1 - 

percepcije menadžment tima banke o proizvodima i uslugama koje komitenti i 

klijenti o

čekuju razlikuju se od onih koje komitenti i klijenti banke stvarno očekuju.

16

 

 

 
Kada menadžment tim banke pogrešno razume o

čekivanu srž  usluge od komitenata i 

klijenata, nastaje lanac pogrešnih odluka kao što su: pogrešan standard usluge, pogrešna 
obuka osoblja, pogrešni tipovi merenja performansi, pogrešna promocija itd.  
 
Samo definicija kvaliteta usluge od strane korisnika usluge je ona sa kojom banka može 
ra

čunati. Isporuka superiornog kvaliteta usluga počinje određivanjem šta korisnici žele 

od usluge -  to po

činje markiranjem-isticanjem najvažnijih očekivanja korisnika ciljnog 

tržišta. Odre

đivanje glavnih želja ciljnih korisničkih grupa osvetljava šta se mora uraditi 

u banci da bi se zadovoljile ove želje i spunila o

čekivanja.  

 

* gap 1

 - predstavlja tako o

čigledan hazardni promašaj i postavlja se pitanje zbog čega 

se on uopšte dešava u jednoj finansijskoj instituciji kao što je banka. Praksa banaka u 
visokorazvijenim tržišnim privredama pokazuje da se to 

često dešava.. Razloga ima više 

i oni se mogu svesti na to da:  
 

(1)

 

menadžeri banke smatraju da znaju želje svojih komitenata i klijenata i da zato ne 
investiraju u formalna marketing istraživanja;  

(2)

 

menadžeri banke provode premalo vremena u razgovoru sa komitentima i 
klijentima i zaposlenima u banci na ovim poslovima;  

(3)

 

broj nivoa menadžera-kao posrednika izme

đu uslužnog osoblja i top menadžmenta. 

 

* gap 2

 - 

specifikacija proizvoda i usluga menadžment tima banke razlikuje se od 

percepcija koje o

čekuju komitenti i klijenti

.

17

 

 
Menadžment tim  može da razume kakve usluge o

čekuju komitenti i klijenti banke kao 

korisnici usluga, ali da ih ne prenese razumljivo u ekvivalentnu specifikaciju za 
oblikovanje servisnih performansi. Postoje faktori 

čije dejstvo može da vodi ka neskladu 

izme

đu onoga što  menadžment tim veruje da korisnici usluga žele i onoga što oni 

zahtevaju od ljudi u banci -  zaposlenih da im isporu

če. Ti faktori se mogu svesti na 

slede

će: 

 

(1)

 

nedovoljna podrška top menadžmenta kvalitetu usluga,  

(2)

 

kratkoro

čna profitna orijentacija,  

(3)

 

shvatanje teško

ća u ustanovljavanju standarda usluga i njihovog merenja, i  

16

  Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service  Quvality –  A 

Profit  Strategy for Financial Institutions,  Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, 
str. 39-42.  
 

17

 

Ibidem,  str. 42-45.

 

 

BANKE I RIZICI 

 

181 

                                                           

background image

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

Glavni uzrok gapa 3 je u nedostatku volje ili sposobnosti, ili oboje, kod zaposlenih da 
izvršavaju usluge na na

čin kako to želi menadžment tim banke. Volja za izvršavanje 

usluga može da se opiše izrazom 

diskrecionog napora, 

kao razlikom

  izme

đu 

maksimuma napora i brige zaposlenog o svom poslu i minimuma napora zahtevanog da 
se izbegnu li

čne štete i kazne. 

 
Na volju i sposobnost izvršavanja usluga uti

ču mnogobrojni specifični faktori. Među 

najvažnije spadaju: konfliktnost uloge (menadžeri traže jedno, a korisnici drugo) , 
disperzija kontrole usluga (kontrola nad uslugama sa više strana), dvosmislena uloga 
(kada zaposleni ne razumeju  adekvatno svoj posao), neadekvatna uloga podrške 
(zapošljavanje ljudi nedovoljnih sposobnosti, neadekvatno osposobljavanje i 
neadekvatna tehnologija) i neadekvatna podrška srednjih menadžera (previ

đanje 

direktnog uklju

čivanja u kvalitet isporuke usluga). 

 

* gap 4 

- 

razlikuje se i sadržina eksternih komunikacija banke od proizvoda i usluga 

koje banka prodaje i isporu

čuje

.

19

 

 
Dakle, gap 4 se odnosi na mogu

ći nesklad između stvarne-aktuelne usluge i onoga što 

korisnici pri

čaju o usluzi. Mnoge banke se ne ustežu da promovišu i obećavaju bolje 

usluge nego što ih mogu konstantno isporu

čivati. Obećanja o uslugama davana preko 

oglašavanja ili prodajnog osoblja se ruše kao kula od karata: korisnicima se govori da 
o

čekuju jedan nivo usluge, a oni stvarno primaju sasvim drugi. Korišćenje promocije za 

slikanje roza slike usluge može da vodi više ka inicijalnim poslovima korisnika. Na 
žalost, ako banka za kratko vreme ne ispuni svoja obe

ćanja, impresija korisnika usluga - 

i kredibilitet daljih promotivnih napora se smanjuju. Pri tome treba imati u vidu da 
korisnici sa visokim o

čekivanjima od usluga imaju veći prostor za razočarenje od onih 

čija očekivanja su više umerena - prosečna. 
 
Gapovi 1 do 4 konstituišu glavne prepreke za uspešno provo

đenje kvaliteta usluga. 

Korisni

čki sudovi o kvalitetu usluga su funkcija toga šta oni očekuju od usluga i šta oni 

shvataju da usluga treba da bude. Gap 5, kao potencijalni raskorak izme

đu očekivane i 

shva

ćene usluge, jeste rezultat gapova od 1 do 4. Sa zatvaranjem gapova 1 do 4, banka 

može eliminisati i gap 5. 
 

7.3. STANDARDI KVALITETA U POSLOVANJU BANKE 
 
7.3.1. Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga banke 

Komuniciranje izme

đu banaka u uslovima primene visoko razvijene informacione 

tehnologije potenciralo je važnost standardizacije elemenata bankarskog poslovanja na 
relaciji me

đusobnih poslovnih odnosa. Banke u razvijenim tržišnim privredama već 

duže vremena koriste odre

đene utvrđene standarde i naše banke im se moraju 

prilago

đavati. Inače, osnovna svrha uvođenja standardizacije za poslove u bankama je 

19

 Ibidem, str. 54-55. 

BANKE I RIZICI 

 

183 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

postizanje ve

će efikasnosti i efektivnosti poslovanja banaka. 

Standardizacija u 

bankarstvu je proces  stvaranja  standarda, kojim se kreiraju i stvaraju tehni

čka i druga 

rešenja, koja praksa u datim uslovima valorizuje  kao  optimalna.

20

 

Banke obavljaju poslove za svoje komitente i klijente i za komitente i klijente drugih 
banaka u zemlji i inostranstvu. Po pravilu, svaki bankarski posao je deo celine nekog 
drugog ekonomskog posla odnosno njegova finansijska komponenta. 

Masovnost

 

dokumanata i njihova 

velika frekvencija su

  karakteristika mnogobrojnih bankarskih 

poslova. Od interesa je za sve u

česnike da se ti poslovi obave što lakše, što racionalnije, 

što brže i sigurnije. 
 
U poslovanju banaka razlikujemo 

interne

  i 

eksterne

  standarde. 

Interni standardi

  su 

usmereni na postupke i poslove unutar jedne banke shodno njenim potrebama, uslovima 
i specifi

čnostima. 

Eksterni standardi

  podrazumevaju jedinstveni pristup na širem 

poslovnom podru

čju, obično jedne zemlje ili više zemalja. Zato se oni još mogu nazvati 

i me

đunarodni ili svetski ako obuhvataju više ili većinu zemalja u svetu. U stvari, 

standardizacija bankarskog poslovanja ima smisla ako su ti standardi - naro

čito za neke 

bankarske poslove - povezani i usaglašeni me

đu bankama na širem području, pre svega 

jedne zemlje, recimo na nivou Jugoslavije, zatim Evrope ili 

čak na nivou većine država 

u svetu. Za potpun uspeh standardizacije u bankarstvu, potrebno je da njom budu 
obuhva

ćene i srodne finansijske delatnosti. 

 
Poslovanje sa inostranstvom daleko je složenije u odnosu na poslovanje u zemlji. Ovo 
podjednako važi i za preduze

ća i za banke. Ni multipliciranje raznih prepreka ne 

smanjuje sve ve

ći interes i upućenost nacionalnih privreda i ekonomija na multilateralnu 

saradnju sa privredama drugih zemalja. Dokumenti za olakšavanje poslovanja izme

đu 

nacionalnih privreda, kao što su Obi

čaji i  uzanse,

21

 Jednoobraznia pravila i obi

čaji za 

20

 

Stvaranje  internih  standarda  u  jugoslovenskom  bankarstvu  započeto  je  sredinom 

sedamdesetih  godina,  kada  su  pojedine  banke,  za  sopstvene  potrebe,  počele  stvarati 

informatičke standarde i postepeno uvoditi pojedine tehničke novine u svom poslovanju. 

Takav  pristup  nije  omogućavao  razmenu  podataka  bez  dodatnih  troškova,  pošto 

standardi  između  banaka  nisu  bili  usaglašeni.  Standardizacija  poslovanja  u 

jugoslovenskom  bankarstvu  započinje  u  1984.godini.  Kasnije  je  ova  grupa  prerasla  u 
posebnu komisiju za standarde u bankarstvu i srodnim finansijskim delatnostima. Vidi o 
tome detaljnije: Mr Sergio Uran, dipl.ing.: Standardizacija u bankarstvu i srodnim 

financijskim  delatnostima,  časopis  Jugoslovensko  bankarstvo  br.2,  Udruženje  banaka 
Jugoslavije, Beograd, februar 1989.godine, str. 22-25. 

21

 

Zato pored Običaja i uzansi, kao nepisanih i neobaveznih pravila, postoje i sledeći: 

Pravila  za  tumačenje  trgovačkih  termina  -  INCOTERMS, Jednoobrazni zakon o 

kupoprodaji  robe  u  međunarodnom  prometu,  Spoljnotrgovinske definicije SAD, Opšti 

uslovi za isporuku robe između organizacija zamalja članica SEV-a.  

184

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

elemenata koji uti

ču na ovu percepciju su potpuno složeni. Korisnici mogu svesno 

izabrati relativno jeftine finansijske usluge ili opcije. Ali, oni 

će retko izbrati neku za 

koju smatraju da je inferiornog kvaliteta.  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 7-4: Okvir kvaliteta proizvoda i usluga banke 

 

Okvir kvaliteta usluga (slika br. 7-4) sugeriše jedan format opisivanja, merenja i 
evaluiranja proivoda i usluga u finansijskoj servisnoj instituciji kao što je banka. Preko 
kori

šćenja ovakvog pristupa okviru kvalitetamenadžment tim može dobiti konzistentan i 

organizovan pregled koji se proizvodi nude, kome i sa kojim nivoom kvaliteta.

25

 

 
Kvalitet može da bude analiziran po osnovu dve fundamentalne perspektive: 

nivo 

i 

sadržaj

.  U navedenoj slici opis proizvoda i izveštaj o performansama treba da opišu 

nivo 

nu

đene usluge, dok dimenzije usluga treba da opišu njen 

sadržaj

. Ipak, kada se 

meri sadržaj usluge, nivoi mogu da budu razli

čiti. Banka može nuditi uobičajeno 

dizajnirane personalne usluge u bogato nameštenom i komfornom enterijeru i mirnom 
okruženju svojim najboljim korisnicima da ohrabri i druge da koriste bankomat na uglu. 
U oba slu

čaja, banka nudi efektivnu, korisnu i cenjenu uslugu segmentiranim grupama 

korisnika.  
 
Odre

đivanje  optimalnog nivoa performansi na kojem finansijska usluga treba da bude 

nu

đena je stvar koja zavisi od korporativne strategije, imidža, troškova, tržišnog 

potencijala i profitabilnosti. Me

đutim, jedna stvar je sasvim izvesna: nije važno koji 

25

 Ibidem, str. 333. 

 

Opis proizvoda

:    

Jednostavan, brzo reprezentuje proizvod/uslugu i njegov tržišnp/korisnički 
segment 

Izveštaj o performansama

:  

Op

isuje performanse, sadržavajući esencijalne elemente usluge, koje očekuje 

korisnik (bile su mu obećane) 

Dimenzije usluge

:  

Realnost             Frekvencija grešaka                  

Merljivi aspekti

  

Vremenske linije    Rok isporuke                         

performansi

 

Uslužnost            Odgovornost 

Karakteristike        Povećanja u odnosu 
                       na bazni proizvod 
Komfornost          Konzistentnost                          

Nivoi 

  

                       ostvarivanja ciljeva                         

evaluacije

 

Estetika              Pakovanje/prezentacija 

Shvaćeni kvalitet    Imidž 
 

186

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

nivo je izabran, ostvarivanje nadmo

ćnosti ili preimućstva u merenju sadržaja je 

esencijalno za uspeh svake finansijske usluge. 
 
Razvoj dimenzija usluga je druga polovina okvira klju

čnih važnosti. Dimenzije moraju 

da budu lako merljive i moraju se odnositi na isporuku proizvoda u njegovoj finalnoj 
formi kao što je vidi korisnik. Pažnja na merljivost i satisfakciju korisnika je izuzetno 
zna

čajna. U mnogim slučajevima, satisfakcija korisnika u isporuci finansijskih usluga ne 

može da bude uhva

ćena u lakšem internom statističkom  merenju performansi. Kreativne 

aproksimacije zastupanih rejtinga i supstitucije mera mogu da budu potrebne. 
Nezadovoljstvo klijenata, izveštaji korisnika, statisti

čka skupljanja, fokusne grupe i 

izabrani korisni

čki intervjui su primeri testiranih tehnika koje se uglavnom koriste u 

marketingu i odeljenjima odnosa sa javno

šću, koje mogu da budu brzo primenjene na 

okvir kvaliteta za direkno kori

šćenje od strane operativnih menadžera. 

 
7.3.3. Li

čna prodaja kao elemenat strategije kvaliteta usluga 

Pri rešavanju finansijskih problema svojih komitenata i klijenata banka treba da ima u 
vidu njihove finasijske potrebe i svoje poslovne mogu

ćnosti. U okviru sagledavanja 

finansijskih problema komitenata i klijenata, banka treba da poznaje:

26

 

 

(1)

 

njihov na

čin života i poslovanja,  

(2)

 

njihove finansijske potrebe i probleme,  

(3)

 

teku

će finansijske uslove za rešavanje takvih finansijskih problema, i 

(4)

 

finansijski 'gap'.  

 
I pored primene savremene visoke tehnologije u bankarskom poslovanju, 

bankarstvo je 

još uvek posao ljudi, pa 

će to još zadugo i ostati

. U takvim okolnostima, li

čna prodaja 

jeste sada i dalje ostaje jedan od klju

čnih elemenata marketing miksa i uspešne prodaje 

bankarskih proizvoda i usluga. Pri tome je prodaja proizvoda i usluga 

novom 

klijentu od 

izuzetne važnosti.  Ali, treba imati na umu da je to samo 

jedna polovina

  posla. 

Druga 

polovina

 posla je isto tako važna: da banka 

zadži postoje

će

 komitente i klijente. 

 
Da bi banka postigla vrhunski kvlitet svojih proizvoda i usluga, potrebno joj je da ima 
jasno definisanu strategiju kvaliteta svojih proizvoda i usluga, kao sastavni deo opšte 
poslovne i razvojne strategije banke. Vidljivo je da se u pogledu kvaliteta proizvoda i 
usluga naših banaka nešto menja. Me

đutim, nemamo saznanja i teško je reći da li neka 

banka ima i formalizovanu strategiju i posebno strategiju kvaliteta proizvoda i usluga. 
Ali ona je nužna i samo formalizovana može zna

čiti jasan sistematski pristup svih 

zaposlenih na

činu ostvarivanja visokog kvaliteta proizvoda i usluga. 

 

26

 

Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 

1997, str. 132-133. 
 

BANKE I RIZICI 

 

187 

                                                           

background image

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

 
Pri tome  treba imati na umu da nema superiornog kvaliteta i visokih performansi bez 
individualne i kolektivne motivacije i stimulacija. Pod ovim se podrazumeva volja 
zaposlenih pojedinaca da rade nešto 

ekstra

, neke 'sitnice' koje drugi ne rade, koje u 

procesu 'isporu

čivanja' proizvoda i usluga daju posebno obeležje i 'dušu' banci. To utiče 

na stvaranje 

kulture

 banke i radne atmosfere u kojoj zaposleni treba da na najbolji na

čin 

rade svoj posao. Pod kulturom banke podrazumeva se sve ono što je važno i vredno u 
banci. U  stvari, klju

č  bančine kulture je liderstvo na svim nivoima organizacione 

strukture. Mini petlja kvaliteta usluga predstavlja srce procesa izgra

đivanja kulture 

banke, što jasno ilustruje slika br. 7-5.

29

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Slika br. 7-5: Mini petlja kvaliteta proizvoda i usluga banke 

 
Definisanje, uvo

đenje i komunikacija standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga, 

kao 

prve faze

, zasniva se na dva kriti

čna  faktora:  

 
(1)

 

prvi,

 da se standardi moraju bazirati na istraživanju prakse, i  

(2)

 

drugi,

  da postojanje standarda zahteva investiranje u razvoj znanja, veština i 

sposobnosti zaposlenih u domenu pružanja usluga.  

29

 Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service  Quvality – A 

Profit  Strategy for Financial Institutions,  Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, 
str. 39-42.  
 

 

Standardi 

usluga 

Nagrađivanje 

zaposlenih

 

Merenje 

performansi 

BANKE I RIZICI 

 

189 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
Srce edukacije za viši kvalitet proizvoda i usluga treba da obezbedi znanje, veštinu i 
inspiraciju za ostvarivanje postavljenih standarda odnosno njihovo prevazilaženje. Ovde 
se polazi od pretpostavke: ako zaposleni znaju šta se od njih o

čekuje, oni će moći to da 

nau

če i poprave svoj odnos prema poslu uključujući i poštivanje kurtoaznih standarda. 

 

Druga faza

 je merenje performansi. Ako nema merenja performansi, uvo

đenje stndarda 

je besmisleno. Izvršioci kao pojedinci žele da znaju kako izvršavaju svoje poslove, žele 
da to znaju i drugi u banci i da se njihov rad prati i vrednuje. Merenje treba da obuhvati 
inpute korisnika proizvoda i usluga i individualno i grupno merenje. Sistem merenja 
mora biti fer i objektivan i obezbe

đivati 'feedback' informacije. 

 
Nagra

đivanje je 

tre

ća faza

, koja ima za cilj da nagradi najbolje i tako održi motivaciju 

zaposlenih za višim kvalitetom proizvoda i usluga. Ima više sistema nagra

đivanja i 

stimulacije, me

đu kojima se smatra najefektivnijim onaj koji uključuje tri elementa 

nagra

đivanja, što se može videti u tzv. nagradnom trouglu (slika br.7-6).  

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 7-6: Nagradni trougao motivacije

30

  

 
Definisanje i uvodjenje standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga bez merenja 
performansi i bez konsekvanci za izvršenje odnosno neizvršenje potpuno 

će promašiti 

cilj. Zaposleni u banci jednostavno moraju da znaju:  
 

(1)

 

šta je to što se od njih o

čekuje da rade i urade,  

(2)

 

da 

će se njihov učinak i kvalitet meriti tj. koliko dobro oni to rade, i  

(3)

 

da 

će za taj posao biti odgovarajuće nagrađeni. 

30

 Ibidem, str. 180. 

 

 

Direktne 

finansijs. 

nagrade 

Ne- 

finansijska 

priznanja 

Napredo-

vanja u 

karijeri 

190

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

(1) 

bazu za donošenje odluka uklju

čujući metode i procedure; 

(2) 

radni okvir za obuku (trening) zaposlenih; 

(3) 

podlogu za sistemske i metodske studije; 

(4) 

reference za reviziju i istraživanje; i 

(5) 

dokumentaciju za rekonstrukciju fajlova i zapisa u nepredvi

đenim slučajevima. 

 
Menadžeri, kontrolori i zaposleni pojedinih odeljenja su najbolje kvalifikovani da 
razviju procedure za njihove odnosne poslove. Sve individualno razvijene procedure u 
okviru banke i njihovu prikladnost, razumljivost i formu pre distribucije treba da 
pregledaju menadžeri i kontrolori. Me

đutim, to i jeste odgovornost menadžera da 

svakodnevno implementiraju i održavaju procedure. 
 

Procedura 

je u pisanoj formi opisan proces -  povezana serija akcija -  o izvršavanju 

glavnog zadatka. Procedure se razvijaju analiziranjem operacija, identifikovanjem 
glavnih procesa i definisanjem po

četne i završne tačke svakog procesa.

33

 

 

Prva faza

  u razvijanju procedura je revizija delokruga operacija u odeljenju ili 

organizacionoj jedinici i identifikovanje funkcija uklju

čenih u izvršavanje zadataka. 

 

Druga faza

  se manifestuje kad funkcionalne jedinice ukrštaju svoje aktivnosti sa 

odeljenjskim linijama i identifikuju tip aktivnosti koja se izvršava ili podru

čja 

odgovornosti. Povezani procesi mogu da budu namenjeni više nego jednoj 
organizacionoj jedinici. Suprotno, višestruki procesi povezani sa razli

čitim 

funkcionalnim jedinicama mogu da budu namenjeni jednom organizacionom delu. 
Funkcionalni diajgramski pregled funkcionalnih jedinica u okviru sektora, sa spiskom 
raznih procesa, znatno može pojednostaviti napore identifikacije. 
 

Tre

ća faza

  je priprema pisanih procedura. Nije potrebno niti je prikladno razvijati 

procedure za svaki proces koji se obavlja. Procedure ne treba da obezbe

đuju operativne 

instrukcije, niti treba da supstituišu opise poslova zaposlenih. Procedure govore šta treba 
uraditi, ko treba da uradi i šta se kontroliše. Procedure ne govore kako jedan posao treba 
da se uradi. Metod koji se koristi je funkcija obuke (treninga) i odgovornost je 
kontrolora odeljenja.  
 
Svaka procedura uklju

čuje 

četiri

  bazi

čna elementa: (1) opis procesa, (2) kontrolne 

karakteristike, (3) akcione korake i (4) odgovornost. 

Opis procesa

  je sažet iskaz 

delokruga procesa. On opisuje izvršavanje zadatka. To nije ponovni iskaz naslova, niti 
treba da uklju

čuje faze izvršavanja. 

Kontrolna faza

 obezbe

đuje listu operativnih provera 

ili iskaza politike upravljanja performansama procesa i uklju

čuje akcije u okviru 

32

 Ibidem, str. 119. 

33

Ibidem, str. 120-121. 

 

192

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

procedure koje obezbe

đuju inspekciju, reviziju i odobrenje. 

Akcioni koraci

  su jasni i 

koncizni iskazi izvršavanja posla od po

četka do kraja procesa i pozicije individualne 

odgovornosti za njegovo kompletiranje. Što se ti

če 

pisanih procedura

, ve

ćina 

menadžera se teoretski slaže da su pisane procedure potrebne. Me

đutim,  veliki broj 

menadžera ne

će da posvećuje mnogo  vremena ili nema entuzijazma potrebnog za 

pisanje efektivnih procedura.  
 
U vezi sa pisanim procedurama treba ista

ći sledeće. Postojanje pisanih procedura u 

banci ukazuje na liderstvo, ima vezu i pomaže kreiranju pozitivnog ponašanja i odnosa 
zaposlenih.  Pisane procedure, tako

đe, obezbeđuju troškovno najefektivnije korišćenje 

ljudskih resursa. One mogu pomo

ći i u obezbeđenju protiv oslobađanja osetljivih 

informacija ili gubitka dragocenosti. Razvoj efektivnog programa procedura u banci ne 
zahteva ekstenzivne personalne resurse za koje bankarski menadžeri ve

ćinom strahuju. 

Vreme potrebno za razvoj procedura može da se raspodeli na nekoliko zaposlenih u 
razli

čitim odeljenjima, a održavanje procedura uzima minimum vremena i napora. 

 

7.4.2. Faktori procesa efektivne komunikacije u banci 

Efektivna komunikacija korporativnih politika banke je nužna, mada to nije u celini 
komunikacija strategijskog plana. Sasvim je prirodno da sve korporativne politike imaju 
svoju bazu u strategijskom planu banke. 
 
Politika sama po  sebi konstituiše odre

đenu 

poruku, 

koja se transformiše u 

komunikacioni proces. Efektivna komunikacija zahteva da pošaljilac i primalac poruke 
imaju potpuno razumevanje politike. Oni treba da dobro razumeju komunikacioni 
proces. Kona

čno, banka komunicira sa raznom publikom ili klijentima: deoničarima, 

odborom direktora, zaposlenima, komitentima, opštom publikom, državom, novinskim 
medijima i drugim.  

 

 
Skoro da ni jedna veština menadžera nije tako važna kao sposobnost efektivne 
komunikacije. Ali komunikaija  je sredstvo, a ne kraj menadžment procesa. 
Komunikacija je sredstvo kojim se ostvaruje plan, izvršava organizacija i postižu 
upravlja

čke direktive i kontrola. Efektivna komunikacija podstrekava bolje radne 

performanse, ona pove

ćava stepen prihvatljivosti politika i dovodi brže do planiranih 

promena. 
 
Komunikacija nije poruka sama po sebi, niti je transmisija poruke. 

Komunikacija je 

razmena mišljenja - ona je uzajamna razmena razumevanja. 
 

Komunikacioni proces 

čini osam faktora:  

(1) 

pošiljalac,  

(2) 

poruka,  

(3) 

metod,  

(4) 

kanal,  

(5) 

primalac,  

BANKE I RIZICI 

 

193 

background image

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke 

najefikasniji metod komuniciranja politike, koji zavisi od nekoliko faktora: (1) 
delokruga odnosno podru

čja politike, (2) dužine politike, (3) kompleksnosti politike, i 

(4)

 

primaoca poruke.

 35

    

 
Svaki od ovih faktora treba da se razmotri u politici komuniciranja. Proces može da 
bude donekle pojednostavljen u primeni principa efektivnog komuniciranja sa svakom 
komunikacijom. Pošiljalac komunikacije je top menadžment banke. Poruka je politika 
banke. Slika br. 7-8. prikazuje ove pisane komunikacije - odozgo na dole.

36

    

              
 
 

 

 
 

 

 

 
 

 

 

 

 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 7-8:  Pisane komunikacije za menadžment i zaposlene   

 
Da li menadžmet treba da komunicira celovitu politiku ili samo njen deo. To zavisi od 
prirode politike, njene dužine i kompleksnosti i primaoca poruke. Decentralizacija i 
delegacija autoriteta je uticala na pove

ćanje donošenja broja odluka na tačkama 

organizacione strukture banke i zbog toga je još  više istaknuta važnost formulisanja 
zdrave poslovne politike banke.  

 
7.4.4. Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banci 

Komunikacije po

činju sa vrha. Odbor direktora, top menadžment i izvršni menadžeri 

banke treba da aktivno diskutuju i preispitaju korporativnu strategiju i planove. 
Upravljanje strategijskim promenama nije proces koji se odigrava jednom u godini  ili 

35

 Ibidem, str. 165. 

36

 Ibidem, str. 168. 

 

 

Pisma 

zaposlenih  

Pisana akta 

politike  

Bilteni, oglasne 

table  

Pisane 

procedure  

Bančine 

novine  

Upravljački 

bilteni  

Priručnici  

Upravljački 

priručnici  

Komunikacije 

na dole 

Mediji za 

menadžment

 

Komunikacije 

na dole 

Mediji za 

zaposlene 

Vertikalni organizacioni kanali 

Z  a  p  o  s  l  e  n  i 

Supervizorski 

menadžment 

Srednji 

menadžmen

 

Gen

. 

BANKE I RIZICI 

 

195 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

jednom u jednom kvartalu, ve

ć  je neprekidno jačanje i komunikacija korporativnih 

planova i  pravaca. Diskusije na nivou odbora direktora i top menadžmenta mogu da 
budu korisno sredstva u pove

ćavanju razumevanja i prihvatanju strategijskog pravca.   

 
Klju

čnu vezu u komunikacionom procesu ima srednji menadžment banke. Za ove 

pojedince, poslovni plan je jedan od važnih elemenata u komuniciranju korporativne 
strategije i premo

šćavanju raskoraka sa svakodnevnim poslovnim operacijama. Oni 

moraju da budu stalno informisani. Pored oslanjanja na poslovni plan, korisno je da se 
periodi

čno drže sastanci sa srednjim menadžmentom i prezentiraju i diskutuju promene 

u korporativnoj misiji, ciljevima i strategiji. Srednji menadžment je važan u oblikovanju 
korporativne kulture i može jasnije uticati na uspeh strategijskih promena. Što se ovi 
menadžeri više slažu sa korporativnim pravcem, ve

će su šanse za uspešnu 

implementaciju.

37

   

 
Ispod srednjeg sloja menadžmenta nalazi se velik broj menadžera, kontrolora i 
zaposlenih. U finansijskim uslužnim institucijama kao što su banke zaposleni imaju 
veliki obim kontaktne odgovornosti prema korisnicima i stvarno sve odgovornosti prema 
korisnicima za usluge. U decentralizovanim, geografski udaljenim jedinicama, da 
zaposleni ovo dostignu posao je još teži.  
 
Programi obuke mogu pojasniti korporativni pravac i pomo

ći strategijske promene baze 

zaposlenih. Dodatno, interni 

časopis, orijentacioni programi i periodične prezentacije 

performansi i strategije pomažu da se pove

ća razumevanje ciljeva i strategije. Pošto sva 

ova sredstva mogu u tome znatno pomo

ći, primarna odgovornost za komunikaciju sa 

ovim grupama treba da bude na srednjem menadžmentu. 

Standardi u

čtivog ponašanja  

Marketing orijentisane banke nastoje da i u

čtivim ponašanjem svojih zaposlenih prema 

korisnicima usluga steknu što ve

ću konkurentsku prednost. Pri tome se utvrđuju i 

odre

đeni standardi, koji su obavezni za kontaktno osoblje banke.  

 

Primer standarda u

čtivog ponašanja za šaltersko osoblje u MBank u SAD:

38

 

(1) Smešite se iskreno i uspostavite kontakt o

čima kad pozdravite korisnika usluge. Ne 

skre

ćite vaš pogled niti gledajte dole kad vam korisnik pristupi. Kažite: 'Zdravo', 'Kako 

ste?', 'Izvolite', na ljubazan na

čin. 

(2) Predstavite se bilo kad korisnik prvi pri

đe ili odmah (kad odgovarate na telefonski 

poziv). 

37

 Douglas V. Austin, Donald R. Hakala and Thomas J. Scampini: Modern Banking – A 

Practical Guide to Managing Deregulated Financial Institutions, Second Edition, Bank 
Administration Institute, Rolling Meadows, Illinois, 1988, str. 373. 

38

 Leonard L. Berry, David L. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A Profit 

Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.godine, 
str. 171. 

196

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

198

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Glava  8. 

 
 
 

UPRAVLJANJE 

KORPORATIVNIM RASTOM 

VREDNOSTI BANKE 

 
 

BANKE I RIZICI 

 

199 

background image

Upravljanje rastom vrednosti banke 

8.1.2. Razli

čiti koncepti i tipovi vrednosti banke 

Jedna stara kineska poslovica kaže: “Mudrost po

činje sa nazivanjem stvari njihovim 

pravim imenom”. Ovo kazivanje ima direktnu primenjivost na evaluaciju, gde razli

čiti 

koncepti vrednosti imaju razli

čite definicije, korišćenje i interpretacije. To je često 

iznena

đenje za bankare i druge profesionalce kada čuju da je značenje vrednosti 

složenije nego “što nešto vredi”. Da se podsetimo, vrednost zavisi od lica koje vrši 
procenu, svrhe, vremena i mnoštva drugih faktora. Drugim re

čima, ne postoji samo 

jedna prava vrednost. Zato je važno i neophodno da se sagledaju razli

čiti koncepti 

vrednosti koji se mogu koristiti u proceni vrednosti banke i to:

3

 

 

•

 

investiciona vrednost,  

•

 

fer vrednost, 

•

 

unutrašnja vrednost, 

•

 

vrednost u kori

šćenju/vrednost u razmeni, 

•

 

gudvil vrednost (‘goodwill’), 

•

 

interesna vrednost, 

•

 

knjigovodstvena vrednost, 

•

 

likvidaciona vrednost, 

•

 

osigurana vrednost, 

•

 

vrednost premeštanja, i 

•

 

spasena vrednost.  

 

Navedeni koncepti se me

đusobno razlikuju, što  ćemo istaći u najkraćim crtama. 

Fer 

tržišna vrednost 

poznata je i kao tržišna vrednost

 

i kao gotovinska vrednost. Fer tržišna 

vrednost je determinisana kao cena bazirana na specifi

čan dan kada voljni kupac  želi 

platiti voljnom prodavcu uz sve relevantno znanje. 

Investiciona vrednost

  obi

čno znači 

vrednost budu

ćih beneficija vlasništva neke specifične aktive specifičnog kupca. 

Fer 

vrednost

 je standardna vrednost koja se odnosi na pravne slu

čajeve i primenjuje u nekim 

specifi

čnim transakcijama (slučajevi sudske prakse). 

Unutrašnja vrednost

, poznata i kao 

fundamentalna vrednost, je koncept koji se 

često koristi u finansijksim analizama za 

procenu vrednosti deonica baziranu na svim poslovnim ili investicionim 

činjenicama i 

okolnostima. 
 

Vrednost u kori

šćenju

 nije tip vrednosti, ve

ć uslovi pod kojim izvesnim pretpostavkama 

se vrši evaluiranje aktive. Suština je u tome, da li je aktiva u produktivnom kori

ššćenju i 

da li kao takva ima vrednost. 

Vrednost u razmeni

  je  suštinski suprotna od vrednosti u 

kori

šćenju i odnosi se na deo aktive koji se može odvojiti od operativnog entiteta. 

Gudvil (‘goodwill’) 

je specifi

čan tip neopipljive aktive koja se pojavljuje kada posao 

kao celina ima ve

ću vrednost nego vrednost njegove  opipljive i specijalno 

identifikovane neopiljive aktive. 

Interesna vrednost

 je nešto kao posmatrana vrednost i 

nije standardna vrednost, kao što je fer tržišna vrednost ili investiciona vrednost. 

3

 Ibidem, str. 166-172. 

 

BANKE I RIZICI 

 

201 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

Knjigovodstvena vrednost

  je ukupna knjigovodstvena vrednost aktive umanjena za 

knjigovodstvenu vrednost pasive i još je poznata kao neto vrednost ili knjigovodstvena 
vrednost deoni

čkog kapitala. Ne koristi se za evaluaciju i ekonomske procene vrednosti 

ve

ć  predstavlja samo računovodstveni i poreski koncept. 

Likvidaciona vrednost

  ne 

predstavlja sam za sebe tip vrednosti, ve

ć uslove u kojima se vrše valuiranje (prisilna ili 

redovna likvidacija). 

Osigurana vrednost 

je deo aktive koji je osiguran na neku 

vrednost, da obešteti vlasnika u slu

čaju gubitka. 

Vrednost premeštanja

  jedne aktive je 

jednostavno trošak pripajanja nove aktive sa istom koristi. 

Spasena vreednost

  je iznos 

aktive posle prodaje, koji nije više od koristi teku

ćem vlasniku i nalazi se van upotrebe, 

ali može da na

đe kupca.   

 
8.1.3. Relacije me

đu konceptima vrednosti 

U okviru koncepta vrednosti ukupnog poslovanja, može se sagledati odnos me

đu raznim 

tipovima vrednosti koji su ranije opisani. Slika br. 8-1 ilustruje kako na razli

čite nivoe 

budu

ćeg prihoda od poslovanja utiču različiti tipovi vrednosti. 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 8-1: Odnos izme

đu tipova vrednosti i budućeg prihoda

4

  

 
Najniža razumljiva vrednost poslovanja je vrednost otpatka opipljive aktive, koji nije 
ista stvar što i nivo prihoda od poslovanja (prihod od prodaje nekog komada 
neupotrebljive opreme). Vrednost prisilne likvidacije je druga najniža potencijalna 
vrednost, ali sa prakti

čne perspektive to je verovatno najniža vrednost koje poslovanje 

može da donese. Kao i vrednost otpatka, i vrednost prisilne likvidacije nije ista stvar kao 

4

 Ibidem, str.173. 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

U
k
u
p
n
a 
 v 
r 
e
d
n
o
s 
t 

Ukupna 

vrednost posla 

Gudvil vrednost  

Vrednost aktive 

neopipljive  

Vrednost aktive 

opipljive  

Redovna likvidacija   

Prinudna likvidacija   

Vrednost otpatka   

Budući prihod od poslovanja 

202

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Vrednost duga je jednaka sumi sadašnje vrednosti komponenti poreske zaštite duga i 
troškova finansijskih teško

ća-nevolja. Bez korišćenja duga, vrednost firme je jednaka 

tržišnoj vrednosti njenih akcija. Jednom, kada firma postane oslonjena na dugove, 
poreske beneficije i troškovi finansijskih nevolja interaktivno determinišu optimalnu 
strukturu kapitala banke. U bankarstvu, troškovi finansijskih teško

ća-nevolja su 

kompleksna interakcija troškova održavanja likvidnosti, troškova bankrota, regulacije 
kapitala i osiguranja depozita.  
 

Čak  šta više, ako se troškovi finansijskih teškoća-nevolja apsorbuju od strane države 
preko garancija za depozite, tada je na

čin za maksimiziranje vrednosti firme da uzme 

kredita koliko je to god mogu

će. Da bi se preventivno zaštilo puno korišćenje novčanih 

pomo

ći države ili garancija, regulatori depozitarnih institucija zahtevaju da banke drže 

adekvatan kapital,

 tako da redukuju stepen finansijskog leveridža.   

 
 
8.2. ELEMENTI UPRAVLJANJA RASTOM VREDNOSTI BANKE 
 
8.2.1. Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti banke 

Da bi neka firma ili banka u savremenoj poslovnoj sredini, punoj izazova i pretnji 
uspešno poslovala, nije dovoljno da ima kvalitetne proizvode i usluge ili sposobne ljude. 
Potrebno je da ima tako formulisanu strategiju, koja 

će fokusirati na 

vrednost 

banke, 

odnosno biti usmerena na 

upravljanje rastom vrednosti 

banke. Dakle, upravljanje 

rastom vrednosti banke u savremenim promenjivim uslovima nije samo potreba, ve

ć i 

nužnost.

6

  

 

 
Praksa u razvijenim privredama pokazuje, da su top menadžeri pre pedesetak godina 

mogli uspešno da vode firme samo sa grubim razumevanjem vrednosti. Međutim, uslovi 
su se znatno promenili i menadžeri sada moraju, preko razumevanja koncepta vrednosti 

i svoje upravljačke sposobnosti, da savladaju mnoge faktore među kojima su: 

•

 

intenzivna konkurencija na više nivoa, 

•

 

brzo donošenje odluka u turbolentnim uslovima, koje utiču na vrednost, i 

•

 

menjanje situacije na tržištu usled dezintegracije poslova odnosno vertikalnih i 
horizontalnih integracija, dezintegracija i multiposlovnih povezivanja. 

 

Slični  konkurenti  na  tržištu  moraju  obratiti  pažnju  na  nekoliko  elemenata  kao  što  su: 
raspoloživost kapitalom, talenat, servisna podrška i informacije.  Osim toga, poslovna 

sredina  je  postala  ekstremno  nestabilna  i  turbolentna.  To  posebno  utiče  na  kreiranje 

odluka  menadžera  koje  utiču  na  vrednost  firme.  Faktori  promena  su  deregulacija, 

6

 Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation - Measuring and Managing the 

Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 
1991, str. 4. 
 

204

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rastom vrednosti banke 

globalna konkurencija, promene u troškovima, volatilnost kamatnih stopa i deviznih 
kurseva itd. S druge strane, dogodile su se fundamentalne promene na tržištu kapitala u 

vezi sa preuzimanjem i kontrolom, sve manjim strpljenjem deoničara da tolerišu slabe 
performanse i pojavama preuzimanja i restruktuiranja firmi. 
 
Ovi faktori mogu se sumirano sagledati u slici br. 8-3 koja ukazuje na snage delovanja u 
okruženju u kome banka posluje, kao i na potrebu upravljanja rastom vrednosti banke. 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 8-3: Potreba upravljanja rastom vrednosti banke 

 

 
Da bi se uspešno poslovalo i opstalo u ovakvoj poslovnoj sredini, moraju se izbe

ći dva 

fundamentalna koncepcijska propusta: prvi, da je 

poslovna strategija

  samo stvar 

najbolje konkurentske borbe na tržištu proizvoda i usluga i drugi, da je 

korporativna 

strategija

  samo stvar odlu

čivanja u kojem poslu treba biti. Strategija mora da 

inkorporira ove ciljeve, da eksplicitno 

kreiraju vrednost.  

 

8.2.2. Ciljevi upravljanja rastom vrednosti banke

 

Postoje razli

čiti ciljevi poslovanja menadžmet timova u komercijalnim bankama. Cilj 

koji je povezan sa odobrenjem rada, je ispunjavanje potreba zajednice u kojoj je banka 

Igra na više nivoa 

Raspoloživo je više kapitala 

Top talenti su više mobilni 

Više informacija je rasoploživo 

Turbolencija je stati ovde 

Životni ciklus 

Faktor troškova 

Globalna konkurencija 

Deregulacija 
Devizni kurs 

Kamatna stopa 

Poslovi su dezintegrisani 

Vertikalna integracija 

Horizontalna integracija 

Vlasništvo nasuprot kontroli

 

 

 

T  R  Ž  I  Š  T  E 

PROMENE NA TRŽIŠTU KAPITALA 

AKTIVNOSTI DEONIČARA 

NEEFEKTIVNE ODBRANE 

PREUZIMANJA 

TRŽIŠTE ZA KORPORATIVNU KONTROLU 

SNAGE DELOVANJA U OKRUŽENJU 

BANKE I RIZICI 

 

205 

background image

Upravljanje rastom vrednosti banke 

Slika br. 8-4: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga

8

  

 

Cilj maksimiziranja bogatstva deoni

čara preko maksimiziranja cena akcija više 

odgovara ve

ćim nego manjim bankama. Manje banke uglavnom su tesno povezane i 

kontrolisane od strane porodica, kao porodi

čne banke. Osim toga, mnoge individualne 

banke su jednovlasni

čke ili su efektivno kontrolisane od strane multibankarskih holding 

kompanija. Za ovakve banke, maksimiziranje cena akcija nije zna

čajan poslovni cilj. 

Maksimiziranje cena akcija je važnije za velike nacionalne i regionalne banke, kao i za 
monetarne centre. Za banke, 

čije se akcije prodaju na aktivnom tržištu, menadžeri mogu 

najbolje da zadovolje vlasnike maksimiziranjem vrednosti njihovog vlasništva. 
 
Naj

češće primenjivan model vrednovanja korišćen od strane finansijskih menadžera, je 

pristup teku

će vrednosti budućeg toka gotovine. To se obezbeđuje putem sledeće 

formule:

9

  

 

N       Dt 

P =        ------------- 

t=1  (1 + k)t 

gde je: 
Dt = dividende za vlasnike firme za period t 
k  = zahtevana stopa prinosa-povrata za investitore u akcije 
 
Faktori, koji uti

ču na vrednost, su dividende, koje su opet zavisne od zarade firme i 

povrata (prinosa) zahtevanog od deoni

čara, koji je opet pod uticajem rizičnosti i 

varijabilnosti toka zarade. Model toka gotovine balansira rizik i prinos (povrat) sadržan 
u toku gotovine i tako

đe eksplicitno računa na proračun (podešavanje) vremena prihoda 

toka gotovine kroz diskontovani proces. 
 
Kriterijum maksimizacije bogatstva deoni

čara obuhvata više od jedne alterantive cilja 

maksimiziranja zarade, koje su u ovom eksplicitnom razmatranju rizika i prora

čuna 

uklju

čene. Menadžment tim može povećati očekivanu buduću zaradu investiranjem i 

promenom finansijskog miksa firme, ali ta aktivnost ne bi bila u najboljem interesu 
vlasnika ako ona suštinski pove

ćava varijabilnost budućeg toka gotovine. 

 
Operativno, menadžeri banaka koje javno prodaju svoje akcije, i koje pokušavaju da 
maksimiziraju cene akcija u firmi, moraju preduzeti upravlja

čke aktivnosti koje 

pozitivno uti

ču na očekivanu zaradu i istovremeno limitiraju izloženost riziku. Da bi se 

najbolje zadovoljio interes vlasnika banke, rizik mora da bude balansiran sa porastom 
o

čekivane zarade. Povećanje zarade praćeno preko odobravanja rizičnijih kredita može 

prouzrokovati pad vrednosti akcija, ako tržište oseti da je pove

ćani kreditni rizik veći 

8

 Ibidem, str. 50. 

9

 Ibidem, str. 52. 

 

BANKE I RIZICI 

 

207 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

nego nadoknada rasta zarade. Mogu

ća varijabilnost u očekivanom budućem prihodu 

mogla bi prouzrokovati  porast u zahtevanoj stopi prinosa od strane investitora, što bi 
moglo prouzrokovati korigovanje cena akcija na dole. 
 
Efekat politike dividende na evaluaciju akcija banke se komplikuje sa regulatornim 
ograni

čenjima koja se odnose na adekvatnost kapitala. Sposobnost banke da podupire 

rast aktive se ograni

čava odgovarajućim nivom kapitala. Isplaćene dividende 

investitorima smanjuju kapital i ograni

čavaju rast osim ako se novi deonički kapital 

osigurava putem prodaje novih obi

čnih akcija. Krajnji cilj upravljanja bankom je 

maksimiziranje bogatsva vlasnika banke. Maksimiziranje bogatstva deoni

čara zahteva 

da menadžment tim balansira o

čekivani prinos sa rizikom. 

 
8.2.3. Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke 

Sposobnost da se upravlja rastom vrednosti banke je jedan esencijalni deo razvoja 
zdrave korporativne i poslovne strategije odnosno, strategija koje kreiraju vrednost za 
deoni

čare i održavaju prednost korporativne kontrole na tržištu. Evaluacione tehnike i 

pristupi mogu da budu kompleksni u njihovim detaljima, ali su relativno otvoreni i jasni 
u njihovim ciljevima i primeni. Upravljanje procesom rasta vrednosti banke može se 
obuhvatiti u tri faze: 

investiranje, restruktuiranje i primenu nove poslovne filozofije 

kreiranja vrednosti.

 Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke mogu se detaljnije 

videti na pregledu br. 8-1.

10

 

 

Pregled br. 8-1: 
1.

 

Investiranje 

Identifikovanje restrukturnih prilika: 

•

 

Upravljanje analizom restruktuiranja (pentagon pristup) 

•

 

Utvr

đivanje poslovnih strategija i planova 

•

 

Razvijanje restruktuiranja i ekspanzionih scenarija 

2.

 

Izvršavanje programa 

Izvršavanje programa restruktuiranja 

•

 

Izvršavanje internih inicijativa 

     Ubrzavanje rasta 
     Pove

ćavanje margina 

     Smanjenje troškova 
     Dokapitalizacija 

•

 

Izvršavanje eksternih inicijativa 
 Prodaja poslova 

     Rekapitalizacija 
     Pripajanje novih poslova 

10

  Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation -  Measuring and Managing 

the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 
1991, str. 71. 
 

208

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 8-5: Upravljanje perspektivnom vrednosti banke 

 
Navedena slika br. 8-5 pokazuje upravljanje perspektivnom vredno

šću banke,

11

  koju 

karakteriše sposobnost adaptiranja jednim prodorskim na

činom poslovanja i voljnošću 

da se iskoriste povoljne šanse i kreira pove

ćana vrednost. Konačno i možda najvažnije, 

ovaj na

čin uključuje potrebu razvoja i institucionalizacije filozofije upravljanja 

vredno

šću kroz organizacionu strukturu banke.  

 
U suštini, proces vrednosno orijentisane filozofije banke ima dva jasna aspekta. 

Prvi 

uklju

čuje restruktuiranje koje oslobađa vrednost koja je u klopci firme. Ovaj aspekt 

aktivnosti može odmah da pokaže rezultate koji se mogu rangirati od osrednjih do 
spektakularnih, kao što je na primer, skok cena deonica samo u toku jednog meseca. 
Ovo može da bude i veoma nepovoljno za firmu (potreba adžastiranja discipline na 
relativno visokom nivou dugova). 

Drugi 

aspekt upravljanja procesom vrednosti odnosi 

se na razvoj vrednosno orijentisanog pristupa vo

đenju i upravljanju bankom posle 

restruktuiranja. To uklju

čuje utvrđivanje prioriteta baziranih na kreiranju vrednosti: 

planiranje, merenje performansi, stimulativnih kompenzacionih sistema u pravcu 
vrednosti deoni

čara i komuniciranje sa investitorima u izrazima kreiranja vrednosti. 

 

 

11

  Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation -  Measuring and Managing 

the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 
1991, str. 29. 

210

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rastom vrednosti banke 

Za uspešno upravljanje rastom vrednosti banke neophodno je transformisati poslovnu i 
upravlja

čku filozofiju banke i 

vrednost,

 kao izraz, integrisati u poslovnu i korporativnu 

strategiju banke. Prihvatanjem 

vrednosti 

kao krucijalnog cilja od strane deoni

čara, 

stvara se osnova za dugoro

čnu orijentaciju za fokusiranje rasta vrednosti banke, njenih 

performansi i dividende kao uve

ćanja bogatstva deoničara. 

 
8.3. METODE I OKVIRI RASTA VREDNOSTI BANKE 
 
8.3.1. Metode i tempo rasta vrednosti banke 

Rast vrednosti banka može da ostvari na razli

čite načine. Teorija i praksa poslovnog 

bankarstva poznaju više metoda od kojih se 

tri 

naj

češće spominju:

12

 

•

 

metod internog rasta,  

•

 

metod eksternog rasta, i  

•

 

metod kombinovanog rasta.  

 

Metod internog rasta vrednosti banke

  se oslanja uglavnom na sopstvene resurse 

(prostor, opremu, ljude, informacione sisteme, finansijska sredstva) i ima svojih 

prednosti

 i 

nedostataka

. 

Prednosti

 se ogledaju u tome da: metod zahteva manja ili 

čak 

ne zahteva ulaganja, banka može brže reagovati na promene na tržištu i metod ne 
zahteva period pripreme, da bi banka po

čela ostvarivati rast.

  Nedostaci

  se ispoljavaju 

kao: mogu

ća ograničenja u postojećoj tehnologiji, organizaciji  i poslovnim navikama,  

nedovoljna spremnost da se realno utvrdi i kvantificira veli

čina i struktura 

neiskori

šćenih sopstvenih uslužnih kapaciteta. 

 

Metod eksternog rasta

  omogu

ćava banci da relativno brzo poboljša svoje pokazatelje 

profitabilnosti, produktivnosti i ekonomi

čnosti. Ovaj metod se ostvaruje preko procesa 

fuzije i akvizicije banaka, 

čime se utiče na smanjenje fiksnih troškova i troškova 

upravljanja, zatim se smanjuje broj neprofitabilnih filijala, 

čime banka ostvaruje niz

 

prednosti

 na tržištu, kao što su: ve

ća stopa profitabilnosti poslovanja, jača konkurentska 

sposobnost i ve

ća disperzija rizika. Praksa u razvijenim tržišnim privredama u zadnjoj 

deceniji je pokazala, da se metod eksternog rasta široko primenjuje u savremenom 
bankarstvu. 
 

Metod kombinovanog rasta, 

odnosno kombinacija navedena dva metoda, banka koristi 

da bi u odre

đenim uslovima maksimalno iskoristila prednosti uz istovremeno 

minimiziranje nedostataka oba metoda (na primer, nastup banke na inostrano tržište). 
Banka, prvo, mora interno oja

čati da bi bila sposobna da se konkurentski bori na drugim 

tržištima i sa snažnijom konkurencijom. U tom  slu

čaju i eksterni rast banke ima svoj 

smisao ako se on ostvaruje, ne samo kvantitativno, ve

ć  i kvalitativno. Pod ovim se 

podrazumeva da do

đe, ne samo do prostog kvantitativnog objedinjavanja resursa dve ili 

12

 

Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 

1997, str. 158-160. 
 

BANKE I RIZICI 

 

211 

                                                           

background image

Upravljanje rastom vrednosti banke 

relativno lako i pouzdano pratiti tempo rasta pojedinih konkurentskih bankarskih 
institucija i strategijski se opredeljivati za jednu od mogu

ćnosti: (1) ići ispred 

konkurencije, (2) slediti  lidera-vo

đu, (3) oslanjati se na strategiju modifikacije 

proizvoda i usluga prema zahtevima odre

đenog tržišnog segmenta, ili (4) se pak 

uklju

čivati u 'trku' sa inovacijama, oslanjajući se na sopstvenu proizvodno-uslužnu 

superiornost. Svaka od ovih mogu

ćnosti zahteva poznavanje tržišnih segmenata i tržišta 

banke u celini, kao i sopstvenih internih mogu

ćnosti, da se željeni tempo rasta banke 

ostvari. 

 
8.3.2. Pentagon okvir za utvr

đivanje šansi restruktuiranja 

Na primeru jednog analiti

čkog okvira za utvrđivanje prilika restruktuiranja u pet 

dimenzija, može se sagledati mogu

ćnost restruktuiranja postojećeg poslovanja firme. 

Pentagon okvir (slika br. 8-6.) pokazuje kako teku faze procesa restruktuiranja odnosno 
procenjivanja šansi.

13

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

13

  Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation -  Measuring and Managing 

the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York, 
1991, str. 35. 
 

 

OKVIR 

RESTRUK- 
TURIRANJ

A 

1 

2 

3

 

 

4 

5 

Teku

ća tržišna 

vrednost 

Vrednost 

kakva jeste 

Ve

ća vrednost banke 

sa internim 

popravkama  

Ve

ća vrednost  sa 

eksternim 

popravkama  

Optimalno 

restrukturir

ana

 

 

 

Gap teku

će 

percepcije 

Strategijske i 

operativne

 

šanse

 

Ukupne šanse 

banke kao firme 

Maksimalne 

šanse prodora 

BANKE I RIZICI 

 

213 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 

Slika br. 8-6: Pentagon okvir za procenjivanje prilika restrukturiranja 

 
Proces restruktuiranja se sastoji od 

pet 

faza i to: 

•

 

prva, razumevanje teku

će tržišne vrednosti 

(revizija performansi sa aspekta 

deoni

čara, koja se vrši analiziranjem tržišne situacije i tržišnog potencijala, da bi se 

iskoristile šanse i sinergetski efekti u strategijskom pripajanju odre

đenih poslova); 

•

 

druga, vrednost firme kakva jeste 

(potrebno je proceniti vrednost svake 

komponente portfolija na bazi projektovanog budu

ćeg toka gotovine, uzimajući u 

obzir klju

čne prilive i odlive, kako bi se izvršila komparacija sa ukupnom tržišnom 

vrednosti);   

•

 

tre

ća, potencijalna vrednost sa internim poboljšanjima 

(pokušaj da se proceni 

vrednost svakog posla sa agresivnijim planovima i strategijama i na toj osnovi 
proceni potencijalna vrednost firme i budu

ća vrednost performansi svakog posla i 

firme kao celine);  

•

 

četvrta, potencijalna vrednost sa eksternim poboljšanjima 

(podrazumeva 

četiri 

scenarija: prodaju strategijskom kupcu-drugoj firmi koja bi mogla da uspešnije 
posluje i ostvari sinergiju, osnivanje nove firme, otkup od strane menadžmenta ili 
tre

će strane, i konačno, likvidacija)

, i 

•

 

peta, optimalno restruktuirana vrednost firme 

(uzimaju se u obzir interna i eksterna 

perspektiva i izra

đuje plan restruktuiranja na osnovu čega se preduzimaju konkretne 

poslovne akcije). 

 
Naime, potrebno je proceniti teku

ću i potencijalnu internu vrednost poslova baziranu na 

o

čekivanim tokovima gotovine i komparirati iste sa eksternom prodajnom vrednošću, da 

bi se razvile opcije restruktuiranja. Kompariranje vrednosti može pomo

ći da se 

identifikuju ‘gap’-ovi u percepcijama izme

đu investitora i menadžment tima firme oko 

perspektive poslovanja. 
 

8.3.3. Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti banke 

Savremena bankarska teorija i praksa ukazuju, da je jedan od klju

čnih faktora uspeha 

moderne banke njen menadžment tim, pošto se maksimiranje profita banke ostvaruje 
preko poboljšanja konkurentske pozicije banke i to:

14

 

 
(1)

 

obavljanjem širokog asortimana usluga umesto specijalizacije (univerzalna banka);  

(2)

 

preko davanja ve

ćeg zančaja srednjem tržištu;  

14

 

Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment – Strategijsko upravljanje 

bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno i 

prerađeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002,  str. 325. 
 

Šanse za prodaju i 

akviziciju 

214

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

 

VLASNI

ČKE PREFERENSE 

PONAŠANJE I ODLUKE 

MENADŽMENT TIMA 

BANČINI 

CILJEVI 

DRUŠTVO: PRAVNA I 

EKONOMSKA SREDINA 

POLITIKE ZA 

OSTVARIVANJE CILJEVA 

 

1. Upravljanje razlikom kamatne stope 

2. Kontrola troškova - izdataka 

3. Upravljanje pozicijom likvidnosti 

4. Upravljanje kapitalom

 

5. Upravljanje porezima 

6. Upravljanje vanbil. aktivnostima

 

 

 

Slika br. 8-7: Implementacija principa maksimiziranja vrednosti 

 
Polaze

ći od bazičnog cilja poslovne banke, da maksimizira zaradu svojih deoničara, 

menadžment tim banke treba na najbolji na

čin da ostvaruje svoje funkcije. Bazične 

funkcije menadžment tima banke su: planiranje, organizovanje i kontrola. Mada su 
bazi

čne funkcije menadžmenta ostale iste, njegovi zadaci su danas, posle deregulacije 

finansijskog tržišta, znatno oštrije ispoljeni usled konkurentske borbe i pogoršanih 
uslova za ostvarenje profita. Za ostvarivanje bazi

čnog cilja banke, neophodno je 

‘oživeti’  i usmeriti celokupni proces aktivnosti planiranja, organizovanja i kontrole. 
Ostvarivanje zadataka menadžment tima u promenjenim uslovima, postao je kriti

čni 

faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, sasvim je jasno, da se listi razloga, zbog kojih 
jedna banka može da ode u ste

čaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije, može 

dodati i loš kvalitet menadžmenta.  
 
Znanja i sposobnosti, koje danas moraju posedovati menadžeri u bankama, pored znanja 
o bankarskoj tehnici i tehnologiji, moraju biti proširena na probleme menadžmenta i 
moraju biti na višem nivou od sadašnjeg. Naime, nema sumnje da su danas znanja 
zaposlenih o klasi

čnoj bankarskoj tehnici i tehnologiji u bankama na visokom nivou, ali 

se to ne može re

ći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u bankama 

menadžment nije vrednovao kao klju

čni faktor uspeha ili neuspeha banke, danas i u 

savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja, kao što je to, recimo ameri

čko 

bankarstvo, za sprovo

đenje daljih reformi u bankarstvu, oseća se nedostatak upravo 

kvalitetnog menadžmenta. Odnosno, 

čak i tamo se oseća nedostatak stručnih i 

216

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje rastom vrednosti banke 

savremeno obrazovanih i osposobljenih bankara, koji imaju i znanja i sposobnosti za 
preduzimanje rizika u bankarskim poslovima.

16 

 

8.3.4. Kreiranje uve

ćavanja vrednosti akcionara

  

Sa utvr

đivanjem maksimizacije bogatstva akcionara, kao bazičnog kriterijuma 

odlu

čivanja ili merenja performansi, rizik i prinos se razmatraju simultano. 

Maksimizacija bogatstva akcionara zna

či, da se svaka odluka evaluira u znaku njenog 

uticaja na  vrednost (cenu) ban

činih akcija. Smatra se da tri faktora interaktivno 

determinišu vrednost u

češća banke, tj. bogatstva akcionara:

17

 

 

•

 

povrati ili tok gotovine akcionarima banke (mogu

ćnost dividende), 

•

 

prora

čun vremena povrata ili toka gotovine (rokovi dividende), 

•

 

rizik performansi akcionara banke (visina dividende). 

 
Kreiranje ili uve

ćavanje vrednosti ili bogatstva deoničara bi trebalo biti jedan od 

najvažnijih ciljeva banke kao finansijske institucije. I zaista, svaka konsolidacija i 
povezivanje u industriji finansijskih usluga, obavlja se u nameri da se poboljša 
uve

ćavanje vrednosti deoničara kombinovane finansijske institucije. Postoji nekoliko 

tehnika za merenje internih performansi koje se u banci mogu koristiti za procenu 
uve

ćavanja vrednosti deoničara. Te tehnike obuhvataju:

18

 

 

(1)

 

procenu rizika (‘risk assessment’), 

(2)

 

dodatu ekonomsku vrednost (‘economic value added’ ili ‘EVA’), i 

(3)

 

balansiranu bodovnu kartu (‘balanced scorecard’ ili ‘BSC’). 

 
(1) Procena rizika 

je metod koji fokusira procenu rizika i rizika upravlja

čkih jedinica u 

cilju merenja uve

ćavanja vrednosti deoničara. Ovaj metod obuhvata aktivnost 

identifikacije svih tipova rizika uklju

čivši: kreditne, tržišne, strategijske, operativne i 

politi

čke rizike. Finansijska institucija treba inkorporirati sve tipove potencijalnih rizika 

u njen interni model rizi

čne vrednosti (‘value-at-risk’ ili skraćeno ‘VAR’), koji 

determiniše projektovani iznos maksimalnog gubitka pojedinog portfolija tokom datog 
perioda.  
 

16

 Ibidem, str. 327. 

17

  Duane B. Graddy  and Austin  H. Spencer:  Managing Commercial Banks – 

Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990, 
str. 35. 
 

18

  Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions – 

The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 
2001.godine, str. 291-292.  
 

BANKE I RIZICI 

 

217 

                                                           

background image

Upravljanje rastom vrednosti banke 

Kaplan-a i Norton-a 1992.godine.

19

 BSC pristup sugeriše ravnotežu izme

đu finansijskih 

mera (neto prihoda, profitabilnosti, povrata investicija) i nefinansijskih mera (kvaliteta 
proizvoda i usluga, satisfakcije korisnika, inovativnosti, satisfakcije zaposlenih) u 
proceni uve

ćanja vrednosti deoničara. Ključna karakteristika BSC metoda je da on meri 

finansijske i nefinansijske faktore uklju

čujući:  

 

•

 

finansijske indikatore,  

•

 

satisfakciju korisnika,  

•

 

interno poslovanje, i  

•

 

porast zaposlenih i u

čenje.  

 
Finansijske mere

 uklju

čiv: neto prihod, operativnu marginu, zaradu po deonici i prihod 

od novih proizvoda se ultimativno koriste za procenu uve

ćanja bogatstva deoničara. 

Operativno merenje

  odnosi se na produktivnost, operativnu efikasnost i efektivnost, 

inovacije proizvoda, tehnološki napredak i sigurnost. 

Merenje korisni

čke perspektive

 

koristi se za procenu satisfakcije korisnika preko informacija o ponavljanju poslova ili o 
lojalnost korisnika. Ove mere omogu

ćuju finansijskoj instituciji da proceni kvalitet 

svojih proizvoda i usluga za popravljanje satisfakcije i zadovoljenje potreba korisnika. 

Mere u

čenja 

i rasta determinišu u kojoj meri je radna snaga spremna i motivisana da 

bude kreativna i inovativna. Merenje uklju

čuje trening kod kuće i na poslu, kontinuiranu 

profesionalnu edukaciju, preporuke i druga ovla

šćenja zaposlenih.  

 
Efektivni BSC treba da vrši balansiranje izme

đu vodećih performansi, odnosno vodećih 

indikatora i zaostaju

ćih indikatora.  

 

•

 

kako vas vide vaši korisnici, 

•

 

kako one izgledaju njihovim deoni

čarima, 

•

 

kako one mogu da poboljšaju kvalitet i da budu efikasnije i efektivnije, i 

•

 

mogu li one kontinuirano da poboljšavaju i uve

ćavaju vrednost deoničara. 

 
Metodologija BSC je korisna za finansijske institucije putem koje treba da se  osigura 
ostvarivanje njihovih ciljevati sa obezbe

đivanjem odgovora na napred navedena pitanja. 

Efikasnije i efektivnije poslovanje banke pozitivno uti

če na vrednost performansi, što 

kontinuirano doprinosi i rastu vrednosti banke kao finansijske institucije. 
 

 

8.5.

 

 RAST VREDNOSTI BANKE FUZIJOM I AKVIZICIJOM 

  
8.5.1.

 

Pojam i suština fuzije i akvizicije banaka 

19

  Robert S. Kaplan and David P. Norton: The Balanced Scorecard –  Measures that 

Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate Performance, 
Harvard Business School Press, 1998, str. 123-215. 
 

BANKE I RIZICI 

 

219 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

Fuzija  ili spajanje  (‘merger’) 

je aktivnost spajanja dve ili više banaka u jednu, novu 

banku. Pri tome, ranije banke gube svoj identitet i nastavljaju svoje poslovanje kao nova 
banka, obi

čno sa novim imenom, novom filozofijom  i novim stilom poslovanja. 

Akvizicija ili pripajanje 

(‘acquisition’)

 

je aktivnost kada jedna, obi

čno veća banka, ali ne 

uvek, pripoji-preuzme jednu ili više manjih banku i nastavi poslovanje pod svojim 
postoje

ćim imenom 

 

Preuzimanju banaka putem fuzije i akvizicije prethodi 

analiza

, 

čiji je primarni zadatak 

da sagleda efekte fuzije i akvizicije na vrednost budu

će banke. 

Cilj

 je da se spajanjem ili 

preuzimanjem banke ili banaka dobije ve

ća vrednost buduće banke od zbira vrednosti 

banke i banaka koje se spajaju, odnosno preuzimaju. Ovo se zasniva na o

čekivanim 

sinergetskim efektima

  procesa preuzimanja banaka. Takav proces upro

šćeno ilustruje 

slede

ća jednačina:

20

 

 
V(AB)  >  V (A) + V (B) 
gde je: 
 
V = vrednost banke  
A = banka koja vrši preuzimanje 
B = banka koja se preuzima (ciljna banka) 
 

Sinergetski efekti 

mogu se o

čekivati u povećanoj efikasnosti poslovanja nove banke. To 

se, pre svega, odnosi na slede

će elemente poslovanja: 

 

•

 

pove

ćanje ekonomije obima, 

•

 

ve

ća konkurentska sposobnost, 

•

 

pristup na nova tržišta, 

•

 

racionalnija prodajno-poslovna mreža, 

•

 

pove

ćanje finansijskog potencijala, i 

•

 

kvalitetniji menadžment tim banke. 

 

Proces fuzije i akvizicije banaka u razvijenim tržišnim privredama je 

nužan

 i 

koristan

. 

Nužan

  zbog toga, što se preko jednog racionalnog tržišnog mehanizma izbacivanja iz 

sistema rešava pitanje banaka sa slabim performansama, i 

koristan

,  što se osnivanjem 

novih banaka pove

ćava konkurentska snaga na bankarskom tržištu. Novi talasi fuzija i 

akvizicija u protekloj deceniji u bankarskom i finansijskom sektoru SAD to potvr

đuju. 

  
Bankarska teorija i praksa poznaju 

tri

 pristupa za testiranje i evaluaciju vrednosti nove 

banke nastale spajanjem ili pripajanjem banaka. 

Prvi, 

projektovna evaluacija budu

će 

nove banke može se sagledati na osnovu diskontovanog toka profita koji bi nova banka 

20

 

Milutin Ćirović: Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995.godine, 

str. 332. 
 

220

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

2.   Internet bankarstvo 
3.   Kori

šćenje Web stranica 

4. 

Poslovno iskustvo 

1.

 

Porast koncentracije finansijskih institucija na 
nacionalnom nivou 

2.

 

Pove

ćanje snage i kvaliteta zarade 

3.

 

Ekspanzija ponude finansijskih usluga 

4.

 

Ravnomeran rast cena bankarskih deonica 

5.

 

Porast broja banaka 

6.

 

Redukcija bankrota banaka 

5. 

Ekonomski faktori  1.

 

Ekonomski rast 

2.

 

Niske kamatne stope 

3.

 

Izobilje novca raspoloživog za investiranje 

4.

 

Višak finansijskog kapitala 

 
Fuzije i akvizicije su postale 

česta praksa u industriji finansijskih usluga u SAD. Ipak, 

sli

čni izazovi moraju da budu odgovarajuće usmereni da osiguraju uspeh ovih poslovnih 

poteza. Smatra se, da je talas megafuzija i akvizicija deo trenda ujedinjenja u industriji 
finansijskih usluga, koji je po

čeo ranih 1980-tih,u podeli rizika i uštedi troškova. To je 

evidentno preko opadanja broja finansijskih institucija u periodu izme

đu 1985. i 

1999.godine (kada je broj komercijalnih banaka opao za 40%).

22

 

 
Izazovi za obavljanje poslova fuzije i akvizicije uklju

čuju prilike da se: (1) postigne 

profitabilni posao (tj. finansijska korist za deoni

čare za obe institucije) i (2) prinudno 

ujedinjuju eventualne prepreke tokom procesa kombinovanja ljudskih i fizi

čkih resursa. 

Kada se razmatra posao fuzije i akvizicije, treba da se istraže i procene finansijske 
prilike i srodne prepreke (na primer, razli

čita korporativna kultura). Dopuštajući da je 

nemogu

će identifikovati sve uzroke i efekte tekućih fuzija i akvizicija u praksi industrije 

finansijskih usluga, svrha je da se pomo

ću navedenih uzroka objasni i razume najveći 

broj nedavnih fuzija i akvizicija.  
 
Navedeni pregled 3-1 daje sumarni iskaz mogu

ćih determinati fuzije i akvizicije 

finansijskih institucija. 

Prvo,

 bilo kakav porast broja fuzija i akvizicija bio bi nemogu

ć 

bez eliminacije tradicionalnih me

đudržavnih ograničenja i restrikcija filijala. 

Drugo,

 

nivo koncentracije daje tržištu ve

ću snagu i kupovnu moć za pripajanje drugih banaka. 

Tre

će,

  suštinski napredak u informacionoj tehnologiji, komunikacijama i obradi 

podataka igra važnu ulogu u olakšavanju  i obavljanju virtuelno mogu

će fuzije i 

akvizicije u bankarskoj industriji. 

Četvrto,

  izvanredno obilje finansijskog kapitala 

(novca) i cena deonica, koje rezultiraju od visokih zarada raspoloživih za investiranje, 
podstaklo je kao nikad rastu

ći talas fuzija i akvizicija u bankarskoj industriji. 

 

8.5.3.

 

Faze procesa fuzije i akvizicije banaka 

22

 Ibidem, str. 88. 

222

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rastom vrednosti banke 

Proces fuzije i akvizicije dve bankarske organizacije je ekstremno složen; on zahteva 
duži vremenski period i velike napore i kupca i prodavca. U ovom procesu, ako se 
o

čekuje da fuzija ili akvizicija bude uspešna, moraju se pažljivo razmotriti svi aspekti 

takvog poduhvata: poslovni, pravni, operativni, organizacioni, ra

čunovodstveni i 

poreski. Tokom procesa, evaluacija mora da bude jedan važan input u procesu 
donošenja odluka – od incijalne ciljne analize, pa sve do integracije entiteta.  
Proces fuzije i akvizicije može se sažeto predstaviti u tri opsežne faze:

23

 

•

 

faza strategijske pripreme, 

•

 

faza pregovaranja i istraživanja, i 

•

 

faza finalizacije i integracije.

 

Grafi

čki predstavljene, aktivnosti procesa fuzije i akvizicije su na slici br. 8-8: 

 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
 

 
 
 
 
 
 

Slika 8-8: Poslovne aktivnosti banaka u procesu fuzije i akvizicije 

 

Prva faza

  bilo koje fuzije ili akvizicije odnosi se na razvoj 

strategije

  koja definiše 

pravac banke i utvr

đuje dugoročne ciljeve kojima banka treba težiti. Ova faza obuhvata 

sedam

 tipi

čnih poslovnih koraka koje treba obaviti i to: 

 

•

 

sa

činiti strategijski plan 

(fokus, pravac i ciljeve banke za horizont tri do pet 

godina), 

•

 

formirati tim za fuziju i akviziciju 

(ljudi iz klju

čnih bančinih funkcija)

, 

23

 Ibidem, str. 303-304. 

 

Faza 

strategijske 

 

Faza pregovora 

i istraživanja 

Faza finalizacije 

i

 

integracije

 

Pre

čišćava poslovni plan 

Formira M&A tim 
Utvr

đuje M&A plan 

Utvr

đuje ciljne kriterije 

Identifikuje kandidate 
Analizira ciljeve 
Rangira ciljeve 

Finišira strategiju 
pregovora 
Kontaktira ciljeve 
Preliminarno

 

razgovara 

Piše Internet pismo 

 

 

 

Utvr

đuje finalnu 

transakciju 
Osigurava pristanak 
Finalizuje finansiranje 
Kompletira transakciju 

 

 

Pre

čišćava poslovni plan 

Analizira sopstvenu banku 
Utvr

đuje vrednost franšize 

Uve

ćava vrednost 

Razvija prodajni

 

dokument 

Identifikuje potencijalne  
kupce 

Finišira strategiju pregovora 
Utvr

đuje ponudu 

Pregleda poreske 
konsekvence 
P

ž    dij l

 

Pregleda kona

čni ugovor 

Kompletira transakciju 

PROCES FUZIJE 

I

 

AKVIZICIJE

 

Kupac 

Prodavac 

BANKE I RIZICI 

 

223 

                                                           

background image

Upravljanje rastom vrednosti banke 

Fuzije i akvizicije, konsolidacije i povezivanja, su validne taktike pozicioniranja sa 
namerom da pomognu kombinovanim kompanijama da se efektivnije bore na globalnom 
tržištu: (1) podržavanjem postoje

ćih poslovnih linija, (2) širenjem u nove poslovne linije 

i (3) eliminisanjem ranijih konkurenata. U stvari,  postoje dva tipa poslovnih 
kombinacija u industriji finansijskih usluga: (1) konsolidacija i (2) povezivanje, što 
pokazuje slika br. 8-9.

24

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 8-9: Poslovne kombinacije u procesu fuzija i akvizicija  

 
Konsolidacija 

povla

či za sobom kombinaciju resursa sličnih finansijskih institucija (na 

primer, banaka me

đusobno, banaka i bankarskih holding kompanija), kroz fuzije i 

akvizicije. 

Povezivanje

  zna

či ekspanziju polja rada ili širine finansijske institucije u 

razne finansijske usluge kroz fuzije i akvizicije banaka i drugih finansijskih institucija, 
odnosno firmi finansijskih usluga (osiguravaju

ćih kompanija, firmi za  preuzimanje 

rizika emitenata hartija od vrednosti, udruženih -‘mutual’ fondova). 

 

Donošenjem GLB Act-a 1999.godine u SAD, banke su se suo

čile sa rastom 

konkurentske pozicije osiguravaju

ćih kompanija, brokerskih kuća, udruženih fondova, 

kreditnih unija, koje su sposobne da odobravaju potroša

čke i poslovne kredite, kao i da 

nude ostale bankarske usluge (štedne i teku

će račune). Ovaj novi talas povezivanja 

doneo je mogu

ćnost bankama, udruženim fondovima, osiguravajućim kompanijama i 

investicionim firmama, da stanu pod jedan korporativni krov. Me

đutim, to je dovelo do 

potrebe da se više pažnje posveti politikama odgovornosti za poslove fuzije i akvizicije 

24

  Ibidem, str. 74-76. U periodu od 1990. do 1999.godine nastale su mnoge fuzije i 

akvizicije banaka u SAD i u svetu. 

Među  najvećim  se  smatraju:  Citicorp  i  Travelers, 

Bank Ameica i Nations Bank, Deutsche Bank i Bankers Trust, Union Bank o9f  
Swizerland i Swiss Bank Corporation, Wells Fargo i Norwest, Socete Generale i 
Paribus, Bank One i First Chicago, Bank Boston i Fleet Financial Group, itd. Tako je u 

1998.godini, vrednost fuzija i akvizicija banaka u SAD dostigla najveći nivo vrednosti 
od 674 milijarde dolara. Najviše publikovana megafuzija bila je Citicorp i Traveler sa 
procenjenom vrednosti kombinovane aktive od 669 milijaldi dolara, koja je obuhvatala 

različite finansijske usluge kao što su komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo, 
upravljanje aktivom, brokerske poslove sa hartijama od vrednosti i osiguranje imovine, 

osiguranje od nesrećih slučajeva i životno i osiguranje.  
 

Poslovne 

kombinacije 

Konsolidacije 

Povezivanje 

Postoje

će tržište 

Prošireno tržište 

Postoje

će tržište 

Prošireno tržište 

BANKE I RIZICI 

 

225 

                                                           

UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM  RIZICIMA BANKE 

u industriji finansijskih usluga. Slika br. 8-10. ilustruje, na sažet na

čin, u kojim 

segmentima su te odgovornosti neophodne.

25

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
 
 
  

Slika br. 8-10: Politike odgovornosti za procese fuzija i akvizicija  

 
Politike odgovornosti usmerene su na tri podru

čja: (1) regulaciju kapitala, (2) 

superviziju institucija i (3) tržišnu disciplinu. Tržišno vo

đena odgovornost i disciplina 

su, verovatno, najbolja politika odgovornosti za promene u kombinovanim institucijama. 
Bankarski autoriteti, regulatori i supervizori ne treba da se uklju

čuju direktno u mikro 

upravljanje institucijama koje se fuzionišu. Me

đutim, oni treba da procene odgovornost 

nadzora, da zaštite suštinski negativne spoljašnosti institucije, korisnike, industriju 
finansijskih usluga i sistem i obveznike poreza, koji obezbe

đuju krajnju osnovu 

sigurnosne mreže. Kreatori politike i regulatori, tako

đe, moraju zaštiti porast tržišne 

snage od fuzija i akvizicija, kako na postoje

ćem, tako i na proširenom tržištu. 

 

25

 Ibidem, str. 83. 

 

Politike 

odgovornosti 

za fuzije i 

akvizicije 

Regulacija 

kapitala 

Supervizija 

institucije 

Tržišna 

disciplina 

Bazni standardi rizika kapitala 

Bazelski sporazum 

Finansijska modernizacija 

Praksa upravljanja rizikom 

Modeli kreditnog rizika 

Interna struktura kontrole 

Modeli vrednosti u uslovima 

 

Efektivna kontrola procesa 

Finansijski izveštaji i 

 

Izveštavanje interne kontrole 

Supervizorsko evaluiranje 

 

Modeli a

đustiranja tržišnog rizika

 

226

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE  PORTFOLIO RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

228

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 
 
 
 
 
 

 
 
 

Glava  9. 

 
 
 

KONCEPT PORTFOLIO 

UPRAVLJANJA RIZICIMA 

BANKE 

 
 
 

BANKE I RIZICI 

 

229 

background image

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

 

9.1.2. Savremeno shvatanje portfolio koncepta u bankarstvu 

Danas se u bankarstvu izraz 

portfolio 

koristi u jednom investicionom kontekstu –  pre 

svega u konceptu ulaganja finansijskih sredstava u kreditne i plasmane u hartije od 
vrednosti, odnosno kao portfolio finansijske aktive. Me

đutim, portfolio koncept je isto 

tako  široko prihva

ćen i u proizvodnim i u uslužnim delatnostima i firmama. Mada se 

danas ovaj izraz koristi gotovo za sve plasmane banke u cilju ostvarivanja profita, ipak, 
najviše se vezivao za portfolio hartija od vrednosti, pa je i kod nas ve

ć dugo vremena 

poznat pod izrazom 

portfelj 

hartija od vrednosti.  

 
Portfolio

  kombinuje držanje više od jedne deonice, obveznice, robe, investicije u 

nekretnine, ekvivalenta gotovine (visoko likvidne hartije) ili druge aktive od strane 
jednog individualnog investitora ili institucionalnog investitora. 

Svrha portfolija je 

redukovanje rizika putem diversifikacije

. Kao što 

ćemo kasnije videti, portfolio 

obuhvata kako hartije od vrednosti, tako i plasmane u razne vrste kredita, koji 
predstavljaju klasi

čnu i još  uvek najvažniju formu bankarskih plasmana. Usko sa 

izrazom portfolio sre

ćemo i izraze kao što su portfolio menadžer, portfolio beta skor i 

portfolio osiguranje. 

 
Portfolio menadžer

  je profesionalac odgovoran za portfolio hartija od vrednosti 

individualnog investitora ili institucionalnog investitora. 

Često se naziva i menadžer 

novca (‘money manager’) ili specijalno, kada su u pitanju li

čne usluge –  investicioni 

savetnik (‘investment counsel’). Portfolio menadžer može da obavlja poslove za: 
udruženi fond, starateljski fond, plan u

češća u profitu, banku, osiguravajuću kompaniju. 

Za proviziju koju prima, menadžer ima fiducijarnu odgovornost da razborito, odnosno 
oprezno upravlja aktivom i bira da li deonice, obveznice, ekvivalenti gotovine, 
nepokretnosti ili druga aktiva imaju najbolju priliku za profit za bilo koje vreme. 
 

Portfolio beta skor

  (‘beta score’) odnosi se na volatilnost jednog individualnog 

portfolija hartija od vrednosti, uzimaju

ći ga kao celinu, mereći ga sa BETA 

koeficijentima hartija od vrednosti koje ga 

čine. Beta meri volatilnost jedne deonice u 

odnosu na tržište kao celinu, što se reprezentuje putem indeksa (kao što je na primer, 
Standard & Poor’s 500 Stock Index). Beta 1 zna

či da deonica ima istu volatilnost kao i 

tržište. 
 

Portfolio osiguranje 

odnosi  se na aktivnosti portfolio menadžera kada koristi fju

čer 

indeks deonica da zaštiti portfolio od pada cena na tržištu. Umesto da prodaje aktuelne 
deonice, pošto one gube vrednost, menadžer prodaje fju

čers indeks; ako se pad nastavi, 

on ponovo kupuje fju

čerse po nižoj ceni, koristeći profit kao nadoknadu gubitaka u 

portfoliju deonica. Posebne okolnosti na tržištu, kao što je ‘crni ponedeljak’, eliminišu 
ovu portfolio zaštitu. 
 

9.1.3. Portfolio pristup bilansu stanja banke  

BANKE I RIZICI 

231

   

 

 

 

 

 

 

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Banka je profitno orijentisana finansijska institucija koja, najkra

će rečeno,  obavlja 

poslove prikupljkanja i plasiranja tu

đih sredstava u cilju zarade odnosno profita. Banka 

prikuplja privremeno slobodna sredstva gra

đana i privrede sa namerom da ta privremeno 

slobodna sredstva putem plasmana usmeri tamo gde postoji potreba za njihovim 
produktivnim kori

šćenjem. Na prikupljena sredstva putem štednje građana, banka plaća 

kamatu za njihovo kori

šćenje (pasivna kamata banke). To pokazuje slika br. 9-1.  

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 9-1: Struktura izvora i plasmana banke 

 
Kao  što pokazuje slika 7-1, plasmani banke, gotovo u celini, baziraju na izvorima na 
koje banka pla

ća kamatu (92%). To su 

produktivni plasmani

  na koje banka 

napla

ćuje 

kamatu

 od strane korisnika kredita (70%). Ve

ći deo produktivnih plasmana čine krediti, 

dok je manji deo usmeren u hartije od vrednosti. Zna

čajan deo aktive čine 

neproduktivni 

plasmani

  banke kao što su: gotovina uklju

čiv i žiro račun banke, obavezna rezerva i 

fiksna aktiva. Stavke gotovine i rezervi su uslov kontinuiteta  finansijskog poslovanja 
banke. Saldo gotovine i žiralnog novca predstavlja uslov blagajni

čkog i bezgotovinskog 

poslovanja banke, delom na njega uti

ču propisi i tendira da bude optimiziran. Obavezna 

rezerva je stvar propisa, dakle predstavlja obavezu, dok fiksna aktiva predstavlja uslov 

osnivanja i rada

 banke kao institucije.   

 
Komercijalna banka je specifi

čna institucija koja posluje sa tuđim novcem. Prema datoj 

slici 7-1 jasno se vidi, da komercijalna banka koristi i do 92% tu

đih izvora na koje plaća 

kamatu i da mora voditi ra

čuna o što većem učešću 

produktivne aktive

  u odnosu na 

neproduktivnu aktivu

 koja ne donsi prihode. Dakle, u ovom smislu postoji velika razlika 

izme

đu, na primer, proizvodnog preduzeća i banke. Preduzeće kupuje repromaterijal, 

prera

đuje ga u gotove proizvode i njih kao svoju robu prodaje na tržištu. Banka ne 

kupuje svoje izvore –  štednju gra

đana, depozite privrede, uzete kredite, ona ih samo 

koristi pod odre

đenim uslovima – plaća određenu kamatu za korišćenje tog novca. Na 

strani pasive banke, ta

čno se zna kome pripada svaki dinar štednje, depozita, kredita. To 

su 

obaveze banke

  i banka u svakom trenutku mora biti u stanju da odgovori tim 

 

Plasmani sredstava: 
Produktivni:______7
0% 

•

 

krediti 

•

 

hartije 

Neproduktivni:___30
% 

•

 

gotovina 

•

 

rezerve 

 

 

 

     

 

Izvori sredstava: 
Tu

đi 

izvori:______92% 

•

 

štednja gra

đana 

•

 

depoziti privrede 

•

 

uzeti

 

krediti 

Vlastiti izvori: 

•

 

deoni

čki 

kapital________8

 

       

 

232

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

mogu

ćnosti  –  šanse i opasnosti na tržištu, odnosno kretanje elemenata spoljnjeg 

okruženja, te da se identifikuje strategija za ostvarivanje postavljenih ciljeva.  
 
U vezi s tim, menadžment tim banke treba da sagleda sopstvene snage i slabosti i da 
proceni mogu

ći stepen prihvatanja rizika, da se ti ciljevi ostvare. Pri tome treba 

naglasiti, da svaki portfolio i subportfolio banke treba da ima jasno postavljene ciljeve i 
zadatke, kako bi se njihovim ostvarivanjem moglo svakodnevno doprinositi 
postavljenim profitnim ciljevima. Od toga 

će i zavisiti nivo ostvarenih performansi 

svakog portfolija i subportfolija, kao i nivo ostvarenih profitnih performansi banke kao 
celine. 

 
9.2. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA KREDITNOG PORTFOLIJA 
 
9.2.1. Performanse kreditne politike banke 

Klju

čne performanse kreditnog portfolija uključuju razmatranje dva faktora: procenu 

o

čekivanih rizika

  i procenu 

o

čekivanih prinosa

. Kreditiranje kao poslovna aktivnost 

banke uklju

čuje preduzeti rizik, procenu kamatnog rizika i rizika vraćanja kredita. 

Procena rizika vra

ćanja kredita se rešava analiziranjem kreditne sposobnosti 

zajmotražioca. Procena rizika kamatne stope posmatra (1) promene nivoa kamatnih 
stopa tokom o

čekivanog roka vraćanja kredita i (2) rizik raspoloživosti izvora sredstava 

za kontinuirano podmirivanje novih i postoje

ćih kredita po kamatnim stopama koje će 

osigurati kontinuiranu profitabilnost kredita. 
 
Cena kredita mora da bude fleksibilna da osigura adekvatan prinos. Politika cena mora 
da uzme u obzir troškove izvora sredstava, rizik vra

ćanja kredita i troškove povezane sa 

odobravanjem i procesiranjem kredita. Komercijalno kreditiranje uklju

čuje mnogo više 

varijabli povezanih sa rizikom i troškovima administriranja od individualnih kredita. 
Pošto su potroša

čki i stambeni krediti, generalnio posmatrano, više standardizovani i 

snose aproksimativno iste troškove za svaki kredit, kod komercijalnih kredita svaka od 
varijabli mora se razmatrati za svaki kredit posebno. 
 
Portfolio rizik je rizik, koji je predusredsre

đen na pojedini portfolio, i koji će dovesti do 

potencijalnih problema u vra

ćanju kredita u slučaju da neki segmenti ekonomije ili 

specifi

čna geografska lokacija doživi ekonomske teškoće. Minimizacija portfolio rizika 

vodi redovnoj likvidaciji kredita sa obnovom u novi ili kredit boljeg kvaliteta. U vezi sa 
tim, teoretski, banka može na

ći profitabilniji i manje rizičniji kredit putem smanjenja 

kredita bez traženja dodatnih i skupljih sredstava u scenariju koji opada ili ne raste. 
 
Limitiranje portfolio rizika može da uklju

či neke od sledećih alternativa:

4

  

 

•

 

utvr

đivanje limita veličine kredita prema tipu zajmotražioca, 

4

  Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The 

Dryden Press, New York, 1985, str. 133-134. 

234

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

•

 

uvo

đenje restrikciju kredita za neke delatnosti ili tipove zajmotražilaca da bi se 

izbegla neumerena koncentracija, 

•

 

uvo

đenje ograničenja kredita za specifična geografska područja gde rizik vraćanja 

može da bude ve

ći od lokalnih teškoća ili teškoća zajmotražioca, 

•

 

kori

šćenje kreditne participacije da bi se redukovala veličina i koncentracija 

zahteva zajmotražilaca prema banci, i 

•

 

uvo

đenje kupovne participacije da pobudi diversifikaciju delatnosti i 

zajmotražilaca. 

 

Da bi banka osigurala pridržavanje navedenih alterantiva za limitiranje portfolio rizika, 
korisno je da ima kreditnu politiku u pisanom obliku. Pored toga, korisno je da banka 
testira svoju kreditnu politiku. Jedan od pristupa sugeriše slede

će elemente i osnove 

merenja:

5

 

 

•

 

vrsta posla, tj. u

češće kredita u željenim (ili neželjenim) kategorijama, 

•

 

struktura kredita, odnosno rokovi, uslovi, instrumenti obezbe

đenja plaćanja, u 

skladu sa namenom i ro

čnošću, broj izuzetaka, 

•

 

analiza kredita, tj. odre

đivanje rejtinga od strane nezavisne funkcije kreditne 

analize, broj rizi

čnih plasmana čija se kategorija rizika promenila, 

•

 

zakonska dokumentacija, odnosno koliko je u skladu sa propisima i poslovnom 
politikom banke, broj izuzetaka, 

•

 

uskla

đenost sa politikom, tj. kreditni zahtevi, analiza dužnika, kompletirano i 

odobreno ili odbijeno u skladu sa politikom banke, broj izuzetaka. 

 

Ova merenja mogu da  budu odre

đena i izvedena od strane nezavisne funkcije analize 

kredita i kreditna politika se može prema bodovima i rangirati, te tako izraziti 
performanse kreditne politike banke. 

 
9.2.2. Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u banci 

Kreditni portfolio trebalo bi da se prati u 

čestim intervalima po pitanju prosečnog rizika 

prema rejtingu odre

đenom od strane kreditnih menadžera, u njihovom normalnom 

procesu rejtinga. Višim nivoima rizika trebalo bi dati neznatno ve

ći ponder u cilju da se 

osigura postoje

ća pozicija. Definicije kategorije rizika trebalo bi da počinju sa tekućim 

regulatornim definicijama i tada ih proširiti zaklju

čcima o kvalitetu na osnovu preciznije 

skale gradacije. 

 

Rejting ponderisanog prose

čnog rizika za banku trebalo bi da bude u nadležnosti grupe 

koja se bavi kreditnom politikom, a koja je istovremeno i odgovorna za nezavisni 
pregled (pra

ćenje) rejtinga

 

izvršenog od strane kreditnih referenata, kao i za pra

ćenje 

zahteva za promenama rejtinga. U kreditnom procesu, potrebno je po

ći od sledećih 

elemenata: 

 

5

 Ibidem, str. 175. 

BANKE I RIZICI 

235

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

Kvalitet kreditnog portfolia (ili kvalitet aktive) ukazuje na kreditni rizik sa kojim se 
banka suo

čava u svom poslovanju. Kvalitet kreditnog portfolija se izražava 

koeficijentom kao odnosom o

čekivanih potencijalnih gubitaka prema ukupnim 

kreditima. U našim uslovima, ovaj koeficijent se kre

će u relaciji od 3,73 do 50,65 %, 

dok u SAD od 1,25 do 1,5 %. Osim ovih koeficijenata koji se koriste u banci za kreditni 
portfolio, finansijski raciji se koriste u kreditnoj analizi zajmotražioca i korisnika kredita 
i odnose se na:

7

 

 

 

Likvidnost:

  

Meri sposobnosti korisnika kredita da generiše gotovinu za izmirivanje kratkoro

čnih 

obaveza: teku

ći racio = tekuća sredstva/tekuće obaveze. 

 
Upravlja

čka efikasnost: 

Meri efikasnost sa kojom menadžment tim koristi aktivu u generisanju prodaje i profita: 
prose

čni period naplate = prosečno naplaćena potraživanja/dnevnu prodaju, obrt zaliha 

= prodaja/prose

čne zalihe, obrt fiksne aktive = prodaja/neto fiksnu aktivu ukupan obrt 

aktive = prodaja/ukupnu aktivu. 
 

Leveridž: 

Meri iznos duga ili finansijskog leveridža firme i pokri

ća plaćanja kamate na dug: dug 

prema aktivi = ukupan dug/ukupnu aktivu, dug prema deoni

čkom kapitalu = dugoročni 

dug/neto vrednost deoni

čkog kapitala. 

 

Profitabilnost: 

Meri profitabilnost firme prema njenoj aktivi ili prodaji: Prinos na obim prodaje = neto 
prihod/prodaju, prinos na aktivu = neto prihod/ukupna aktivaq, prinos na deoni

čki 

kapital = neto prihod/neto vrednost deoni

čkog kapitala.  

 
Merenje performansi kreditnog portfolija može obuhvatiti razli

čite elemente i polaziti 

od razli

čitih osnova merenja. Tako, jedan od pristupa merenju performansi obuhvata 

slede

će elemente:

8

  

 

•

 

koncentraciju (zastupljenost), odnosno procenat sektorske raspore

đenosati 

plasmana, 

•

 

dospe

će, odnosno procentualna zastupljnost plasmana prema različitim grupama 

dospe

ća, 

•

 

kamatne stope, odnosno u

češće u ukupnom kreditnom portfoliju kredita odobrenih 

po fiksnoj ili promenjivoj kamatnoj stopi, kao i kredita po posebnim aranžmanima, 
te prose

čan prinos po kategorijama rizika, 

7

 Ibidem, str. 178. 

 

8

 Ibidem, str. 184. 

BANKE I RIZICI 

237

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

•

 

obezbe

đenje, odnosno procentualni udeo kapitala izložen različitim tipovima 

obezbe

đenja, 

•

 

namena, tj. procentualni udeo kapitala izložen razli

čitim tipovima kredita, po 

namenama, 

•

 

trendovi i kretanja - u

češće kredita čija se klasifikacija po stepenu rizika pogoršala 

u posmatranom periodu. 

 

Elementi mogu biti izraženi i u bodovima, kako bi se u odnosu na standard moglo 
izraziti odstupanje u pojedinom kreditima, koji 

čine osnovu izražavanja ukupnih 

perfomansi kreditnog portfolija. 

 
9.2.4. Preventivna i naknadna relativizacija kreditnog rizika  

Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri me

đuzavisne 

faze:

9

  

 
Prvo,

  menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji se smatraju 

karakteristi

čnim za kreditni portfolio. Za jednu banku, na primer, može se smatrati 

veoma važna regionalna recesija, dok drugu banku može više da brine efekat promene 
deviznog kursa na njene korisnike kredita. U ovom sagledavanju važnu ulogu igraju 
statisti

čka i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo. Bazična 

poenta se ogleda u tome, da eksplicitno ili implicitno, svaki kredit banke reprezentuje 
uverenje u budu

ći kurs razvoja ekonomije. Sa eksplicitnim identifikovanjem relevantnih 

rizika i njihovih verovatno

ća, banka će biti u daleko boljoj poziciji da utvrdi svoju opštu 

izloženost riziku i odgovaraju

ću cenu rizika. 

 

Drugo,

  mora da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem 

odgovaraju

ćih upravljačkih kategorija kredita. Jedan optimalni sistem će zahtevati 

substancionalnu preliminarnu analizu da odredi kako bi trebalo grupisati ili izvršiti 
kategorizaciju iznosa kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu sortirani u set 
kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. Incijalno oblikovanje 
kategorija kredita obuhvata i mogu

će evaluiranje istorijskih iskustava o kreditu (kod 

jedne ili više banaka) koriste

ći statističke tehnike i uvodeći prošle odnose među vrste 

kredita. Adekvatnost postoje

ćih kategorija kredita mora takođe da bude periodično 

revidirana, pošto i banka revidira svoju procenu relevantnih kreditnih rizika. 
 

Tre

će,

  menadžment tim mora odrediti razli

čite premije rizika za tipove, odnosno vrste 

kredita za koje veruje da postoje razli

čite izloženosti riziku. Jednostavno, susretanje 

konkurencije sa svim vrstama i iznosima kredita i (implicitno ili eksplicitno) uzimanje u 
obzir (akceptiranje) procene rizika drugih banaka. Jedan viši nivo odre

đivanja cene 

9

 Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi: Handbook 

for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert  A. Eisenbeis, John 
Wiley and Sons, New York, 1985, str.457. 
 

238

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

postignutim nikad ne treba biti zadovoljan

. Odnosno, smatra se da postoji sedam na

čina 

da se poprave performanse u portfolio menadžmentu, pri 

čemu je potrebno:

11

  

 
(1)

 

utvrditi svoju meru –  definisati i analizirati, što je to što se pokušava da ‘tu

če’, 

odnosno da se ostvari, 

(2)

 

upoznajti svoje limite i ograni

čenja, 

(3)

 

imati svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštovati dva pravila: prvo, 
kupovati relativno rastu

će zarade i drugo, kupovati po prihvatljivom raciju cena-

zarada, 

(4)

 

razviti sopstvenu investicionu strategiju, 

(5)

 

koncentrisati svoj portfolio na relativno manji broj kompanija, 

(6)

 

biti fleksibilan, jer ništa nije izvesnije od promene,  

(7)

 

pratiti kontinuirano, odnosno meriti performanse i biti performansno orijentisani 
menadžer.

 

 

 
9.4.2.

 

Generisanje profita u investicionom portfoliju banke 

Hartijama od vrednosti se trguje preko tri razli

čite tržišne strukture poznate kao: 

brokersko trgovanje, dilersko trgovanje, i tržišno trgovanje. Za banke kao firme od 
zna

čaja je drugi i treći vid, dok je prvi, odnosno brokersko trgovanje hartijama od 

vrednosti, karakteristi

čno za poslovanje sa građanima. Da kažemo i to, da je 

komercijalnim bankama u SAD prvo bilo zabranjeno, a kasnije dozvoljeno ograni

čeno 

trgovanje deonicama.  
 
Dileri banaka generišu profit trguju

ći hartijama od vrednosti i porastom vrednosti zaliha 

kupljenih hartija od vrednosti. Njihovi profiti poti

ču od trgovanja hartijama od 

vrednosti, odnosno od prodaje hartija od vrednosti po ve

ćoj ceni (nižoj kamatnoj stopi) 

nego što su kupili vrednosne papire. Odnos izme

đu prodajne (‘asked’) i kupovne (‘bid’) 

cene u svakom momentu izražava razliku (‘spread’). Dileri drže  zalihe hartija od 
vrednosti nazvane 

pozicija,

 kao što i svaki trgovac želi da drži zalihe robe na polici kad 

mušterija do

đe da je kupi. Njihova strategija zaliha je u osnovi ista kao i kod drugih 

trgovaca. Iznos i kompozicija zaliha vrednosnih papira, koje svaki diler drži, zavisi od: 
  

•

 

predvi

đenog obima prodaje u svakoj emisiji ili grupisanom dospeću,  

•

 

troškova finansiranja,  

•

 

o

čekivanih promena kamatne stope, i 

•

 

oblika krive prinosa

.

12

  

11

 Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u 

knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from 
the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-
Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391. 
 

240

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

 
Što je ve

ća predviđena prodaja u narednom periodu pojedinih ili svih hartija od 

vrednosti, ve

ća  će biti zaliha pojedinih vrsta ili svih hartija od vrednosti. Međutim, 

zalihe hartija od vrednosti zahtevaju i finansiranje. Finansiranje vrše banke po kamatnim 
stopama koje su blizu onih na kredite banka – banci, ili na nivou dnevne eskontne stope. 
Razlika izme

đu tržišnog prinosa hartija od vrednosti i troškova finansiranja plaćenih 

banci ili trgova

čkog departmenta, odnosi se na neto troškove finansiranja (‘cost of 

carry’)

13

 ili jednostavno ‘carry’. 

 
Odluka o visini zaliha hartija od vrednosti zavisi i od pravca i veli

čine očekivanog 

kretanja kamatne stope. Kona

čno, dileri koriste i strategiju nagiba krive prinosa hartija 

od vrednosti. Na osnovu navedenog, faktori koji uti

ču da dileri drže veći obim i ukupnu 

sumu hartija od vrednosti zavisi od:  
 

(1)

 

ve

će očekivane prodaje,  

(2)

 

nižih troškova finansiranja i pozitivnijih neto troškova finansiranja (‘carry’),  

(3)

 

o

čekivanja većeg pada kamatne stope, i 

(4)

 

pozitivnije nagnutosti krive prinosa.  

Ovi faktori uti

ču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju banke. 

Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego prva dva. 
Ako se stope kre

ću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu manje 

pozitivna ili 

čak negativna, dileri mogu doživeti gorko  iskustvo gubitaka na svojim 

zalihama hartija od vrednosti.  
 

9.4.3.

 

Pasivna i agresivne menadžment strategije portfolija 

Najvažnija odluka koju menadžment tim banke mora doneti je, da li 

će koristiti aktivnu 

ili pasivnu menadžment strategiju u investiranju u hartije od vrednosti. Pasivna 
meandžment strategija zasniva se na tipu strategije

  ‘kupi i 

čekaj’ 

prema kojoj se 

hartijama od vrednosti u porfoliju ne trguje. Koriste

ći pasivnu strategiju, transakcije, 

administrativni i personalni troškovi investicionog portfolija su minimalni. 
 
Aktivna menadžment strategija uklju

čuje učestalo trgovanje hartijama od vrednosti sa 

ciljem maksimiziranja prinosa portfolija. Aktivna menadžent strategija može uklju

čti 

trgovanje radi:

14

  

12

  George G. Kaufman: The Securities Aktivities of Commercial Banks, u knjizi: 

Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. 
Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 672. 

13

  Portfolio  & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and 

Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 
1989. godine, str. 14. 
 

14

  Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The 

Dryden Press, New York, 1985, str. 283. 

BANKE I RIZICI 

241

   

 

 

 

 

 

 

                                                                                                                                              

background image

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

Jedan od klju

čnih elemenata u investicionom portfoliju je kompozicija dospeća. Odluka 

o dospe

ću mora da bude doneta bez obzira na to da li je prihvaćena aktivna ili pasivna 

menadžment  strategija. Kompozicija dospe

ća portfolija uključuje presek hartija od 

vrednosti u skladu sa razli

čitim godinama dospeća. Odluka uključuje maksimalno 

dospe

će do kojeg roka je banka voljna da investira i distribuira sredstava preko 

izabranog maksimuma dospe

ća.  

Kompozicija dospe

ća utiče na cenu i rizik reinvestiranja portfolija. Banka može koristiti 

dve strategije u izboru kompozicije dospe

ća. Obe strategije zahtevaju limitirani 

menadžmet i to:

15

  

  

•

 

strategiju merdevina, i 

•

 

strategiju tegova. 

 
Strategija merdevina

  je vrlo jednostavna za primenu. Banka mora specificirati 

maksimalna dospe

ća i kada ih specificira, investiciona sredstva distribuira jednako u 

segmente dospe

ća do maksimalnog dospeća. Pošto hartije od vrednosti imaju rok 

dospe

ća, sredstva se koriste za kupovinu hartija pri maksimalnim dospećem. To rezultira 

u portfoliju jednakim procentom sredstava u okviru maksimalno specificiranog dospe

ća.  

 
To možemo ilustrovati tako, da se 10% od ukupnog investicionog portfolija investira u 
svaki segment hartija od  vrednosti sa dospe

ćem od 1 do 10 godina. Pošto kratkoročne 

hartije od vrednosti dospeju (sa rokom dospe

ća od 1 godine) za plaćanje, ta sredstva se 

koriste za kupovinu hartija od vrednosti sa rokom dospe

ća od 10 godina (slika br. 9-2). 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

15

 Ibidem, str. 284-285. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 1     2      3      4      5      6      7      8     9      10 

10% od ukupnih 

portfolio 

d t

 

Godine 

 

BANKE I RIZICI 

243

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Slika br. 9-2: Struktura merdevina investicionog portfolija 

 
Troškovi transakcija su minimalni pri kori

šćenju ove strategije. Cilj strategije merdevina 

je minimiziranje administrativnih troškova i istovremeno, ostvarivanje prose

čne zarade. 

Naime, pošto se investicioni portfolio distribuira ravnomerno tokom razli

čitih dospeća, 

strategija rezultira na nivou prose

čne stope prinosa. 

Strategija tegova 

je druga strtategija dospe

ća koja se primenjuje u investicionom 

portfoliju banke. Ova strategija zahteva investiranje u kratkoro

čne i dugoročne hartije 

od vrednosti bez investiranja u srednjoro

čne hartije od vrednosti. Kada se portfolio 

prikaže po dospe

ću, investiranje je koncentrisano u kratkoročnom i dugoročnom spektru 

dospe

ća, ocrtavajući pri tome pojavu praznina, što i opravdava naziv strategije. 

 
Investicioni portfolio na slici br. 9-5 je podeljen na dva dela, tj. sa 50% sredstava u 
kratkoro

čni i 50% sredstava u dugoročni deo hartija od vrednosti. Kratkoročni deo je 

limitiran sa dospe

ćem do 5 godina sa 10% od ukupnog portfolija u svakoj godini u 

hartije od vrednosti od 1 do 5 godina dospe

ća. Pošto kratkoročne hartije od vrednosti 

dospeju, sredstva se investiraju u hartije sa rokom dospe

ća 5 godina.  Dugoročni deo  od 

5% od ukupnog portfolija je investiran u segment hartija sa rokom od 16 do 25 godina. 
Kada hartijama dospe rok od 15 godina, one se prodaju na sekundarnom tržištu i 
investiraju se u hartije od vrednosti sa rokom dospe

ća od 25 godina. Primer na slici 9-3 

ilustruje takav slu

čaj i ne znači primenu bilo kog optimalnog miksa.

16

  

 
 
 
  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Slika br. 9-3: Kompozicija tegova investicionog portfolija 

 

16

 Ibidem, str. 286. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1     2      3      4      5             16     17           25      
10 

% od 

ukupnih 

portfolio 

sredstav

a 

Godine 

 

10

 

5 

 

50% na 

kratki rok 

50% na 

dugi rok 

244

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Drugi važan na

čin neutralisanja negativnog efekta na profit je povećanje nekamatnih 

prihoda, gde su vanbilansne aktivnosti jedan od bitnih izvora.  
  
Ovakvi uslovi poslovanja – potreba za ve

ćim prihodima s jedne, i zahtevi regulatorskih 

agencija za ve

ćim kapitalom, s druge strane, često iziskuju da se banke uključuju u sve 

složenije operacije svojih komitenata i klijenata, pri 

čemu se povećava broj limitirajućih 

faktora krajnjih ishoda takvih poslovnih aranžmana (kreditni rizik, rizik kamatne stope, 
valutni rizik).  
 

9.4.2.

 

Kvalitet, rizik i performanse vanbilansnih aktivnosti 

Ciljne performanse vanbilansnih aktivnosti odnose se na generisanje nekamatnih 
prihoda od vanbilansnih aktivnosti kao što su: prihodi od provizije za izdate garancije, 
prihodi od otvorenih akreditiva itd. Na ovaj na

čin se ‘poboljšavaju’ korporativne 

profitne performanse banke, pošto nekamatni prihodi u uslovima oštro izražene 
konkurencije u visini kamatnih stopa mogu ‘smanjiti’ kamatne prihode i tako smanjiti 
korporativne profitne performanse banke. Zahvaljuju

ći prihodnom doprinosu 

korporativnim performansama od vanbilansnih aktivnosti, banka može zna

čajno 

popraviti svoju ukupnu konkurentsku poziciju i ostvariti zadovoljavaju

će profitne 

performanse. 
 
Dakle, cilj banke  je da u

đe u one poslove vanbilansnih aktivnosti, koje će joj doneti 

visoke nekamatne prihode. Ovi poslovi su atraktivni zato što banka pri tome ne angažuje 
gotovo nikakva sredstva, a prihodi mogu biti zna

čajni. Zbog toga, ovi poslovi 

predstavljaju veliki izazov za svaku banku. Me

đutim, ako stvari krenu loše, ovi poslovi 

mogu imati i negativne posledice po poslovanje banke, koje se mogu manifestovati kako 
gubicima, tako i drugim posledicama (nelikvidnost, nesolventnost). Dakle, ne samo da 
banka može da ‘izgubi’ ciljni prihod ili njegov deo, što 

će uticati na smanjenje 

korporativnih profitnih performansi banke, ve

ć može da ima i druge, trajnije posledice 

po bilansnu ravnotežu (narušavanje leveridža). 
 
Smatra se, da vanbilansne aktivnosti naj

češće kreirarju dve vrste portfolio rizika i to: 

kreditni rizik 

i

  rizik isporuke

. 

Kreditini rizik

  se smatra naj

češćom formom portfolio 

rizika vanbilansnih aktivnosti. Ogleda se u neizvršenju garantovanih obaveza od strane 
komitenta banke. To zna

či, da banka putem kredita suspstituiše, odnosno izvršava u 

celini obavezu umesto komitenta, pri 

čemu nastaje prinudna forma kredita. Tada se 

vanbilansno evidentirana garancija za pla

ćanje ‘pretvara’ u prinudni kredit i ‘seli’ u 

bilans banke, tj. u kreditni portfolio banke.   

Rizik isporuke 

u ve

ćini slučajeva se događa u području rizika operativne efikasnosti. Ovi 

rizici se manifestuju kako u okviru vanbilansnih aktivnosti, tako i u bilansnim 
transakcijama. To su slede

će vrste rizika isporuke: prevara, propust evidentiranja 

operacije,  neizvršenja operacije, izvršenje operacije sa pogrešnim komitentom, propust 
naplate dospelih iznosa, greške u kompjuterskom sistemu. Posledice za banku mogu biti 
mnogobrojne: od nemogu

ćnosti izvršenja, gubitka finansijskih sredstava, pa čak i do 

gubitka reputacije. 

246

 

 

BANKE I RIZICI

 

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke

 

 
Pored navedena dva portfolio rizika, vanbilansne aktivnosti mogu ‘kreirati’ i rizik 
kamatne stope, valutni rizik, odnosno, rizik deviznog kursa, što tako

đe može dovesti do 

smanjenja ciljnih nekamatnih prihoda. 
 

BANKE I RIZICI 

247

   

 

 

 

 

 

 

background image

 

 
10.1. KREDIT I KREDITNI PORTFOLIO BANKE 

 

10.1.1.  Pojam i funkcije bankarskog kredita 

Nošenje sa sobom ve

će količine novca, odnosno srebra ili zlata pre nove ere, bio je, a i 

danas je, veoma rizi

čan postupak. Zbog tih okolnosti i izbegavanja rizika, trgovci su 

tada bili primorani da koriste potvrde o deponovanim nov

čanim sredstvima tzv.

 

certifikate

, radi pla

ćanja robe koju su nameravali kupiti u drugim, udaljenijim 

podru

čjima ili državama. Te potvrde su davale pravo vlasniku na koga glase da može 

podi

ći određenu količinu srebra, odnosno novca na trgovačkim postajama. Primerke 

ovakvih potvrda, koje su bile ispisane na glinenim plo

čicama, susrećemo oko 1.700. 

godine pre nove ere.

 1

 

 
U vreme pojave novca, uostalom kao i danas, nije bilo niti može biti neke 

“ravnopravnosti” 

u njegovom posedovanju. Posedovanje novca u koli

čini većoj od 

potreba, omogu

ćavalo je njegovo privremeno selenje -  pozajmljivanje onima, koji ga 

nisu imali dovoljno u datom momentu, a bio im je neophodan bilo za neki privredni 
poduhvat ili za kona

čnu potrošnju. Takvu transakciju, uz određene uslove, poznajemo 

pod nazivom 

“kredit”

.

 

2

 

 
Me

đutim, “sa gledišta bankarskog poslovanja 

kreditom se smatra takav bankarski posao 

kod koga banka daje na kredit svom klijentu odre

đenu ugovorenu sumu novca, a klijent 

se obavezuje da tu sumu vrati banci u ugovorenom roku, na ugovoreni na

čin, kao i da 

banci plati odre

đenu naknadu u vidu kamate.” 

3

 Putem bankarskog mehanizma, kredit 

omogu

ćava zadovoljavanje najrzličitijih potreba građana, privrede i društva. Ovo je 

posebno važno sa stanovišta razvojne komponete društva u celini, ali isto tako i sa 
aspekta teku

ćih potreba pojedinca, privrede i društva. 

 
Ovo nije karakteristi

čno samo za pozajmljivanje novca,

  kao robe nad robama

, ve

ć to 

mogu da budu i druge robe, stvari i usluge. Me

đutim, čini nam se logičnom veza novca i 

1

 

Prva  pozajmljivanja  prvobitnog  novca  uz  plaćanje  kamate  zabeležena  su  u 

Mesopotamiji u trećem milenijumu pre nove ere kada su se hramovi, blagajne vladara i 
privatnici, bavili poslovima kreditiranja. Nar

očito  je  poznata  porodica  Egibi  iz 

Vavilona, koja je radije pozamljivalja svoja sopstvena sredstva drugima, nego što je 

primala i koristila tuđe depozite. Slično je bilo i u Grčkoj, kao i u drugim mediteranskim 
zemljama toga doba. Vidi o tomr detaljnije: P

rof.  dr  Uroš  N.  Ćurčić:  Marketing 

poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 1997., str. 25. 

2

 

Reč 

kredit 

potiče od latinske reči “creditum” - zajam, odnosno “credo”, “credere”, što 

znači  verovati.  Izraz kredit podrazumeva odnos - najčešće ugovoreni - između lica ili 
subjekta koje je kredit dalo (kreditor) i lica ili subjekta koje je kredit uzelo (korisnik 
kredita), vidi: Financijski leksikon, Informator, Zagreb, 1967.godine, strana 223-225. 

3

 Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, org

anizacija, poslovanje, Treće 

dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983.godine, strana 288. 

BANKE I RIZICI 

249

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

kredita, jer 

“kredit se naj

češće izražava, nastaje i gasi u novcu, 

pa su novac i kredit 

najuže povezani. Do zasnivanja kreditnog odnosa izme

đu poverioca i dužnika dolazi iz 

težnje kad jedno lice, pravno ili fizi

čko,  želi da svoja raspoloživa sredstva 

najcelishodnije upotrebi ili da preko kredita obezbedi plasman svojih roba ili da obavi 
neku drugu privrednu delatnost, a drugo pravno ili fizi

čko lice, za obavljanje određene 

privredne delatnosti ili za druge svoje potrebe, nema potrebna sopstvena sredstva, te ih 
pribavlja putem kredita." 

4

  

 
Kredit podrazumeva više pojmova, od kojih možemo da razlikujemo: 

njegovu pravnu 

kategoriju, njegovu monetarnu kategoriju i njegovu vezu sa pojmom “poverenja”.

 

Kredit kao 

pravna kategorija

 podrazumeva imovinsko-pravni odnos izme

đu dva fizička 

ili pravna lica (verovnika i dužnika), u kome verovnik ustupa dužniku svoj novac, robu, 
druge stvari ili usluge na odre

đeno vreme i uz određene uslove. Kredit kao 

monetarna 

kategorija

 podrazumeva me

đusobno dobrovoljno ustupanje odnosno primanje kupovne 

snage izme

đu dva lica koje se reguliše ugovorom. Veza 

kredita i “poverenja” 

predstavlja neku vrstu prvobitne ocene kreditne sposobnosti, kojom se procenjuje da li 
neko ima dobar poslovni ugled, li

čno i poslovno poverenje, što je - otkad je kreditnog 

odnosa - bila veoma važna 

činjenica da li nekom odobriti odnosno dati kredit ili ne.

5

 

 
10.1.2. Formiranje kreditnog portfolija banke 

Sva raspoloživa sredstva, banka po podmirenju obaveza (izdvajanja u obaveznu rezervu, 
vra

ćanje dospelih kreditnih obaveza i plaćanja drugih dospelih obaveza), treba da ulaže 

u plasmane. To su, pre svega, kreditni plasmani i plasmani u hartije od vrednosti, koji se 
jednim imenom nazivaju produktivna aktiva. Produktivna aktiva je bitna za banku, pošto 
plasmani generišu prihode banci, kao što su kamatni prihodi (kreditni plasmani i 
plasmani u obveznice) i prihodi po osnovu dividende (plasmani u akcije). 
  
Dakle, osnovna svrha kreditne delatnosti banke je ostvarivanje prihoda putem naplate 
kamatne stope na odobrene kredite. Sve vrste kredita koje banka odobrava svojim 
komitentima i klijentima, vode se u okviru kreditnog portfolija banke. 

Kreditni portfolio

 

banke 

podrazumeva 

grupu kredita ili ukupne kredite 

u aktivi banke, koji su od strane 

menadžment tima banke klasifikovani ili struktuirani po nameni i tipu korisnika kredita 
kao što su:  
 

4

 Ibidem, str. 289. 

5

 Usko sa 

pojmom kredita

 vezani su i izrazi z

ajam 

i 

finansiranje

. Pod 

zajmom

 

se obično 

podrazumeva  dugoročni  zajam,  dakle  pozajmljen iznos novca na više godina. Pod 
pojmom 

kredit

 

obično se podrazumeva kratkoročni kredit, dakle kredit do jedne godine. 

Međutim, naši pozitivni zakonski propisi ne prave takvu razliku i sve kreditne odnose, 

bez obzira bili oni kratkoročni ili dugoročni, tretiraju kao kreditni tj. kao kredit. Pojam 

finansiranje

 

se najčešće dovodi u vezu sa davanjem sredstava bez obaveze vraćanja, tzv. 

bespovratno ulaganje novca, koje ustvari predstavlja daleko širi pojam. 
 

250

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

što su: specifi

čni, merljivi, realni, relevantni, i vremenski ograničeni; (3) performanse 

moraju biti merljive i uporedive sa ukupnim rizikom prisutnim u portfoliju banke; (4) 
Rezultati i rizici kreditnog portfolija se moraju kontinuirano proveravati; (5) odluke se 
moraju donositi u skladu sa promenama, da bi se ostvarili ciljevi i slede

će finansijske 

performanse: ostvarili minimalni kreditni gubici, utvrdile cene rizika, i pove

ćala 

produktivnost. 
 

10.1.3.  Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke  

Klju

čni ciljevi kreditnog portfolija, o kojima prvenstveno  brinu kreditni menadžeri, 

odnosi se na: obim, strukturu, vrste kreditnih usluga, naplatu kredita, visunu cena i 
profit, kao na slici br. 10-1.

8

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
 
 
 

Slika br. 10-1: Ciljevi kreditnog portfolija banke 

U oblikovanju obima i strukture kreditnog portfolija banke, zna

čajnu ulogu igraju 

karakteristike samog kreditnog portfolija, ali i klju

čni elementi kreditne politike banke. 

Stoga, kreditni portfolio mora respektovati odgovaraju

će uticaje i uslove, kao što su:  

 

•

 

koncentracija,  

•

 

dospe

će,  

•

 

visina kamatne stope, 

•

 

vrsta obezbe

đenja kredita,  

•

 

namene kredita, i  

•

 

trendovi kretanja.  

8

 

Šema sačinjena prema hipotetičnoj kreditnoj politici i ciljevima kreditnog portfolija 

banke. 
 

Kreditni menadžment tim 

Ključni ciljevi kreditnog 

portfolija 

•

 

Obim 

•

 

Struktura 

•

 

Usluge

 

•

 

Naplata 

•

 

Cena 

•

 

Profit 

Kreditni portfolio: 

•

 

Koncentracija 

•

 

Dospeće 

•

 

Kamatne stope 

•

 

Obezbeđenja 

•

 

Namena 

•

 

Trendovi i kretanja

 

Kreditna politika: 

•

 

Vrsta posla 

•

 

Struktura kredita 

•

 

Kontrola kredita 

•

 

Zakonski uslovi 

•

 

Usklađenost sa politikom banke 

252

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

 
Dobar deo tih uslova obezbe

đuje se preko uticaja kreditne politike kao što su: vrsta 

posla, struktura kredita, kontrola kredita, zakonski uslovi, uskla

đenost sa politikom 

banke. Ostali uslovi regulišu se planom, a kreditni menadžeri teku

ćim odlukama 

“dopunjuju” potrebne elemente. Odnos izme

đu ovih različitih uticaja je direktan i 

interaktivan. Menadžment tim i kreditni menadžeri oblikuju kreditni portfolio banke. Na 
kreditne menadžere uti

če opredeljenje banke izraženo kroz kreditnu politiku banke s 

jedne strane, i želja za liderstvom, s druge  strane. Na kreditni proces, pored kreditnih 
menadžera, uti

ču i drugi faktori kao što je analiza kreditnog portfolija. Uticaj faktora i 

kreditnih procesa pokazuje navedena slika br. 10-2.  

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 10-2: Uticaj kreditnih procesa na kreditni portfolio 

 

Uspešno upravljanje rizikom kreditnog portfolija putem kreditnih procesa dovodi do 
pozitivnih rezultata, koji se manifestuju kao: mali gubici i rezerve i visok kvalitet 
prihoda. 

 
10.1.4. Principi kreditiranja u uslovima rizika 

Svi poslovi egzistiraju da bi zaradili prinos za preduzimanje rizika. Banke nisu razli

čite 

u tom respektu u odnosu na ostale poslove, i kao ostali poslovi, one su uspešne samo 
toliko dugo koliko je procenjeni rizik realan i kontrolisan u okviru definisanih limita. 
Odluka o kreditu je stvar personalne procene i donosi se u kontekstu opšte kreditne 
politike banke, u pravcu ravnoteže izme

đu profitabilnosti i likvidnosti. Likvidnost će 

padati ako su krediti dugoro

čniji ili rizičniji po karakteru. Ali, istovremeno, 

profitabilnost bi trebalo da raste ako likvidnost opada, što izaziva kratkoro

čne posledice 

za banku. 
 

KREDITI  

Nezavisno praćenje 

kredita 

Analiza kreditnog 

portfolija 

R E Z U L T A T:  

Mali gubici i rezerve 

Visok kvalitet prihoda

 

Liderstvo 

Menadžeri kreditnog 

procesa  

Kreditna 

 

BANKE I RIZICI 

253

   

 

 

 

 

 

 

background image

 

•

 

prikladnost aranžiranja povrata kredita (“p

ayment”)

, 

•

 

validnost svrhe za koju se kredit odobrava (“purpose”, i 

•

 

sigurnost kona

čne naplate kredita (“protection”).

10

 

 

 
Sigurnost naplate kredita je sadržana u prva dva kriterija, ali uklju

čuje i dodatna 

tehni

čka razmatranja zaštite protiv nepredviđenih okolnosti. Smatra se, da je kreditiranje 

više umešnost nego nauka. Poenta je u tome, da banka ignoriše rizik ili prinosi žrtvu 
razumnoj sigurnosti. Kredit za koji je jasno da je nesiguran, banka ne bi trebalo da ga 
odobri. Me

đutim, apsolutne sigurnost nema. Ona nije čak ni najbolja mera pouzdanosti, 

pa kompetentan i sa bogatom maštom kreditni referent, može 

često da aranžira siguran 

kredit i u grani

čnim kreditnim situacijama. 

 

Analiza kvaliteta kredita

 

vrši se na dva nivoa: (a) na nivou specifi

čnih racio pokazatelja: 

miksa kredita, dospe

će kredita, racija kreditnih gubitaka i analize zarade; i (b) na nivou 

limitiraju

ćih faktora: nivoa do kojeg krediti nose rizik i da li su dozvoljeni dodatni, kako 

se reflektuju na karakteristike portfolija i kreditnu politiku, nivo do kojeg zarada na 
kredite zna

čajno reflektuje veću zaradu nego konkurencija, koja može održati veće 

potencijalne kreditne gubitke od rizi

čnijih kredita obezbeđivanjem veće zarade. 

 
10.2. KREDITNI RIZIK BANKE  

 

10.2.1. Suština kreditnog rizika zajmotražioca 

Rizik je neraskidiva komponenta svakog prose

čnog ili normalnog kreditnog posla. Zato 

banka kao kreditna institucija mora obaviti sva prethodna sagledavanja i analizu 
poslovanja zajmotražioca, kako bi se preventivno, ali i posledi

čno, zaštitila od mogućih 

kreditnih rizika. 

Kreditni rizik banke podrazumeva nemogu

ćnost ili nevoljnost 

zajmotražioca da odobreni i iskori

šćeni kredit može i hoće da vrati banci.

  Na 

mogu

ćnost  i volju zajmotražioca ili korisnika kredita utiču mnogobrojni faktori, kako 

oni koji su pod kontrolom zajmotražioca (endogeni faktori –  delokrug upravlja

čke 

diskrecije i filozofije), tako i oni koji su van kontrole zajmotražioca ili korisnika kredita 
(egzogeni faktori – stanje ekonomije, prirodne okolnosti).  
 
Iako je modeliranje kreditnog rizika, odnosno njegove funkcije, relativno lako postaviti 
u opštem obliku, veoma je složen proces njegovog konkretnog utvr

đivanja i merenja. 

Klju

čnu ulogu u tom procesu ima 

analiza i ocena

 kreditne sposobnosti zajmotražioca da 

utvrdi.  
 

(1)

 

da li je i da li 

će biti zajmotražilac s p o s o b a n  da vrati kredit kada bude 

dospeo; i  

10

  Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The 

Dryden Press, New York, 1985, str. 285. 
 

BANKE I RIZICI 

255

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(2)

 

da li je i da li 

će biti zajmotražilac s p r e m a n  da vrati kredit u vreme kada kredit 

bude dospeo.  

 
Praksa ameri

čkih i evropskih banka u ovom segmentu bankarskog poslovanja je veoma 

razu

đena, pa su se razvile razne koncepcije i modeli za analizu i ocenu kreditne 

sposobnosti zajmotražioca. U poslednjoj deceniji u tom poslu su zna

čajno napredovale i 

naše banke. 
 

 

Sam 

pojam kreditne sposobnosti

 razli

čito je definisan u literaturi, pri čemu se polazilo i 

od razli

čitih načina merenja. Ako se pođe od toga da je kreditna sposobnost 

zajmotražioca 

‘‘mogu

ćnost uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita pod određenim 

(ugovorenim) uslovima kreditiranja”,

11

 

onda se kao osnovni problem postavlja 

pouzdano merenje te mogu

ćnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita. Merenje 

mogu

ćnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita odnosno kreditna sposobnost 

zajmotražioca merila se tradicionalno merenjem imovine zajmotražioca,  što je 
predstavljalo relativno sigurnu osnovu poverenja banke u zajmotražioca.

12

  

 
Banka se pre odobravanja kredita mora, koliko god je to mogu

će, treba uveriti da je 

maksimalno zašti

ćena od više vrsta rizika, od kojih su tri najznačajnija i proizilaze iz 

sagledavanja: 
 

 

Moralni rizik

  se vezuje za li

čne osobine zajmotražioca, njegov poslovni ugled i 

karakteristike menadžmenta preduze

ća čiji je vlasnik ili njime upravlja. Poslovni rizik se 

vezuje za kapacitet preduze

ća shvaćen u dvostrukom smislu: kao stvarni proizvodno-

tehni

čki kapacitet i kao finansijski kapacitet odnosno izvor prihoda za vraćanje duga. 

Poslovni rizik

  se 

često ‘pokriva’ kolateralom, što omogućava smanjenje poslovnog 

rizika na kriti

čnim tačkama. 

Rizik vlasništva

 se vezuje za kapital zajmotražioca. Posebnu 

ulogu ovaj elemenat ima u odobravanju hipotekarnih kredita, a u savremenim uslovima 
više ozna

čava odgovarajuću strukturu sredstava i izvora sredstava zajmotražioca.

13

  

11

 

P.Jurković:  “Razvojna  i  kreditna  sposobnost  investitora”  u  zborniku: Poslovne 

finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980. godine, str. 206. 
 

12

 F. Leitner: Bilanztechnik und Bilanzkritik, X Aufl. Berlin, 1933. godine, str. 303. 

13

 Vidi opširnije: Glenn G.Munn and F.L.Garcia: Encyclopedia of Banking and Finance, 

Eighth  Edition, Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. 
godine, str. 159, 176, 191. i 229. 

karaktera (“character”) = moralni rizik (“moral risk”), 

kapaciteta (“capacity”) = poslovni rizik (“business risk”) 

kapitala (“capital”)     = rizik vlasništva (“property risk”).

 

256

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
 
 
 
 
 
 
 

Slika br. 10-3: Sigurnosne zone plasiranih sredstava banke 

 
Iz navedene slike br. 10-3 je vidljivo, da neke banke preferiraju ne samo jednu 
sigurnosnu zonu, kao što je to na primer kolateral, ve

ć najmanje dve, pa čak i više, tri. 

Naime, primarna sigurnosna zona kredita (1) je dovoljan prihod, odnosno pozitivan 
nov

čani tok (“cash flow”), iz koga će korisnik kredita otplaćivati kredit. Druga 

sigurnosna zona kredita (2) je imovina u bilansu stanja banke, koja se može dati u 
zalogu kao garancija ili likvidna imovina, koja se može prodati za gotovinu, kako bi se 
obezbedile “rupe” u nov

čanom toku komitenta. Konačno, za firmu može da garantuje i 

njen vlasnik svojom li

čnom imovinom (3 zona), da bi obezbedio vraćanje kredita.  

 
10.2.3. Relativizacija kreditnog rizika  

Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri me

đuzavisne 

faze:

16

 

Prvo,

  menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji se smatraju 

karakteristi

čnim za kreditni portfolio. U ovom sagledavanju važnu ulogu igraju 

statisti

čka i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo. 

Drugo,

 mora 

da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem odgovaraju

ćih 

upravlja

čkih kategorija kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu sortirani u set 

kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. 

Tre

će,

  menadžment tim 

mora odrediti razli

čite premije rizika za tipove, odnosno vrste kredita za koje veruje da 

postoje razli

čite izloženosti riziku.  

 
Banka može da vrši preventivnu i naknadnu relativizaciju kreditnog portfolio rizika. 
Preventivna relativizacija rizika kreditnog portfolia obuhvata:

17

  

 

•

 

analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca, 

•

 

uzimanje kolaterala ili zaloge za ‘poja

čanje’ kreditne sposobnosti, 

•

 

ugra

đivanje u ugovoru o kreditu određenih zaštitnih klauzula, 

16

  Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi: 

Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. 
Eisenbeis, John Wiley and Sons, New York, 1985, str.457. 

17

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services 

Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 548-
549. 
 

258

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

•

 

ugovaranje odre

đenih vrsta kamatnih stopa (promenjivih), 

•

 

diversifikaciju kreditnog portfolija,  

•

 

distribuciju kreditnog portfolija, i 

•

 

planiranje sredstava za budu

će gubitke u kreditnom portfoliju. 

 
Naknadna relativizacija rizika kreditnog portfolija obuhvata: 
 

•

 

diversifikaciju kreditnog portfolia, 

•

 

veli

činu pojedinačnog kredita, 

•

 

klasifikaciju kredita (klasifikovana aktiva), 

•

 

rezerve za pokri

će gubitaka kreditnog portfolija, 

•

 

adekvatnost kapitala banke, i 

•

 

utrživost zaloge. 

 
Naravno, neke postupke relativizacije je teško razdvojiti, pa se oni  pojavljuju u obe 
navedene grupe. Ponašanje kreditora u pravcu preduzimanja nivoa kreditnog rizika, koji 
nije direktno vidljiv, reflektuje se izme

đu ostalog u kreditnoj politici banke, kvalitetu 

kreditne analize banke, kreditnom nadzoru i ekspertizama kreditnih referenata. 
Ekspertize kreditnih referenata su izraz njihove sposobnosti, obu

čenosti i iskustva u 

ovim poslovima.  
 

10.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM KRATKORO

ČNOG KREDITA 

 

10.3.1. Kreditna politika i odluke o kreditu  

Kreditna politika banke treba da predstavlja, s jedne strane, okvir kreditne aktivnosti 
banke i, s druge strane, jasnu svakodnevnu operativnu proceduru sa ciljem da se 
kreditna strategija i procedura razume i efikasno koordinira putem ban

čine 

organizacione strukture. Kreditna politika treba da je u pisanoj formi i da teži ka 
maksimiranju profitabilnosti kreditne aktivnosti u okviru prihvatljivog rizika za banku. 
Razvoj kreditne politike zahteva kompatibilnost sa njenim poslovnim ciljevima, 
marketing i kreditnim strategijama. Kreditni portfolio kod ve

ćine poslovnih banaka ima 

najve

će učešće u njihovoj ukupnoj aktivi i predstavlja osnovni izvor prihoda banke. 

Važno je da banka ima odgovaraju

ći stručni kadar, koji će biti garancija za odgovarajući 

nivo kvaliteta kreditnog porfolija i održavanje nivoa kreditnih gubitaka sa obimom rasta 
kreditne aktive.  
 
Donošenje odluke o kreditu je proces koji se odvija u nekoliko faza i na nekoliko nivoa. 
Može se re

ći da ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita koji treba 

sagledati prilikom odobravanja kredita. Bitnu komponentu tog procesa 

čine stručni 

kadrovi  –  kreditni menadžeri, osposobljeni za kreditnu analizu. Faze i element 

BANKE I RIZICI 

259

   

 

 

 

 

 

 

background image

 

 

10.3.2. Kreditna analiza i ocena kreditne sposobnosti  

Osnovni razlog za izradu kreditne analize poslovanja zajmotražioca je merenje rizika ili 
nepla

ćanja odnosno nevraćanja kredita koji treba da mu se odobri. Mnogi faktori mogu 

uticati da poslovanje zajmotražioca u budu

ćnosti bude nedovoljno rentabilno ili čak 

nerentabilno da zajmotražilac ostvari gubitak. Uzroci takvom poslovanju zajmotražioca 
mogu biti razli

čiti, počev od uzroka  izazvanih višom silom (vremenske nepogode, 

poplave, suše, grad, politi

čki nemiri, rat), uzroka ekonomske prirode odnosno tržišnih 

faktora (opšta privredna recesija, inflacioni trendovi, energetska kriza), pa do 
kadrovskih faktora, kao što su planirane ili  neplanirane promene menadžmet tima, 
odlazak ili smena pojedinih visoko stru

čnih specijalista itd.  

 
Osnovna svrha izrade kreditne analize je, da utvrdi postoji li i da li 

će i ubuduće 

postojati volja i sposobnost odnosno mogu

ćnost zajmotražioca da otplaćuje eventualno 

odobreni kredit u skladu sa uslovima ugovora o kreditu. Banka odnosno kreditni referent 
mora utvrditi stepen rizika i volje i mogu

ćnosti, koji mora preuzeti na sebe i u slučaju da 

rok vra

ćanja kredita može biti i produžen. Odnosno, ako jedan kredit treba da bude 

odobren, potrebno je precizno definisati uslove pod kojima 

će biti odobren. Pri tome 

treba imati na umu da je neke od faktora koji uti

ču na sposobnost i mogućnost 

zajmotražioca da 

će vraćati kredit teško ili čak vrlo teško proceniti. Međutim, tu 

procenu mora uraditi kreditni referent banke na što je mogu

će realniji način kroz 

pripremu finansijskih projekcija. Pri tome je od zna

čaja kako ekonomska prošlost i 

sadašnjost tako i ekonomska budu

ćnost zajmotražioca.  

 
Suština ocene kreditne sposobnosti svodi se na analizu i ocenu karakteristika i 
specifi

čnosti kredita kao komponenti kreditnog rizika. U principu, svaki kreditni posao 

ima svoje karakteristike i specifi

čnosti i traži poseban pristup i proveru sa aspekta 

analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca. Koncepcija analize kreditne 
sposobnosti zajmotražioca poznata je u literaturi pod nazivom pet kreditnih elemenata 
odnosno ‘

five Cs of credit’.

19

 Za ove potrebe mi 

ćemo se ograničti na kratak opis analize 

ovih pet faktora, 

čijom konsekventnom primenom treba doći do što pouzdanije 

dijagnoze ekonomskog i finansijskog stanja zajmotražioca. Suština analize je na 
dobijanju što pouzdanijih odgovora na slede

ća pitanja:  

 
(1)

 

Da li 

će zajmotražilac moći izvršavati svoje obaveze onako kako dospevaju?  

19

  Kl

asična koncepcija analize kreditne sposobnosti zajmotražioca uključivala je samo 

prva tri faktora tj. ‘3 Cs of credit’(‘Character’,’Capacity’,’Capital’), dok je moderna 
koncepcija inkorporirala u svoju ‘formulu’ još navedena dva (‘Collateral’ i 
‘Conditions

’).  Naravno,  savremeno  poslovanje  preduzeća  ne  odvija  se  danas  samo 

unutar zemlje već i sa inostranstvom, pa se ova koncepcija proširuje i drugim faktorima, 

kao  što  su  rizik  zemlje  sa  kojom  preduzeće  ima  poslovne  odnose  (‘country  risk’)  i 
drugo. Vidi o ovome detaljnije: Jack R. Crigger: An Ocean of ‘Cs’, u The Journal of 
Commercial Bank Lending, December 1975. godine, str. 2-8. 

BANKE I RIZICI 

261

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(2)

 

Da li su realna i likvidna njegova potraživanja i kurentne njegove zalihe?  

(3)

 

Da li zajmotražilac dostiže zadovoljavaju

ći obim prodaje i u odnosu na uloženi 

obrtni i fiksni kapital?  

(4)

 

Da li zajmotražilac zara

đuje realnu stopu prinosa na obim prodaje, sredstava i neto 

vrednosti ?   

(5)

 

Do koje granice se može smanjivati stopa profita zajmotražioca, a da se pri tom ne 
ugrozi njegova sposobnost da izmiruje obaveze kao što su kamate, renta ili otplata 
kredita?  

(6)

 

Koliko 

će se, u slučaju bankrotstva zajmotražioca, smanjiti vrednost njegove aktive 

u odnosu na bilansne vrednosti do momenta kada kreditori po

čnu snositi gubitke po 

osnovu datog kreditnog posla?  

(7)

 

Da li je finansijsko stanje zajmotražioca stabilno, nestabilno ili nešto izme

đu?

20

  

 
U zavisnosti od toga da li zajmotražilac traži kratkoro

čni, srednjoročni ili pak dugoročni 

kredit, nužno je u analizu i ocenu kreditne sposobnosti inkorporirati odgovaraju

ću 

vremensku dimenziju. To je naro

čito važno za projekciju rentabilnosti zajmoprimca za 

vreme trajanja obaveze vra

ćanja kredita. Ova projekcija zahteva proučavanje: 

konkurentskih uslova, uslova ponude i tražnje i budu

će perspektive grane zajmotražioca. 

Isto tako, ova projekcija zahteva i pažljivu analizu njegove snage i slabosti, kao što su: 
kvalitet menadžmenta, efikasnost njegove organizacije proizvodnje, efektivnost 
njegovog marketinga, zdravlje njegovih zaposlenih, fizi

čka kondicija opreme, 

raspoloživost i cena radne snage, sirovina i materijala, te vrednost bilo kojih 
neopipljivih stvari kao što su patentno pravo i licencni ugovori i mogu

ćnost eventualnih 

obaveza.  
 
Primenu tehnike diskriminacione anlaize u “credit scoring” modelu možemo videti na 
primeru kompanije “M”, što se vidi u pregledu br. 10-1. 

 

Pregled br. 10-1

: Primer jednog kreditnog skoring modela kompanije “M”  

Karakteristike 

Rang 

Zbir 

bodova  

Važnost  

Ukupna 

važnost 

Vreme u poslu 

(delatnosti) 

Manje od 1 godine = -2 
Više od 6 godina = 5 

 

-1 

 

1 

 

-1 

Menadžment  

iskustvo 

Manje od 5 godina = 0 
Više od 10 godina = 5 

 

5 

 

3 

 

15 

Dug / neto  

vrednost racio 

Više od 2,0X = -1 
Manje od 0,5X = 4 

 

0 

 

2 

 

0 

Stepen 

konkurencije  

Visok stepen = 0  
Monopol = 2 

 

1 

 

1 

 

1 

20

  Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall, 

Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 234. 
 

262

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

su prva tri bitna, a da druga dva samo upotpunjuju i proširuju analizu ekonomskog 
ambijenta zajmotražioca i ukazuju na mogu

ćnost obezbeđenja datog kredita.

22

  

Naša savremena bankarska praksa je u dobroj meri prihvatila metode analize kreditne 
sposobnosti zajmotražioca prema praksi banaka u visoko razvijenim tržišnim 
privredama, kao što je to SAD. U praksi ameri

čkog poslovnog bankarstva, u analizu 

kreditne sposobnosti zajmotražioca obi

čno se uključuje već navedenih pet faktora, tzv. 

‘five Cs of credit’, kao što su:  
 
(1)

 

karakteristike zajmotražioca

 (‘character’) ili volja za pla

ćanje,  

(2)

 

kapacitet zajmotražioca

 (‘capacity’) ili sposobnost - mogu

ćnost plaćanja,  

(3)

 

kapital zajmotražioca

 (‘capital’) ili bogatstvo dužnika,  

(4)

 

uslovi obezbe

đenja kredita

 (‘collateral’), zaloga ili osiguranje, ako je potrebno,  

(5)

 

uslovi poslovanja zajmotražioca (‘conditions’) odnosno ekterni, ekonomski uslovi.  

 
Ovih pet navedenih faktora upravljanja kreditom (Cs) izražava se i kao: (1) karakter, 
dobar gra

đanin (‘character’ ili ‘good citizen’), (2) kapacitet ili tok gotovine (‘capacity’ 

ili ‘cash flow’), (3) kapital ili bogatstvo, (‘capital’ ili ‘wealth’), (4) zaloga ili 
obezbe

đenje, (‘collateral ili security’) i (5) uslovi ili ekonomski ambijent (‘conditions’ 

ili ‘economic environment’).

23

 Veze i karakteristike navedenih faktora sa vrstama rizika 

pokazuje pregled br. 10-2. 

 
Pregled br. 10-2

: Veze faktora ocene kreditne sposobnosti i rizika 

1. Karakter (‘character’) 

- dobar gra

đanin 

- moralni rizik  

2. Kapacitet (‘capacity’) 

- tok gotovine 

- poslovni rizik  

22

 

Brojna  je  američka  bankarska  literatura  u  kojoj  se  navode  i  analiziraju  ovi  faktori. 

Njihova interpretacija je manje-više ista, samo je razlika u dubini poniranja u analizu 

svakog  pojedinačnog  faktora.  Mi  ćemo  se  poslužiti  samo  onim  tekstovima  koji  na 

najbolji  mogući  način  ili  najsažetije  izražavaju  elemente  merenja  kreditnog rizika. Da 
navedemo samo neke: (1) William H. Bryan: The Banker and the Credit Decision, u 
knjizi: Bank Credit, Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New 
York, 1981. godine, str. 2-4.; (2) Eduward W. Reed & Eduward K. Gill: Commercial 
Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1989. godine, str. 216-221.; 
(3) Steven J. Beck: Financing Leveraged Buyouts, u knjizi: The Bankers’ Handbook, 
Third Edition, Edited by William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, 
Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, str. 743-750.; (4) Joseph F. Sinkey: Commercial 
Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third Edition, 
MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 495.; (5) Duane B. 
Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks -  Community, Regional 
and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 459-460, i 

druga literatura, koja je korišćena u ovom radu, a nalazi se konkretno navedena u spisku 
literature. 
 

23

 Sinkey, ibidem, str. 495. 

264

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

3. Kapital (‘capital’) 

- bogatstvo 

- imovinski rizik  

4. Kolateral (‘collateral’) 

- sigurnost 

- rizik zaloge 

5. Uslovi (‘conditions’) 

- konjunktura 

- tržišni rizik  

 
Prva 

četiri kriterijuma odnose se na ocenu sposobnosti plaćanja zajmotražioca, dok se 

peti kriterijum odnosi na opšte uslove poslovanja u grani zajmotražioca.

24

  

 

(1) Karakter zajmotražioca  

Savremeni pristup sagledavanju karaktera zajmotražioca je dobio nešto druga

čiji sadržaj 

nego  što se to može zaklju

čiti iz samog izraza ‘karakter’. Naime, uže shvatanje izraza 

‘karakter’, ili pak karakteristike zajmotražioca, polazi od opisivanja njegovih li

čnih 

osobina stavljaju

ći u fokus njegovu spremnost da vrati kredit pod ugovorenim uslovima. 

Šire shvatanje karaktera zajmotražioca uklju

čuje i druge elemente u analizu za ocenu 

njegove kreditne sposobnosti, pa se dolazi do odvojene analize i ocene:  
 
(1) karakteristika zajmotražioca u smislu njegovih osobina i njegovog poslovnog ugleda 
i  
(2) karakteristika preduze

ća kojim on upravlja kao vlasnik ili menadžer.  

 
Najpogodinije elemente i indikatore za ocenjivanje karaktera zajmotražioca u smislu 
njegovih li

čnih osobina i poslovnog ugleda oboje preporučuje R. Bartles,

25

  dajemo u 

pregledu br. 10-3.  

Pregled br.  10-3

: Elementi i indikatori karaktera zajmotražioca 

Elementi 

Indikatori  

Odgovornost  

Osobine li

čnosti menadžera - vlasnika preduzeća   

Integritet 

Poslovna iskustva sa zajmotražiocem: sopstvena iskustva i 
iskustva njegovih najvažnijih kupaca i dobavlja

ča 

Ta

čnost 

Blagovremenost izmirenja obaveza 

Doslednost 

Stanje poslovnih knjiga (ažurnost, preglednost, pouzdanost)  

 
Što se ti

če karaktera preduzeća, u uslovima odvojenosti svojine od upravljanja 

preduze

ćem bez obzira ko je vlasnik, sa stanovišta kreditne sposobnosti važniji je 

karakter preduze

ća od karaktera pojedinca kao menadžera ili vlasnika preduzeća. Zato 

24

 

Dr Boško Živković i Zorica Vidić: Analiza i ocena kreditne sposobnosti preduzeća u 

američkom komercijalnom bankarstvu, Jugoslovensko bankarstvo 5/89, UBJ, Beograd, 
maj, 1989. godine. 
 

25

 R.Bartles: Credit Management, The Ronald Press Company, New York, 1967. godine, 

str. 312-

318; i Ranko Jelić: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje, Beograd, 

1988. godine, magistarski rad, strana 38-39, preuzeto iz: Rizici u bankarskom 

poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990. godine, str. 33, 35. i 
36. 
 

BANKE I RIZICI 

265

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

Kapacitet ne reflektuje samo anticipativni tok gotovine, ve

ć  i druge zahteve ovog 

priliva. Ako druge obaveze ili prioritetni zahtevi, na primer plate ili porez, apsorbuju 
projektovani priliv, mogao bi se pojaviti nedostatak sredstava za vra

ćanje kredita. Time 

bi se verovatno morale koristiti jedna ili više preostalih nabrojanih mogu

ćnosti za 

vra

ćanje kredita.  

 

(3) Kapital zajmotražioca  

Kapital zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva finansijsku 
vrednost komitenta odnosno njegove firme i meri se kao neto vrednost imovine vlasnika, 
a dobija se tako što se od ukupnih sredstava (aktive) oduzmu ukupne obaveze (pasiva). 
Kapital reflektuje akumulirano bogatstvo zajmotražioca i u odre

đenom obimu je 

indikator uspeha u prošlosti. Pri tome treba imati u vidu da je merenje kapitala subjekt 
iskrivljenosti prouzrokovan varijacijama vrednovanja specifi

čih sredstava (aktive). Pri 

tome treba biti obazriv pošto obi

čno knjigovodstvena vrednost ne reflektuje tržišnu 

vrednost. Za analizu kapitala važno je kori

šćenje elemenata i indikatora navedenih u 

pregledu br. 10-5. 
 

Pregled br. 10-5

: Elementi i indkatori kapitala zajmotražioca 

Elementi 

Indikatori  

Fizi

čka aktiva 

Sopstvena neto imovina 

Kapitalna ulaganja 

Kamata na planirana ulaganja  
Najvažniji kreditori  
Likvidaciona vrednost  
Troškovi konfiskacije  

 
U posebnim slu

čajevima, kad se radi o visokim rizicima i kad standardna analiza 

kapitala i uvid u navedene elemente i indikatore nisu dovoljni, kreditna analiza se sa 
rutinske proširuje na analizu strukture realne aktive zajmotražioca (zalihe materijala i 
gotovih proizvoda, potraživanja, oprema, zemljište) i da se tako obezbedi naplata 
kredita u slu

čaju likvidacije firme. 

 

(4) Uslovi obezbe

đenja kredita  

Obezbe

đenje kredita (‘collateral’) ima za svrhu pokriće ‘slabih’ tačaka kreditne 

sposobnosti preduze

ća - zajmotražioca. Kolateral se može odnositi na bilo koja pogodna 

sredstva (u aktivi) kojima zajmotražilac raspolaže kao specifi

čnom zalogom radi 

obezbe

đenja vraćanja kredita. Založna aktiva se ponekad dopunjava ili premešta na 

kori

šćenje kod supotpisnika radi garantovanja vraćanja kredita. U tom slučaju banka 

mora ispitati kreditnu sposobnost i zajmotražioca i supotpisnika.  
 
Tamo gde postoje u dobroj meri realni izgledi za uspešno obavljanje posla, a ocena 
kreditne sposobnosti je pokazala da preduze

će zajmotražilac ima jednu ili više uočenih 

slabosti ili nedostataka, kreditna sposobnost se može “poja

čati” odgovarajućim 

kolateralnim pokri

ćem. Slabe tačke mogu biti izražene kao: nedovoljna raspoloživost 

BANKE I RIZICI 

267

   

 

 

 

 

 

 

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

spostvenog kapitala, nedovoljni finansijski kapacitet ili nepovoljne konjunkturne 
situacije.   
 
To zna

či da u normalnim uslovima, kad je kod preduzeća utvrđen i projektovan visok 

stepen kreditne sposobnosti i da se ne uo

čavaju ‘slabe’ tačke koje bi iziskivale određena 

‘poja

čanja’, nema ni potrebe za dodatnim pokrićem kreditnog rizika kolateralom. 

Naravno, pri tome treba imati u vidu individualnosti i osobenosti svakog zajmotražioca, 
što 

će uslovljavati i eventualnu (stvarnu) potrebu za dodatnim obezbeđenjem vraćanja 

kredita.  
 

(5) Uslovi poslovanja zajmotražioca  

Uslovi poslovanja preduze

ća odnose se, pre svega, na ekonomsku  sredinu odnosno 

konjunkturu

27

 u kojoj preduze

će posluje ili na prilike zaposlenosti u preduzeću. Važno 

je da analiza kreditne sposobnosti obuhvati razmatranje uslova ekonomske sredine u 
okviru kojih zajmotražilac posluje, ekonomske projekcije u periodu vra

ćanja kredita i 

druge karakteristike budu

ćeg dužnika koje čine njegovu posebnu osetljivost na 

fluktuacije u ekonomiji.  
 
Što je period vra

ćanja kredita duži, to su manje mogućnosti za realno sagledavanje 

trendova budu

ćih tržišnih kretanja u sredini u kojoj preduzeće posluje. Za kratke rokove 

vra

ćanja kredita relativno je lakše sagledati trendove budućih promena i njihove efekte 

na poslovanje preduze

ća. Problem postaje još složeniji ako se radi o delatnostima koje 

podležu sezonskim i sekularnim oscilacijama aktivnosti preduze

ća.  

 
U slu

čaju da klijent postane nevoljan ili nesposoban da plati i dužnik odbije saradnju sa 

bankom da reši poteško

će, tada je potrebno ući u posed kolaterala ili kapitala i prodati 

ga da bi se izmirile obaveze. Me

đutim, to je poslednja mera. Bančin posao je 

kreditiranje a ne likvidacija aktive finansijski iscrpljenih firmi ili individualaca.

28

 Takve 

procedure zahtevaju vreme, skupe su i 

često rezultiraju finansijskim gubicima, a isto 

tako i gubitkom dobrog ugleda (‘goodwill’). Svrha kolaterala je da obezbedi ja

ču 

pobudu zajmoprimca da plati obaveze na dan dospe

ća. 

 

10.3.4. Informaciona osnova analize kreditne sposobnosti  

Za analizu faktora kreditne sposobnosti zajmotražioca koriste se kako interni podaci o 
zajmotražiocu tako i eksterni izvori informacija o zajmotražiocu kojima ne raspolaže 
banka ve

ć  razne druge firme, agencije i ustanove. Dakle, pored onih podataka i 

informacija koje o zajmotražiocu poseduje banka, korisno je raspolagati i drugim 

27

  Konjunktur

a je latinski izraz i znači: a) sticaj okolnosti, a u običnom govoru: dobra 

prilika za zaradu, b) sva obeležja koja karakterišu tržišnu privredu, a odnose se na: 
kretanje ponude i tražnje, cene, hartije od vrednosti, zarade, dividende, proizvodnju itd. 
Vid

i: Bratoljub Klaić: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962. godine, str. 783. 

28

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer, ibidem, str. 460. 

 

268

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Bradstreet (skra

ćeno: D & B)

30

 zasniva svoje poslovanje na izveštajnim podacima i na 

sopstvenim analiti

čkim podacima tri miliona kompanija iz SAD i Kanade. D & B 

Kompanija obezbe

đuje rejtinge procenjene finansijske snage, promptnost plaćanja, 

adekvatnost kapitala i statisti

čke podatke o racijima finansijskih performansi 

rejtingovanih kompanija. 
 

10.3.5. Metode analize i ocene kreditne sposobnosti 

Pored ve

ć navedenih metoda za rano otkrivanje slabosti u poslovanju firmi komitenata 

banke, za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca koriste se i odre

đeni 

finansijski raciji zajmotražilaca. Prema prvoj racio analizi, koju je 1932. godine sa

činila 

kreditna agencija Dun & Bradstreet Inc., navodi se “14 važnih racija”.

31

  Raciji su 

varirali prema vrsti delatnosti, a posebni su kori

šćeni za banke, osiguranje, rudnike itd. 

Posebno su (1982. godine) ustanovljeni raciji za adekvatnost kapitala u bankama, gde se 
koriste dve glavne mere adekvatnosti kapitala: (1) primarni kapital prema ukupnim 
sredstvima i (2) ukupni kapital prema ukupnim sredstvima. 
 
Prema D.B. Graddy & A.H. Spencer-u,

32

 naj

češće su u upotrebi četiri grupe finansijskih 

racija u analizi i oceni kreditne sposobnosti zajmotražioca: likvidnost, aktivnost, 
leveridž  i profitabilnost. Uz dodatak još  nekoliko u okviru dve grupe, navodimo ih 
detaljnije u okviru svake grupe:  
 

1. Likvidnost  

  1.1. Teku

ća aktiva : tekuća pasiva  

  1.2. Teku

ća aktiva - zalihe : tekuća pasiva  

 

2. Aktivnost  

  2.1. Potraživanja x 360 : godišnja prodaja na kredit  
  2.2. Cena koštanja prodate robe : prose

čne zalihe  

  2.3. Neto prodaja : neto obrtni kapital  
  2.4. Neto prodaja : fiksna aktiva  
  2.5. Neto prodaja : ukupna aktiva  
 

3. Leveridž  

  3.1. Ukupan dug : ukupna aktiva  
  3.2. Ukupan dug : deoni

čki kapital 

30

  Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York, 

1990. godine, str. 208. 

31

 Glen G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition 

Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 811.  
 

32

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
477. 

270

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

  3.3. Zarada pre kamate i poreza : ukupno pla

ćena kamata  

  3.4. Prihod raspoloživ za pokri

će fiksnih obaveza : fiksne obaveze  

 

4. Profitabilnost  

  4.1. Bruto profit : neto prodaja  
  4.2. Neto profit posle poreza : prodaja  
  4.3. Neto profit posle poreza : ukupna aktiva  
  4.4. Neto profit posle poreza : neto vrednost   
 
Nave

šćemo u najkraćim crtama samo ono što je najvažnije za svaki od navedenih racija 

kao metoda kreditne analize.

33

  (1) 

Racija likvidnosti

  (‘liquidity ratios’) su indikatori 

sposobnosti preduze

ća - zajmotražioca, u izvršavnju njegovih tekućih obaveza. Reč je o 

dva pokazatelja likvidnosti: jednog u širem, i drugog u užem smislu.  
 
(1.1.) Teku

ći ili opšti racio likvidnosti (‘cuurent liquidity ratio’) izražava se odnosom 

obrtnih sredstava prema teku

ćim obavezama. To je pokazatelj raspoloživosti obrtnih 

sredstava preduze

ća zajmotražioca u odnosu na tekuće kratkoročne obaveze. U 

ameri

čkoj praksi se smatra poželjnim da odnos tekućih obrtnih sredstava prema tekućim 

kratkoro

čnim obavezama bude 2:1. Naravno, ovo pravilo, koje se u američkoj praksi 

popularno naziva ‘pravilo palca’ (‘rule of tumb’), treba uzeti dosta uslovno, što zavisi od 
svake konkretne situacije i vrste aktivnosti preduze

ća. Inače, visok pokazatelj ovog 

racija ukazuje na neefikasnu upotrebu kapitala, a suprotno, isuviše nizak pokazatelj je 
znak prisutne nelikvidnosti preduze

ća.  

 
(1.2.) Racio likvidnosti u užem smislu (‘quick ratio’ ili ‘acid test ratio’) predstavlja 
oštrije merilo likvidnosti preduze

ća zajmotražioca i izražava se odnosom obrtnih 

sredstava umanjenih za zalihe prema teku

ćim obavezama. Oštrina ovog pokazatelja je u 

relativnom težem pretvaranju zaliha u likvidna sredstva po knjigovodstvenoj vrednosti, 
što je razlog da se izuzimaju iz obtrnih sredstava. U ovom slu

čaju poželjnim se smatra 

odnos 1:1, pri 

čemu treba voditi računa da će kvalitet pokazatelja zavisiti od mogućnosti 

naplate potraživanja i rokova u kojima dospevaju obaveze.  
 
(2) 

Racija aktivnosti

  (‘aktivity ratios’) pokazuju efikasnost kori

šćenja raspoloživih 

sredstava u ostvarivanju prihoda preduze

ća. Grupa ovih pokazatelja zasniva se na 

odnosu pojedinih  delova ili pozicija aktive prema ostvarenom prihodu preduze

ća. 

Izloži

ćemo ukratko suštinu četiri grupe ovih pokazatelja.  

 
(2.1.) Prose

čni period naplate (‘average collection period’) je odnos neto potraživanja 

od kupaca prema godišnjem obimu prodaje podeljenom na 360 dana. Predstavlja 
prose

čan period izražen u danima, u kojem se vrši naplata potraživanja od kupaca. 

33

 Charles S. Dickerson: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The Bankers’ 

Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls 
E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str.na 640-649. 

BANKE I RIZICI 

271

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

(4.1.) Stopa marže bruto profita (“gross profit margin ratio”) je najvažniji element u 
odre

đivanju konačnog nivoa profitabilnosti. To je komparacija prihoda koji potiče od 

prodaje proizvoda prema troškovima proizvodnje odnosno nabavke (u trgovini) prodate 
robe.  
 
(4.2.) Stopa marže prinosa (‘net profit margin ratio’) pokazuje odnos neto profita prema 
vrednosti neto prodaje, odnosno pokazuje koliko se ostvaruje prinosa na nov

čanu 

jedinicu vrednosti prodaje. 
 
(4.3.) Stopa prinosa na ukupna sredstva (‘return on investment - total assets – ratio’) je 
pokazatelj  profitabilnosti ukupne aktive odnosno stopa prinosa na ukupna sredstva. 
Pokazuje efikasnost upravljanja ukupno angažovanim sredstvima. 
 
(4.4.) Stopa prinosa na nominalni kapital (‘retun on stockholders equity ratio’) je 
merenje efikasnosti menadžmenta u odnosu na deoni

čki kapital. To po mnogima 

predstavlja kona

čni kriterijum efikasnosti menadžmenta. Pojedinci obično ulažu u 

poslove sa anticipacijom da 

će ulaganja generisati prinos koji će prevazići druge 

otvorene mogu

će opcije. 

 

10.3.6. Rizik naplate odobrenog kredita 

Kaže se da banka ‘nikad’ ne odobrava loš  kredit, kredit postaje loš  samo posle 
odobrenja. Pošto banka putem kreditiranja obezbe

đuje glavni izvor prihoda, važno je da 

ima kontrolu gubitaka na kreditima i da ih održava na relativno maloj margini, kako bi 
mogla da ostvari zadovoljavaju

ći profit i dividendu. Zbog toga bankari nastoje da 

kontinuirano budu u toku sa efektima poslovanja dužnika, kako bi blagovremeno mogli 
uticati na povoljne ishode za banku. Problem kredita nastaje kad se kod dužnika javlja 
kriza gotovine i dužnik nije u mogu

ćnosti da raspoloživom gotovinom podmiruje 

operativne potrebe i izvršava dospele obaveze.  
 
Dakle, kad je kredit ve

ć  odobren i kad je zajmoprimac povukao sredstva sa računa 

banke na svoj ra

čun odnosno kad je kredit  iskorišćen, jedan od primarnih zadataka 

kreditnog referenta je pra

ćenje poslovanja zajmoprimca i procena određenih događaja i 

promena u ponašanju menadžmenta zajmoprimca. Evo nekih promena koje mogu biti 
interesantne za banku pre nego što nastanu problemi vra

ćanja kredita:

34

  

 
(1)

 

promene u menadžmentu dužnika (odlazak klju

čnog  čoveka firme ili pak ključni 

čovek iz prodaje);  

34

  Willard Alexsander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi: 

The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. 
Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 
658. 
 

BANKE I RIZICI 

273

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(2)

 

promene u li

čnim navikama i običajima postojećeg menadžment tima dužnika, kao 

što su zdravstveni problemi, razvod, smrt bliskog prijatelja; 

(3)

 

promene u trendu industrije, kao što je pad tražnje odre

đene robe, pad kupovne 

mo

ći potrošača; 

(4)

 

pojava nove konkurencije u industrijskom rastu može da prouzrokuje smanjenje 
prodaje i pad profitabilnosti.  

(5)

 

pogoršanje u celoj ekonomiji može ‘pretvoriti’ jedan dobar kredit u loš kredit usled 
inflacije, recesije; 

(6)

 

rapidan rast poslovanja -  ekspanzija tako

đe može voditi dužnika u probleme (kod 

buma prodaje, nerealno pove

ćanje kapaciteta); 

(7)

 

promene državne regulative može da prouzrokuje probleme u slabljenju 
konkurentnosti u industriji.   

 
Naravno, ovi problemi mogu prouzrokovati teško

će kod dužnika i važno je da ih banka 

“otkrije” pre po

četka vraćanja kredita. Međutim, kad problemi nastanu i kad se počnu 

reflektovati na vra

ćanje kredita, banka pri tome treba imati na umu važne sugestije za 

smanjenje rizika naplate kredita. To se naro

čito manifestuje prilikom kašnjenja odnosno 

prekora

čenja roka vraćanja kredita i pri tome se treba truditi da se postupa na sledeći 

na

čin:  

 
(1)

 

Nikad ne dozvolite korisniku kredita (dužniku) da se ose

ća da je samo jedan od 

mnogih delinkvenata. Pokušajte da izazovete odre

đeni stepen saradnje sa dužnikom.  

(2)

 

Kad dužnik propusti bilo koji deo ugovora, odmah determinišite razlog.  

(3)

 

Sa

činite plan akcije za saradnju sa dužnikom za servisiranje duga u budućnosti.  

(4)

 

Budite tvrdi ali pozitivni, kad aktivirate zalogu (kolateral) dužnika.  

(5)

 

Izbegavajte prete

ća pisma (izveštaje) dužniku.  

(6)

 

Kontaktirajte dužnika na najpodesniji na

čin.  

(7)

 

Ne raspravljajte se pri neispunjenju prvog pla

ćanja rate po ugovoru, već  to 

smatrajte kao rutinsku stvar.

 35

  

 
Ako situacija zahteva preduzimanje fizi

čkog posedovanja zaloge (kolaterala), odluka 

treba da bude izvršena odmah. Svako kašnjenje može prouzrokovati kori

šćenje prečeg 

prava od strane drugih kreditora. Krajnji ishodi mogu  biti slede

ći:

36

  kontinuitet 

poslovanja, likvidacija posla ili izbor bankrotstva. 

 

 

35

 Duane b. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, 
str. 416. 

36

 WillardAlexander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi: The 

Bankers’ Handbook, str. 662-666. 
 

274

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Pri tome se mogu desiti tri situacije: 

prva

, da je investitor kreditno sposoban i da je 

dobar projekat; 

druga

, da je investitor kreditno nesposoban, a projekat dobar, i 

tre

ća

, da 

je investitor kreditno sposoban, a da je projekat loš.  Teoretski je mogu

ća situacija koja 

polazi od toga da je investitor kreditno nesposoban i da je projekat loš, pa je i ne 
uzimamo u obzir.  
 
Sa stanovišta banke je važno da se prilikom konkretnog investicionog zahvata, pri kome 
se ra

čuna na kreditna sredstva banke, uzmu u obzir tri aspekta:  

 
(1)

 

mogu

ćnosti banke da prati konkretan investicioni projekat,  

(2)

 

kreditna sposobnost investitora, naro

čito njena dugoročna dimanzija,  

(3)

 

validnost konkretnog investicionog projekta.  

 
Svi navedeni aspekti zahtevaju višedimenzionalnu, detaljnu stru

čnu analizu, kako bi se u 

krajnjoj konsekvenci donela odgovaraju

ća odluka: prihvatiti investicioni projekat i 

odobriti investicioni kredit ili odbiti zahtev za investicioni kredit pošto je analizom 
projekta ocenjeno da ne obezbe

đuje dovoljnu sigurnost povraćaja uloženih sredstava.  

 

10.4.2. Suština kreditne sposobnosti investitora  

Banka kao kreditor treba da kompleksno sagleda kako kreditne sposobnosti 
zajmotražioca tako i valjanost svakog investicionog projekta zajmotražioca. Egzaktno 
utvr

đivanje performansi i efektivnosti investicionog projekta u dužem budućem periodu 

treba da pokrije visok stepen rizika plasmana banke. U cilju zadovoljavanja ovih 
kriterija, smatra se da je korisno da ovaj složeni posao banke obave u tri dela:  
 
(1)

 

u prvom delu

  se putem opštih metodoloških pristupa formira gruba slika 

performansnosti i kreditne sposobnosti investitora, koja je u dobrom delu 
standardizovana i predstavlja prvi selekcioni filter;  

(2)

 

drugi deo

 je znatno složeniji i obuhvata kompleksnu i egzaktnu analizu o

čekivanih 

finansijskih, ekonomskih i društvenih efekata predloženog projekta;  

(3)

 

tre

ći deo

  predstavlja sintezu analiti

čkih ocena prva dva dela, tj. ocene kreditne 

sposobnosti invstitiora i o

čekivane performansnosti predloženih projekata, kojom se 

dolazi do elemenata za formulisanje kona

čne kreditne odluke i izbora najboljeg 

investicionog projekta.

38

 

 
U okviru 

prve grupe

 

indikatora

, tj. kod ocene kreditne sposobnosti investitora fokusira 

se analiza profitabilnosti, kvalitet poslovne strategije i politike te stopa kapitalizacije 
bilansa. Profitabilnost u proteklom periodu investitora je pouzdan indikator uspešnosti 
njegovog poslovanja. Kod novih preduze

ća ne postoji takav indikator i zbog toga se 

ulaganja smatraju izuzetno rizi

čnim. Fizionomija, struktura i adaptabilnost poslovne 

strategije i politike su tako

đe dobri indikatori performansi zajmotražioca. Konačno, 

38

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 366. 

 

276

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

stopa kapitalizacije predstavlja pouzdan indikator stabilnosti investitora i krajnji izvor 
za naplatu plasiranog zajma.  
 

Druga grupa indikatora

  kreditne sposobnosti investitora obuhvata stepen 

konkurentnosti na tržištu, nivo tehnologije i opremeljenost proizvodnih kapaciteta, 
stepen promenljivosti uslova privredne grane, sposobnost adaptacije, stepen inovacija i 
timsko kreiranje  poslovnih poduhvata. 

Tre

ća grupa indikatora

  pokazuje stopu rasta 

obima preduze

ća u proteklom periodu, stepen likvidnosti i solventnosti, sposobnost 

servisiranja dugova i otplatne mogu

ćnosti i stepen zaštićenosti od strane države. Pri 

tome se naro

čita pažnja posvećuje analizi determinanti uspešnosti, razvoja i tržišne 

propulzivnosti investitora. U okviru ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca treba 
sagledati kadrovske resurse, razvojnu perspektivu i marketing orijentaciju investitora.  
 
Kao pogodan standardizovani pristup oceni kreditne sposobnosti investitora koriste se 
testovi spremnosti investitora da odgovori unapred definisanim uslovima ugovora o 
zajmu preko indikatora kao što su:

39

 

  
(1)

 

sposobnost apsorbovanja odgovaraju

ćeg obima i uslova kredita,  

(2)

 

obim slobodne,  nevezane aktive preduze

ća,  

(3)

 

stepen razvijenosti i stabilnosti poslovnog sistema,  

(4)

 

sposobnost investitora da realizuje i izvršava osnovne odredbe ugovora,  

(5)

 

stepen optere

ćenosti obavezama izvan ovog ugovora,  

(6)

 

adekvatnost raspolaganja licencama, patentima, zaštitnim znakovima, ostalim 
poslovnim pravima i pozicijama (‘goodwill’), kao garancija za prosperitet uspešnog 
poslovanja,  

(7)

 

rizik poslovnih promašaja i gubitaka po osnovu ve

ć  ranije sklopljenih aranžmana 

investitira,  

(8)

 

realnost finansijskog izveštaja u pogledu imovinske pozicije,  

(9)

 

postojanje eventualnih prikrivenih poreza, 

(10)

 

založna sposobnost, 

(11)

 

periodi

čno izveštavanje banke o bilansnim stanjima, 

(12)

 

održavanje ugovorene stope trajnih obrtnih sredstava, 

(13)

 

nadzor poslovnog integrisanja investitora, 

(14)

 

ograni

čavanje novog zaduživanja preduzeća, 

(15)

 

sankcije u uslovima nesolventnosti i/ili bankrotstva.  

 
Odgovori na navedena pitanja su korisni indikatori banci o kreditnoj sposobnosti 
investitora odnosno zajmotražioca. Zajedno sa procenom validnosti investicionog 
projekta, mogu 

činiti pouzdanu osnovu za procenu rizika investicionih ulaganja odnosno 

za odobravanje dugoro

čnog kredita. Dakle, sledeći važan posao banke usmerava se na 

39

 Ibidem, str. 368. 

 

BANKE I RIZICI 

277

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

        porezu (NCC) 
      = Gotovina iz poslovanja (ATX + NCC) 

 

   

Minus:

 Dividende (ako je normalno pla

ćena zajmotražiocu) (D) 

   

Minus:

 Izdaci za fiksni kapital (obi

čno kupovina male opreme - krupna oprema  

   trebala bi se sama finansirati) (FX) 

   Minus:

 Teku

ća dospeća dugoročnog duga koji je već u knjigama 

 

  (CMLTD - AOB) 

   

Minus:

 Kamata na novi kredit (posle efekta poreza) (

∆

 INT) 

   

Minus:

 Pove

ćanje obrtnog kapitala (tj. na stalnom nivou prometne aktive ili  

           neto razlika izme

đu tekućih sredstava i tekućih obaveza) (

∆

 WC) 

= SREDSTVA RASPOLOŽIVA ZA SERVISIRANJE DODATNOG KREDITA  

 

FATSATL = (ATX + NCC) - D - FX - (CMLTD - AOB)- 

∆

INT - 

∆

WC 

Formula sa skra

ćenicama izgleda ovako: 

 
Za izbor pojedina

čnog projekta treba imati u vidu sledeće grupe kriterija: (1) marketing 

kriterije, (2) tehni

čke kriterije, i (3) finansijske kriterije.

42

  

 
Marketing kriteriji polaze od tržišta odnosno od potreba kupaca i potroša

ča budućih 

proizvoda i usluga, koje su projektom definisane kao finalni outputi. Pored fizi

čkih 

karakteristika budu

ćeg proizvoda i njegove upotrebne vrednosti, veoma su važni 

projektovana visina cene proizvoda i usluga i budu

ći kanali prodaje na koje se projekat 

oslanja. Ne malu pažnju zaslužuje i na

čin komunikacije sa budućim kupcima i 

potroša

čima u cilju blagovremenog upoznavanja sa svim elementima marketing miksa 

novog projekta. Bez sagledavanja tržišne dimenzije ne mogu se o

čekivati 

zadovoljavaju

ći efekti profitabilnosti.  

 
Pored navedenih elemenata marketing kriterija, važno je da projekat ispuni i odre

đene 

tehni

čke i finansijske kriterije. Među najvažnije tehničke kriterije spadaju vrsta 

tehnologije i njena koncepcija, koje omogu

ćavaju proizvodnju savremenog, 

funkcionalnog, kvalitetnog i relativno jeftinog proizvoda respektuju

ći raspoložive 

materijalne, ljudske i finansijske resurse za novu proizvodnju. Srž finansijskog kriterija 
može se najlakše izraziti preko koncepta toka gotovine,

43

  koji se može predstaviti i 

slede

ćom relacijom: neto profit + depresicijacija - porast potraživanja - porast zaliha + 

porast dugovanja = tok gotovine.  
 

42

  The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-Irwin, 

Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 399. 

43

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 497. 

BANKE I RIZICI 

279

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(2)

Koncept toka gotovine

  u pet faza (‘cash flow concept’)

  44

  može se predstaviti kao 

jedan sistem cirkulacije i transformacije sredstava. Cilj je ostvariti pozitivan neto tok 
gotovine, kako bi se podmirile obaveze prema otplatama kredita, što prikazuje slika br. 
10-5.

45

Da bi se bolje razumeo koncept i proces toka gotovine, potrebno je detaljnije 

sagledati komponente upravljanja procesom toka gotovine, koje 

čine: (1) potraživanja, 

(2) prodajni uslovi, (3) kreditna politika, (4) zalihe, (5) kvantitativna kontrola i (6) 
ra

čunovodstveni metod.

46

  

 

 

Procena primanja gotovine: 
 - prodaja za gotovinu 
 - naplata putem ra~una 
 - drugi priliv

 

gotovine 

PRVA FAZA 

Procena tere}enja gotovine: 
 - kupovina materijala 
 - operativni izdaci 
 - pla}anje duga 

 

- dividende 

DRUGA FAZA 

Neto tok gotovine: 
 + neto priliv gotovine 
 - neto odliv gotovine 

TRE] A FAZA 

Saldo gotovine 

^ ETVRTA FAZA 

Iznad minimuma ili 

umanjenje salda gotovine: 
 - otplata duga 
 - investiranje vi{ka 

Ispod minimuma ili 

umanjenje salda gotovine: 
 - pozajmljivanje novih  

   

sredstava 

- minus 

= jednako 

+ plus ili - minus 

Ako je

 

PETA FAZA 

 

44

  Bryan E. Milling: Cash Flow Problem Solver Procedures and Rationale for the 

Independent Businessman, Chilton Book Company, Rander, Pa., 1981. godine, str. 6. 

45

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, 

Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
472. 
 

46

 Ibidem, str. 18-87.  

280

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

sintetizovanog valorizovanja odre

đenih kriterija (UNIDO metodologija, metodologija 

Svetske banke IBRD i L-M tj. Little-Mirrlees metoda).

47

 

 
Za analizu i selekciju investicionih projekata, potrebno je izvršiti njihovu svestranu 
ocenu i analizu. Ovaj posao se obavlja u tri faze:   
 
(1)

 

predinvesticiona analiza,  

(2)

 

preliminarna ocena, i  

(3)

 

ocena finansijskih efekata investicionih projekata.  

 
Predinvesticiona analiza predstavlja najgrublju selekciju projekata, koji ne 
zadovoljavaju osnovne zahteve i tandardizovana i uniformisana, pa se gruba provera 
performansi projekta vrši na osnovu analize slede

ćih parametara:

48

  (1)identifikacija 

projektnog programa, (2) finansijska sposobnost investitora, (3) tržišna sposobnost 
investitora, (4) tržišna propulzivnost, (5) tehni

čko-tehnološka rešenja, (6) lokacija, (7) 

opšti ekonomsko-finansijski aspekti, (8) preliminarna prihvatljivost.   
 
Svaki od navedenih parametara predstavlja elemenat na osnovu koga se može parcijalno 
izvesti ocena o pojedinim segmentima investicionog projekta. Ukupna preliminarna 
ocena investicionog projekta zasniva se na indikativnim performansama 
mikroekonomske i mikrofinansijske efektivnosti projekta i to na:

49

 

 

 
(1)

 

oceni mikroprofitabilnosti,  

(2)

 

oceni društveno-ekonomske efikasnosti,  

(3)

 

oceni finansijske adekvatnosti, i  

(4)

 

oceni elemenata neizvesnosti u realizaciji projekta.  

 
Mikroprofitabilnost projekta ocenjuje se na bazi stope bruto kumulativnosti, koja se 
dobija odnosom bruto akumulacije prema ukupnim investicionim ulaganjima i treba da 
je ve

ća od nule. Kod više alternativnih projekata utvrđuje se relativno najveća stopa kao 

selekcioni kriterij preliminarne ocene. Me

đutim, kriterij može biti i unapred zadana 

minimalna ili standardna stopa profitabilnosti, što predstavlja oštriji kriterij selekcije. 
Ocena društveno-ekonomske efikasnosti projekta podrazumeva utvr

đivanje efekata na 

društveno-ekonomski razvoj zemlje. Ova ocena direktnih i indirektnih efekata se zasniva 
na  sintezi merljivih i kvalitativnih pokazatelja. Minimalni uslov uspešne preliminarne 
ocene jeste nulta ili pozitivna stopa društvene profitabilnosti ili jednaka (ve

ća) u odnosu 

na društvenu standardizovanu stopu. Finansijska realnost projekta ocenjuje se na osnovu 
funkcije likvidnosti u toku aktivizacionog perioda i otplatnog potencijala investitora. 

47

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 371. 

48

 Ibidem, str. 371. 

49

 Ibidem, str. 374-375. 

 

282

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

Stope likvidnog i otplatnog potencijala treba da su jednake ili ve

će od nule, da bi se 

dobila afirmativna preliminarna ocena finansijske realnosti projekta.  
 
Preliminarna ocena projekta obuhvata i analizu elemenata neizvesnosti realizacije i 
života projekta. Pri tome se utvr

đuje margina rizika u različitim scenarijima privrednih 

uslova i tokova, pri 

čemu je osnovni cilj da se utvrdi realnost projekta u uslovima 

nepovoljnih varijacija obima poslovanja i cena inputa -  autputa. Obi

čno se ide na 

utvr

đivanje minimalnog praga profitabilnosti u uslovima mogućeg najnižeg obima 

ekonomije projekta i najnepovoljnijih cena resursa i finalnih proizvoda odnosno usluga. 
Potom  se istražuje stepen verovatno

će ostvarivanja pojedinih scenarija kretanja obima 

proizvodnje i cena, kako bi se utvrdio o

čekivani nivo rizika. Visok stepen rizika 

nepovoljnih kretanja osnovnih indikatora kvaliteta budu

će proizvodnje treba da bude 

signal za isklju

čivanje projekta iz dalje procedure. Realnost nastupanja nepovoljnih 

kretanja i visok stepen osetljivosti projekta (na nepovoljna kretanja u toku ekonomskog 
veka projekta) su indikatori za negativnu preliminarnu ocenu projekta. 
 

10.4.5. Metode merenja finansijskih efekata i rizika investicionih projekata  

Investicioni projekti, koji su zadovoljili predinvesticionu analizu i “dobili” pozitivnu 
preliminarnu ocenu, stekli su uslove za izradu investicionih studija i dalju selekciju po 
osnovu finansijskih efekata i rizika sa ciljem da se odaberu investicioni projekti koji 
nude najve

će finansijske efekte uz minimalne rizike ulaganja finansijskih sredstava. 

Merenje finansijskih efekata vrši se pomo

ću: (1) statičkih i (2) dinamičkih metoda. 

Stati

čki metodi

  polaze od kriterija validnosti projekta u izabranom periodu odnosno 

izabranoj godini aktivizacionog perioda projekta. Obi

čno su u primeni sledeći kriteriji: 

akumulacija na angažovana poslovna sredstva, dobit po radniku, investiciona ulaganja u 
osnovna i obrtna sredstva po radniku, neto devizni efekat, utrošak energije po jedinici 
proizvoda itd. Me

đutim, 

dinami

čki metodi

 koriste tehniku diskontovanja tj. svode inpute 

i autpute pa i sve efekte na sadašnju vrednost, pri 

čemu se stvaraju uslovi uporedivosti 

svih elemenata u projektima. Zato i imaju o

čitu prednost nad statičkim metodama.  

 

Dinami

čki metodi

 investicionih projekata su: (1) metod neto sadašnje vrednosti (NSV), 

(2) metod interne stope profitabilnosti (ISP) i (3) metod povra

ćaja uloženih sredstava 

(PUS).

50

  Smatra se da sva tri metoda istražuju celovitu finansijsku validnost 

investicionih projekata i selekciju zasnivaju na kriteriju profitabilnosti i likvidnosi 
investicionih ulaganja. Metod neto sadašnje vrednosti je bazi

čni metod, dok se metod 

interne stope profitabilnosti smatra njegovim derivatom. Metod povra

ćaja uloženih 

sredstava ima u fokusu kvalitet likvidnosti odnosno finansijske osposobljenosti 
investitora. Smatraju se pogodnim za analizu, ocenu i selekciju investicionih projekata 
od strane investitora i banaka.  
 

50

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 379-385. 

 

BANKE I RIZICI 

283

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

iznad unapred utvr

đene minimalne stope. Marginalno prihvatljivi projekti su u uslovima 

ravnoteže, a neprihvatljivi u uslovima niže interne stope profitabilnosti odre

đenog 

projekta u odnosu na minimalnu stopu.  
 

(3) Metod povra

ćaja uloženih sredstava (PUS).

 To je metod selekcije, koji se zasniva na 

osnovu utvr

đivanja vremena potrebnog za formiranje dovoljnog obima akumulacije za 

vra

ćanje uloženih investicionih resursa. Likvidnost je u ovom metodu je kritičan kriterij 

selekcije, dok je u prethodna dva profitabilnost. Period povra

ćaja uloženih sredstava se 

utvr

đuje prema sledećoj relaciji:  

 

 

 
 
 

 
Da bi investicioni projekat bio prihvatljiv, PUS mora biti ispod ekonomskog veka 
trajanja projekta. Najbolji su oni projekti koji imaju što kra

će periode povraćaja 

uloženih sredstava. Ovaj metod se koristi kod projekata gde je bitna dužina vremena 
povra

ćaja sredstava. Obično se koristi kod projekata sa ograničenim obimom resursa 

investitora, rizi

čnih ulaganja i pri naročitom vrednovanju kratkog roka obnavljanja 

sredstava. Kra

ći period povraćaja sredstava je i indikator manjeg rizika.  

 
Merenje i analiza rizika investicionih projekata može se izvršiti u nekoliko faza. Prema 
M. Kaufman-u,

51

  faze finansijske analize rizika investicionog projekta su slede

će:  (1) 

analiza prora

čuna troškova projekta, (2) analiza finansijskih tokova-toka gotovine, (3) 

analiza procenjene profitabilnosti.  Faze finasijske analize investicionog projekta 
prikazane su grafi

čki na slici br. 10-6. 

51

  Vidi detaljnije: Grupa autora: The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike 

Kaufman, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 318. 
 

                                         inicijalni investicioni izdatak 
        

period povraćaja = --------------------------------------- 

                                             

prosečni godišnji prinos 

BANKE I RIZICI 

285

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 

 

Priprema proforma 

finansijskih izveštaja 

Projektovani troškovi: 

 - investicioni troškovi 

 - opšti i upravni troškovi 

Odre

đeno finansiranje projekta 

 
 

Projektovani troškovi finansiranja 

 
 

Razvijanje toka gotovine i proforma 

finansijskih izveštaja 

 

Upravljanje finansijskom procenom 

Analiza alternativa projekta 

 

Upravljanje analizom rizika 

 

Inputi tržišne 

studije 

Inputi tehni

čke 

analize 

Prora

čun  

troškova 

Procena  

profitabilnosti 

 

Revizija tržišne 

studije i tehni

čke 

analize 

Slika br. 10-6: Faze u finansijskoj analizi projekta  

 

Na osnovu izvedenih finansijskih procena i navedenih analiza, treba izvršiti reviziju 
tržišne strategije i tehni

čku analizu alternativnih projekata. Konačno, treba izvršiti 

analizu rizika kako bi procena rentabilnosti bila što pouzdanija. Za tu svrhu treba izvršiti 
kvantifikaciju rizika i izvršiti klasifikaciju projekata po veli

čini rizika. Odnosno potrebni 

su podaci o projektu i me

đusobnim vezama, kako bi se ostvarila simulacija izlaza i na taj 

na

čin dobile informacije o rizicima odnosno o tome kakva je postojanost projekta.  

 
Na osnovu ovih podataka može se do

ći do projekcije očekivanog toka gotovine. Proces 

o

čekivanog toka gotovine i proces kvantifikacije rizika i faze pozicioniranja projekata 

prikazuju se na slici br. 10-7.

52 

52

 Ibidem, str. 473. 

286

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

projekata je, da se izvrši izbor najboljih u pogledu: racionalne alokacije akumulacije i 
ostvarivanja najve

ćeg stepena efikasnosti alokacije resursa. Na bazi relativizacije 

konfliktnih rešenja i indikatora, treba izvršiti rangiranja koja 

će dati listu prioritetnih 

projekata u pogledu minimizacije slabih i maksimizacije dobrih performansi projekata.

54

  

 
Tehnike rangiranja investicionih projekata se razlikuju kako u odnosu na veli

činu i 

složenost investicionih projekata tako i u odnosu na institucije koje ih primenjuju. 
Naime, složenije tehnike rangiranja se primenjuju kod krupnih razvojnih projekata u 
odnosu na tipske industrijske projekte. Me

đutim, tehnike rangiranja se razlikuju i u 

odnosu ko ih primenjuje tj. da li su u pitanju banke, specijalizovane finansijske 
organizacije, preduze

ća kao investitori ili pak supervizorske institucije. Na primer, i 

metod NSV je pogodan i za primenu tehnike rangiranja i rizi

čnog klasifikovanja 

investicionih projekata, što je važno u uslovima alternativnih investicionih ulaganja.   
 
Kod testiranja investicionih projekata pomo

ću metoda NSV ili ISP vrši se poređenje 

dobijenih parametara finansijskih performansi sa unapred postavljenim minimalnim ili 
standardnim parametrima. Svi projekti sa stopom prinosa ispod stope kapitalnih 
troškova bi

će isključeni iz finalne rang liste. Prvi na listi biće projekti sa najvećom 

stopom prinosa odnosno sa najve

ćim indeksom profitabilnosti. Indeks profitabilnosti 

projekta dobija se stavljanjem u odnos sadašnje vrednosti prinosa nakon oporezivanja 
prema sadašnjoj vrednosti izdataka nakon oporezivanja. Kod metoda PUS, prvi na listi 
bi

će projekti sa najkraćim rokovima, pri čemu će biti isključeni projekti sa rokovima 

iznad utvr

đenog prihvatljivog roka.  

 
Slede

ći korak ogleda se u primeni kriterija međusobne isključivosti ili kontigentnosti 

projekata. Odnosno, ako se prihvati jedan projekat, onda dolazi do automatskog 
isklju

čenja drugog projekta kao nepotrebnog. Kritični parametar performansnosti 

odlu

čuje o prihvatanju jednog od ova dva projekta. Sledeći kritični indikatori selekcije 

alternativnih projekata mogu biti limitirani obimom kapitala, gornjim nivoom 
prihvatljivih kumulativnih troškova ili pak urgentno

šću realizacije određenog projekta. 

Ovo se posebno može odnositi na neke projekte od velikog društvenog zna

čaja.  

 
U uslovima izvesnosti, kad se klju

čni parametri projekata mogu sa sigurnošću 

predvideti, rangiranje projekata može se izvršiti dosta jednostavno uz primenu 
statisti

čko-matematičkih procedura i tehnika. Treba jednostavno poći od parametra 

projekata kao što su: (1) indeks profitabilnosti, (2) stopa troškova kapitala, (3) 
prihvatljivi rok povra

ćaja sredstava, (4) kumulativni troškovi, (5) urgentnost realizacije 

projekta itd., sa

činiti rang listu i bodovati odgovarajući projekat. Bilo bi toliko rang lista 

koliko ima kriterija finalne selekcije, a maksimalan broj bodova bio bi jednak broju 
alternativnih projekata. Projekat koji bi imao najve

ći broj kumulativnih bodova bio bi 

izabran i finansiran kao najbolji u okviru grupe kvalitetnih projekata.  

54

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 396. 

 

288

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

 
Rangiranje investicionih projekata sa nesigurnim i neizvesnim osnovnim 
performansama, zahteva složeniji metodološki pristup. Ovakvi investicioni projekti 
sadrže visoku komponentu neizvesnosti i rizika, što je povezano sa dugoro

čnim 

periodom aktivizacije i eksploatacije i sa ogromnim angažovanjem kapitalnih resursa. 
Osnovne komponente neizvesnosti i rizika o kojima treba voditi ra

čuna u nestabilnim 

uslovima su:   
 
-

 

poslovni rizici,  

-

 

kreditni rizici,  

-

 

inflacioni efekti,  

-

 

ubrzana depresijacija instalisanih kapaciteta,  

-

 

poreska optere

ćenja.  

 
U ovim uslovima procene o

čekivanih varijacija cena i prinosa treba da budu poboljšane 

izra

čunavanjem odgovarajućih koeficijenata tržišne elastičnosti tražnje i varijacija 

proizvodnje u odre

đenim periodima. Povećana stopa inflacije utiče na rast troškova i 

prinosa, a time predstavlja i izvor neizvesnosti i rizika u investiranju. Smatra se da 
mese

čni rast stope inflacije iznad 1% predstavlja zonu inflacione nesigurnosti i 

neizvesnosti u donošenju investicionih odluka. Egzaktna ocena investicionog projekta 
zahteva uklju

čivanje komponente inflacionog rizika. 

 
U uslovima visokih margina rizika, uvodi se ograni

čavanje obima ulaganja, usklađivanje 

diskontne stope i egzaktnost ekvivalentnih parametara. Projekti se rangiraju prema 
minimalnoj stopi prinosa, dodatnim stopama prinosa i odgovaraju

ćim marginama rizika.  

 
Minimalne stope prinosa treba da obezbede zamenu dotrajalih kapaciteta i pokri

će 

prose

čnih troškova kapitala. Veće stope prinosa treba da obezbede projekti sa srednjim i 

pove

ćanim indeksima profitabilnosti. Najveće stope prinosa treba da obezbede projekti 

koji sadrže povišene nivoe rizika, a posebno projekte kod kojih sa protokom vremena 
raste proporcija rizika.  
 
Projekti sa pove

ćanim marginama rizika se ocenjuju putem diskontne stope koja 

uklju

čuje indeks kompenzacije obima rizika u okviru svake kategorije rizičnih 

projekata. Kod projekata sa rastu

ćim nivoima rizika diskontna stopa uključuje dodatne 

koeficijente kompenzacije za svaki ocenjeni period pove

ćanja rizika. Razvrstavanje 

projekata vrši se u 

četiri klase:

55

  

 

klasa A: 

projekti usmereni na redukovanje troškova i nose nizak nivo rizika;  

klasa B: 

projekti usmereni na ekspanziju obima i sadrže prose

čan rang rizika;  

klasa C: 

projekti usmereni na nove proizvodnje i imaju visok stepen rizika;  

55

 Ibidem, str. 398. 

 

BANKE I RIZICI 

289

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

-

 

debitne kartice,  

-

 

individualne - li

čne kreditne linije,  

-

 

krediti za vozila  

-

 

hipotekarni krediti za ku

će i stanove,  

-

 

krediti za pokretne ku

će,  

-

 

krediti koji se vra

ćaju odjednom,  

-

 

krediti na bazi deonica,  

-

 

krediti za osoblje u banci.  

 
O

čigledno je  da u navedenoj skali kredita stanovništvu ne nalazimo posebno 

apostrofirane agrarne kredite. Neki teoreti

čari, kao i pomenuti Sinkey, posebno 

izdvajaju kredite poljoprivrednicima tzv. agrarne kredite, a neki posebno izdvajaju i 
stambene odnosno hipotekarne kredite. Pre nego što pre

đemo na dalju analizu, 

nave

šćemo još i vrste stambenih i agrarnih kredita.  

 
Rešavanje stambenih problema spada u zadovoljavanje primarnih 

čovekovih potreba 

odnosno potreba njegovog doma

ćinstva. Stambeni ili hipotekarni krediti mogu biti:  

 
-

 

krediti za kupovinu gotovih stanova i ku

ća,  

-

 

krediti za kupovinu stanova i ku

ća u izgradnji,  

-

 

krediti za adaptaciju i preure

đenje stanova i kuća,  

-

 

krediti za kupovinu placeva i njihovo komunalno ure

đenje, i  

-

 

druge vrste stambenih kredita. 

 
Agrarni krediti spadaju u najstarije bankarske zajmove. Agrar finansiraju banke, druge 
finansijske institucije i država. Me

đu najčešće korišćene agrarne kredite možemo navesti 

slede

će:  

 
-

 

krediti za setvu poljoprivrednih kultura,  

-

 

krediti za tov (pili

ća, junadi svinja),  

-

 

krediti za dugogodišnje zasade (vo

ćarstvo i vinogradarstvo),  

-

 

krediti za nabavku poljoprivredne mehanizacije,  

-

 

krediti za priplodnu stoku (ovce, junice),  

-

 

krediti za poljoprivredne objekte (zgrade za tov, za krave muzare),  

-

 

krediti za navodnjavanje.  

 
Osnovne karakteristike ove tri grupe kredita stanovništvu mogu se svesti na slede

će:  

 
-

 

potroša

čki krediti imaju uglavnom standardizovane i relativno uprošćene metode 

kreiranja, relativno najkra

će rokove otplate (prosečno do 2 godine) i manjeg su 

pojedina

čnog obima;  

-

 

stambeni krediti su sa nešto složenijom procedurom, odobravaju se na relativno 
duže rokove (

čak i na 30 godina) i, razumljivo, većeg su pojedinačnog obima;  

BANKE I RIZICI 

291

   

 

 

 

 

 

 

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

-

 

agrarni krediti imaju svoje specifi

čosti zbog same poljoprivredne delatnosti 

(sezonske, cikli

čne i klimatske karakteristike), variraju u obimu i često se, sem 

dugoro

čnih kredita, vraćaju odjednom (nakon završenog proizvodnog ciklusa). 

 

10.5.2. Specifi

čosti ocene kreditne sposobnosti  

Procena kreditne sposobnosti tražioca za potroša

čke, stambene i agrarne kredite vrši se 

po osnovu procene pet elemenata tj. ‘

five Cs’

i to: 

 

karakter = volja da plati = moralni rizik 

kapacitet = sposobnost da plati = rizik prihoda 

kapital = mera kreditne sposobnosti = rizik sigurnosti 

kolateral = sigurnost ako ne plati = pokriveni rizik  

tržišni uslovi = inflacija, recesija = rizik kontinuiteta posla 

 

Za ocenjivanje kreditne sposobnosti važne su 

četiri grupe podataka i to:

59

 

 
(1)

 

ban

čini podaci o tražiocu kredita odnosno, da li je tražilac kredita već ranije koristio 

kredit kod banke i kakva je bila ‘prošlost’ tog kreditnog odnosa;  

(2)

 

proveravanje datih referenci i podataka;  

(3)

 

proveravanje podataka vezanih za posedovanje ra

čuna u banci (kad je otvoren, iznos 

sredstava prilikom otvaranja, broj mese

čnih stavki plaćanja, eventualno korišćene 

zaloge (kolaterala);  

(4)

 

na

čin na koji dužnik vrši svoja plaćanja.  

 
Tradicionalni metod procene tražioca kredita, koji koriste mnoge banke, sastoji se iz 
slede

ćih faza procesa:  

(1)

 

ispituju se karakteristike tražioca kredita,  

(2)

 

procenjuje se njegova kreditna sposobnost, i  

(3)

 

donosi se odluka o odobrenju ili odbijanju kredita.  

 
Dobar broj banaka se koristi tzv. kredit skoring sistemom. Ovaj sistem koristi numeri

čku 

formulu da predvidi i kvantificira rizik tražioca kredita preko odre

đenih specifičnih 

ta

čaka i karakteristika tražioca kredita kao što su:  

 
(1)

 

prihod,  

(2)

 

teku

ći nivo duga u odnosu na prihod i  

(3)

 

vreme (godine) na sadašnjem poslu.  

 
Vrednost kriterija je takva, da ve

ći broj bodova predstavlja i veći nivo kreditnog rizika. 

Činjenice iz prošlosti obezbeđuju indikaciju za buduće ponašanje tražioca kredita, ali 

59

 Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row Publishers, New York, 

1981. godine, str. 199-200. 
 

292

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
U cilju olakšavanja prakti

čnog rada na ovom poslu, u bankama se koristi tzv. sistem 

bodovanja kredita (‘credit scoring system’), gde bodovi indiciraju relativnu važnost 
pojedinih posebno odabranih podataka i obeležja u proceni kreditne sposobnosti 
tražioca potroša

čkog i stambenog kredita.  

 
Sistem bodovanja potroša

čkih i stambenih kredita prvi je uveo David Durand.

61

  Ovaj 

sistem bodovanja se bazira na analizi dobrih i loših karakteristika odobrenih potroša

čkih 

i stambenih kredita od strane komercijalnih banaka. Ovaj model sistema bodovanja 
bazira na slede

ćih devet faktora:  

(1) Dob (starost):  

  0,01 bodova za svaku godinu starosti preko 20  
  godina, maksimum 0,30 bodova;  

(2) Pol:  

  0,40 bodova za žensko, 0 bodova za ostale;  

(3) Stabilnost boravka:  

  0,042 boda za svaku godinu na sadašnjoj adresi  
  stanovanja, 0,42 boda makismum;  

(4) Zanimanje:  

  0,55 bodova za bilo koje od dva dobra zanimanja,  
  0 bodova za bilo koje od dva loša zanimanja i  
  0,16 bodova za sva ostala zanimanja;

62

  

(5) Vrsta delatnosti:  

  0,21 bodova za zaposlenja kao što su industrija  
  široke potrošnje, državne službe, bankarski ili brokerski posao;  

(6) Stabilnost zaposlenja:  

  0,059 bodova za svaku godinu u sadašnjem zaposlenju  
  sa makimumom od 0,59 bodova;  

(7) Ra

čun u banci:  

  0,45 bodova za ra

čun u banci;  

(8) Nekretnine:  

  0,35 bodova za nekretnine;  

(9) Osiguranje života:  

  0,19 bodova za osiguranje života.  
 
Pomo

ću navedenog kredit-skoring modela moguće je odvojiti loše i dobre tražioce 

kredite. Grani

čna vrednost ovog modela je 1,25. Veći broj bodova od 1,25 indikator je 

više dobrih karakteristika tražioca kredita, dok je manji ili jednak broju 1,25 indikator 
profila tražioca kredita sa lošim karakteristikama.   

61

 David Durand: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National Bureau of 

Economy Research, New York, 1941. godine, str. 69. 

62

 Ibidem, str. 70. 

 

294

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

 
Kad su u pitanju tražioci stambenih kredita, onda je sasvim sigurno da pored navedenih 
sagledavanja treba imati u vidu i druge elemente. Na primer, nivo i stabilnost li

čnih 

primanja, finansijska disciplina  i brižljivo staranje o imovini mogu biti osnovni 
indikatori kreditne sposobnosti doma

ćinstva. Pored toga, standardno je pravilo, da 

ukupni izdaci za kupovinu stana ili ku

će ne mogu biti veći od dve i po godišnje plate 

odnosno primanja doma

ćinstva (ili tri umanjena za poreska izdvajanja. U uslovima da 

zajam pokriva celokupnu vrednost stana ili ku

će i da je zajam na rok od 25 godina, 

mese

čno opterećenje domaćinstva iznosilo bi oko 10 - 12 procenata. Ako se pri tome 

koristi u

češće, onda je taj procenat oko 10.  

Kreditna sposobnost zajmotražilaca (farmera) agrarnih kredita utvr

đuje se na osnovu 

analize podataka za svih pet elemenata (‘five Cs’) i to: (1) karaktera, (2) kapaciteta, (3) 
kolaterala, (4) kapitala, (5) tržišnih uslova uvode

ći i šesti (6): komunikacije kao bitnog 

elementa saradnje davaoca kredita i korisnika kredita.

63

 Podaci za ovu analizu uglavnom 

se crpe iz više vrsta izveštaja kao što su:

64

  

 
(1)

 

teku

ći finansijski izveštaji (u okviru 90 dana),  

(2)

 

finansijski izveštaji u poslednje dve godine (kalendarske ili fiskalne),  

(3)

 

izveštaj o poslovanju - profitu i gubitku,  

(4)

 

ukupan budžet farme, i  

(5)

 

pore

đenje operativnog budžeta sa prethodnim godinama.  

 
Finansijska sposobnost tražioca kredita predstavlja u bankarskoj praksi jedan od 
najvažnijih pokazatelja kreditne sposobnosti farmera ili poljoprivrednog doma

ćinstva. 

Praksa je banaka da koriste koeficijente finansijske sposobnosti kao što su:   
 
(1)

 

ukupna aktiva prema ukupnoj pasivi, pri 

čemu se kao standardna stopa uzima 

srazmera 2:1 (pozicije ispod ove su natprose

čno zadužene);  

(2)

 

zbir teku

će i srednjoročne aktive prema ukupnim obavezama, koeficijent je koristan 

u uslovima rastu

će inflacije (solventnost);  

(3)

 

teku

ća aktiva prema tekućim obavezama, ukazuje na sposobnost izmirenja tekućih 

finansijskih obaveza;  

(4)

 

dugoro

čna aktiva  prema ukupnim obavezama, pokazuje dugoročnu ekonomsku i 

finansijsku snagu dužnika. 

 

63

  Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row New York, 1981. 

godine, str. 156-157. 

64

 David R. Christenson: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers’ Handbook, edited 

by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third Edition, Dow 
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 774. 
 

BANKE I RIZICI 

295

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

(1) U fazi kreiranja hipotekarnog kredita, može se pojaviti vezani (“pipeline”) rizik, koji 
se javlja izme

đu podnosioca zahteva za kredit i kreatora hipotekarnog kredita. Ovaj rizik 

ima dve komponente: cenovni rizik i rizik dešavanja (“fallout risk”).   
 

Cenovni rizik

  nastaje u uslovima porasta kamatnih stopa na hipotekarne kredite, pri 

čemu se kreator hipotekarnog kredita obavezao da će kredit dati po nižoj kamatnoj 
stopi. To zna

či da će kreator morati da proda hipotekarni kredit ispod vrednosti koju je 

dao, ili da ga zadrži u svom portfoliju i da dobija kamatnu stopu koja je manja od 
tržišne. Sli

čan rizik nastaje kad tražilac kredita odabere fiksnu kamatnu stopu.  

 

Rizik dešavanja

  (“fallout risk”) nastaje kada tražilac kredita, po dobijanju pisma o 

obavezi da kupi nekretninu, ne

će da kupi imovinu sredstvima koja je pozajmio od 

kreatora hipotekarnog kredita. Glavni razlog takvog ponašanja tražioca kredita je znatno 
opadanje kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite, pa je razumljivo da se 
tražilac ekonomski ponaša i traži alternativni izvor sredstava. Ovaj rizik je rezultat 

činjenice da potencijalni dužnik ima pravo, ali ne i obavezu, da zatvori posao (ima pravo 
da otkaže ugovor).  
 
Kreatori hipotekarnog kredita imaju nekoliko alternativa da bi se zaštitili od pomenutih 
rizika. Od cenovnog rizika štite se tako što mogu da dobiju obavezu agencije ili privatne 
firme kojoj se planira prodaja hipotekarnog kredita u formi forward ugovora. Kreator 
hipotekarnog kredita pristaje da isporu

či hipotekarni kredit u budućnosti i druga strana 

(neka od agencija ili privatna firma) pristaje da kupi hipotekarni kredit u to vreme po 
odre

đenoj ceni (stopi).  

(2) U fazi ulaganja, koja u hipotekarne kredite uglavnom vrše  štedionice i banke, 
pojavljuju se osnovni rizici i to: kreditni rizik, rizik likvidnosti i cenovni rizik. Kreditni 
rizik nastaje u slu

čaju da vlasnik kuće ne plati kreditnu obavezu. Kod osiguranih 

hipotekarnih kredita, rizik je minimalan. Za kredite koji su osigurani kod privatnih 
kompanija rizik se meri prema rejtingu tih osiguravaju

ćih kompanija. Rizik likvidnosti 

postoji uvek pošto su hipotekarni krediti slabo likvidni zbog veli

čine i nedeljivosti. 

Cenovni rizik manifestuje se u kretanju cene instrumenata sa fiksnom kamatnom 
stopom, koja se kre

će u suprotnom pravcu od tržišnih kamatnih stopa. To znači da će 

rast kamatnih stopa dovesti do opadanja cene hipotekarnih kredita.   
(3) Rizici koji nastaju u fazi otplate kredita sa fiksnom kamatnom stopom  manifestuju 
se kao posledica  ranijih pla

ćanja (otplata). Suština motiva ranije otplate hipotekarnog 

kredita je mogu

ćnost refinansiranja duga po nižoj kamatnoj stopi, pošto je tendencija 

pada kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite. Vlasnik hartija rizikuje kapitalni 
dobitak, koji se reflektuje u 

činjenici da predviđena naknada nominale neće dati prinos 

kao inicijalni tok gotovine. Ovaj efekat se zove rizik skupljanja (‘contraction risk’).  
 
Suprotne posledice nastaju kad na tržištu porastu kamatne stope na hipotekarne kredite. 
Ranija pla

ćanja  će biti smanjena, pošto su kamatne stope veće od ugovorenih i 

 

BANKE I RIZICI 

297

   

 

 

 

 

 

 

                                                                                                                                              

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

ulaga

čima se ne isplati refinasiranje svojih obaveza po većoj kamatnoj stopi. Ovo se 

zove rizik širenja (‘extension risk’). Dakle, rizik ranijeg pla

ćanja sastoji se od rizika 

skupljanja i rizika širenja. Efekti prava ranijeg pla

ćanja ogledaju se u tome da stvarni 

tok gotovine od hipotekarnih kredita nije unapred poznat. 
 

Procena rizika kod odobravanja agrarnih kredita

  zasniva se na analizi pokazatelja 

zajmotražioca, koji mora imati: zadovoljavaju

ću profitabilnost, finansijsku snagu, 

likvidnost i sposobnost vra

ćanja tj. kapacitet odgovarajuće agrarne operacije. Kod 

utvr

đivanja kreditne sposobnosti, centralno mesto pripada utvrđivanju kapaciteta 

kreiranja pozitivnih nov

čanih tokova  farme. Osiguranje od kreditnog rizika

67

  ovih 

kredita uglavnom se vrši na dva na

čina:  

 
(1)

 

prvi, da se za visinu odobrenog kredita obezbe

đuje realna vrednost kolaterala, koja u 

odnosu na visinu kredita može iznositi najviše 60 procenata, i  

(2)

 

drugi, indirektnim kreditiranjem na osnovu otkupa robnih hartija od trgovinskih 
preduze

ća ili vrednosnih hartija specijalizovanih finansijskih i kreditnih agencija iz 

oblasti poljoprivrede. Na ovaj na

čin banke ograničavaju kreditni rizik, uprošćavaju i 

ubrzavaju proceduru finansiranja i recikliraju finansijske resurse.  

 
Smatra se da agrarni zajmovi nose ve

ći stepen rizika u odnosu na ostale vrste bankarskih 

kredita. Klju

čna izvorišta rizika su u: (1) nepovoljnoj relaciji troškovi - cene u agrarnoj 

oblasti, (2) teško

ćama skupljanja valjanih informacija o aktivnosti agrarnih jedinica 

(doma

ćinstava) i (3) teškoćama razdvajanja poslovne i porodične aktivnosti svakog 

doma

ćinstva. Visok stepen rizika je i razlog što ima relativno malo agrarnih dugoročnih 

kredita. Ve

ći obim agrarnih kredita za tekuće poslovanje obično se daje na rok ne duži 

od 12 meseci i obi

čno su osigurani. Srednjoročni krediti daju se na rokove od 1 do 5 

godina i uglavnom su pokriveni kolateralom (zalogom imovine). Banke ograni

čavaju 

kreditni rizik i indirektnim kreditiranjem agrarnog sektora (otkup robnih i vrednosnih 
hartija od trgovinskih i specijalizovanih finansijskih firmi). 
 
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 

67

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 425-426. 

 

298

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 

 

300

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

 
11.1. POSLOVANJE BANKE SA HARTIJAMA OD VREDNOSTI 

 

11.1.1. Formiranje investicionog portfolija banke  

Kako smo ve

ć  ranije naveli, poslovne banke investiraju deo svog raspoloživog 

finansijskog potencijala i u hartije od vrednosti. Tako banke u okviru svojih ukupnih 
plasmana imaju jedan deo plasmana, koji se odnosi na investicione plasmane radi 
ostvarivanja prinosa odnosno prihoda na privremeno slobodna nov

čana sredstva. Pri 

tome treba razlikovati ove plasmane poslovnih banaka u hartije od vrednosti od 
plasmana investicionih banaka koje su specijalizovane finansijske institucije i koje su 
potpuno vezane za tržišne operacije hartijama od vrednosti. Dakle, ovde je re

č  o 

poslovnim bankama koje samo jedan deo svojih plasmana drže u hartijama od vrednosti.  
 
U razvijenim tržišnim privredama poslovne banke polaze od tri osnovna cilja pri 
formiranju svog investicionog portfolija i to: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod. 
Plasmani u hartije od vrednosti pomažu bankama da lakše razrešavaju konfliktne 
situacije izme

đu navedena tri elementa, pošto se optimizacijom obima i strukture ovih 

plasmana omogu

ćava: (1) održavanje neophodnog stepena likvidnosti, (2) ograničavanje 

rizika i (3) kreiranje dodajnih prihoda.

1

  Naime, pokazalo se da u razvijenim tržišnim 

strukturama, banke lakše održavaju klju

čnu funkciju svoje likvidnosti, ako u svojim 

bilansima raspolažu adekvatnom strukturom hartija od vrednosti.  
 
Poznato je da plasmani u kredite donose banci ve

će prihode nego plasmani u hartije od 

vrednosti.  Stoga je skoro u svim poslovnim bankama težište na kreditnim plasmanima. 
Me

đutim, ulaganjem slobodnih novčanih sredstava u sigurne hartije od vrednosti banke 

vrše optimizaciju svog kreditnog potencijala i održavaju zadovoljavaju

ći kvalitet svoje 

aktive. Hartije od vrednosti omogu

ćavaju postizanje perfektne diversifikacije plasmana, 

što je klju

čni uslov za ograničavanje rizika banke. Preko držanja hartija od vrednosti u 

svojim bilansima, naro

čito obveznica, banke omogućavaju perfektniju strukturu 

finansiranja i kreditiranja preduze

ća, sektora privrede i države.  

 
Sa stanovišta poslovne banke, interesantna je podela hartija od vrednosti na: dužni

čke i 

vlasni

čke. Kad neko kupi deonicu, on dobije vlasništvo (‘equity’) u kompaniji i postaje, 

kao i drugi, koji su ve

ć  kupili ili će kupiti deonice, vlasnik jednog delića ili dela 

kompanije. Kad neko kupi obveznicu, on je vlasnik duga (‘debt’) i postaje jedan od 
kreditora, pošto je na taj na

čin pozajmio novac kompaniji ili državi. U suštini, hartije od 

vrednosti su instrumenti mobilizacije nov

čanih sredstava pod određenim uslovima. Sa 

aspekta poslovne banke, obveznice su interesantnije za investicione plasmane nego 
akcije.  
 

1

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 431. 

 

BANKE I RIZICI 

301

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

uslovljavaju pojavu rizika u tim transakcijama, njegovo merenje i, kona

čno, upravljanje 

rizikom hartija od vrednosti. Akcenat ce biti stavljen na analizu poslovanja ove dve 
grupe hartija od vrednosti: na deonice i obveznice.

3

  

 
11.1.2. Struktura i kvalitet investicionog portfolija 

Pre nego detaljnije osvetlimo strukturu i kvalitet investicionog portfolija, ukratko 

ćemo 

izložiti osnovne ili klju

čne vrste hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti se dele, kako 

smo ranije videli, po više osnova. Za ovo izlaganje su od zna

čaja prenosive kreditne i 

vlasni

čke hartije od vrednosti i to: obveznice i deonice. Polazeći od finansijskih tržišta 

visoko razvijenih privreda, kao što je finansijsko tržište SAD, postoji veoma širok 
spektar prenosivih hartija od vrednosti. Najvažniji oblici prenosivih hartija od vrednosti 
su kreirani od strane državnih organa i privatnog sektora. Ove hartije od vrednosti se 
nazivaju zajedni

čkim imenom promisorne note (‘promissory notes’). 

 

Šta je deonica ili akcija?

  Deonica reprezentuje vlasništvo u deoni

čkom društvu. 

Deoin

čko društvo je vlasništvo deoinčara, često hiljada ljudi i institucija, svako od njih 

je vlasnik dela ili deli

ća imovine akcionarskog društva. Kad neko kupi deonicu ili akciju 

u jednom deoni

čkom društvu, on postaje jedan od vlasnika dela tog društva odnosno 

deoni

čar (‘stockholder’ ili ‘shareholder’). On odmah istog časa postaje vlasnik jednog 

dela, nije važno koliko malenog, svake zgrade, komada nameštaja, svake mašine, dakle, 
svega što to deoin

čko društvo poseduje.  

 

Šta je obveznica?

  Najkra

će rečeno, to je jednostavno jedna priznanica, kojom se 

priznaje dug. Ona potvr

đuje da je imalac novca (lice, preduzeće, banka) pozajmio novac 

državi ili kompaniji i ukratko opisuje uslove ovog zajma. Ve

ćina obveznica se izdaje sa 

tri suštinske informacije: (1) nominalna vrednost, kao iznos, koji 

će imaocu ili 

donosiocu obveznice biti pla

ćen kada istekne rok kredita, (2) dospeće koje pokazuje kad 

isti

če kredit i kad će obveznica biti amortizovana, (3) kamatna stopa koja predstavlja 

procenat od nominalne vrednosti koji 

će biti plaćen na ime kamate imaocu obveznice na 

regularnoj osnovi.  
 
Postoje bitne razlike izme

đu deonica i obveznica sa aspekta povrata uloženih sredstava i 

sa aspekta komponente rizika naplate prihoda odnosno zarade. Kad neko ulaže u 
obveznice, pogotovu ako je emitent država ili opština, postoji visok stepen sigurnosti 
naplate glavnice i kamate. Me

đutim, kad neko kupuje deonice, uloženu glavnicu može 

da naplati samo prodajom te deonice na tržištu, dok dividenda kao zarada zavisi od 
emitenta deonica. Sigurnost ulaganja se vezuje za procenu budu

će tržišne vrednosti 

deonica i o

čekivanu dividendu. 

 

3

 Prvi Zakon o hartijama od vrednosti u SFRJ, je donet 1989. godine, a kasnije su sledile 

izmene i dopune.  
 

BANKE I RIZICI 

303

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Praksa u SAD pokazuje da su deonice i obveznice odlu

čujuće hartije od vrednosti za 

ekspanziju privrede i razvoj novih preduze

ća i za mobilizaciju i transfer sredstava 

potrebnih za izgradnju raznih saobra

ćajnih objekata i objekata komunalne infrastrukture. 

Obveznice se posebno koriste i kao dodatni izvor kapitala u firmama i kompanijama, a 
naj

češće su emitovane od strane države i opština za podizanje i razvoj raznih uslužnih 

objekata, puteva, pruga, mostova, metroa i sli

čnih poduhvata. 

 
Za održavanje obima i strukture investicionog portfolija banke, važna je  hijerarhija 
faktora likvidnosti, sigurnosti i prinosa. 

Likvidnost

  se obezbe

đuje adekvatnim učešćem 

kratkoro

čnih i perfektno utrživih hartija od vrednosti, koje su najviše zastupljene u 

investicionom portfoliju skoro svake banke. Sigurnost je vezana za performanse i rejting 
izdavaoca hartija, dok se prinos obezbe

đuje tek po obezbeđenju navedena dva elementa 

tj. likvidnosti i sigurnosti, kad banka ide na dugoro

čne hartije od vrednosti. Prilikom 

strukturiranja investicionog portfolija sa dugoro

čnim hartijama od vrednosti, banke 

preferiraju kupovinu državnih obveznica, koje su po svojoj definiciji visokog kvaliteta i 
naj

češće su im prinosi oslobođeni poreza.

4

  

 
Hartije od vrednosti imaju ogroman zna

čaj za funkcionisanje i razvoj tržišnih privreda. 

Njihov zna

čaj najkraće se može izraziti preko:  

 

(1) njihovog mobilizatorskog karaktera, pošto su pogodne da angažuju za razvoj i 

najmanje slobodne iznose nov

čanih sredstava preduzeća, institucija i najširih 

slojeva stanovništa; 

(2) njihove sposobnosti za usmeravanje prikupljenih slobodnih nov

čanih sredstava u 

razvojne i profitabilne poslove radi ostvarenja zarade odnosno oplo

đavanja 

neangažovanih nov

čanih sredstava; 

(3) modela usmeravanja prikupljenih sredstava u prave i korisne svrhe; 
(4) delovanja kao faktora stabilnosti tržišnih robno-nov

čanih tokova, omogućavajući da 

se najefikasnije angažuju i korisno upotrebe slobodna nov

čana sredstva. 

 

11.1.3. Struktura i instrumenti finansijskog tržišta 

Savremeno finansijsko tržište razvijenih tržišnih privreda ima tri posebna relativno 
samostalna segmenta ili tržišta: (1) tržište novca, (2) tržište kapitala i (3) devizno tržište. 
Ne postoje teško

će da se jasno razdvoji devizno tržište od tržišta novca i tržišta kapitala. 

Me

đutim, tržište novca i tržište kapitala je dosta teško razdvojiti. Naime, tržište novca u 

osnovi predstavlja kupoprodaju novca i kratkoro

čnih hartija od vrednosti do jedne 

godine, dok se na tržištu kapitala obavlja promet uglavnom dugoro

čnih hartija od 

vrednosti preko jedne godine. Me

đutim, promet na oba ova tržišta je motivisan 

ulaganjem ili investiranjem, tako da ulaga

či koriste oba ova tržišta, povlačeći sredstva sa 

jednog da bi uložili na drugo ili oba tržišta. Kamatne stope su na ovim tržištima 
me

đusobno zavisne pod dejstvom promena ponude i tražnje. Zato se smatra da su 

4

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 432. 

 

304

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

sagledavanje efekata kupoprodaje deonica i obveznica, kao najzastupljenijih vrsta 
hartija od vrednosti, kojima privreda i stanovništvo, ali i banke trguju na finannsijskim 
tržištima.  
 

11.1.4. Poslovanje banke na sekundarnom tržištu hartija 

Sekundarno tržište hartija od vrednosti, kako smo ve

ć  naveli, predstavlja drugu i sve 

naredne prodaje hartija od vrednosti. Prva prodaja hartija od vrednosti neposredno posle 
emisije predstavlja primarno tržište hartija od vrednosti. Poslovima na sekundarnom 
tržištu bave se posebne finansijske institucije, koje se obuhvataju jednim opštim 
zajedni

čkim imenom institucionalni investori (‘institutional investors’). Posluju u svoje 

ime i za svoj ra

čun i u svoje ime a za račun svojih komitenata. U prvom slučaju, tj. kad 

posluju u svoje ime i za svoj ra

čun, cilj im je ostvarenje profita uz snošenje rizika. U 

drugom slu

čaju, kad posluju u svoje ime a za račun svog komitenta, rade na bazi 

odre

đenog procenta provizije. 

 

 

Institucionalni investori se pojavljuju pod raznim imenima i organizacionim formama. 
Tako se u ove profesionalne posredni

čke finansijske organizacije u SAD uključuju:  

 
(1)

 

udruženi (‘mutual’) fondovi,  

(2)

 

npenzioni fondovi,  

(3)

 

poslovne banke,  

(4)

 

brokerske firme,  

(5)

 

arbitražne firme,  

(6)

 

internacionalni investori,  

(7)

 

korporacije,  

(8)

 

investicioni savetnici, i  

(9)

 

osiguravaju

će kompanije.  

 
Sekundarno tržište omogu

ćava vlasnicima vrednosnih papira, kao što su kompanije, 

institucije i pojedinci, da mogu ponovo do

ći do svog novca, tj. da svoje vrednosne 

papire prodajom “pretvore” u gotov novac. Ovo se naro

čito odnosi na deonice, pošto je 

to jedina mogu

ćnost za njihove vlasnike da, ukoliko to žele ili su prinuđeni, ponovo 

do

đu do svog uloženog novca. To vlasnici hartija od vrednosti mogu učiniti veoma brzo 

i efikasno. Na savremeno organizovanom sekundarnom tržištu hartija od vrednosti, 
dovoljan je jedan telefonski poziv i investitor može prodati ili kupiti hartije od 
vrednosti.  
 
Najvažniji organizacioni oblik savremenog organizovanog sekundarnog tržišta hartija od 
vrednosti su berze. Mada ima više vrsta berzi 

5

, berze hartija od vrednosti spadaju me

đu 

najvažnije oblike finansijskog tržišta. Smatra se da su berze atraktivne kao mesto za 
ulaganje novca, ako ostavimo rizik po strani, iz dva razloga, koji su vezani za znanje i 

5

 

Pored berzi hartija od vrednosti, postoje i sledeće vrste berzi: produktna berza, berza 

plemenitih metala, berza krzna itd. 

306

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

veštinu investitora: likvidnost i utrživost. Investitor može u

čestvovati na tržištu hartija 

od vrednosti direktno i indirektno, što zavisi od toga ko donosi odluke o kupovini 
odnosno prodaji vrednosnih papira. Ulaganje  u udružene i penzione fondove 
podrazumeva donošenje indirektnih odluka, pošto odluke u ime ulaga

ča novca donose 

profesionalni menadžeri. 
 
Ako po

đemo od toga da odluku treba da donese direktno ulagač  i da su u pitanju 

deonice, onda ulaga

č mora poći od sledećih važnih kriterija za donošenje odluke kao što 

su:

6 

 

 
(1)

 

iznos novca za ulaganje odnosno investiranje,  

(2)

 

poznavanje tržišta deonica,  

(3)

 

poznavanje podru

čja, industrije i kompanija,  

(4)

 

iznos unapred akceptiranog rizika, i 

(5)

 

ciljevi ulaganja. 

  
Pored navedenih kriterija, postoje i mnogi razli

čiti nivoi tržišta deonica i svaki od njih 

ima svoj na

čin poslovanja. Pri tome treba imati u vidu, na primeru u SAD da su dve 

berze primarne: The New York Stock Exchange (NYSE) i American Stock Exchange 
(AMEX). Ostale berze su manje i imaju regionalni zna

čaj. Ove dve berze traže od 

kompanija izdavalaca deonica ispunjavanje viših standarda nego ostale regionalne 
berze. Da bi jedna kompanija došla na listu u njujorškoj berzi (NYSE), ona mora 
obezbediti razmenu slede

ćih informacija:  (1) istoriju kompanije, (2) finansijsku 

strukturu, (3) veli

činu - obim poslovanja, (4) veličinu prihoda, (5) područje poslovanja, 

(6) poziciju i stabilnost kompanije u industriji. Ameri

čka berza (AMEX) ima nešto 

blaže standarde nego njujorška berza (NYSE).  
 
Ako berza prihvati kompaniju u listu, kompanija potpisuje ugovor sa berzom, kojim se 
kompanija, izme

đu ostalog, obavezuje da će redovno i ažurno dostavljati navedene 

informacije. Te informacije zna

če iznošenje u javnost svake promene sledećih podataka: 

(1) godišnje zarade, (2) kvartalne zarade, (3) objave o dividendi, (4) spajanja i 
pripajanja, (5) tenderske ponude, (6) pad deonica, (6) glavne promene u menadžmentu, 
(7) razvoj novih proizvoda, (8) nove ili promene u glavnim ugovorima. Me

đu 

minimalnim zahtevima koji se traže da kompanija ispuni su: (1) držanje najmanje 
1,000.000 deonica, (2) da je tržišna vrednost tih deonica najmanje $ 16 miliona, (3) 
godišnji neto prihod, pre poreza, od $ 2,5 milona ili više, (4) ukupan broj deoin

čara 

najmanje 2.000, (5) neto aktiva od $ 18 miliona ili više.  
 

6

 David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One of Series 

of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus Publishing 
Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 20-21. 
 

BANKE I RIZICI 

307

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

U svim zemljama, gde postoje poslovi primarnih emisija hartija od vrednosti, deluje 
komisija za hartije od vrednosti, 

čiji je glavni zadatak da sagledava ispunjavanje 

zakonom propisanih uslova za emitovanje hartija od vrednosti od strane firmi, 
preduze

ća i banaka. 

 
Pojedinci, preduze

ća, banke, država i drugi zainteresovani subjekti, za deo svog 

raspoloživog novca namenjenog za investiranje, kupuju obveznice sa motivom da 
ostvare zaradu. Zna

či, u prvom krugu, pojedinci, preduzeća i banke pozajmljuju svoj 

novac institucijama, državi, agencijama, korporacijama i sli

čno, u zamenu za obveznice 

emitovane od tih institucija, koje služe kao dokaz ugovora o kreditu, sa iznosom, 
dospe

ćem i regularnom kamatnom stopom. Država i kompanije ulažu primljeni novac 

od prodatih obveznica u ve

ć  unapred definisane programe izgradnje najrazličitijih 

objekata infrastrukture i fabrika, da bi tim ulaganjem novca zadovoljili odre

đene 

društvene potrebe i ostvarili profit. 

 

Iz tako uve

ćanog novca isplaćuje se imaocu - donosiocu obveznice deo ili celina o roku 

dospelog duga nominalne vrednosti obveznice i kamata nazna

čena na obveznici. Ovim 

se, u stvari, završava drugi cikli

čni tok: uložena sredstva vraćaju se imaocu obveznice 

donose

ći mu, pored naznačene nominalne vrednosti, i iznos naznačene kamate, što je i 

bio motiv kupovine obveznice.  
 
Kružni tok primarnog kupoprodajnog procesa obveznica prikazuje slika 11-2.

7

  

 

 

Raspoloživ novac 

 

Pojedinci 

Preduze

ća 

Banke 

Država 

POSREDNI

ČKA 

FIRMA 

Kupljene 

obveznice 

Zadovoljenje 

potreba društva: 

 - preko države 
 - preko kompanije 

 

 

Slika br. 11-2: Primarna kupoprodaja obveznica  

 

7

  Richard Saul Wurman, Alan Siegel, Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal 

Guide to Understanding Money & Markets, Access Press, New York, 1990. godine, str. 
44. 
 

BANKE I RIZICI 

309

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Me

đutim, imalac ili vlasnik obveznice može svoju hartiju od vrednosti prodati i pre 

dospe

ća. Tada se vrednost obveznice odnosno njena cena i prihod razlikuju od njene 

nominalne vrednosti i nazna

čene kamate koju obveznica nosi. Upravo je to razlog da se 

pre donošenja kona

čne odluke o kupoprodaji hartija od vrednosti pribave informacije o 

obveznicama ili deonicama kojima cena nije korektno odre

đena.   

 
Da bi se investitor odnosno ulaga

č  odlučio koje obveznice da kupi a koje da proda, 

potrebno je da koristi jedan od dva analiti

čka postupka. 

Prvi

 postupak polazi od toga da 

se uporedi prihod do dospe

ća određene  obveznice sa prihodom do dospeća za koju 

investitor smatra da je odgovaraju

ći, shodno karakteristikama obveznice i trenutnim 

uslovima na tržištu. 
 
Ako je prihod do dospe

ća obveznice viši nego odgovarajući prihod do dospeća, onda se 

za obveznicu kaže da je  ‘potcenjena’ odnosno da joj je cena niska, i treba je kupiti. 
Me

đutim, ako je, suprotno tome, prihod do dospeća niži nego što bi bio odgovarajući, 

onda se za obveznicu kaže da je ‘precenjena’ odnosno da joj je cena suviše visoka, i 
treba je prodati. 

Drugi

 postupak podrazumeva da investitor proceni ‘pravu’ odnosno tzv. 

‘unutrašnju’ vrednost obveznice, pa je zatim uporedi sa trenutnom cenom te obveznice 
na tržištu. Ako je trenutna cena na tržištu manja nego prava vrednost obveznice, onda je 
ona ‘potcenjena’, a ako je ve

ća, onda je obveznica ‘precenjena’.

8)

 

 

11.2.2. Plasman hartija preko mešovitih fondova 

Mešoviti ili uzajmni (‘mutual’) fondovi su u stvari kompanije koje udružuju novac od 
svojih deoin

čara, u deonicama, obveznicama, državnim hartijama od vrednosti i 

kratkoro

čnim instrumentima tržišta novca.

9

 U stvari, poslovanje mešovitih fondova vode 

investicione kompanije, brokerske ku

će i neke finansijske institucije. Tako je novac koji 

banka ili pojedinac ulažu u ‘mutual’ fond udružen sa novcem drugih investitora koji žele 
da zarade. Poznato je iz ameri

čke prakse da su u 30-tim godinama prošlog veka u ove 

fondove ulagali samo milioneri - pojedinci, pa bi sa

čekali da cena njihovih deonica ‘ode 

nebu pod oblake’ i onda bi ih odjednom sve prodavali, ostavljaju

ći deonice u rukama 

nesvesnih nadmudrenih investitora. Danas je poslovanje ovih fondova vrlo precizno 
regulisano.  
 
Navodimo samo neke vrste ovih fondova, njihove glavne ciljeve, potencijalne efekte i 
sigurnost plasmana sredstava u razne hartije od vrednosti u pregledu br. 11-1.

10 

 

8

  Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 

11/91, str. 17. 

9

  Thomas Fitsch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York, 

1990. godine, str. 406. 

10

 Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal 

Guide to Understanding Money and Markets, Access Press Publication, New York, 
1988. godine, str. 68. 
 

310

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

specijalizovani i obi

čno imaju veoma specifične ciljeve plasmana. Kao što se vidi i iz 

pregleda br. 11-1. moglo bi se re

ći da postoje sve vrste ovih fondova, koji mogu da 

zadovolje skoro svaki mogu

ći cilj investiranja odnosno plasmana sredstava. 

 

 
Razlike izme

đu kupovine akcija od kompanija i kupovine akcija od mešovitih (‘mutual’) 

fondova, su mnogobrojne. U slede

ćem pregledu br. 11-2.

11

  navedene sun eke od 

naj

češćih koje se sreću u praksi. 

 
Pregled br. 11-2:

: Razlike izme

đu emitenata akcija i fondova

 

P

ITANJE

 

E

MITENTI DEONICA

 

M

UTUAL FONDOVI 

 

Šta 

kupujete? 

Kupujete akcije od 
jedne kompanije 
obi

čno okruglo u lotu 

od jedne stotine. Imate 
pravo glasa u 
kompaniji. 

Kupujete akcije u fondu koji je sakuplja

č 

akcija. Nemate pravo glasa. 

Diversifikacija

. 

Posedovanje 

širokog razli

čitog broja 

vrednosnih papira je najve

ća prednost mutual 

fondova. Diverzifikovani portfolio 
vrednosnih papira može vas zaštititi od 
velikih gubitaka; pa 

čak i kad neki vrednosni 

papiri pro

đu loše, drugi mogu proći dobro. 

Šta 

pla

ćate? 

Cena akcije diktira 
iznos koji treba 
investirati. 

Vi možete investirati bilo koji iznos, 
obezbe

đujući prthodno zahtevani minimum. 

Fleksibilno investiranje

. Obi

čno je minimum 

inicijalnog investiranja USD 1.000 sa 
kasnijim investiranjem ili USD 250 ili USD 
500. Neke grupe fondova nemaju minimum. 

Ko šta 

odlu

čuje? 

Vi ( i vaš  broker ) 
odre

đujete  šta i kad 

kupiti i prodati? 

Menadžeri fonda odlu

čuju koja sredstva 

treba da budu u portfoliju i kad treba njima 
trgovati. Vi odre

đujete kad treba kupiti ili 

prodati vaše akcije u fondu. 

Profesionalni 

menadžment

. Vi možete deliti troškove 

najmljenog eksperta i 

čak izbeći plaćanje 

provizije za svaku transakciju. 

Ko daje 

dividende? 

Dividende se pla

ćaju 

vama direktno ili vašoj 
brokerskoj firmi za 
vas. Vi treba da 
odlu

čite, kako ćete 

reinvestirati dividende 
i napla

ćenu kamatu. 

Dividende mogu biti reinvestirane u 
kupovinu više akcija ili ispla

ćene vama u 

gotovom. 

Automatsko reinvenstiranje ili 

isplata

. Svaki mutual fond ima neobavezni 

automatski program reinvestiranja ili 

će vam 

na zahtev isplatiti dividende u gotovu. 

Koliko je 

likvidno 

Kada prodajete, morate 

čekati pet radnih dana, 

Novac možete transferisati nazad vrlo brzo. 

Lak pristup vašem novcu.

  Da bi primili vaš 

11

 Ibidem, str. 64. 

 

312

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

vaše 

investiranj

e. 

pre nego što se 
trgovina obavi i tada 
vaš 

novac možete 

primniti. 

novac, vi jednostavno možete zvati fond i 
dati nalog da se prodaju vaše deonice. 
Prodaja se obavlja do kraja dana (u nekim 
fondovima i pre) i vaš  novac je za vas 
raspoloživ slede

će jutro. Mnogi fondovi čak 

vam odmah napišu 

ček na iznos novca u 

fondu, a najmanje je USD 250 po 

čeku. 

 
Evo nekoliko razloga zbog kojih se ulaga

či sredstava u cilju zarade preko kupovine i 

prodaje deonica i obveznica i drugih hartija od vrednosti naj

češće opredeljuju za 

udružene (“mutual”) fondove izme

đu drugih mogućnosti finansijskog investiranja:

12

  

 

•

 

ve

ća diversifikacija  

60 %  

•

 

profesionalni menadžment  

45 %  

•

 

ve

ći prihod                                                     44 %  

•

 

ekspertni menadžment  

37 %  

•

 

lakše investiranje  

23 %  

 

Prema procentima navedenih odgovora, o

čito je da kupci hartija od vrednosti u fondu 

ra

čunaju sa većom diversifikacijom rizika investiranja, profesionalnijim menadžmentom 

i ve

ćim prihodom nego kad bi kupovali te iste hartije direktno od njihovih emitenata ili 

pak drugih posrednika koji se bave ovim poslovima. 
 

11.2.3. Formiranje cena hartija od vrednosti 

Za razumevanje ovog procesa, neophodno je poznavanje procesa poslovanja hartijama 
od vrednosti odnosno neophodno je poznavati institucije finansijskog tržišta, te na

čin i 

uslove njihovog rada. Mesta na kojima se vrši stvarna kupoprodaja vrednosnih papira su 
berze. Me

đutim, na berzama mogu učestvovati samo ovlašćene institucije i pojedinci 

zvani brokeri. Brokeri su finansijski posrednici, koji se bave posredovanjem u 
poslovima kupoprodaje vrednosnih papira u svoje ime i za svoj ra

čun i u svoje ime a za 

ra

čun svojih komitenata. O ovom procesu smo već pisali. 

 
Sa stanovišta pojedinca, najjednostavniji na

čin trgovanja hartijama od vrednosti je 

angažovanje brokera. Posao se obavlja tako da se brokeru uplati odre

đeni novčani iznos, 

kao depozit, i o tome se potpisuje ugovor sa brokerom. Ugovorom se reguliše da se od 
brokera može pozajmiti novac za kupovinu vrednosnih papira. Uplata odre

đenog 

depozita ($ 2.000) vrši se na ra

čun kod brokera tzv. račun marže (‘margin account’). Od 

brokera se može pozajmiti do 50 % vrednosti kupovine vrednosnih papira, što se tretira 
kao kredit na koji zajmoprimac pla

ća kamatu. Inače, broker za svoje usluge naplaćuje 

proviziju. Uzeti kredit se vra

ća kad komitent proda vrednosne papire, a ostvareni profit 

u celini  pripada komitentu. Me

đutim, ako komitent ostvari gubitak više od 25 % na 

12

 Ibidem, str. 68. 

 

BANKE I RIZICI 

313

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

Kretanje cena obveznica na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti je u inverznom 
korelativnom odnosu sa kretanjem kamatne stope. To možemo videti na primeru 
promenu cene obveznice usled promene kamatne stope što pokazuje slika br. 11-5.

14

  

 

 

6 3/4 % 

$ 1.000 

8 % 

$ 1.200 

$ 800 

5 1/2 % 

Ako kamatne stope 
porastu, 6 3/4%  
je manje

 

t kti

 

... i vrednost obveznice 
pada, pošto je njen 
prinos manji nego 
nove obveznice 

Me

đutim, cena obveznice 

raste, ako kamatna stopa 

pada, pošto je njen prinos 

ve

ći nego nove 

Korporacija 

X

 emituje 

obveznicu uz  
6 3/4 % 

Kupac 

će 

platiti obveznicu 
$ 1.000 

 

Slika br. 11-5: Kretanje odnosa kamatne stope i cene obveznice  

 
Po

đimo od toga, da jedna kompanija emituje nove obveznice uz kamatnu stopu 6 3/4%. 

Ako kao kupac ocenite da je to dobra kamatna stopa u odnosu na alternativne 
mogu

ćnosti investiranja, odlučićete da je kupite po nominalnoj ceni od $ 1.000 za 

komad. Tri godine kasnije kamatna stopa je porasla. Ako nova obveznica uz 8 % kamate 
košta $ 1.000, ni jedan kupac ne

će platiti $ 1.000 za vašu obveznicu sa kamatom 6 3/4 

% .  
 
Ako  želite da je prodate, morate ponuditi obveznicu po 

diskontnoj ceni

. Pogledajmo 

sada obrnutu situaciju. Kako fluktuira zarada (‘yield’) kod kupovine obveznica, 
pokazuje pregled br. 11-3. 
 

Pregled br. 11-3

: Fluktuiranje zarade na obveznicama

15

 

 

Zarada (‘yield’) na obveznici sa kamatnom stopom 

8% 

Suma kamate 

Zarada 

(“yield”) 

1. Ako kupujete po nominalnoj vrednosti $ 1.000 

 $ 80,00 

   8     %  

2. Ako kupujete uz diskontnu cenu       $   800 

 $ 80,00 

  10     %  

3. Ako kupujete sa premiranom cenom   $ 1.200 

 $ 80,00 

   6 2/3 % 

 

14

 Ibidem, str. 46. 

15

 Ibidem, str. 47. 

 

BANKE I RIZICI 

315

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Ako se prodaje nova obveznica za $ 1.000 uz kamatu od 5 1/2 %, vi 

ćete moći prodati 

vašu obveznicu, koja nosi kamatu 6 3/4 %, za više nego što ste je platili, pošto 

će kupac 

biti voljan da plati 

premiju

, da bi dobio ve

ću kamatnu stopu, odnosno imao veću zaradu.   

Takvo kretanje kamatne stope dovodi do formiranja cene obveznice, što uz istu sumu 
kamate, donosi imaocu razli

čitu stopu ili procenat zarade (‘yield’). 

 

11.2.4. Emitovanje i plasman hartijama kod nas  

Poznata je 

činjenica da kod nas čitavih 54 godine nije bilo tržišta hartija od vrednosti, 

odnosno berzanskog poslovanja. Da se samo podsetimo u najkra

ćim crtama. Prva berza 

u Srbiji po

čela je 3. januara 1895. godine u Beogradu i radila je do aprila 1941. godine. 

Berza je i formalno nestala odlukom Vlade Srbije 1953. godine. Nakon Drugog 
svetskog rata, dakle posle pune 54 godine, obavljene su prve berzanske transakcije 
robnim hartijama od vrednosti 12. aprila 1995. godine.   
 
O

čigledno je da nemamo iskustva sa modernim poslovanjem na tržištu hartija od 

vrednosti. Naro

čito nemamo iskustva sa poslovanjem sekundarnog tržišta 

podrazumevaju

ći pri tome poslovanje raznim vrstama obveznica i deonica. Ono što smo 

imali do sada, to je poslovanje sa blagajni

čkim i komercijalnim zapisima, dok je za 

poslovanje drugim hartijama od vrednosti, naro

čito za deonice i obveznice, potrebna 

razu

đena infrastruktura raznih posredničkih finansijskih institucija, od kojih su kod nas 

samo neke u za

četku razvoja.  

 
Naravno, nedostaje 

čitav niz institucija, koje treba da omoguće rad sekundarnog tržišta 

kapitala. Novi zakonski propisi, upravo treba da omogu

će osnivanje, rad i poslovanje 

brojnih institucija infrastrukture finansijskog tržišta posebno tržišta kapitala.  
 
Polaze

ći od takvog stanja na finansijskom tržištu i tržištu hartija od vrednosti, 

ukaza

ćemo samo na početak rada primarnog tržišta, imajući na umu proces emitovanja 

deonica, bilo kao prve emisije prilikom osnivanja deoni

čkih društava tokom 1989. i 

1990. godine ili naknadnih dodatnih emisija deonica za prikupljanje dodatnog kapitala. 
Državnih obveznica tako

đe nije bilo, sem emitovanja obveznica zajma za preporod 

Republike Srbije tokom 1990/91. godine. Treba re

ći, da su se  tada, pored već  loših 

ekonomskih uslova, pogoršali i politi

čki uslovi, što je rezultiralo raspadom SFRJ i 

ratnim doga

đajima na delu bivše državne teritorije. To je usporilo i skoro zaustavilo 

neke ve

ć započete razvojne ekonomske procese.  

 
Dosadašnje relativno kratko iskustvo pokazuje da je mehanizam primarnog tržišta 
hartija od vrednosti uspostavljen i da se novi poslovi dosta uspešno obavljaju. Slika br. 
11-6. pokazuje tehnologiju, proces i tokove na primarnom emisionom tržištu kod nas:

16

  

16

 

Dr  Stojan  Dabić:  Poslovanje  sa  hartijama  od  vrednosti,  u  knjizi  grupe  autora: 

Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992. godine, str. 
204. 
 

316

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
11.3. MERENJE RIZIKA ULAGANJA U HARTIJE OD VREDNOSTI  

 

11.3.1. Dimenzije rizika hartija od vrednosti  

Mada se ulaganja u hartije od vrednosti smatraju relativno sigurnim, naro

čito u 

obveznice državnih organa i institucija, ipak postoje okolnosti kad su ta ulaganja više ili 
manje sigurna. Stoga se smatra da nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti može biti 
mala i velika. Naime, smatra se da je nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti manja 
tj. mala kad je situacija na tržištu normalna i uslovi stabilni:

17

 

             

Situacija na tržištu 

Reakcija menadžmenta 

- situacija normalna, 

- nizak nivo rizika  

- tržišni uslovi stabilni, 

- sporo kretanje  

- promene se odvijaju polako, 

- retke odluke  

- promene su o

čekivane,  

- manje u

česnika  

- promene su poznate. 

- pozitivan tok gotovine  

 

Slika br. 11-7: Reakcija menadžmenta u stabilnim uslovima 

  

Me

đutim, u uslovima velike nesigurnosti i nestabilnosti, ponašanje menadžmenta, 

odgovaraju pojedinim tržišnim situacijama, kao na slici br. 11-8. 
 

Situacija na tržištu 

Reakcija menadžmenta 

- situacija složena, 

- visok nivo rizika 

- tržišni uslovi variraju, 

- brzo kretanje  

- promene su rapidno brze, 

- u

čestale odluke  

- promene su neo

čekivane 

- više u

česnika  

- promene su nove - nepoznate  

- negativan tok gotovine 

 

Slika br. 11-8: Reakcije menadžmenta u nestabilnim uslovima   

 
Pošto se institucionalni investitori, kao što su udruženi (‘mutual’) fondovi, penzioni 
fondovi, banke, brokerske firme, arbitraže, me

đunarodni investitori, korporacije, 

investitorske savetodavne firme i osiguravaju

će kompanije, bave profesionalno 

poslovima kupoprodaje deonica, oni se svakodnevno susre

ću sa četiri bazična tipa 

rizika, kao što su:  

•

 

poslovni rizik (‘business risk’),  

•

 

tržišni rizik (‘market risk’),  

17

  Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the 

Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, 
str. 22 i 29. 
 

318

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

•

 

kamatni rizik (‘interest rate risk’), i  

•

 

devizni rizik (‘currency risk’).

18

 

 

Poslovni rizik 

odnosi se na prisutnost potencijalnog pada zarada, dividendi ili 

usporavanja rasta. To zna

či da ulagači moraju biti svesni mogućnosti nepovoljnih 

doga

đaja u poslovanju, koji mogu uticati na cenu deonica. 

Tržišni rizik

 zna

či suočavanje 

sa padom cena deonica i gubicima povezanim sa padom cena deonica. Rizik je sadržan 
na samom tržištu i uticaju na pojedina

čne deonice koje se drže u portfoliju. Tržišni rizik 

je opšti eksterni rizik posmatran mimo individualnog posla. 

Kamatni rizik 

ima najve

ći 

uticaj na kamatno osetljive deonice kao što su korisnici i banke. Rizik je da pove

ćanje 

kamatne stope zna

či opadanje profita, a opadanje profita znači niže vrednovanje 

kompanije i cene deonice. Kad je re

č o 

valutnom riziku

, postoje dva tipa rizika: jedan je 

povezan sa stranom valutom, a drugi je inflatorni rizik.  
 
Prema uputstvu za nadzor i ispitivanje poslovne politike banke od strane FDIC (‘Federal 
Deposit Insurance Company’), za zdravu poslovnu politiku plasmana u hartije od 
vrednosti banka treba da utvrdi standarde za selekciju hartija od vrednosti, respektuju

ći:  

 

•

 

kvalitet plasmana,  

•

 

dospe

će,  

•

 

diversifikaciju,  

•

 

tržišnu pro

đu, i  

•

 

o

čekivani prihod.

19

 

 
U vrednovanju politike plasmana banke u hartije od vrednosti, FDIC sugeriše analizu 
nekoliko faktora kao što su:  
 
(1)

 

Analiza opšteg karaktera poslovanja banke: kako se njeno poslovanje manifestuje u 
karakteristikama njenih kreditnih i depozitnih ra

čuna i u njenom opštem 

ekonomskom okruženju.  

(2)

 

Analiza strukture depozita banke na relaciji broja, tipa i veli

čine računa, te trendova 

kretanja depozita, njihove kompozicije i stabilnosti.  

(3)

 

Analiza kapitalnih fondova: generalno, manji kapital banke ima za posledicu 
konzervativniju politiku plasmana banke u hartije od vrednosti, pošto ona ima manje 
fondove da apsorbuje potencijalne gubitke.  

(4)

 

Analiza ekonomskih i monetarnih faktora. Sugeriše se da menadžment banke pri 
formulisanju i izvršavanju portfolio politike treba da uzme u obzir bazi

čne 

18

  David Sutton: Understanding the Stock Market -  The Investor’s Self-Teaching 

Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 59-65. 

19

 Joseph F. Sinkey: Commercial Bank Financial Management in the Financial Services 

Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 
454. 
 

BANKE I RIZICI 

319

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

Pregled br. 11-4:

 Kompozicija Dow Jones indeksa  

Naziv proseka 

Podru

čje koncentracije  

1. Dow Jones industrijski prosek 
   (Dow Jones Industrijal Average) 

30 industrijskih kompanija 

2. Dow Jones transportni prosek 
   (Dow Jones Transportation Average)  

20 avionskih, kamionskih i 
    železni

čkih kompanija  

3. Dow Jones široke potrošnje 
   (Dow Jones Utility Averadge) 

15 kompanija za gas i elektir

čnu  

    energiju  

4. Dow Jones 65 komponovani prosek 
   (Dow Jones 65 Composite Average) 

65 svih gornjih kompanija 

 
Dow Jones indeksi je jedna vrsta formula baziranih na cenama deonica: 30 glavnih 
industrijskih kompanija, 20 glavnih avionskih, kamionskih i železni

čkih kompanija i 15 

kompanija za gas i elektri

čnu energiju. Dow Jones industrijski indeks se dobija na bazi 

cena deonica 30 industrijskih kompanija i to tako da se saberu cene deonica i podele 
brojem deonica, tako da se dobije prosek (‘average’). Principjelno važi da pove

ćanje 

cena deonica ima za rezultat ve

ći efekat na prosek. Kad se, na primer, kaže da je Dow 

Jones industrijski indeks porastao za 10 ili da tržišna aktivnost raste za 10, to zna

či da je 

Dow Jones industrijski prosek porastao za 10 poena. 
 

Zašto se smatra da je Dow Jones dobar indikator?

  Upravo zbog toga što je 30 

kompanija koje su izabrane iz sektora industrije najreprezentativnije za životni krvotok 
privrede zemlje. Sa razlogom se smatra da osciliranje Dow Jones indeksa predstavlja 
osciliranje pulsa privredne aktivnosti nacionalno najvažnijih kompanija. Rast ovog 
indeksa ozna

čava rast tržišne aktivnosti, a njegov pad znači smanjenje tržišne aktivnosti. 

Ovaj indeks se kontinuirano objavljuje i prati od njegovog prvog objavljivanja 1896. 
godine u dnevnom listu za finansijska pitanja ‘The Wall Street Journal’. Dow Jones 
indeks je kao i  svaki bazni indeks po

čeo od 100 u 1896. godini, da bi u 1991. godini 

iskazao vrednost indeksa od preko 2.80, u 2.000.godini preko 10.500. Za njegovo 

čitanje, razumevanje i praćenje treba savladati posebna uputstva.  
 
U zavisnosti od toga ko je emitent deonica i kako posluje, postoje 

četiri ranga vrednosti 

deonica na tržištu:

22

 

American Sugar, 3. American Tobacco, 4. Chicago Gas, 5. Oil Distilling & Cattle 
Feeding, 6. General Electric, 7. Laclede Gas, 8. National Lead, 9. North American, 10. 
Tennessee Coal & Iron, 11. US Leather pfd, i 12. US Rubber. Vidi: Richard Saul 
Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to 
Understanding Money and Markets, ACCESS Press Ltd., New York, 1988. godine, str. 
32-33.  
 

22

  David Sutton: Understanding the Stock Market -  The Investor’s Self -  Teaching 

Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 27. 
 

BANKE I RIZICI 

321

   

 

 

 

 

 

 

                                                                                                                                              

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 

•

 

prvi rang

 predstavljaju plavi 

čipovi (‘blue chips’), tj. deonice američkih kompanija 

stare generacije (IBM, AT&T),  

•

 

drugi rang

 su sekundarna emitovanja (‘secondary issues’) tj. solidne i dobrostoje

će 

kompanije, koje su samo malo slabije od onih iz prvog ranga,  

•

 

tre

ći rang

 su mlade i nove kompanije sa visokim potencijalom rasta tj. rastu

će 

deonice (‘growth stocks’),  

•

 

četvrti rang

 su tzv. peni deonice (‘penny stocks’), koje nemaju neku drugu vrednost 

ve

ć se oslanjaju na svoj špekulativni potencijal. 

 

11.3.3. Rangiranje boniteta izdavaoca hartija 

Svaki investitor, koji želi da uloži svoj novac u kupovinu deonica, mora uraditi više od 
pra

ćenja podataka koje pokazuju Dow Jones indeks i drugi indikatori aktivnosti na 

berzi. Naime, potrebna su i saznanja o tome šta drugi investitori misle i rade, odnosno 
potrebno je više informacija o kompanijama 

čije se deonice žele kupiti. Ta dodatna 

saznanja o pojedinim kompanijama, uz prethodne globalne indikatore i indekse, od 
pomo

ći su u formiranju vlastite procene i suda o kompanijama u koje želite investirati 

odnosno 

čije obveznice želite kupiti.  

 
Informativno glasilo berze u Njujorku, The Wall Street Journal, svaki dan objavljuje 
razne podatke o kompanijama, posebno one o ostvarenom profitu ili o najavama 
dividendi. Izvod o zaradama (‘Digest of Earning’) je u stvari izvod o profitima 
kompanija, koji se objavljuje 

četiri puta godišnje. Teoretski, ovo se smatra najvažnijim 

pojedina

čnim faktorom koji utiče na cenu deonica. Zarade -  profiti (‘earnings’) su 

zbirno obeležje ili li

čna karta, po kojoj se prosuđuje da li je kompanija uspešna ili ne. 

Pove

ćanje zarada - profita utiče na mogućnost povećanja dividende i zbog toga čini te 

dividende više atraktivnim. Podaci koji su interesantni su: ime kompanije, kod berze, 
komparacija teku

ćeg perioda i perioda pre godinu dana, ukupan prihod (za uslužne 

kompanije), prodaja (za proizvodne kompanije), neto prihod (profit) za dati kvartal, 
zarada - dividenda po deonici (neto prihod podeljen brojem deonica).  
 
Promena dividendi i promena zarada imaju direktan uticaj na cene deonica, ali ne uvek. 
U svakom slu

čaju, treba zadržati traku politike dividendi kompanije. Kompanija obično 

najavljuje raspodelu dividendi nekoliko nedelja pre isplate dividende. O ovome se u 
ovim novinama može pro

čitati: ime kompanije, tip deonice, iznos dividende po deonici i 

datum isplate.  
 
Kako smo ve

ć  ranije naveli, obveznice se emituju radi prikupljanja odnosno 

mobilizacije sredstava za dodatni kapital u proširenje poslovanja preduze

ća, firme, 

korporacije zatim države i opštine za rešavanje odre

đenih zajedničkih komunalnih i 

infrastrukturnih problema itd. Mada je jasno da ulaganje u obveznice zna

či kreditiranje 

pod odre

đenim uslovima, što znači da se novac uz određenu fiksnu kamatu vraća svom 

vlasniku u odre

đenom vremenu, na sekundarnom tržištu vrši se kupoprodaja obveznica 

po cenama koje se razlikuju od onih koje su nominalno navedene na obveznici. 

322

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
Tabela  -  mapa (‘chart’) prikazana u pregledu br. 11-5. je klju

č za čitanje rejtinga (šire 

definicije rejtinga ove dve agencije dajemo u prilogu ove knjige). 
 

Pregled br. 11-5

: Zna

čenja dva rejting sistema obveznica  

.Moody’s 

S & P’s 

Z n a 

č e n j e  

Aaa  

AAA 

Obveznica je najboljeg kvaliteta, nudi najmanji stepen 
rizi

čnosti plasmana. Izdavaoci su izuzetno stabilni i 

pouzdani.  

Aa 

AA 

Obveznice visokog kvaliteta po svim standardima. 
Neznatno viši stepen rizi

čnosti dugoročnog plasmana.  

A 

 A 

Obveznice sa mnogim povoljnim atributima plasmana.  

Baa 

BBB 

Obveznice sa srednjim nivoom kvaliteta. Sigurnost izgleda 
adekvatna sada, ali može izgledati nerealna u dugom roku.  

Ba 

BB 

Obveznice sa špekulativnim elementima. Umerena 
sigurnost pla

ćanja; nije dobro i sigurno zaštićena.  

B 

 B 

Ne može se smatrati poželjnom za kupovinu. Kratkoro

čna 

sigurnost za naplatu.  

Caa 

 CCC 

Obveznice slabog stanja. Izdavaoci mogu biti u 
nemogu

ćnosti da plate ili u opasnosti da to stanje 

nepla

ćanja - nastupi.  

Ca 

CC 

Obveznice visoko špekulativnog kvaliteta, 

često u 

nemogu

ćnosti izvršenja obaveze. 

C 

 C 

Najniže klasirane obveznice. Vrlo slabi izgledi za izvršenje 
obaveze - pla

ćanja. 

 - 

 D 

Nemogu

ćnost izvršenja obaveze - plaćanja. 

 
(1)

 

vremenski rok dospe

ća,  

(2)

 

kamatnu stopu po kuponu,  

(3)

 

odredbe za isplatu pre dospe

ća,  

(4)

 

poreski status,  

(5)

 

brzinu utrživosti,  

(6)

 

mogu

ćnost izostanka plaćanja.  

 
Prve dve karakteristike obveznice su važne zbog toga što odre

đuju obim i tempo 

kapitalizacije koju je emitent obe

ćao vlasniku obveznice. Tako, ako nam je poznata 

trenutna tržišna cena obveznice, na osnova ova dva elementa možemo odrediti prihod do 
dospe

ća obveznice i uporediti ga sa onim koji investitor smatra da treba da bude. 

Odredbe na obveznicama za isplatu pre dospe

ća omogućavaju izdavaocu obveznice da 

opozove i otkupi svoje obveznice pre dospe

ća po opozivnoj ceni. To su obično periodi 

kad se prihodi po izdatim obveznicama smanje. Razlika izme

đu opozivne cene i 

paritetne vrednosti obveznice naziva se 

opozivna premija

. 

 

324

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

Neke opštinske obveznice zbog osloba

đanja poreza donose svojim imaocima i do 40 

procenata ve

ći prihod nego neke druge obveznice koje nisu oslobođene poreza. 

Utrživost obveznice je bitan faktor za slu

čajeve kad imalac obveznice hitno mora da 

proda obveznicu, a da joj znatno ne smanji cenu. Za ovakve situacije pogodnije su tzv. 
aktivne od neaktivnih obveznica, tj. obveznice za koje u svakom momentu postoji 
ponuda i tražnja. Mogu

ćnost izostanka plaćanja procenjuje se pomoću rejtinga 

izdavaoca obveznica, koji sa

činjavaju korporacije Standard & Poor’s i Moody’s.  

 

11.3.4. Metode predvi

đanja izostanka plaćanja 

Pomo

ću određenih metoda predviđanja moguće je predvideti eventualne izostanke 

pla

ćanja. Time se mogu ublažiti, ako ne i eliminisati, mogući rizici kupoprodaje hartija 

od vrednosti. Neke od ovih metoda smo navodili kad je bilo re

či o proceni mogućnosti 

vra

ćanja kreditnih obaveza. Naime, reč  je o specifičnim postupcima za predviđanje 

mogu

ćeg izostanka plaćanja pomoću određenih koeficijenata. Postoji razlika među 

postupcima i metodama u smislu oslanjanja na jedan  ili kombinaciju dva ili više 
pokazatelja. Ovde 

ćemo to izložiti na 

dva 

jednostavna pristupa, koja se koriste u 

kupoprodaji deonica i obveznica.  
 

Univarijantni metod

  zasniva se na kori

šćenju jednog pokazatelja za predviđanje 

verovatno

će mogućeg izostanka plaćanja. Ovaj metod analize polazi od toga da priliv 

gotovine uve

ćava bilans gotovine određene firme, a da odliv gotovine smanjuje njen 

bilans gotovine. Kad se do

đe do nule ili negativnog salda gotovine, postoji verovatnoća 

da 

će doći do izostanka plaćanja. Prema tome, može se reći da će verovatnoća izostanka 

pla

ćanja za neku firmu biti povećana kad je: (1) postojeći bilans gotovine manji, (2) 

o

čekivani neto priliv gotovine (meren pre isplata kreditorima i vlasnicima deonica) 

manji i (3) neto priliv gotovine raznovrsniji.

26

  

 
Za merenje ove verovatno

će odnosno rizika koristi se koeficijent razmere neto priliva 

gotovine (prihod pre isplate troškova depresijacije i amortizacije) prema ukupnim 
potraživanjima odnosno:  
 

 

 
To zna

či da verovatnoća izostanka plaćanja ne mora biti konstantna tokom vremena. 

Me

đutim, neki signali mogu nas upozoriti da bi moglo doći do porasta te verovatnoće, 

što bi izazvalo pad tržišnih cena hartija od vrednosti date firme odnosno njenih deonica i 
obveznica. Pra

ćenje srednje tržišne vrednosti deonica u firmama kod kojih nije došlo do 

izostanka pla

ćanja ukazuje da je ona porasla, dok se srednja tržišna vrednost običnih 

26

 Ibidem, br. 11.  

 

BANKE I RIZICI 

325

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

U suprotnom, komercijalne poslovne banke su investitori, one kupuju i drže hartije od 
vrednosti emitovane od drugih. Generalno govore

ći, politika plasmana banke 

podrazumeva tri bitna oslonca: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod. Me

đutim, 

krajnji ciljevi i efekti ovih faktora su me

đusobno divergnetni, pa zato dolazi i do njihove 

me

đusobne konfliktnosti. Poslovna politika plasmana banke je katalizatorski elemenat 

koji treba da ove divergentne i konfliktne ciljeve i efekte pomiri, te da rezultat bude 
optimalni efekat za banku. Stoga je nužno poznavati osnovne vrste i karakteristike svih 
plasmana banke, me

đu kojima su najvažniji kreditni plasmani i plasmani u hartije od 

vrednosti.  
 
Krediti su najrizi

čniji oblik plasmana banke, ali obezbeđuju i najveće prihode banci. 

Klju

čno pitanje u kreditnom portfoliju je obezbediti balans-ravnotežu izmađu plasmana, 

rizika i prihoda. Nerazborita  kreditna politika može, ponekad, vo

đena  željom za 

pove

ćanjem prihoda, dovesti banku u zonu previsokog rizika, pa se ta neopreznost može 

platiti cenom velikih suprotnih efekata-gubitaka na kreditima, koji mogu ugroziti 
poslovanje banke. 
 
Plasmani u hartije od vrednosti omogu

ćavaju banci da na zadovoljavajući način pomiri 

navedene konflikte izme

đu sigurnosti plasmana, rizičnosti i prihoda. Drugim rečima, 

plasmani u hartije od vrednosti omogu

ćuje banci postizanje optimalnog obima i 

strukture ukupnih plasmana banke, pošto se tako postiže potreban nivo likvdnosti, 
ograni

čava se ili svodi rizik na normalnu meru, a ujedno se vrši kreiranje dodatnih 

prihoda.  
 
Ulaganje u plasmane hartija od vrednosti banka treba da reguliše svojom poslovnom 
politikom. Za formulisanje politike plasmana banke u hartije od vrednosti, odgovoran je, 
naravno, menadžerski tim banke, a svako odeljenje banke treba da ima ovu politiku u 
pismenoj formi. Naime, efikasno upravljanje sredstvima -  aktivom banke zahteva da 
poslovna banka mora imati  jasno definisanu politiku plasmana kako u domenu kredita 
tako i na podru

čju hartija od vrednosti. Šta treba da sadrži takva politika, vidi se iz 

modela sadržaja politike investiranja u hartije od vrednosti. 
 
Sadržaj politike investiranja u hartije od vrednosti:

28 

 

(1)bazi

čni ciljevi politike, (2) odgovornost, (3) kompozicija plasmana, (4) prihvatljive 

hartije od vrednosti, (5) dospe

ća hartija od vrednosti, (6) kvalitet i diversifikacija, (7) 

uskla

đivanje portfolija, (8) jemstvo tj. garancije, (9) sigurnost,  (10) isporuke, (11) 

kompjuter program, (12) dobici i gubici na trgovanju hartijama, (13) svopovanje hartija 
od vrednosti, (14) trgova

čka aktivnost, (15) kreditni fajlovi i (16) izuzeci od ove politike  

 
Proces upravljanja hartijama od vrednosti ima slede

ćih pet faza:  

28

  David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts Journal, 

Maj-June 1978. godine, str. 64-67.  
 

BANKE I RIZICI 

327

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(1)

 

definisanje ciljeva ulaganja u hartije od vrednosti,  

(2)

 

formulisanje politike ulaganja u hartije od vrednosti,  

(3)

 

izbor odgovaraju

će porfolio strategije,  

(4)

 

selekcija sredstava aktive,  

(5)

 

merenje i procena performansi.

29

 

Za zdravu politiku banka treba  utvrditi sopstvene standarde za selekciju hartija od 
vrednosti, koji bi respektovali:

30

  

(1)

 

kvalitet kredita (rizik greške - propusta),  

(2)

 

dospe

će,  

(3)

 

diversifikaciju,  

(4)

 

utrživost,  

(5)

 

prihod. 

 
Prihvatljive rejting klasifikacije (odre

đene od OCC) prikazjuje pregled br. 11-6.

31

  

 

Pregled br. 11-6

: Prihvatljive rejting klasifikacije 

Standard

& Poor” 

Moody”s 

O p i s 

Kvalitetna ulaganja banke  

 

 

AAA 

 Aaa 

Obligacije najve

ćeg stepena  

AA 

Aa 

Obligacije visokog stepena 

A 

  A-1, A  

Viši srednji stepen  

BBB 

 Baa-1, Baa  

Srednji stepen, na široj liniji izme

đu definitivno 

zdravih obligacija i onih koje imaju predominantno 
špekulativne elemente. Uopšteno, to je najmanji 
kvalitet koji se sme kvalifikovati za bankarsko ulaganje  

Špekulativne i pogrešne odluke  

 

 

BB 

 Ba 

Niži srednji stepen sa samo minornim karakteristikama  

B 

B 

Nizak stepen, možda pogrešno 

D 

Ca, c  

Najniži stepen, pogrešno, ekstremeno slabi izgledi  

Provizoran ili uslovljen rejting 

 

 

Rejting-P    Con.(Rejting) 

Zahtevi otplate dugova su uveliko zavisni od realne 
procene budu

ćih događaja. 

29

 Frank J. Fabozzi: Introduction, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-

the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing 
Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 1-5. 

30

 The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, page 5, revised, December 1, 

1962. 

31

  OCC je Office of the Comptroller of the Currency. To je Federalna regulatorna 

agencija  za  nacionalne  banke  u  SAD,  koje  moraju  biti  članice  Federalnog  Rezervnog 
sistema i osigurane kod FDIC. 
 

328

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Portfolio hartija od vrednosti banke igra krucijalnu ulogu balansiranja u strukturi njene 
produktivne aktive i izloženosti riziku.

33

 

 
Menadžment investicionog portfolija ili portfolia hartija od vrednosti se od banaka 
smatra kao druga važna kreditna aktivnost banke. Ova tendencija je deo poslovne 
filozofije ulaganja. Male banke koriste tzv. pasivnu strategiju investicionog 
menadžmenta, dok se velike banke služe aktivnom strategijom u investicionom 
menadžmentu. Aktivna i pasivna menadžment strategija portfolia hartija od vrednosti

34

 

ozna

čava način poslovanja sa hartijama od vrednosti. Aktivni menadžment portfolio 

hartija od vrednosti se definiše kao set investicionih menadžera koji se zajedni

čki 

uklju

čuju u tekuću praksu špekulacija buduće kamatne stope i  obezbeđuju dilerske i 

tržišne usluge. Špekulisanje sa kretanjima kamatne stope se manifestuje u aktivnom 
trgovanju hartijama od vrednosti suprotno od strategije kupi i 

čekaj (‘buy and hold 

strategy’).  
 
Pasivni menadžment portfolio hartija od vrednosti je  relativno neaktivan, on 
“dozvoljava” rebalansiranje radi prilago

đavanja promenjenim tržišnim uslovima. Prema 

tome, ako tržišni uslovi rezultiraju u portfolio poziciji nekonzistentno sa investicionim 
ciljevima banke, portfolio treba da bude prekomponovan bilo da je u pitanju aktivni ili 
pasivni menadžment portfoliom hartija od vrednosti. U bilansu, pasivni investicioni 
menadžment može biti posmatran kao aktivni menadžment  špekulacija i dilerskih 
aktivnosti.  
 
Posebnu pažnju banka treba da posveti upravljanju alokacijom sredstava u portfoliju 
hartija od vrednosti. Navodimo neke od ciljeva alokacije sredstava:

35

 

 

Strategijska alokacija sredstava  

* Utvr

đivanje politike miksa konzistentnog sa dugoročnim portfolio ciljevima  

Takti

čka alokacija sredstava

  

* Dodajna vrednost; oportunisti

čki odgovor  na menjanje uzorka vrednosti  

* Kupuj jeftino, prodaj skupo  

Portfolio osiguranje  

* Zaštita protiv neprihvatljivih performansi  
* Prodaj jeftino, kupuj skupo 

33

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 441. 

34

 Ibidem, str. 442-444. 

35

 Robert D. Arnott and Roger G. Clarke: Active Asset Allocation, u knjizi: Portfolio & 

Investment Management -  State of the Art Research, Analysis and Strategies, Editor: 
Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 34. 
 

330

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

Kod komponovanja strukture porfolija hartija od vrednosti posebnu pažnju treba obratiti 
na: (1) kvalitet hartija od vrednosti, (2) gransku strukturu odnosno diversifikovanost 
hartija od vrednosti, (3) ro

čnu strukturu hartija od vrednosti, (4) geografsku strukturu i 

(5) razu

đenost tipova i oblika hartija od vrednosti.  

 
Kona

čno, cilj upravljanja portfoliom i njegovom strukturom je ostvarenje većeg profita 

banke.

36

 Dakle, opšti cilj menadžmenta portfoliom hartija od vrednosti je da doprinese, 

zajedno sa upravljanjem likvidnosti, kreditiranjem, kapitalom i porezima, 
maksimiziranju bogatstva deoni

čara. Primarne komponente portfolio rizika su devijacije 

u o

čekivanom prinosu ‘proizvedenom’ kretanjima u kamatnim stopama, greškama u 

pla

ćanjima kamate i glavnice i neanticipiranom inflacijom. Ovim rizicima se upravlja 

diversifikovanjem portfolija uzimaju

ći sa respektom tipove hartija od vrednosti, tipove 

emisija, dospe

ća i ciklični proračun vremena kupovine i prodaje hartija od vrednosti. 

Zato se smatra da je portfolio hartija od vrednosti jedan važan izvor prihoda, likvidnosti 
i diversifikacije sredstava.

37

  

 
 
 
 

11.4.3. Upravljanje strukturnim rizicima portfolia  

Obim i struktura plasmana banke u razne oblike hartija od vrednosti odre

đena je:  

 

•

 

globalnim odnosom pozicija u strukturi aktive,  

•

 

odnosom ukupnih kredita i ukupnih plasmana u hartije od vrednosti,  

•

 

sigurno

šću i diversifikacijom plasmana u hartije od vrednosti,  

•

 

likvidno

šću banke, i  

•

 

potrebom za stvaranje dodajnih prihoda.   

 
Prema praksi banaka u razvijenim zemljama, prvenstveno u SAD, obim zajmova ne sme 
prelaziti granicu od 60 % depozita.  
 
Motiv poslovanja banke hartijama od vrednosti je likvidnost i profitabilnost. Hartijama 
od vrednosti se trguje preko tri razli

čite tržišne strukture poznate kao: 

 

•

 

brokersko trgovanje,  

36

  John Ward Logan: Managing the Investments Portfolio of the Bank, u knjizi: The 

Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs 
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 532-
545. 

37

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community, 

Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
310. 
 

BANKE I RIZICI 

331

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

pravca i veli

čine očekivanog kretanja kamatne stope. Konačno, dileri koriste i strategiju 

nagiba krive prinosa hartija od vrednosti. Na osnovu navedenog, faktori koji uti

ču da 

dileri drže ve

ću ukupnu sumu hartija od vrednosti u zavisnosti su od toga:  

 
(5)

 

što je ve

ća očekivana prodaja,  

(6)

 

što su niži troškovi finansiranja i što su pozitivniji neto troškovi finansiranja 
(‘carry’),  

(7)

 

što se više o

čekuje pad kamatne stope,  

(8)

 

što je pozitivnije nagnuta kriva prinosa.  

 
Ovi faktori uti

ču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju banke. 

Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego prva dva. 
Ako se stope kre

ću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu manje 

pozitivna ili 

čak negativna, dileri mogu doživeti gorko iskustvo gubitaka na svojim 

zalihama hartija od vrednosti.  
 
Smatra se da postoji pet glavnih faza u upravljanju portfoliom hartija od vrednosti i to:

41

  

 
(1)

 

formulisanje ciljeva ulaganja sredstava u hartije od vrednosti,  

(2)

 

utvr

đivanje politike ulaganja sredstava u hartije od vrednosti,  

(3)

 

izbor (selekcija) portfolio strategija,  

(4)

 

selekcija sredstava,  

(5)

 

merenje i evaluacija performansi.  

 
(1)

 

U prvoj fazi upravljanja portfoliom hartija od vrednosti ciljevi se razlikuju od 
institucije do institucije. Za institucije kao što su banke cilj može biti maksimum 
razlike kamatne stope na sredstva iznad troškova njihovog pribavljanja. Naravno, za 
penzione fondove, institucije osiguranja života i mutual fondove ciljevi ulaganja su 
razli

čiti.  

(2)

 

U drugoj fazi upravljnja portfoliom hartija od vrednosti treba utvrditi takvu politiku 
ulaganja koja 

će dovesti do ostvarivanja formulisanih ciljeva. I u ovoj fazi postoje 

razlike u sadržini politika u pojedinim finansijskim institucijama. Za banke je to u 
nekim periodima više a u nekim manje interesantno, što dobrim delom zavisi i od 
poreske politike.  

(3)

 

Izbor portfolio strategije ulaganja u hartije od vrednosti zavisi od formulisanih 
ciljeva, pošto strategija mora biti konzistentna sa ciljevima ulaganja. Može se praviti 
razlika izme

đu aktivne i pasivne strategije. Aktivna strategija fokusira faktore od 

kojih se o

čeuje da utiču na performanse jedne klase sredstava. Pasivna strategija 

41

  Portfolio and Investment Management -  State-of-the-Art Research, Analysis and 

Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 
1989. godine, str. 1. 
 

BANKE I RIZICI 

333

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

uklju

čuje minimum očekivanog inputa. Između ove dve ekstremne, postoje i 

strategije koje nose karakteristike kombinacije obe navedene.  

(4)

 

Kad se portfolio izabere, slede

ća glavna faza je izbor specifičnih sredstava za 

uklju

čivanje u portfolio. Ovom prilikom se ulažu napori za konstrukciju optimalnog 

ili efikasnog  portfolija. Optimalni ili efikasni portfolio je onaj koji obezbe

đuje 

najve

ći očekivani prinos za dati nivo rizika ili najmanji rizik za dati očekivani 

prinos.  

(5)

 

Merenje i vrednovanje performansi ulaganja u hartije od vrednosti je peta i poslednja 
faza u upravlja

čkom procesu ulaganja sredstava u hartije od vrednosti.  

 
Me

đutim, postignutim nikad ne treba biti zadovoljan. Naime, smatra se da postoji sedam 

na

čina da se poprave performanse u portfolio menadžmentu:

42

 

 
(1)

 

utvrdite svoju meru - definišite i analizirajte što pokušavate da ‘tu

čete’ odnosno da 

ostvarite,  

(2)

 

upoznajte svoje limite i ograni

čenja,  

(3)

 

imajte svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštujte dva pravila: prvo, kupujte 
relativno rastu

će zarade i drugo, kupujte po prihvatljivom raciju cena-zarada,  

(4)

 

razvijte sopstvenu investicionu strategiju,  

(5)

 

koncentrišite svoj portfolio na relativno manji broj kompanija,  

(6)

 

budite fleksibilni, ništa nije izvesnije od promene,  

(7)

 

pratite kontinuirano odnosno merite performanse i budite performansno orijentisani 
menadžer. 

 
11.4.4. Upravljanje rizikom prinosa hartija od vrednosti  

Upravljanje rizikom hartija od vrednosti zahteva poznavanje nekoliko elemenata, koje 

ćemo ovde navesti na primeru upravljanja rizikom prinosa obveznica:  

 

•

 

prvo

, rizik izostanka pla

ćanja,  

•

 

drugo

, premija za izostanak pla

ćanja i 

tre

će

, premija rizika. 

 
Za sagledavanje 

rizika izostanka pla

ćanja

  obveznica treba po

ći od rejtinga konkretne 

obveznice. Pri tome treba imati u vidu da je prinos obveznice u veoma uskoj inverznoj 
vezi sa njenim kvalitetom odnosno rejtingom. Naime, što je viši kvalitet obveznice, to je 
manji o

čekivani prinos po dospeću i, obrnuto. Rizik izostanka

43

  pla

ćanja  i premija 

rizika proporcionalni su kvalitetu odnosno rejtingu obveznice.  

42

 Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance, u 

knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts from 
the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow Jones-
Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391. 

43

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishig Company, New York, 1989. 
godine, str. 251.  

334

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 

Slika br. 11-9: Prihod do dospe

ća za rizičnu obveznicu 

U stvari, slika br. 10-9.

44

  prikazuje primer jedne zamišljene obveznice sa velikim 

rizikom od izostanka pla

ćanja. Ključni elemenat u proceni izostanka plaćanja je premija 

za izostanak pla

ćanja. Ona je u navedenom primeru 3 % (kao razlika između obećanog 

12 % i o

čekivanog 9 % prihoda). Što je veći rizik od izostanka plaćanja neke obveznice, 

to je ve

ća njena premija za izostanak plaćanja. To znači da obveznice sa većim rizikom 

od izostanka pla

ćanja nude veći obećani prihod do dospeća. 

 

Premija rizika korporativnih obveznica

. Kad se poredi o

čekivani prihod do dospeća 

neke rizi

čne obveznice sa prihodom do dospeća neke obveznice kod koje ne postoji 

rizik od izostanka pla

ćanja, a sličnog je datuma dospeća i kamatne stope, dobije se 

razlika koja se naziva 

premijom rizika obveznice

. U navedenom primeru to je razlika 

izme

đu 8 % i 9 % i izražava se kao veličina od 100 osnovnih poena (0,01 procenta = 1 

poen). Svaka obveznica kod koje postoji rizik od izostanka pla

ćanja treba da sadrži i 

premiju za izostanak pla

ćanja. 

 
Me

đutim, premija rizika je nešto sasvim drugo. Naime, očekivani profit za bilo koju 

hartiju od vrednosti treba da bude povezan isklju

čivo sa njegovim doprinosom riziku u 

okviru jednog raznovrsnog portfolija, pri 

čemu njegov totalni rizik nije direktno 

relevantan. U okviru jednog portfolija postoji više raznih obveznica i sve nose premiju 
za izostanak pla

ćanja. Ipak, ne dođe kod svih obveznica do izostanka plaćanja, pa ove 

premije 

‘popravljaju’

 gubitke na onim obveznicama gde je došlo do izostanka pla

ćanja. 

To dovodi do toga da se profit ostvaren u portfoliju obveznica bitno ne razlikuje od 
o

čekivanog profita, pa shodno tome, svaka od ovih obveznica sadrži vrlo mali ili nulti 

procenat premije rizika. 
 
Oko toga šta determiniše premiju rizika navodimo Fisher-ove 

četiri komponente bazične 

hipoteze:

45

  

1) prose

čna premija rizika obveznica firme je u funkciji sa izvesnošću rizika propusta 

(‘default risk’) i tržišno

šću njenih obveznica, 

2)rizik propusta je funkcija tri varijable: a) promenjivosti zarade firme, b) dužine 
vremena u kojem je firma poslovala bez upozorenja kreditora na gubitke, c) racija 
tržišne vrednosti kapitala firme prema nominalnoj vrednosti njenog duga,  
3)njena tržišnost bi se mogla meriti sa tržišnom vredno

šću duga svih koji javno trguju 

dugom,  
4)postoji multipla veza me

đu varijablama koje su procenjene u log-linearnoj regresiji.  

44

 Gordon J. Alexander i William P. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika, Beograd, 

1991. godine, br. 11. 

45

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 252. 
 

336

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke 

 
 
 
 

BANKE I RIZICI 

337

   

 

 

 

 

 

 

background image

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

 
12.1.1. SUŠTINA, ULOGA I FORMIRANJE KAMATNE STOPE  

 

12.1.1. Pojam, suština i uloga kamatne stope  

U najopštijem izrazu, kamatna stopa izražava cenu kori

šćenja kreditnih i novčanih 

resursa na finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene kori

šćenja kreditinih i 

finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu na vreme 
njihovog kori

šćenja. Stopa korisnosti sredstava uvek je veća u sadašnjem vremenu u 

odnosu na neko budu

će vreme, pa je i kamatna stopa kao izraz cene korišćenja 

odgovaraju

ćih novčanih i finansijskih resursa različita i saglasna određenoj stopi njihove 

korisnosti. To je i osnova razlike sadašnje i budu

će potrošnje, odnosno odlaganja 

potrošnje u obliku štednje, i sticanja imovine u nekom budu

ćem vremenskom periodu.   

 
Uopštavaju

ći to sa stanovišta makro-aspekta, može se reći da kamatna stopa predstavlja 

instrument uravnotežavanja izme

đu obima štednje i ponude kapitala (kredita) sa 

tražnjom finansijskih resursa, apsorbovanje formirane štednje od strane realnih 
investitora, distribucije dohotka na potrošnju i investicije, alokacije finansijskih resursa i 
mobilnosti kapitala.

1

 Za poslovanje banke je važno poznavanje suštine i uloge kamatne 

stope na makro, ali i na mikro nivou. Ovde 

ćemo se više osvrnuti na mikro aspekt 

kamatne stope, što je sa stanovišta banke u pogledu upravljanja rizikom kamatne stope 
veoma zna

čajno. Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima promenljivost kamatne 

stope može biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke naro

čito u nestabilnim 

ekonomskim uslovima (u uslovima inflacije itd.).  
 
Kamatna stopa je bitan i, moglo bi se re

ći, najvažniji instrument funkcionalnog 

poslovanja banke. U uslovima deregulacije bankarskog poslovanja i dinami

čnih 

promena u bankarskom okruženju, kamatne stope banke se 

često menjaju i usklađuju sa 

novo  -  nastalim uslovima poslovanja banke. To se odnosi na aktivne i na pasivne 
kamatne stope. Promenljivost kamatnih stopa je bitna karakteristika poslovne politike 
banke i klju

čni faktor uspešnog poslovanja banke. Od obima i strukture produktivne 

aktive banke i visine aktivnih kamatnih stopa zavisi nivo ukupnog kamatnog prihoda 
banke. A od visine pasivnih kamatnih stopa zavise ukupni kamatni izdaci banke. Razlika 
prihoda izme

đu ukupnih aktivnih i ukupnih pasivnih kamatnih stopa predstavlja neto 

kamatni prihod banke.  
 
Neto kamatni prihod banke je osnova ukupnog prihoda svake komercijalne odnosno 
poslovne banke. U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda prihodi po osnovu 
aktivnih kamata 

čine 70-80 procenata ukupno ostvarenog prihoda banaka po svim 

osnovama. Ostatak odnosno 20-30 % prihoda banaka 

čine nekamatni prihodi tj. prihodi 

od raznih vrsta usluga, zatim provizije, naknade i druge vrste prihoda. Što se naših 
banaka ti

če, ovaj odnos je još  više u korist kamatnih prihoda i čini to čak i do 95 % 

1

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.godine, str. 461. 

 

BANKE I RIZICI 

339

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

ukupnih prihoda banaka, dok su drugi prihodi simboli

čno zastupljeni u strukturi ukupnih 

prihoda banaka.   
 
Me

đutim, deregulacija domaćeg finansijskog tržišta i veći stepen konkurentnosti u 

poslovanju me

đu domaćim bankama dovode do smanjenja ukupnog nivoa kako aktivnih 

tako i pasivnih kamatnih stopa. Takve tendencije dovode i do apsolutnog smanjenja 
razlike izme

đu aktivnih i pasivnih kamatnih stopa u našim bankama (‘spread’), što se 

odražava na uspešnost poslovanja naših banaka tj. na smanjenje profitabilnosti. Ovakva 
kretanja imaju za rezultat da i naše banke preduzimaju odre

đene korake u pravcu 

pove

ćanja drugih nekamatnih izvora prihoda i tako relativiziraju uticaj smanjenja neto 

kamatne margine na svoju profitabilnost. 
 

12.1.2. Teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa 

Dugo su banke imale regulisane kamatne stope. Prvi po

čeci deregulacije bankarskog 

poslovanja u visokorazvijenim tržišnim privredama nisu zaobišli ni ovu bitnu kategoriju 
i determinantu uspešnog bankarskog poslovanja. Da bi bili uspešni u savremenim 
uslovima, bankarski menadžeri moraju biti sposobni da na racionalan na

čin odgovore 

promenama tehnologije, regulacije, kamatnih stopa, konkurencije i adekvatnosti 
kapitala. Pravilo ‘3-6-3’, koje zna

či: uzmite novac uz kamatu od 3 %, dajte ga u zajam 

uz 6 % i budite na partiji golfa u 3 sata posle podne, ne može se primeniti u banci pri 
današnjim dinami

čnim promenama u okruženju.

2

  

 
Sagledavanje zakonitosti formiranja kamatnih stopa u tržišnim uslovima je neophodno 
da bi se razumela tržišna logika finansijskih tokova odnosno ponuda i tražnja 
finansijskih resursa na tržištu finansijskih sredstava. Zato 

ćemo se samo osvrnuti na 

savremene bankarske teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa. Savremena bankarska 
teorija isti

če tri ključna objašnjenja formiranja tržišnih kamatnih stopa: (1) teorija 

preferencija likvidnosti, (2) teorija kreditnih fondova i (3) teorija inflacionih o

čekivanja. 

Da bi se stekla predstava o ovim teorijama, pokuša

ćemo da predočimo njihovu suštinu.

3 

 

(1) Teorija preferencija likvidnosti

  polazi od toga, da se kamatna stopa odre

đuje 

odnosima ponude i tražnje nov

čanih resursa i počiva na Kejnsovoj teoriji transakcionih, 

opreznosnih i špekulativnih motiva držanja novca. Obim transakcionog novca odre

đen 

je nivoom ekonomske aktivnosti. Obim  tzv. 

opreznosnog

  novca je konstantan i 

nezavisan od nivoa ekonomske aktivnosti. Obim držanja  špekulativnog novca je 
inverzan kretanjima nivoa kamatne stope.  
 

2

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. V. 

3

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 462-469. 

 

340

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

i = nominalna kamatna stopa  
r = realna kamatna stopa  
‘p = promenu cena u periodu t 
p = cena iz perioda t-1  
 
Uskla

đivanje nominalne kamatne stope u uslovima inflacije poznato je pod nazivom 

‘Fišerov efekat’. Re

č  je o usklađivanju nominalne kamatne stope na bazi očekivane 

budu

će stope inflacije. Tada će se nominalna kamatna stopa izračunavati na bazi 

o

čekivane (a ne ostvarene) stope inflacije po sledećem modelu:  

i

r

p

p

e

= +





'

 

gde je: e = indeks o

čekivane stope inflacije 

 
U tržišnim uslovima kretanja kamatne stope smatra se da postoje 

četiri faze u ciklusu 

kretanja kamatne stope, kao što je prikazano na slici br. 12-1.

4

 

 

 

Prva faza  Druga faza  Tre}a faza  ^etvrta faza  Prva faza 

Vreme 

K 

a 

m 

a 

t 

n 
e 

 

S 

t 

o 
p 

e 

 

Slika br. 12-1: Faze ciklusa kamatne stope  

 
Svaka od faza ima svoje posebne karakterisitike. Navedene faze ciklusa kamatne stope 
odražavaju se na tražnju kredita, što razli

čito utiče na likvidnost banke kao finansijske i 

kreditne institucije (pregled br. 12-1.). 
 
 

4

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in tje Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 243. 
 

342

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

 

Pregled br. 12-1

: Uticaj nivoa kamatne stope na tražnju kredita i na likvidnost banke 

Faza 

 Nivo kamatne stope  

Tražnja kredita  

Likvidnost banke  

I   

Niska 

Slaba 

 Maksimalna  

II   

U tranziciji od niske ka 

visokoj 

U porastu 

Opadaju

ća  

III   

Visoka 

Jaka 

 Minimalna  

IV   

U tranziciji od visoke ka 

niskoj 

U opadanju 

 U porastu 

 
 

12.1.3. Vrste i modeli obra

čuna kamatnih stopa  

Banka kao finansijski posrednik posluje tu

đim sredstvima, bilo da su to depoziti kao 

izvori sredstava bilo da su to krediti kao plasirana sredstva. Banka ostvaruje prihod 
napla

ćujući aktivnu kamatnu stopu na razne oblike plasiranih sredstva, među kojima su 

najvažnije razne vrste kredita i razne vrste hartija od vrednosti. Pasivnu kamatnu stopu 
banka pla

ća na razne vrste izvora sredstava, među kojima su najvažniji depoziti privrede 

i gra

đana (štednja). Suma ukupne aktivne kamate služi za podmirenje sume ukupne 

pasivne kamate banke, a iz razlike aktivne i pasivne kamatne stope banka podmiruje 
svoje operativne troškove.  
 
Od toga na koji na

čin će banka vršiti obračun ovih kamata na plasmane, koja predstavlja 

prihod banke, a naro

čito kamata na kredite (pošto kreditni portfolio ima centralno mesto 

u aktivi svake komercijalne banke), zavisi veli

čina, realnost i stabilnost prihoda banke. 

U uslovima 

čestih ekonomskih promena i nestabilnosti na finansijskom tržištu, za banku 

je od primarnog zna

čaja da obezbedi projektovane prihode i projektovanu rentabilnost 

odnosno profit i dividendu. Pri tome je od izuzetnog zna

čaja na svakom kreditnom poslu 

ne samo obezbediti vra

ćanje glavnice i naplate ugovorene kamatne stope već i da prihod 

banke od kamata ne bude obezvre

đen usled promena u okruženju. To se postiže 

primenom odgovaraju

ćih modela ugovaranja i obračuna kamatnih stopa na plasmane 

banke.  
 
Razlikujemo nekoliko vrsta kamatnih stopa i modela za njihovo izra

čunavanje. Vrste 

kamatnih stopa su: (1) nominalna kamatna stopa, (2) stvarna kamatna stopa, (3) realno 
pozitivna kamatna stopa, (4) relano negativna kamatna stopa, (5) relativna kamatna 
stopa i (6) konformna kamatna stopa.

5

 Sve navedene metode i modeli primene kamatnih 

stopa i izra

čunavanja kamatne sume sadrže veći ili manji kamatni rizik u uslovima 

5

 

Dr Jovan Rodić: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, str. 163-165. 

Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada Vunjaka: Finansijski 
menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 
1994. godine, str. 295-297. 
 

BANKE I RIZICI 

343

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

godišnja kamatna stopa relativno niska i dovodi do toga da primenom  ovog modela 
stvarna kamatna stopa bude nešto iznad nominalne kamatne stope.  
 

(6) Konformna kamatna stopa.

  To je diskontovana godišnja kamatna stopa za 

obra

čunski period tokom godine. Obično se primenjuje kad je godišnja kamatna stopa 

visoka, pošto se preko obra

čuna ne povećava nominalna ili stvarna godišnja kamatna 

stopa. Odnosno, stvarna kamatna stopa je uvek jednaka nominalnoj godišnjoj kamatnoj 
stopi. Izra

čunava se po modelu:  

 

K

P

S

d

=

+



−

•

1

100

1

100

365

 

gde je:  
p = nominalna godišnja kamatna stopa  
d = broj dana za koji se ra

čuna kamata 

 

12.2. ANALIZA FAKTORA RIZIKA KAMATNE STOPE  

 

12.2.1. Suština rizika kamatne stope  

Rizik kamatne stope u banci se definiše kao mogu

ćnost promene kamatne stope u 

budu

ćnosti, koja će prouzrokovati ostvarenje ekonomskog gubitka, koji banka nije 

o

čekivala. Veoma je važno da se naglasi da rizik nastaje zbog mogućnosti da se kamatne 

stope mogu kretati razli

čito od onoga što menadžment banke očekuje,  što rezultira u 

manjem kamatnom prihodu ili ve

ćim kamatnim troškovima od anticipiranih. 

Rezultiraju

ći gubitak se reflektuje na nižu kamatnu maržu, manju vrednost aktive ili na 

oboje.

6

 

 
Dakle, rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena 
nivoa aktivnih kamatnih stopa. Dugo su kamatne stope, ne samo kod nas ve

ć  i u 

razvijenim tržišnim privredama, bile stabilan finansijski parametar u ekonomskom 
poslovanju banaka. Tek sa snažnijim zahvatima deregulacije finansijskih tržišta, 
pojavom ja

čih inflacionih trendova i napuštanjem sistema fiksnih deviznih kurseva, 

došlo je i do sve 

češće fluktuacije visina kamatnih stopa. To je dovelo do toga da su se 

banke u razvijenim tržišnim privredama ve

ć posle sedamdesetih godina, a naše banke 

posle 1990. godine, susrele sa sasvim novim vrstama rizika, me

đu kojima je jedan od 

najvažnijih rizik promene kamatne stope (zatim rizik promene deviznog kursa, razne 
vrste vanbilansnih rizika itd.). O ovim rizicima bi

će posebno reči.  

 

6

  Dr Ronald L. Olson: Evaluation of Financial Performance, u knjizi: The Bankers” 

Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. 
Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 394. 
 

BANKE I RIZICI 

345

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Ve

ć  ranije smo istakli da visina kamatne stope utiče na kamatne prihode i kamatne 

rashode banke. To zna

či da je usled promena visine i strukture kamatnih stopa 

poslovanje banke u savremenim tržišnim uslovima, koje karakterišu 

česte i iznenadne 

promene, izloženo riziku kamatne stope. Naime, na poslovanje banke razli

čito utiču 

promene i struktura aktivnih kamatnih stopa (kamatni prihod koji donosi produktivna 
aktiva) na strani prihoda, od uticaja visine i strukture pasivnih kamata, koje banka pla

ća 

na prikupljena sredstva (depozite) na strani kamatnih rashoda.   
 
Teško je i teorijski pretpostaviti takvo poslovanje banke u tržišnim uslovima, na 

čiju 

profitabilnost ne bi uticale promene kamatnih stopa. Upro

šćeno rečeno, to bi značilo da 

banka plasira primenjene depozite sa istim rokom na koji ih je i primila. U praksi, to je 
neizvodljivo. Osim toga, to bi podrazumevalo kretanje istim tempom odnosno isti tempo 
promena aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, da bi nivo kamatne marže banke ostao isti. 
Naravno, pri tome treba imati u vidu da sve banke u manjem ili ve

ćem obimu imaju i 

nekamatnih izvora, kao i da u odre

đenoj meri generišu ročnu transformaciju sredstava. 

Bilansno posmatrano, smatra se da je banka u ve

ćoj meri izložena riziku kamatne stope, 

ako u pasivi ima ve

će učešće beskamatnih izvora, jer tada na njene prihode u većoj meri 

uti

ču apsolutni nivoi aktivnih kamatnih stopa.

7

 

 

 

12.2.2. Faktori rizika kamatne stope  

Prema dr S. Jovi

ću,

8

  za sagledavanje promena tržišnih kamatnih stopa bitna su 

četiri 

strukturalna aspekta: ro

čni, rizični, inflacioni i regulativni. Međutim, faktori rizika 

tržišnog formiranja kamatnih stopa su brojniji. Navodimo slede

će:  

 
(1)

 

ro

čna transformacija sredstava,  

(2)

 

plasmani u hartije od vrednosti,  

(3)

 

nekamatonosna pasiva,  

(4)

 

veli

čina banke,  

(5)

 

intenzitet konkurencije,  

(6)

 

struktura plasmana,  

(7)

 

pozicija na tržištu novca,  

(8)

 

preferencije komitenata.  

 

Ro

čna  transformacija

  sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Banka koja 

kratkoro

čna sredstva delimično koristi i za odobravanje dugoročnih kredita, pored rizika 

nelikvidnosti izložena je i riziku kamatne stope. To zna

či da, u slučaju porasta kamatnih 

stopa na kratkoro

čne izvore, banka će dugoročne plasmane finansirati skupljim 

kratkoro

čnim sredstvima. I obrnuto. Slične efekte imaju banke i pri 

plasmanima u 

7

 

Rizici u bankarstvu, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990. godine, 

str. 87. 

8

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 470. 

 

346

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 

10 

9 
8 
7 
6 
5 
4 
3 
2 
1 

1     2     3     4     5     10     15     20     25     30 

K 
a 
m 
a 
t 
n 
a 

 

S 
t 
o 
p 
a 

Rokovi dospe

ća - godine 

 

C 

 
 
 

A 

 
 
 

B 

 
 
 
 

C 
A 
B 

 
 
 

 

 

Slika br. 12-2: Rizik i ro

čna struktura kamatnih stopa

9

  

 

Navedena ilustracija pokazuje funkcionalnu povezanost kamatnih stopa i rokova 
dospelosti, gde su mogu

ća tri rešenja: horizontalna kriva prinosa, rastuća ili pozitivna 

kriva i opadaju

ća ili negativna kriva. Kriva prinosa označena kao horizontalna AA 

predstavlja stanje u uslovima jednakosti kratkoro

čnih i dugoročnih kamatnih stopa.  

 
Rastu

ća kriva prinosa BB pokazuje da su dugoročne kamatne stope iznad kratkoročnih, 

dok opadaju

ća kriva prinosa CC pokazuje da su kratkoročne kamatne stope iznad nivoa 

dugoro

čnih kamatnih stopa. 

 

12.2.4. Uticaj inflacije na kamatnu stopu  

Poznato je razorno dejstvo visoke, a posebno hiperinflacije na ekonomsku aktivnost. 
Zato je potrebno zaštititi imovinu, kapital i potraživanja od uticaja inflatornih udara. U 
inflatornim uslovima posebno su pogo

đeni kreditori i depozitari, kojima preti ozbiljno 

realno smanjivanje vrednosti nov

čane imovine ili čak njeno nestajanje. To se u 

nacionalnim okvirima može  štititi preko visine kamatne stope kao realne cene novca. 
Me

đutim, u uslovima inflacije problem je visine kamatne stope kao realne cene novca 

odnosno kapitala u sadašnjem u odnosu na budu

ći period.  

 
Naime, problem se svodi na visinu nominalne kamatne stope, koja treba da sadrži 
inflacionu premiju. Pri tome treba razlikovati ex ante i ex post realnu kamatnu stopu. 
Formiranje ex ante realne kamatne stope postoji onda kad se uskla

đivanje kamata 

ostvaruje na osnovu o

čekivanih promena cena. Ovakav način formiranja kamatnih stopa 

primenjuje se kod donošenja odluka o investicionim i drugim dugoro

čnim ulaganjima 

kapitala. Ex post realna kamatna stopa je obra

čunata kamatna stopa na osnovu ostvarene 

stope inflacije i predstavlja važan instrumenat prelivanja resursa na kratkoro

čnom 

finansijskom tržištu. U uslovima o

čekivanja veće inflacione stope, kreditori plasiraju 

svoja sredstva uz pove

ćane kamatne stope koje sadrže tzv. inflacionu premiju. Debitori 

9

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 477. 

 

348

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

su spremni da prihvate to pove

ćanje ako se ono poklapa sa njihovim očekivanjima 

inflacionog trenda na kreditnom tržištu.  
 
Kad se nominalna kamatna stopa formira na bazi anticipiranja odgovaraju

će stope 

inflacije, 

čije je teorijsko objašnjenje poznato pod nazivom “Fišerov efekat”, jednačina 

za njeno formiranje je:

10

  

 

i = r + p  

gde je:  
i = nominalna kamatna stopa  
r = realna kamatna stopa  
p = procentualna promena cena, merena odre

đenim indeksom cena  

 
U periodima dvocifrenih ili ve

ćih stopa inflacije, jednačina formiranja nominalnih 

kamatnih stopa je:  

i = r + p

e

 + r

pe

  

gde je: 
i  = nominalna kamatna stopa  
r  = realna kamatna stopa  
p

e

 = o

čekivana (anticipirana) kamatna stopa  

r

pe

 = margina zaštite kamatnog prinosa  

 
Komponovanje nominalne kamatne stope je veoma složen i ekonomski i matemati

čki 

problem. Radi se o dve nepoznate varijable i matemati

čki je problem nerešiv. Problem 

se rešava uz pomo

ć  pretpostavke konstantne realne kamatne stope, na osnovu koje se 

projektuje stopa inflacije, koriste

ći elemente prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

11

  

 
Efekti inflacije javljaju se u odnosu na visinu i promene kamatne stope. Kad su promene 
stope inflacije ve

će u odnosu na promene kamatne stope, tada će se poboljšati 

finansijska pozicija debitora. Me

đutim, kad je promena kamatne stope iznad promene 

stope inflacije, poboljšava se pozicija kreditora, a pogoršava pozicija debitora. 
 

12.3. MERENJE IZLOŽENOSTI RIZIKU KAMATNE STOPE  

 

12.3.1. Metode merenja rizika kamatne stope  

Osnovna metodologija merenja rizika kamatnih stopa polazi od redefinisanja i 
pregrupisavanja aktive u blokove sa fiksnim i promenljivim kamatnim stopama i 
rokovima dospevanja reugovaranja ili automatske promene kamatne stope. Naravno, u 

10

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Indusrtry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 237. 
 

11

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 479. 

BANKE I RIZICI 

349

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

(2) Kompjuterski ‘simulacioni modeli’, prognoziraju budu

će prihode banke na bazi 

izvesnosti pretpostavki o budu

ćnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti 

implementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke. Neki bankarski modeli 
zahtevaju prognozu optimalne veli

čine i kompozicije bilansa banke. Osetljivost bilansa 

banke na promenu kamatne stope može biti reducirana, možda 

čak i eliminisana, 

uspostavljanjem ravnoteže dospe

ća na suprotnim stranama bilansa banke. Međutim, ako 

su o

čekivanja uverljiva, da će se kamatna stopa kretati u određenom posebnom pravcu, 

banka može loše usmeriti svoj bilans u nameri da ostvari profit iz takvog razvoja 
situacije. Zbog toga je projiciranje kamatne stope centralna važnost upravljanja 
odnosom aktiva -  pasiva.

14

 Šema modela kompjuterske simulacije prikazana je na slici 

br. 12-3.

15

  

 

Eksterna 

 sredina 

Teku} i i 

istorijski  

podaci 

Menad` ment 

politike i 

prognoze 

Du` ina 

prognoziranog 

perioda 

KOMPJUTERSKI SIMULACIONI MODEL 

Teku} i i istorijski 

finansijski i analiti~ki 

izve{taji 

Prognoze 

 finansijskih i 

analiti~kih  

i

{t j  

 

 

Slika br. 12-3: Šema modela kompjuterske simulacije  

 

Da bi se evaluirati efekti odre

đenih solucija na neto prihod banke, poslužićemo se 

primerom sa tri scenarija. Od kompjuterske simulacije rešenja dobijaju se dve zna

čajne 

koristi: 

prva,

  politika banke može se bazirati na prihvatljivoj varijanti nivoa rizika 

kamatne stope; 

druga,

  alternativne solucije problema rizika kamatne stope mogu biti 

evaluirane kori

šćenjem modela matrice za donošenje odluke o izboru strategije 

upravljanja rizikom kamatne stope, kao što je to prikazano matricom odlu

čivanja o 

riziku kamatne stope u pregledu br. 12-2.

16

  

 
Pregled br. 12-2

: Scenariji izbora strategije kamatnog rizika

 

Neto prihod - Razli

čiti scenariji 

 

Predložene menadžment politike 

Trend 

kamatne 

stope 

Limiti 

menadžment 

politike 

Sadašnja 

politika 

Prodaja 

sredstava / 

kupovina 

Promena 

depozita 

14

 Ibidem, str. 303. 

15

  Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information 

Management and Dscision Making, u knjizi: The Bankers’ Handbook, napred citirano 
delo, str. 598. 
 

16

 Ibidem, str. 599. 

 

BANKE I RIZICI 

351

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

rastu

ći 

+/- 10 % 

$  75 

$  96 

$ 92 

o

čekivani 

maksimum 

$ 101 

$  98 

$ 93 

opadaju

ći 

+/- 10 % 

$ 127 

$ 100 

$ 94 

Neprihvatljiva 

politika: 

Neto prihod 

varira više od 10 

procenata. 

Prihvatljive politike: 

Neto prihod varira manje od 10 

procenata. Strategija prodaje 

sredstava se preporu

čuje, pošto 

je zarada (‘yield’) ve

ći neto 

prihod kod sve tri kamatne 

simulacije. 

 
Navedeni model komparira postoje

ću menadžment politiku sa dve alternativne solucije: 

prodaja-kupovina sredstava i depozit promena. Iz navedenog primera se vidi da je 
strategija prodaja / kupovina aktive superiorna i da donosi ve

ći neto prihod u okviru 

navedene tri varijante. Kompjuterska simulacija i sofisticirana analiza sa matricom 
odlu

čivanja omogućavaju razumevanje menadžmet politike rizika kamatne stope. 

Me

đutim, pri tome treba imati u vidu da simulaciona kompjuterska tehnika nije bez 

troškova (investicije u hardver, zatim u softver i navika odgovornih lica na novu 
tehnologiju). Me

đutim, kad se u banci shvati korist od kompjuterske simulacije, nema 

banke koja 

će se vratiti na ranije korišćene ekstenzivne metode. 

 

12.3.2. GAP analiza osetljivosti banke na rizik   

GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Upravljanje 
GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno osetljivom aktivom i kamatno 
osetljivom pasivom u cilju ostvarivanja zadovoljavaju

ćeg neto kamatnog prihoda. Neto 

kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za upravljanja odnosima aktiva - 
pasiva. Važno je saznati šta stoji iza tih simptoma, koji prouzrokuju dobre ili loše 
performanse. Kamatna stope, obim i miks su klju

čne determinante neto kamatnog 

prihoda i neto kamatne margine. Aktuelni menadžment odnosa aktiva - pasiva fokusira 
kontrolu ‘GAP-a’ bilansa banke izme

đu njene kamatno senzitivne aktive (RSA) i njene 

kamatno senzitivne pasive (RSL), što prikazuje pregled br. 12-3.  

 
Pregled br. 12-3

: Primer GAP analize bilansa banke

17

  

GAP analiza Negativan GAP kod slede

će promene kamatnih stopa  

Primer GAP analize banke 

Meseci u okviru slede

će promene stopa 

 

 0-6 

6-12 

Preko 12 

Ukupno 

Kamatno osetljiva aktiva 

 200 

 400 

400 

1.000  

Kamatno osetljiva pasiva 

 400 

 400 

200 

1.000 

17

  Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information 

Management and Decision Making, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, 
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-
Irwin, Homewood Illinois, 1988. godine, str. 597. 
 

352

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Deo aktive koji je

osetljiv na promene

kamatne stope

GAP osetljivost na

promene kamatne

stope

Deo aktive koji nije

osetljiv na promene

kamatne stope

Deo pasive koji je

osetljiv na promene

kamatne stope

Deo pasive koji nije

osetljiv na promene

kamatne stope

Kapital banke

 

 

Slika br. 12-4: Pozitivan GAP  

GAP osetljivosti banke na promenu kamatne stope predstavlja razliku izme

đu vrednosti 

kamatno  osetljive aktive i kamatno osetljive pasive banke.

20

  Ako promene kamatne 

stope u ve

ćoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, GAP je pozitivan (slika br. 12-4.).  

 
Obrnuto, GAP je negativan ako promene kamatnih stopa u ve

ćoj meri utiču na pasivu, 

što se odražava u ve

ćoj meri na obaveze nego na plasmane i  manifestuje se kao rizik u 

slu

čaju rasta kamatne stope. (slika br. 12-5.)  

 

Deo aktive koji je

osetljiv na promene

kamatne stope

GAP osetljivost na

promene kamatne

stope

Deo aktive koji nije

osetljiv na promenu

kamatne stope

Deo pasive koji je

osetljiv na promene

kamatne stope

Deo pasive koji je

neosetljiv

Kapital banke

 

 

Slika br. 12-5: Negativan GAP 

  

U poziciji kada je GAP jednak nuli odnosno kada ga nema u bilansu, banka nije 
izložena riziku kamatne stope. 
 
GAP se može izraziti i koeficijentom rizika kamatne stope, koji se izra

čunava pomoću 

slede

će jednačine:  

 

20

 

*  Izraz  “book”  preveli  smo  kao  trgovački  dnevnik  s  obzirom  da  se  radi  o 

knjigovodstvenoj  evidenciji  odnosno  praćenju  određenih  dospeća  u  aktivi  i  pasivi 
bilansa banke. 

354

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

koeficijent rizika kamatne stope " i" =

kamatno osetljiva aktiva

kamatno osetljiva pasiva

 

 

12.3.3. ARBL model merenja kamatnog rizika  

Ovaj ARBL model merenja rizika kamatne stope (‘asset repriced before liabilities’) prva 
je u praksi za izra

čunavanje GAP-a koristila Morgan banka u Njujorku.

21

  

 
Klju

čni elemenat ovog modela je kategorizacija svih bilansnih pozicija banke prema 

vremenu do odre

đivanja novih kamatnih stopa, što se uvek ne podudara sa rokom 

dospe

ća pojedinih blokova aktive i pasive. Izuzetak su samo bilansne pozicije sa 

ugovorenim kamatnim stopama. Za svaku kategoriju u bilansu izra

čunava se neto bilans 

kao razlika izme

đu plasmana i obaveza. Ovi neto bilansi mogu biti pozitivni, negativni i 

jednaki nuli. Pozitivan GAP je kad je razlika u aktivi, negativan kad su razlike u pasivi i 
nulti kad ove razlike nema. Model je korisna analiti

čka kategorija, ali ima i svoje 

nedostatke. Polazi od pretpostavke da se aktivne i pasivne kamatne stope kre

ću uvek 

ravnomerno,  što nije realno, a i ne daje bilansno sinteti

čku ocenu izloženosti  banke 

riziku kamatne stope.  
 
Radi jasno

će, ilustrovaćemo primer primene ARBL modela na jednom hipotetičnom 

bilansu banke, koji je podeljen na sedam kategorija (korpi) sredstava i to: od jednog 
meseca, od dva meseca, od 

četiri do šest meseci, od deset do dvanaest meseci, od dve 

godine, od tri godine i preko dvadeset godina. Broj kategorija odnosno korpi odre

đuje 

menadžment tim banke rukovode

ći se prioritetima planskog horizonta. Pri tome su 

najvažniji periodi do godinu dana, za koji je mogu

će dati realnije i preciznije projekcije 

kretanja visine kamatnih stopa.  
 
Kako se vidi na grafi

čkoj ilustraciji hipotetičkog bilansa banke, negativan neto bilans je 

iskazan u 

četvrtoj, petoj i sedmoj kategoriji odnosno korpi. To ukazuje da se u korpama 

od deset do dvanaest meseci, dve godine i preko dvadeset godina kamatne stope menjaju 
za ve

ći deo pasive nego aktive. Grafička ilustracija ARBL modela data  

Je na slici br. 12-6. 

21

  Marcia L. Stigum and Rene O. Branch, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities 

Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983. 
godine, str. 242-252. 
 

BANKE I RIZICI 

355

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

njihovom  životnom veku i promenama kamatnih stopa i da je za sve bilansne pozicije 
banke koje karakteriše ve

ći broj plaćanja životni vek kraći od roka dospeća.

24

  

 
GAP osetljivosti banke na promene kamatne stope dobija se kao razlika životnog veka 
aktive i životnog veka pasive banke. I ovde, kao i kod ARBL modela, GAP može biti 
pozitivan, negativan i jednak nuli. GAP je pozitivan kad aktiva banke ima duži životni 
vek od životnog veka pasive banke odnosno kad je aktiva osetljivija od pasive banke na 
promene kamatnih stopa. U obrnutom slu

čaju, negativan GAP će imati banka sa dužim 

životnim vekom pasive. U slu

čaju da je životni vek aktive i pasive banke jednak, GAP 

je jednak nuli.  
 
Ilustrova

ćemo to pojednostavljenim primerom obveznice sa jednim plaćanjem, kod koje 

su obi

čan rok dospeća i životni vek jednaki. Banka u aktivi ima kredit od 68 novčanih 

jedinica sa fiksnom kamatnom stopom od 8 %, rokom dospe

ća od 6 godina i bez 

godišnje amortizacije glavnice. U pasivi ima 68 nov

čanih jedinica vrednost obveznice 

bez kupona sa rokom dospe

ća od 5 godina.  

 
Prose

čni  životni vek pasive, ako je tržišna kamatna stopa 8 %, jeste 5 godina. Pod 

pretpostavkom da banka želi da zaštiti kapital od erozije u slu

čaju rasta kamatnih stopa, 

može se re

ći da je banka potpuno zaštićena od rizika kamatne stope. Navodimo tri 

karakteristi

čna slučaja:

25

 

 
(1) Kamatna stopa na finansijskom tržištu ostala je nepromenjena tj. 8 % i, u ovakvim 
uslovima, posle šeste godine razlika prihoda i rashoda banke je nula, što zna

či da je 

kapital banke ostao nepromenjen, a to je i bio cilj banke. Obra

čun je metodološki isti 

kao i u slede

ćem primeru. 

 
(2) Kamatna stopa na finansijskom tržištu je porasla na 15 % neposredno po emitovanju 
obveznice i plasmanu kredita.  
 

•

 

kraj   I godine: kamata je 5,45 (1,15)

4 

=   9,53  

•

 

kraj  II godine: kamata je 5,45 (1,15)

3

  

=   8,29  

•

 

kraj III godine: kamata je 5,45 (1,15)

2 

=   7,21  

•

 

kraj IV godine: kamata je 5,45 (1,15) 

=   6,27  

•

 

kraj  V godine: kamata je 5,45         

=   5,45  

24

 Benjamin Wolkowitz: Managing Interest Rate Risk, u knjizi: Handbook for Banking 

Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, 
New York, 1985. godine, str. 412-414. 
 

25

 

Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 

1990. godine, str. 94-95. 
 

BANKE I RIZICI 

357

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

•

 

Ukupan prihod krajem pete godine     

= 36,75  

 
Krajem pete godine mora se vratiti dug po osnovu emitovane obveznice na strani pasive. 
Nominalna vrednost obveznice je F = 100, kamatna stopa c = 8 %, i rok 5 godina. Za tu 
obveznicu dobijeno je 68 nov

čanih jedinica pošto je prodata uz diskont kao i sve druge 

hartije od vrednosti bez kupona:  
 

P

=

⋅

=

100

1 08 5

68

( ,

)

 

 

Da bi izmirila dug od 100 nov

čanih jedinica, banka angažuje 36,75 novčanih jedinica 

prihoda, a za ostatak od 63,25 se zadužuje po kamati od 15 procenata (63,25 x 1,15) = 
72,74. Krajem šeste godine ban

čin dužnik vraća kredit od 68 novčanih jedinica i sa 

kamatom za šestu godinu 5,45 što je ukupno 73,45. U ovom slu

čaju prihodi su veći od 

rashoda tako da je banka ostvarila profit od 0,71, a za toliko se pove

ćao i njen kapital.  

 
(3) Ako pretpostavimo da je kamatna stopa na finansijskom tržištu pala na 3 %, tada bi 
kapital banke porastao za 0,25 nov

čanih jedinica. Znači da se kapital banke ne bi 

smanjio, ve

ć bi ostao isti ili se povećao bez obzira na promenu kamatne stope. 

 

12.4. RELATIVIZACIJA RIZIKA KAMATNE STOPE  
 
12.4.1. Strategija upravljanja rizikom kamatne stope  

Upravljanje ‘gap’ pozicijom banke odnosno upravljanje neto razlikom kamatne stope, 
podrazumeva koordinaciju svih kategorija u bilansu banke na na

čin koji treba da 

maksimizira profit akcionara -  deoni

čara. Stvarna praktična primena upravljanja GAP-

om usmerena je na sužavanje odnosa izme

đu promenljivih stopa aktive (sredstava) i 

promenljivih stopa pasive (obaveza).  
 
Promenljive stope sredstava i obaveza su one koje 

će biti promenjene (‘rolled over’) i, 

dosledno tome, biti ponovo formirane (‘repriced’) tokom planskog horizonta. U 
uslovima 

česte promene kamatnih stopa, ključni element u upravljanju aktivom i 

pasivom banke je pra

ćenje i kontrola bančine senzitivnosti na kretanje kamatnih stopa.  

 
Upravljanje aktivom i pasivom zahteva strategijski pristup. Za tu svrhu je korisno 
poznavati koncept strategije upravljanja aktivom i pasivom. U literaturi se isti

ču tri 

koncepta ban

čine strategije ili konfiguracije rizika povraćaja sredstava i to: nulta GAP 

pozicija, pozitivna GAP pozicija i negativna GAP pozicija. Te pozicije banke ilustruju 
bilansa slike br. 12-7, 12-8. i 12-9.

26

  

26

 Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, 

Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 
223. 
 

358

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Radi strategiskog reagovanja na promene kamatnih stopa, potrebno je poznavati i ciklus 
kamatnih stopa. U zavisnosti od ciljnog nov

čanog GAP-a, banka koristi određene 

strategije uzimanja i pozajmljivanja sredstava. Pregled br. 12-5. ilustruje te mogu

ćnosti. 

 
Pregled br. 12-5: Strategije prema ciklusu kamatnih stopa 

27

  

Ugao - kosina krive 

dobiti 

S t r a t e g i j a 

 

Ciljni nov

čani 

GAP 

1. Pozitivan  

Uzimaj na kra

će - pozajmljuj na duže 

Negativan  

2. Flat (tranzicija od  
   niskog  ka visokom) 

  

Neutralna pozicija 

 

Nula  

3. Negativan 

Uzimaj na duže - pozajmljuj na kra

će 

Pozitivan 

4. Flat (tranzicija od  
   visokog ka niskom) 

 

Neutralna pozicija 

 

Nula 

 
U prvom slu

čaju, kad je ciljni novčani GAP negativan, treba primeniti strategiju ‘uzimaj 

na kra

će  -  pozajmljuj na duže’. Kad je ciljni novčani GAP pozitivan, treba primeniti 

strategiju ‘uzimaj na duže  -  pozajmljuj na kra

će’. U slučaju ciljnog novčanog GAP-a 

nula, strategija je neutralna pozicija. 
 

12.4.2. Instrumenti relativizacije rizika kamatne stope  

Po utvr

đivanju GAP-a osetljivosti bilansa banke na rizik promena kamatne stope, treba 

koristiti odgovaraju

će instrumente za regulisanje i relativizaciju rizika odnosno za 

zaštitu od rizika promene kamatne stope. Najpoznatiji su tzv. hedžing metodi, koji 
predstavljaju  inovativna rešenja za zaštitu banke od izloženosti riziku usled promene 
kamatne stope. Sa njima se posluje na spot (promptnom) i forvard (terminskom) tržištu. 
Spot tržište podrazumeva obavljanje transakcije u roku od dva dana, dok forvard 
podrazumeva transakciju na odre

đeni dan u budućem periodu.  

 

Hedžing

  (‘hedging’) zna

či zaštitu ili ograđivanje, a u ovom kontekstu relativizacije 

rizika kamatne stope, podrazumeva pokrivanje rizika suprotnom odnosno obratnom 
poslovnom operacijom. Koncept hedžinga

28

 podrazumeva sopstvenu zaštitu od gubitaka 

protivtežnim odnosno kontrabilansnim transakcijama. Naj

češće korišćeni hedžing 

instrumenti za zaštitu bilansa od rizika neo

čekivanih promena visine tržišnih kamatnih 

stopa su: (1) fju

čersi, (2) svopovi i (3) opcije.  

 
(1)  Fju

čersi (“futures”),

  finansijski ili fju

čersi kamatne stope uvedeni su u promet u 

1976.godini u SAD.

29

  Koriste se tamo gde za njih postoji tržište. Poslovanje 

27

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 375. 

28

 Ibidem, str. 461. 

29

 Ibidem, str. 103. 

 

360

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

finansijskim fju

čersima vrši se preko zaključivanja fjučers ugovora. Fjučers ugovor je 

jednostavno jedan ugovor za kupovinu ili prodaju ne

čeg u budućnosti. Fjučers ugovori 

imaju 

četiri prepoznatljive karakteristike: (1) oni su obavezujući ugovori (opcije nisu), 

(2) oni su standardizovani respektuju

ći kvalitet, stepen, datum i mesto, (3) oni su 

visokolikvidni i (4) oni su ugovori sa klirinškom (obra

čunskom) korporacijom. Ova 

poslednja karakteristika fju

čers ugovora znači da je druga strana u ugovoru uvek 

klirinška korporacija, koja obezbe

đuje sigurnost, likvidnost i lakoću pregovaranja.   

 
Fju

čers ugovori za hartije od vrednosti predstavljaju obavezu kupovine ili prodaje tih 

hartija od vrednosti u odre

đenom vremenu u budućnosti po određenoj ceni. Banka može 

zaštititi svoj portfolio hartija od vrednosti prodajom hartija od vrednosti, ako postoji 
tržište za takve hartije od vrednosti. Ako kamatne stope tada porastu, cena hartija od 
vrednosti u portfoliju 

će pasti, ali gubitak će biti kompenziran prodajom 

(isporu

čivanjem) hartija po ceni određenoj u fjučers ugovoru ili ponovnom kupovinom 

fju

čersa po nižoj ceni. Jednostavno, ako kamatne stope padnu, cene hartija u portfoliju 

banke 

će porasti, a dobitak će biti eliminisan gubitkom na fjučersu.

30

  Bitne elemente 

sadržaja fju

čers ugovora navodimo u pregledu br. 12-6.

31

  

 

Pregled br. 12-6

: Bitni elementi fju

čers ugovora 

Sadržaj specifikacija fju

čers ugovora na tržištu novca  

 

 Blagajni

čki 

zapisi 

Doma

ći depozitni 

certifikati 

Euro  

dolari 

Veli

čina: 

 $ 1,000.000 

$ 1,000.000 

 $ 1,000.000  

Metod kotiranja 

100 minus stopa 

TB diskonta 

 100 minus CD 

‘yield’ 

100 minus 

ED’yield’ 

Minimalna fluktuacija 

cene u $ 

0,01  

($ 25) 

 0,01  

($ 25) 

0,01  

($ 25) 

Cenovni limit 

(Vrednost u $) 

60 pts 

($ 1.500) 

80 pts  

($ 2.000) 

100 pts 

($ 2.500) 

Trgova

čki meseci 

mart, jun, septembar, decembar  

TB=Treasury Bills, CD=Certificate of Deposit, ED=Euro Dollars 

 

30

  Donald B. Riefler and Lazaros P. Mavrides: Funding Sources and Strategies for 

Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: 
William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, 
Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 304-305. 

31

 Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure for 

Short-Term  Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, 
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-
Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 479. 
 

BANKE I RIZICI 

361

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope 

strane, ulazak u kamatni svop primaoca fiksne kamatne stope je sli

čno kupovini 

sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i njihovom efektu na bilansnu izloženost. 
 

(3)Opcije

  (‘options’) daju imaocu pravo da kupi odnosno proda (ne i obavezu) hartiju 

od vrednosti u okviru odre

đenog vremenskog intervala po određenoj ceni. Opcija je 

dakle ugovorom preneto pravo sa prodavca na njegovog novog vlasnika - kupca da kupi 
(‘call’) ili da proda (‘put’) odre

đenu hartiju od vrednosti po ugovorenoj kamatnoj stopi u 

okviru odre

đenog vremenskog perioda ili na određeni dan. Prava i obaveze call i put 

opcija dati su u pregledu br. 12-7. 

 
Pregled br. 12-7

: Prava i obaveze call i put opcija

33

  

C a l l   i   P u t   o p c i j e  

 

CALL 

BUY (Holder) 

Pravo da kupi  

Želi da cene rastu 

(Kamatne stope da padaju) 

SELL (Writer) 

Obaveza da proda 

Želi da cene ostanu iste ili da padaju 

(Kamatne stope iste ili da rastu) 

 

PUT 

Pravo da proda 

Želi da cene padaju 

(Kamatna stopa da raste) 

Obaveza da kupi 

Želi da cene ostanu iste ili da rastu 

(Kamatne stope da ostanu iste ili padaju 

 
Prodavac opcije se obavezuje da proda (ako je kupac kupio call opciju) odnosno da kupi 
(ako je kupac kupio put opciju) po ugovorenoj kamatnoj stopi, ako se kupac odlu

či da 

realizuje svoje pravo odnosno opciju prema ugovoru. Pošto imaocu (‘holder’-u) opcija 
daje to pravo, opcija može iste

ći i nikada ne bi mogla biti iskorišćena. Da to ne bi bilo 

prepušteno slu

čaju, vlasnik mora da plati premiju i obavezuje se da to učini ako imalac 

izvrši opciju. 
Hedžing sa put i call opcijama je važna kupovina ‘osiguranja’ da bi se zaštitila banka od 
promena kamatne stope u pojedinim pravcima, ali i ostavila mogu

ćnost za potencijalnu 

korist od drugih pravaca kretanja.  
 
Banke u SAD smatraju atraktivnim da prilago

đavaju svoju izloženost riziku kamatnih 

stopa kori

šćenjem kamatnih fjučersa, opcija i svopova iz jednog ili više zloga:  

 
(1)

 

kao  put za generisanje profita (na primer, mogu

će je generisati atraktivnu razliku 

primanjem sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i u

ći u kamatni svop kao primalac 

po fiksnoj kamatnoj stopi),  

(2)

 

kao altternativa za prodaju apresirane aktive u nameri da se izbegne  ostvarivanje 
dobitaka i pla

ćanje na njih poreza,  

33

 Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure for 

Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, 
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow JonesIrwin, 
Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 480.  
 

BANKE I RIZICI 

363

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(3)

 

kao alternative dodavanja sredstava u nameri da se izbegne porast obima bilansa.  

 
Praksa ameri

čkih banaka pokazuje da banke različite veličine ne koriste podjednako sva 

tri navedena instrumenta relativizacije rizika kamatne stope. Velike banke (‘money 
center’) intenzivno koriste sva tri instrumenta za zaštitu od rizika promene kamatne 
stope: fju

čerse, opcije i svopove. Međutim, srednje (regionalne) banke uglavnom koriste 

svop kamatne stope i povremeno fju

čerse. Manje banke uopšte ne koriste fjučerse i 

opcije, ali veoma intenzivno koriste svop kamatne stope sa svojim ve

ćim 

korespondentskim bankama ili sa investicionim bankarskim firmama. 
 

12.4.3. Politika regulisanja kamatne stope  

Osnovna bankarska filozofija u tržišnim uslovima je formiranje izvora sa kra

ćim 

prose

čnim rokom dospeća uz niže prosečne kamatne troškove u odnosu na prosečan rok 

dospevanja plasmana i prose

čne cenovne aktive. Naime, u tržišnim privredama se 

smatra da je prose

čna kamatna margina banaka u granicama između 1-2 procenta poena 

dovoljna za pokrivanje njihovih troškova, rizika i motivacionog stimulansa. Pri tome 
treba imati u vidu da je uticaj pojedina

čne banke u razvijenim tržišnim privredama na 

formiranje kamatne stope minimalan, ali se uticaj bankarskog sektora kao celine ne sme 
zanemariti.  
 
Iskustva razvijenih zemalja pokazuju, da kamatna stopa predstavlja jedan od klju

čnih 

parametara ekonomske i finansijske politike. U vezi sa tim treba imati u vidu da je 
efikasnost bankarskog sistema zasnovana na slede

ćim elementima:

34

  

(1)

 

održavanju 

čvrstih mikrofinansijskih standarda i kriterija plasiranja kredita,  

(2)

 

jasnoj liniji razgrani

čenja između institucionalne pozicije banaka i ostalih 

finansijskih organizacija,  

(3)

 

ravnotežnoj odnosno pozitivnoj realnoj kamatnoj stopi.  

 
Efekti kamatne stope na funkcionisanje privrede mogu se sagledavati preko nivoa: 
prose

čne kamatne stope, strukture kamatnih stopa i oscilacije stopa. U tržišnim 

privredama smatraju se normalnim pomeranja kamatnih stopa u okviru odgovaraju

će 

zone relativno stabilnih i pozitivno realnih kamatnih stopa.  
 
U tržišnim ekonomijama, kamatne stope se formiraju na bazi: bazi

čnih ekonomskih 

performansi sistema, balansa izme

đu  štednje i investicija, te ponude i tražnje na 

finansijskom tržištu. Teži se uspostavljanju ravnotežne kamatne stope, koja omogu

ćava 

investiranje. Ravnotežna kamatna stopa treba da bude korigovana za indeks o

čekivane 

inflacije i ne može biti ispod stope inflacije. Niska kamatna stopa i negativno realna 
kamatna stopa dovode do smanjivanja stope investicija i do nepoželjne redistribucije 
profita i imovine. Pozitivno realna kamatna stopa treba da bude odre

đena očekivanim 

34

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 486. 

 

364

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
 
 

 
 
 

 
 

Glava  13. 

 
 
 

UPRAVLJANJE RIZIKOM 

PORTFOLIJA DEVIZNOG 

KURSA 

 

366

 

 

BANKE I RIZICI

 

 

 
13.1. SUŠTINA I ZNA

ČAJ DEVIZA  

 

13.1.1. Pojam deviza i valuta  

Za prose

čnog pojedinca ili za preduzeće deviza je novac druge strane zemlje.

1

 Pojedinci 

i preduze

ća obično ne kupuju i ne prodaju devize za svoje sopstvene potrebe, već 

kupuju i prodaju proizvode, usluge ili finansijska sredstva. Otuda je primarna funkcija 
deviza da služe kao mehanizam pla

ćanja između država odnosno poslovnih partnera koji 

se nalaze u razli

čitim državama i krajevima sveta.   

 
Postoje 

konveritbilne

  i 

nekonvertibilne

  valute. Konvertibilne valute se slobodno i bez 

ve

ćih ograničenja prodaju na deviznim tržištima, dok su nekonvertibilne zaštićene u 

okviru nacionalnih granica strogim režimima njihove upotrebe. Koriste se samo u okviru 
nacionalnih granica i kretanje njihovih kurseva je vezano za kretanje jedne ili više 
konvertibilnih valuta. Me

đutim, postoje situacije kad se, usled ostvarivanja zjedničkih 

ekonomskih i monetarnih ciljeva, me

đu više država u okviru ekonomske unije formira 

jedna valuta da bi se stabilizovale 

česte promene kurseva pojedinačnih valuta. Kad je 

kretanje kursa jedne valute vezano za kretanje kurseva više valuta, tada tu valutu 
nazivamo složena ili korpa valuta.  
 
U najširem smislu, korpa valuta je kombinacija više valuta u odre

đenim iznosima. Može 

se 

čak reći da postoje različite korpe koje se baziraju na različitim sistemima. Da se 

korpa valuta može koristiti, treba da je sa

činjavaju valute koje su predmet trgovanja na 

“spot” i “forward” deviznom tržištu. Formiranje neke korpe odnosno odre

đivanje dela 

koji ima jedna valuta u nekoj korpi treba da obavi zemlja 

članica čija valuta treba da 

odigra vode

ću ulogu u toj korpi.  

 
Mada su danas u svetu poznate dve korpe valuta, postoji njih znatno više, koje 
Me

đunarodni monetarni fond (IMF) vodi pod nazivom Sporazumi o kursevima 

(‘Exchange Rate Arrangements’) za 145 zamalja, od kojih njih 101 participira u jednom 
ili drugom Sporazumu. Tako je od ukupno 145 valuta u 1989.godini, njih 101 bilo 
vezano za jednu ili više valuta.

2

 

 

1

 William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution, Bankers Publishing 

Company, Rolling Meadows, Illinois, 1990. godine, str. 132. 

2

  Prema materijalima Narodne banke Jugoslavije iz 1989. godine, povezanost valuta u 

svetu je bila: 37 valuta vezano je na američki dolar, 13 valuta vezano je na francuski 
franak, 5 valuta vezano je na druge valute, 14 valuta vezano je na korpu valuta SDR, 24 

valute  vezano  je  međusobno  pomoću  korpe,  8  valuta  vezano  je  preko  Evropskog 
monetarnog sistema. Dakle, od ukupno 145 valuta, 101 je povezana na napred navedeni 

način. Od ostalih 44, 36 su valute pod nekom kontrolom, dok se samo 8 valuta kreće 
nezavisno. 
 

BANKE I RIZICI 

367

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

 
(1)

 

bazi

čna valuta (‘denominator currency’) za sistem fiksnih kurseva (‘central rate’),  

(2)

 

bazi

čna valuta (‘denominator currency’) za kreditne aranžmane među monetarnih 

vlasti 

članica,  

(3)

 

indikator za kretanje deviznih kurseva,  

(4)

 

platežno sredstvo za kompenzacije kod intervencija izme

đu centralnih banaka 

članica.  

 
Poslednja od navedenih funkcija ECU-a kao platežnog sredstva zna

či da je ECU isto što 

i novac i može se koristiti kao novac u bankarstvu, iako ne postoji u obliku nov

čanica i 

kovanog novca. Me

đutim, EURO kao takav utiče na to da valute članica nemaju suviše 

velika kolebanja ni u kursevima ni u kamatnim stopama i za njih predstavlja neku vrstu 
oslonca. U vreme nestabilnosti ovaj aspekt privla

či investitore.  

 
Od 1.januara 2001.godine, EURO postaje osnovna moneta pla

ćanja u Evropskoj uniji i 

pojavljuje se u obliku nov

čanica i kovanog novca. Od 25 zemalja članica Evropske 

Unije, njih 10 (Danska, Velika Britanija, Švedska, 

Češka, Poljska, Mađarska, Rumunija, 

Estonija, Letonija i Litvanija), još uvek nisu prešle na evro. 

5

 

 

13.1.2. Vrste deviznih kurseva  

Devizni kurs je cena novca jedne zemlje u odnosu na novac druge zemlje ili devizni 
kurs je cena jedne valute u obliku druge valute.

6

 Devizni kurs može biti iskazan u “oba 

pravca’, tj. koliko se jedinica strane valute dobija za jednu ili sto jedinica doma

će 

valute, ili koliko se jedinica doma

će valute daje za jednu ili sto jedinica strane valute. 

Postoje fiksni i fleksibilni odnosno plivaju

ći devizni kursevi. Fiksni devizni kursevi 

podrazumevaju institucionalizovane margine formiranja koje su nepromenljive za 
odre

đeni duži period, dok plivajući devizni kursevi podrazumevaju stalno menjanje i 

njihovo uskla

đivanje sa ponudom i tražnjom na deviznom tržištu.  

 
Prestankom važenja Bretton Woods sistema 1971. godine SAD napuštaju zlatni standard 
i 

čvrsto vezivanje za granice kurseva (‘gold exchange standard’),

7

 

čime se de facto 

5

 Podaci sa 01.01.2010.godine 

6

  Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Financial 

Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine, str. 
467. 

7

 

Bretton  Woods  Agreement  donesen  je  na  međunarodnoj  monetarnoj  konferenciji od 

strane 44 nacije održanoj u Bretton Woods New Hempshire, 1-22.jula 1944. godine. 
Tada je osnovan Me

đunarodni monetarni fond (IMF) i međunarodna banka za obnovu i 

razvoj (IBRD), kao osnovne monetarne i finansijske institucije za miran i prosperitetni 
razvoj ratom razorenih zemalja u Drugom svetskom ratu. Funkcija MMF-a je da 
održava urednost valutnih pla

ćanja u međunarodnoj trgovini, dok funkcija banke IBRD 

se ogledala u potpomaganju razvoja dugoročnih investicija u produktivne svrhe. Glenn 

BANKE I RIZICI 

369

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

prešlo na fluktuiraju

će devizne kurseve.

8

  To je uvelo jednu sasvim novu monetarnu 

dimenziju u me

đunarodnoj trgovini, sa čime se poslovni i finansijski partneri nisu do 

tada sretali. Umesto relativno 

čvrsto uspostavljenih deviznih kurseva u odnosu na dolar 

odnosno na zlato, kada su oni u jednom dugom nizu godina držani pod kontrolom 
centralnih banaka i oscilirali nešto preko dva procenta (u maksimumu), fluktuiraju

ći 

devizni kursevi su se menjali svakodnevno. To je umnogome doprinelo ve

ćoj 

neizvesnosti kod obavljanja poslova sa inostranstvom kao i ozbiljnijem pristupu kod 
donošenja poslovnih odluka u me

đunarodnoj trgovini robama, uslugama i novcem.  

 
Devizni kurs jedne valute prema drugoj može  se formirati na osnovu jedne vode

će 

konvertibilne valute i tako slediti njene oscilacije. Me

đutim, kurs valute može biti vezan 

i za kretanje proseka više valuta (složene valute), 

čije učešće u proseku zavisi od više 

elemenata kao što su: vrednost ukupne bruto nacionalne proizvodnje, obim me

đusobne 

spoljnotrgovinske razmene, ‘težine’ odre

đene pojedine valute u korpi, itd. Takav pristup 

formiranja deviznih kurseva poznat je i pod imenom ‘korpa valuta’, što smo ve

ć 

objasnili na primeru složenih valuta SDR-a i ECU-a odnosno EURA.  
 
Na primeru utvr

đivanja kursa dinara u odnosu na valute u svetu, koji se objavljuje 

svakog radnog dana u kursnoj listi Narodne banke Srbije, navodimo kursnu listu 
važnijih valuta objavljenu 20.februara 2010. godine u pregledu br. 13-2. 
 

Pregled br. 13-2

: Kursna lista važnijih valuta Narodne banke Srbije 

Zemlja 

Valuta 

Važi za 

devize 

Kupovni za 
devize 

Srednji za 

devize 

Prodajni 

za devize 

Japan 

jen 

100 

77,8467 

79,8019 

81,7970 

Kanada 

dolar 

1 

 41,8183 

41,9441 

42,0699  

Danska 

kruna 

1 

 8,0032 

 8,0273 

 8,0514  

Evropska unija 

euro 

1 

96,3353 

98,7548 

101,2237 

Švajcarska 

franak 

1 

 65,6951 

 67,3451 

69,0287  

V.Britanija 

funta 

1 

10,1226 

 112,8884 

115,7106  

SAD 

dolar 

1 

71,4919 

73,2874 

75,1196  

 
Vrednost dinara bila je vezana od 31. januara 1994.  godine za nema

čku marku, od 

2000.godine ustanovljen je plivaju

ći kurs.  

 

Pored direktnog i indirektnog izražavanja kurseva ili obi

čnih kurseva i kurseva složenih 

valuta, postoje i tzv. 

ukršteni kursevi

.

9

 Pod ukrštenim kursevima podrazumevamo cene 

G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, 
Revišed and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str. 135. 

8

 Ibidem, str. 401-402. 

 

9

  Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York, 

1990. godine, str. 170. 

370

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                                                                                                              

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

tome što ova druga uzima u obzir promene opšteg nivoa cena umesto cena individualnih 
roba i usluga. Prakti

čno, to znači da će porast opšteg nivoa cena u jednoj zemlji u 

odnosu na drugu dovesti do smanjenja (depresijacije) vrednosti njene valute u odnosu na 
vrednost valute druge zemlje. Ako pretpostavimo da je u A zemlji došlo do pove

ćanja 

opšteg nivoa cena za 8 procenata, a u B zemlji je nivo cena ostao nepromenjen, to zna

či, 

da 

će doći do depresijacije valute u prvoj zemlji u odnosu na drugu za isti procenat (8 

%). Izra

čunavanje deviznog kursa na elementima ove teorije može se izraziti i pomoću 

slede

će formule:   

 

devizni kurs =

nivo cena u zemlji A

nivo cena u zemlji B

 

 

Pored dobrih karakteristika ovog pristupa izra

čunavanju deviznih kurseva, postoje  i 

odre

đeni nedostaci koje treba imati u vidu. 

Prvo

, nije realna pretpostavka o potpunoj 

homogenosti proizvoda u razli

čitim zemljama. 

Drugo

, nije realna potpuna me

đunarodna 

razmenjivost robe i usluga. 

Tre

će

, postoje razli

čiti metodološki pristupi i obračuni nivoa 

cena, što sve skupa treba imati u vidu prilikom prakti

čne upotrebe postulata ove teorije.  

 
Imaju

ći u vidu određene nedostatke navedene dve teorije, novije teorije formiranja 

deviznih kurseva nastoje da u ve

ćoj meri obuhvate ključne od mnogobrojnih  faktora 

formiranja deviznih kurseva. Naime, savremene teorije formiranja deviznih kurseva 
isti

ču četiri grupe faktora formiranja deviznih kurseva koji deluju u dužem vremenskom 

periodu odnosno na duži rok:  
 
(1) relativni nivo cena,  
(2) spoljnotrgovinski režimi,  
(3) izvozna i uvozna tražnja, i  
(4) produktivnost.

11

  

 
Navedene grupe i faktori formiranja deviznih kurseva imaju dugoro

čne tendencije i 

prilago

đavanja,  što je uslovljeno ekonomskom snagom zemalja i njihovom stopom 

u

češća u međunarodnoj trgovini.  Dugoročna zakonitost podrazumeva da će zemlja sa 

ve

ćim stopama rasta realnog društvenog proizvoda, manjim stopama rasta novčane mase 

i povoljnijim kapitalnim performansama imati tendenciju poboljšanja spoljne vrednosti 
svoje valute u odnosu na zemlje sa superiornim performansama.  
 
Pored dugoro

čnih tendencija kretanja deviznog kursa, pojavljuju se i njegove 

kratkoro

čne oscilacije kao posledica odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu. Na 

kretanje obima i strukture ponude i tražnje, koji odnos odre

đuje devizne kurseve u 

kra

ćim periodima, deluje više faktora. Kratkoročne determinante deviznih kurseva su: 

(1) doma

ća kamatna stopa, (2) inostrana kamatna stopa, (3) očekivana stopa inflacije 

11

 Ibidem, str. 544. 

 

372

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

(doma

će prema inostranoj), (4) očekivane promene prema izvozno-uvoznoj tražnji, (5) 

o

čekivane promene u deviznim režimima, (6) očekivane promene u produktivnosti i (7) 

interventne mere centralne banke. 
 

13.1.4. Na

čin formiranja deviznih kurseva  

Postoje dva na

čina formiranja deviznih kurseva. Jedan je formiranje deviznih kurseva na 

berzi (‘via meeting place’), a drugi je formiranje deviznih kurseva na profesionalnom 
interbankarskom deviznom tržištu (‘over-the-counter’). Oba na

čina predstavljaju 

razli

čite oblike deviznih tržišta na kojima se formiraju devizni kursevi.  

 
(1) 

Formiranje deviznih kurseva na berzi

 kao obliku deviznog tržišta, mada još postoji u 

nekim evropskim zemljama, marginalnog je zna

čaja. Naime, devizni kursevi se 

formiraju na jednom centralnom mestu-sastanku na berzi, koji uklju

čuje svakodnevne 

sastanke predstavnika ovla

šćenih banaka, predstavnika centralne banke i ovlašćenih 

brokera. Na tom mestu - berzi vrši se kupoprodaja deviza i formira i objavljuje zvani

čni 

kurs važnijih svetskih valuta u odnosu na doma

ću valutu. 

 
Glavninu ponude i tražnje deviza na ovom tržištu 

čine ponuda i tražnja deviza prisutnih 

ovla

šćenih poslovnih banaka i brokera, koji kupuju i prodaju devize uglavnom za 

potrebe svojih komitenata. Devizni kurs je rezultat te ponude i tražnje, formira se 
svakodnevno i važi do slede

ćeg sastanka na berzi. Na ovim sastancima predstavnici 

centralne banke, po potrebi, intervenišu odre

đenim kupovinama ili prodajama deviza iz 

deviznih rezervi u cilju usmeravanja visine kursa u željenom pravcu.  
 
(2) 

Me

đubankarsko ili interbankarsko devizno tržište

  je tzv.  “OTC” tržište, koje 

čini 

mreža komercijalnih banaka, centralne ili centralnih banaka, brokera i komitenata, koji 
komuniciraju jedan sa drugim teleksom, telefonom, kompjutrskom mrežom preko 
glavnih svetskih finansijskih centara (New York, London, Tokio, Frankfurt). I trgovci 
devizama 

čine tržište ili spekulišu u različitim valutama obično anticipirajući buduće 

apresijacije ja

čih valuta prema slabijima putem deviznog forvard tržišta i tržišta valutnih 

fju

čersa.  

 
U

česnici na “OTC” tržištu kontaktiraju i vrše kupoprodaju preko svih navedenih veza. 

“OTC” tržište je otvoreno 24 

časa, trguje se uglavnom glavnim devizama, a kursevi se 

menjaju prakti

čno svakog sekunda. Dileri koji obavljaju ove poslove u bankama imaju 

široka ovla

šćenja, pošto moraju odlučivati svakog trenutka šta kupiti, a šta prodati. 

Izloženost deviznom riziku na ovom tržištu je velika i zato se koriste sve raspoložive 
tehnike i instrumenti zaštite od mogu

ćih gubitaka. 

 
13.2. FUNKCIJE I STRUKTURA DEVIZNOG TRŽIŠTA  

 

13.2.1. Pojam i uloga deviznog tržišta  

Deviznim tržištem se smatraju nov

čane transakcije kojima se razmenjuju ili transferišu 

razne vrste valuta izme

đu različitih ekonomskih subjekata ili rezidenata. Drugim rečima, 

BANKE I RIZICI 

373

   

 

 

 

 

 

 

background image

 

telekomunikacioni sistem širom je otvorio vrata elektronskom bankarstvu i postao 
snažan faktor globalizacije deviznog tržišta.  
 

13.2.2. U

česnici na deviznom tržištu  

Proces kupovine i prodaje deviza i me

đunarodnog plaćanja obavljaju banke. Međutim, 

ve

ćina komercijalnih banaka traži devize, kao jednu od usluga koje one obezbeđuju za 

svoje komitente i klijente, ali se ova  usluga ne odnosi na njen centralni proizvodno-
uslužni miks. Banke obi

čno učestvuju u maloprodajnom delu ovog tržišta i traže od 

korespondentskih banaka u glavnim finansijskim centrima da izvrše njihove naloge. 
Banke, koje su ovla

šćene da trguju novcem na kontinuiranoj bazi (‘market makers’) su 

u

česnice na interbankarskom tržištu deviza i održavaju kontinuitet pozicije na ovom 

tržištu (slika br. 13-1.).  
 
Na deviznom tržištu se pojavljuju slede

ći učesnici:

13

  

 
(1) poslovne banke,  
(2) centralne banke,  
(3) uvoznici,  
(4) izvoznici, i  
(5) drugi specijalizovani subjekti.   
 

 

DEVIZNO TR@

I[ TE 

Specijalizovani 

subjekti 

Banka 

Dr` ava 

Centralna 

banka 

Banka 

Banka 

Izvoznik 

Uvoznik 

 

 

uključuju  skoro  sve  naše  banke.  Vidi  o  tome  detaljnije:  Željko  Stojanović:  SWIFT 

ulaznica za elektronsko bankarstvo, časopis Jugoslovensko bankarstvo br.3, Udruženje 
banaka Jugoslavije, Beograd, mart 1989. godine, str. 60-61. 
 

13

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, strana 533. 

 

BANKE I RIZICI 

375

   

 

 

 

 

 

 

                                                                                                                                              

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Slika br. 13-1: Upro

šćena šema deviznog tržišta 

 

Klju

čna uloga na deviznom tržištu pripada poslovnim bankama. Preko poslovnih banaka 

se vrši razmena nacionalnih  valuta na interbankarskom tržištu, a one se na deviznom 
tržištu pojavljuju kao u

česnici za svoje potrebe, za potrebe svojih komitenata, te kao 

debitori odnosno kao kreditori. Centralne banke imaju na deviznom tržištu regulatornu i 
interventnu ulogu i pojavljuju se na deviznom tržištu u cilju održavanja odgovaraju

ćeg 

obima i strukture ponude i tražnje radi stabilnosti deviznog kursa i sprovo

đenja mera 

monetarne politike. 
 
Uvoznici i izvoznici, kao krajnji potroša

či deviza, kupuju odnosno prodaju devize na 

deviznom tržištu da bi omogu

ćili ostvarivanje novog poslovnog odnosno prometnog 

ciklusa. Kona

čno, na deviznom tržištu se pojavljuju i specijalni učesnici kao što su 

portfolio menadžeri i devizni brokeri. Prvi rade za ra

čun svojih komitenata i cilj im je 

poboljšanje strukture aktive i ostvarivanja zarade, a drugi formiraju zaradu na osnovu 
naloga za kupovinu i prodaju deviza.  
 
Generalno gledano, postoje 

četiri razloga ili motiva zbog kojih se ekonomski subjekti 

pojavljuju na deviznom tržištu bilo da su kupci ili prodavci strane valute ili pak da su i 
jedno i drugo. To su: (1) komercijalni razlozi, (2) kratkoro

čne transakcije, (3) 

spekulacije i (4) specifi

čne ekonomske potrebe.

14

 

 
(1)

 

Komercijalni razlozi obi

čno uključuju transakcije kao što su putovanja u 

inostranstvo, kupovina inostranih vrednosnih papira, prodaja fabrika ili opreme na 
podru

čja sa drugom valutom, provizije i učešća primljena iz inostranstva i redovna 

pla

ćanja za uvoz ili prilivi od izvoza.  

(2)

 

Kratkoro

čne transakcije odnose se na transakcije na novčanim tržištima, kada 

investitori o

čekuju veći prinos na određena ulaganja u inostranstvu uključujući i 

rizik mogu

ćih promena u deviznom kursu. Te novčane odnosno devizne 

kratkoro

čne transakcije nazivaju se vrućim novcem (‘hot money’) i često se štite od 

rizika hedžingom.   

(3)

 

Špekulacije su tako

đe jedan od razloga pojavljivanja na deviznom tržištu. Suština 

poslovne  špekulacije na deviznom tržištu je u tome da neko planira da kupi nešto 
što mu ne treba, ali o

čekuje da će prodajom toga kasnije ostvariti profit, ili planira 

da proda i isporu

či nešto u budućnosti što nema, ali što se nada da će kupiti kasnije 

po nižoj ceni pre ispunjavanja obaveze isporuke.  

(4)

 

Specifi

čne ekonomske potrebe su razlozi da se na deviznom tržištu pojave 

organizacije ili njihovi klijenti i centralna banka za potrebe intervencija na spot ili 
fju

čer tržištu da ojača ili oslabi svoju valutu u odnosu na druge.  

14

  William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution Applying Cost-

Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows, 
Illinos, 1990. godine, str. 132. 
 

376

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

Na primer, tehnološka inovacija kao što je elektronski prenos novca (pla

ćanje) zamenila 

je 

čekove elektronskim zaduživanjem i odobravanjem računa. Međutim, finansijske 

inovacije su nastale i iz potrebe da se u

česnici u finansijskim transakcijama zaštite od 

izloženosti riziku deviznog kursa. Me

đu takve spadaju: forvard ugovori, fjučers ugovori, 

opcije i svopovi. 
 
Takvi metodi, postupci i operacije nazvani su finansijske inovacije. Smatra se da postoje 
dva klju

čna razloga za nastanak i razvoj finansijskih inovacija. 

Prvi

, da se izbegnu 

propisi i prona

đu “pukotine” u poreskim propisima. 

Drugi

, da je osnovni razlog želja za 

distribucijom rizika me

đu učesnicima na tržištu. Među najvažnije razloge za nastanak 

finansijskih inovacija spadaju:

15

  

 
(1)

 

pove

ćana  nestabilnost  kamatnih  stopa,  porast  inflacije  i  promene  deviznih     

kurseva 

(2)

 

napredak u kompjuterskoj i telekomunikacionoj tehnologiji,  

(3)

 

ve

ća sofisticiranost i obučenost profesionalnih učesnika na tržištu,  

(4)

 

konkurencija finansijskih posrednika,  

(5)

 

želje da se zaobi

đu postojeći propisi i poreski zakoni, i 

(6)

 

promena globalnih obrazaca finansijskog bogatstva.   

 

13.3. VRSTE IZLOŽENOSTI RIZIKU DEVIZNOG KURSA   

 

13.3.1. Suština izloženosti riziku deviznog kursa  

Sve do uvo

đenja plivajućih odnosno promenljivih deviznih kurseva, valutni rizik u 

me

đunarodnoj razmeni bio je zanemariv. Međutim, uvođenjem fluktuirajućih deviznih 

kurseva pojavila se i nesigurnost u

česnika u međunarodnoj razmeni da će se ona obaviti 

na ekvivalentnoj osnovi. Naime, nastale su nove okolnosti u kojima nema sigurnosti baš 
usled velikih mogu

ćih oscilacija u deviznim kursevima da će se za robu ili usluge čija je 

vrednost izražena u stranom novcu dobiti adekvatan odnosno planirani iznos doma

će 

valute, koji bi bio dovoljan da pokrije troškove i planiranu odnosno predvi

đenu dobit.  

 
U takvim nesigurnim uslovima poslovanja u

česnici u međunarodnoj razmeni, među 

kojima su u najve

ćoj meri banke, izloženi su rizicima promene deviznih kurseva. Smatra 

se da postoje tri mogu

će vrste izloženosti banke valutnom riziku:  

 
(1) transakciona izloženost.  
(2) bilansna izloženost, i  
(3) ekonomska izloženost,  
 

15

  Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Finansial 

Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine, str. 
54. 
 

378

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

Komponente ili elementi izloženosti riziku deviznog kursa su: (1) doma

ća valuta, (2) 

strana valuta i (3) vreme. Kad postoji podudarnost u valuti u kojoj se izražava prodajna 
cena transakcije i troškovi transakcije, tada ne postoji valutna izloženost riziku deviznog 
kursa. Ako postoji i podudarnost u vremenu nastajanja obaveze i njenog pla

ćanja, nema 

vremenske izloženosti riziku deviznog kursa. 
 

13.3.2. Transakciona izloženost riziku deviznog kursa  

Transakciona izloženost riziku deviznog kursa podrazumeva vremensku nepodudarnost 
izme

đu nastanka odnosno preuzimanja obaveze po jednoj finansijskoj transakciji i 

njenog izmirivanja odnosno pla

ćanja. Stoga se pod transakcionim rizikom promene 

deviznog kursa podrazumeva mogu

će ostvarenje gubitka usled neostvarene planirane 

zarade na deviznim transakcijama, u odnosu na ugovorenu odnosno doma

ću valutu, u 

kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti. U transakcionoj izloženosti riziku 
prisutna su sva tri elementa izloženosti: vreme, doma

ća valuta i strana valuta.   

 
Navodimo karakteristike transkacione izloženosti riziku deviznog kursa:

16

  

 
(1)

 

nepodudarnost izme

đu valute u kojoj se izražava cena i valute u kojoj se izražavaju 

troškovi;  

(2)

 

dobici i gubici su izazvani razlikama izme

đu planiranih kurseva korišćenih prilikom 

odre

đivanja cena i kurseva ostvarenih u trenutku naplate, kad se vrši konverzija iz 

valute prodaje u valutu troškova; dakle, dobici i gubici su razlika izme

đu iznosa 

rizika konvertovanog: a) po planiranoj stopi i b) po stvarno ostvarenom kursu;  

(3)

 

odre

đivanje vremena konverzije valuta je veoma važno, ako se žele povezati stavke 

u valuti koje 

će se konvertovati.  

 
Banke i preduze

ća komitenti banke koji su se opredelili za dugoročno poslovanje na 

me

đunarodnom tržištu permanentno su izloženi transakcionim rizicima deviznog kursa 

pošto, po pravilu, u svakom poslu postoji duža ili kra

ća vremenska distanca između 

zaklju

čenja posla i izvršenja posla odnosno njegove naplate ili likvidacije. Ta 

vremenska distanca predstavlja mogu

će izvorište transakcionog rizika deviznog kursa. 

 

13.3.3. Bilansna izloženost riziku deviznog kursa  

Bilansna izloženost riziku deviznog kursa naziva se još  i konverzionom, 
ra

čunovodstvenom ili translacionom. Suština bilansne izloženosti riziku deviznog kursa 

je u uticaju promene kurseva na pozicije aktive i pasive u bilansu stanja i bilansu uspeha 
banke izme

đu dva perioda koje nisu u domaćoj valuti. To znači da se imovina, 

potraživanja, kapital i obaveze banke, koji su denominirani u stranoj valuti, bilansiraju 
ili prevode u doma

ću valutu.  

 

16

  Rizici u ban

karskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 

1990. godine, str. 72. 
 

BANKE I RIZICI 

379

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

 

 
(1)

 

da nastaje pre ekonomske transakcije i obi

čno određuje da li će do nje doći,  

(2)

 

da je vezana za realne, a ne nominalne promene kurseva,  

(3)

 

da se generalno može re

ći da se ne pojavljuje u finansijskim izveštajima,  

(4)

 

da može da uti

če na našu domaću prodaju u domaćoj valuti, i 

(5)

 

da teži da ima razli

čite vremenske raspone.  

 
Sagledavanje budu

ćih efekata promena realnih deviznih kurseva je veoma značajan, ali i 

složen posao predvi

đanja od strane ekonomskih subjekata uključenih ili koji se žele 

uklju

čiti u međunarodnu razmenu. Ovaj posao je od izuzetnog značaja za dugoročne 

aranžmane kao što su osnivanje filijala odnosno supsidijara u inostranstvu, zatim kad 
treba proceniti dugoro

čne ekonomske i finansijske trendove i, u okviru njih, efekte 

promena realnih deviznih kurseva. Postoje metode kojima se vrši predvi

đanje promena 

deviznih kurseva, koje se mogu svrstati u dve grupe: (1) ekonometrijski modeli uz 
pomo

ć  matematičkih obrazaca i (2) subjektivne procene tima eksperata ili pojedinaca 

relativnih varijabli na kretanje visine kurseva.

20

  

 
Bitna je 

činjenica da je ekonomska izloženost riziku deviznog kursa dinamička 

kategorija, da se teško projektuje i da predstavlja deo ukupnog rizika deviznog kursa. U 
tom kontekstu neophodan je adekvatan stru

čno-analitički pristup konceptu ukupnog 

deviznog rizika od strane menadžment tima banke imaju

ći u vidu kako statički tako i 

dinami

čki aspekt ove kategorije izloženosti banke riziku. 

 

13.4. OBLICI UPRAVLJANJA RIZIKOM DEVIZNOG KURSA  

 

13.4.1. Proces upravljanja rizikom deviznog kursa   

Upravljanje rizikom deviznog kursa podrazumeva da svaka banka ili korporacija:  
 
(1)

 

poznaje oblike vlastite izloženosti riziku deviznog kursa i da ih može identifikovati 
(transakciona, bilansna i ekonomska),  

(2)

 

ima svoj stav o riziku deviznog kursa (averzija prema riziku, traženje rizika, 
selektivan pristup ili tolerantni nivo rizika),  

(3)

 

formira adekvatnu organizacionu strukturu za upravljanje rizikom deviznog kursa 
(organizacionu jedinicu ili više me

đusobno povezanih izvršilaca, koji će 

kontinuirano delovati u pravcu zaštite od rizika deviznog kursa),  

(4)

 

raspolaže specifi

čnim kadrovima koji će obaviti poslove zaštite od izloženosti 

riziku deviznog kursa (poslove na spot i forvard tržištu uz kori

šćenje fjučersa, 

opcija i svopova mogu obaviti samo uskospecijalizovani stru

čni kadrovi za ove 

poslove),  

(5)

 

obezbedi takve poslovne procedure, koje 

će preventivno delovati na samnjenje 

interne izloženosti riziku deviznog  kursa (pošto su ovo poslovi sa efektima na 

20

 Ibidem, str. 74-75. 

BANKE I RIZICI 

381

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

vanbilansne pozicije, neophodne su poslovne procedure, koje 

će vršiti dodatnu 

zaštitu od mogu

ćih rizičnih postupaka zaposenih).  

 
Polaze

ći od celine procesa upravljanja izloženosti riziku deviznog kursa, suština 

upravljanja rizikom deviznog kursa vidi se iz glavnih komponenti valutnog 
menadžmenta (definisanje, identifikacija, analiza, strategija, integracija i taktika), 
prikazanih detaljnije u pregledu br. 13-4.

21

  

 

 
Pregled br. 13-4

: Glavne komponente valutnog menadžment procesa 

I.  Definisanje izloženosti: 

a) transakciona 
b) translaciona  
c) ekonomska  

II.  Identifikovanje postoje

ćih i u 

    projektima datih izloženih 
    pozicija 

a) izveštajni sistemi:  
- unutrašnje pozicije 
- eksterni podaci 
b) sistemi prognoziranja  

III.  Analiza mogu

ćih udara 

a) efekti predvi

đanja pomeranja deviznih 

   kurseva na zajedni

čku poziciju  

IV.  Uspostavljanje strategije 

a) troškovi / rizik analiza  
b) upotreba matemati

čkih sredstava  

V.   Integracija sa finansijskim 
     menadžmentom 

a) koordinacija sa menadžmentom likvidnosti b) 
poresko uvažavanje 
c) personalne implikacije 

VI.  Taktika za primenu strategije 

a) selekcija hedžing tehnika: 
- interne  
- eksterne 
b) regulativna ograni

čenja  

 
Dakle, suštinu pravljanja deviznim kursem 

čine glavne komponente valutnog 

menadžmenta i to: 
  
(1)

 

definisanje izloženosti,  

(2)

 

identifikovanje postoje

ćih i u projektima datih pozicija,  

(3)

 

analiza mogu

ćih udara,  

(4)

 

uspostavljanje strategije,  

(5)

 

integracija sa finansijskim menadžmentom i 

(6)

 

taktika za primenu strategije. 

21

  Andreas R. Prindl: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York, 1985. 

godine, p

reuzeto od: Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na 

deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994. godine, str. 68. 
 

382

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

13.4.3. Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika  

Klasi

čne transakcije na deviznom tržištu su promptne ili ‘spot’ transakcije, koje se 

obavljaju u roku od dva radna dana, i terminske ili ‘forward’ transakcije, koje se 
obavljaju na odre

đeni termin u budućem periodu.

24

  

 
(1) Promptne  ili spot (‘spot’) transakcije obavljaju se na spot deviznom tržištu. Spot 
transakcije izvršavaju se u roku od dva radna dana, izuzev promena u ameri

čke i 

kanadske dolare, koje se izvršavaju u toku jednog radnog dana. Ve

ćina stranih valuta se 

kotira direktno, što zna

či, da se cena strane valute izražava u jedinicama domaće valute. 

U SAD, na primer, to bi zna

čilo odnos strane valute prema dolaru odnosno koliko se 

doma

će valute, recimo američkih dolara, mora dati da bi se kupilo jedna ili 100 

nema

čkih maraka.  Izuzetak od ovoga su anglosaksonske valute (britanska funta, irska 

funta, australijski dolar, novozelandski dolar i euro), kod kojih se primenjuje indirektna 
kotacija, gde se cena doma

će valute izražava u jedinicama strane valute (na primer: 

jedna britanska funta vredi 1,58 ameri

čkih dolara).  

 
(2) Terminske ili forvard (‘forward’) transakcije podrazumevaju obavezu da se kupi ili 
proda odre

đen iznos strane valute na neki budući dan ili u okviru određenog perioda po 

kursu navedenom u zaklju

čenom ugovoru. Najviše se koriste na evropskom deviznom 

tržištu. Devizni forvard kursevi mogu biti kao forvard premijum i forward diskont 
kurseva. Forvard kurs i spot kurs su dva razli

čita kursa. Kad je forvard kurs veći od spot 

kursa, onda je to forvard premijum strane valute, a ako je niži govorimo o forvard 
diskontu strane valute. Na valute u premijumu i diskontu uti

ču visine kamatnih stopa. 

Ako je valuta sa višom kamatnom stopom, ona je u diskontu prema valuti sa nižom 
kamatnom stopom. Valuta sa nižom kamatnom stopom 

će biti u premijumu prema valuti 

sa višom kamatnom stopom. 
 

13.4.4. Savremeni oblici zaštite od deviznog rizika  

Savremene uslove poslovanja karakterišu brze ekonomske promene, nestabilnost 
finansijskog i deviznog tržišta,  što se manifestuje u pove

ćanoj izloženosti rizicima 

dezivnog kursa. U takvim uslovima, obavljanje deviznih i valutnih transakcija na 
klasi

čan način ne obezbeđuje u dovoljnoj meri zaštitu učesnika u međunarodnim 

finansijskim poslovima od mogu

ćih deviznih rizika. Upravo iz tih razloga, učesnici na 

deviznom tržištu koriste savremene oblike zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa. 
To su odre

đene modifikacije klasičnih terminskih (‘forward’) deviznih transakcija, koje 

na razli

čite načine zaštićuju partnere u obavljanju deviznih poslova sa deviznim rizikom.  

 
U

česnici na deviznom tržištu su pod stalnim ‘pritiskom’ pronalaženja novih načina 

zaštite od valutnih rizika. Globalizacija me

đunarodnog finansijskog tržišta i mogućnost 

da se poslovi brzo obave sa više u

česnika ubrzano dovode do pronalaženja novih 

24

 David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global Portfolios, 

Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10. 
 

384

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

 

modela, koji u

česnike na različite načine  štite od izloženosti riziku deviznog kursa. 

Dosadašnja praksa afirmisala je nekoliko na

čina obezbeđenja učesnika od izloženosti 

riziku deviznog kursa, kao što su:

25

  

(1)

 

pokrivanje rizika deviznog kursa (‘covering’),  

(2)

 

zaštita od rizika deviznog kursa (‘hedging’), i  

(3)

 

eliminisanje rizika deviznog kursa (‘swapping’).  

 
Za šti

ćenje učesnika na deviznom tržištu od izloženosti riziku deviznog kursa važne su: 

finansijske veštine, primenjene tehnike i vrsta instrumenata prilikom izbora na

čina 

pokrivanja, zaštite ili eliminisanja rizika deviznog kursa. 
 

Pokrivanje

  (“covering”) rizika deviznog kursa zna

či da treba kreirati tok date valute u 

suprotnom smeru od onog toka koji proizvodi izloženost riziku deviznog kursa i u istom 
vremenskom roku odnosno periodu. To zna

či da je u pitanju štićenje budućeg deviznog 

priliva ili odliva od promene deviznog kursa po osnovu izvoza, uvoza, primanja 
dividendi, otplate uzetog finansijskog kredita u inostranstvu itd.  
 

Zaštita

  (“hedging”) predstavlja finansijsku strategiju minimizacije rizika i sastoji se od 

dve finansijske transakcije 

čiji su rezultati divergentni u slučaju promene nekog od 

kriti

čnih faktora na finansijskom tržištu, kao što su kamatna stopa (hedžing kamatne 

stope,  što smo ve

ć  obradili) i devizni kurs (valutni hedžing, što  ćemo ovde obraditi). 

Naime, kod valutnog hedžinga re

č je o zaštiti vrednosti aktive locirane u stranoj zemlji i 

budu

ćih prihoda koje donosi ta aktiva.  

 

Eliminisanje

  rizika valutnog kursa vrši se pomo

ću  valutnog svopa (‘currency swap’) 

odnosno svopa deviznog kursa bilo da je u kombinaciji sa svopom kamatne stope ili ne. 
U valutnom svopu menja se jedna valuta za drugu valutu po ugovorenom deviznom 
kursu. Drugim re

čima, imalac koji ima višak jedne vrste deviza menja taj višak za drugu 

vrstu valute koja mu je potrebna, bilo za popravljanje tržišne likvidnosti ili pak za 
obezbe

đenje finansiranja po nižoj stopi, što uključuje i unakrsni valutni svop (‘cross 

currency swap’).  
 
Poslovi zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa u praksi se obavljaju pomo

ću 

odre

đenih tehnika i instrumenata uz korišćenje određene poslovne procedure. Fjučersi, 

opcije i svopvi, kao modifikovani oblici forvarda, koriste:

26

  (1)  odre

đene varijante 

forvard ugovora, (2)  kotacije deviznih kurseva (direktne i indirektne), (3)  diskonte i 
premije za odre

đene valutne kurseve (poeni), (4) kamatnu stopu na finansijskom tržištu 

za stranu i za doma

ću valutu,  (5) spot kurs i forvard kurs, itd. 

 

25

 

Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 535-539. 

26

 David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global Portfolios, 

Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10-12. 
 

BANKE I RIZICI 

385

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

 
14.1. VRSTE VANBILANSNIH AKTIVNOSTI  

 

14.1.1. Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti  

Vanbilansne aktivnosti ili uslovljene poslovne operacije banke podrazumevaju da se 
radi o odre

đenim poslovnim promenama na sredstvima i obavezama koje nisu bančine i 

koje ne uzrokuju promene u bilansnoj strukturi aktive i pasive banke. Dakle, suština 
ovih promena je da se one dešavaju “ispod crte” i da njihovi kona

čni rezultati mogu 

uticati na poslovni rezultat odnosno prihod  i profit banke. Prema tome, radi se o 
poslovnim aranžmanima u koje je banka na razli

čite načine uključena, a koji ne utiču na 

strukturu aktive i pasive bilansa banke, ali mogu imati ve

ćeg ili manjeg uticaja na 

prihode odnosno profitabilnost banke.  
 
Sve manji prostor banaka za zaradu i sve ve

ći zahtevi regulatornih institucija za većim 

kapitalom predstavljaju pokreta

čke snage za vanbilansnim aktivnostima banaka. Prema 

J. Sinkey-u

1

, na ovom podru

čju bankarske aktivnosti došlo je do određenih reakcija i 

interakcija na akcije koje su se desile na tržištu finansijskih usluga u SAD. Sekvence 
aktivnosti banaka na relaciji AKCIJA - REAKCIJA - INTERAKCIJA su slede

će:  

 

A

KCIJA

:

  Sužavanje prostora za zaradu banaka izazvala je ve

ća konkurentnost, skidanje 

plafona sa kamatnih stopa i slab kvalitet kredita (posebno banaka koje 
kreditiraju energiju ili kod banaka sa dugom tre

ćeg sveta);  

R

EAKCIJA

:

 Banke pokušavaju da nadoknade zaradu ulaskom u razne poslove vanbilasnih 

aktivnosti da bi pove

ćale prihode od provizije;  

A

KCIJA

:

  Pozitivni signali snaga sa tržišta  –  reakcija traže da banke pove

ćaju deonički 

kapital i regulatorne institucije traže pove

ćanje njihovog minimalnog racija 

kapitala;  

R

EAKCIJA

:

  Banke pokušavaju da zaobi

đu zahteve za većim kapitalom povećanjem 

vanbilansnih aktivnosti;  

I

NTERAKCIJA

:

  Vanbilansne aktivnosti omogu

ćavaju bankama da generišu prihode od 

provizije i da zaobi

đu zahteve za povećanjem kapitala;  

R

EAKCIJA

:

  Regulatorne institucije predlažu zahteve za rizi

čnim kapitalom da pokušaju 

ceniti rizik vanbilansnih aktivnosti. Uskladiti finansijske inovacije sa 
bankarskim reakcijama na zahteve za rizi

čnim kapitalom. 

 
Savremeni uslovi poslovanja na globalnom finansijskom tržištu 

često iziskuju da se 

banke uklju

čuju u sve složenije finansijske operacije svojih komitenata i klijenata 

imaju

ći u vidu sve veći broj faktora koji limitiraju krajnje ishode pojedinih poslovnih 

aranžmana. U takvim uslovima pove

ćava se prostor i mogućnost za pojavu raznih vrsta 

1

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 577. 
 

BANKE I RIZICI 

387

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

rizika u vanbilansnim operacijama koji se pojavljuju kao kombinacija i sinteza ishoda 
više vrsta finansijskih i drugih poslova, pa prema tome i više vrsta rizika o kojima smo 
ve

ć ranije detaljno govorili (kreditni rizik, rizik kamatne stope, valutni rizik).  

 
Posledica takvog poslovanja banaka je rast obima vanbilansnog poslovanja, koji 

često 

premašuje obim bilansnog poslovanja. To je i razlog da se vanbilansnim aktivnostima 
odnosno mogu

ćim rizicima iz vanbilansnog poslovanja mora posvetiti znatno veća 

pažnja nego što je to bilo ranije, kad je obim vanbilansnog poslovanja banaka bio manji 
od obima poslovanja registrovanog preko bilansnih resursa i agregata. Upravljanje 
rizicima vanbilansnih aktivnosti postaje nužnost i mora na

ći svoje mesto u globalnom 

odnosno opštem menadžmentu banke kao njegov integralni deo. 
 

14.1.2. Vrste vanbilansnih aktivnosti  

Osnovne vrste vanbilansnih aktivnosti možemo, prema Sinkey-u

2

, svrstati u tri grupe 

odnosno kategorije prema pregledu br. 14-1. 
 
            Pregled br. 14-1: Kategorije vanbilansnih aktivnosti 

Kategorije vanbilansnih aktivnosti 

A. Tradicionalne menice i trgova

čke aktivnosti 

 
   

1. Akreditivi   

   2. Akceptirane - potvr

đene menice   

   3. Indosamenti  

B. Finansijske garancije  

   1. Kreditne garancije   
   2. Prodata aktiva sa pravom na regres  
   3. Neopozivi i ‘standby’ akreditivi  
   4. Revolving garancije i robne menice  

C. Investicione aktivnosti   

   1. Terminske devizne transakcije  
   2. Kamatni swop-ovi   
   3. Valutni swop-ovi i izbori   
   4. Kamatni fju

čersi  

 
U 

prvu grupu

 spadaju instrumenti pla

ćanja u platnom prometu, među kojima su najčešće 

u upotrebi akreditivi, a koriste se i akceptirane menice i indosamenti. Me

đu akreditivima 

2

  Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 

Services Industry, Third Edition, MacMIllan Publishing Company, New York, 1989. 
godine, str. 402. 

388

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

svoje komitente i klijente, i za druge banke sa kojima imaju kontokorentne i 
korespondentske odnose. Obi

čno su to razne vrste neutralnih bankarskih poslova, gde 

banka obavlja odre

đeni bankarski posao za nalogodavca zaračunavajući pri tome samo 

naknadu za nastale troškove. Za takve poslove banka, po pravilu, ne preuzima nikakvu 
vrstu rizika, ve

ć  samo da stručno i profesionalno izvrši određene radnje po nalogu 

komitenta, korespondenta ili kontokorenta (razna pla

ćanja, prenosi sredstava itd.). 

Me

đutim, i u ovom delu poslova mogući su određeni rizici, koji spadaju u tzv. rizike 

izvršenja poslova ili operativne rizike.  
 
Pored navedenih poslova, banke obavljaju i druge vanbilansne aktivnosti, za koje 
preuzimaju odre

đeni nivo rizika, a koje, ako dođe do nastanka rizika, mogu u manjoj ili 

ve

ćoj meri izazvati gubitke, a u nekim slučajevima biti i veoma opasni po tekuće 

poslovanje, pa 

čak i da ugroze opstanak banke. Naime, radi se o poslovima gde banka 

garantuje izvršenje odre

đenih poslova pogotovu onih koji su dugoročni i koji treba da se 

dese u daljoj budu

ćnosti. To su razne vrste garancija i supergarancija, kojima se banka 

obavezuje da 

će u ime svog komitenta za koga je izdala garanciju, ako on to ne učini o 

roku, platiti preuzetu obavezu.  
 
Pored navedenih grupa vanbilansnih aktivnosti, postoje i razne finansijske i devizne 
transakcije, koje banka obavlja u svoje ime a za tu

đi račun kao i u svoje ime i za svoj 

ra

čun, na finansijskom i deviznom tržištu. Kod aktivnosti kod kojih banka istupa u svoje 

ime a za tu

đi račun mogu nastati određeni manji ili veći delimični gubici na pojedinim 

transakcijama, naro

čito ako su u pitanju kamatni i valutni svopovi, zatim valutni fjučersi 

itd.  
 
Iako bankarska praksa pokazuje da se potencijalne obaveze vanbilansnih operacija ne 
pretvaraju u realne obaveze, ipak postoji izvestan stepen verovatno

će da će neke od 

potencijalnih vanbilansnih obaveza ili pak jedan deo neke od njih, postati i realne 
obaveze banke. Upravo zbog toga postoje 

dva

  važna razloga koja opredeljuju 

razmatranje rizika vanbilansnih aktivnosti banke: 

prvi,

  što vanbilansne aktivnosti 

generišu prihod od provizija i naknada koji uti

če na povećavanje neto profita banke, i 

drugi,

 što ova vanbilansna aktivnost ne uti

če na racio sredstava prema kapitalu banke.

5

 

Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati više vrsta rizika, što zavisi od složenosti 
pojedinih transakcija iz kojih se one sastoje. Postoje više mogu

ćnosti za klasifikaciju 

rizika vanbilansnih aktivnosti, što zavisi od osnove za njihovo grupisanje. Tako,  prema 
prioritetu obaveza, rizik vanbilansnih aktivnosti može se klasifikovati kao: (1) obaveza 
angažovanja sredstava banke u slu

čaju da dužnik ne ispuni određenu obavezu prema 

5

 

Već  smo  rekli  da  banke,  ulazeći  u  veći  obim  vanbilansnih  aktivnosti,  ‘izbegavaju’ 

obavezu poboljšavanja rac

ija  sredstava  prema  kapitalu  banke.  Međutim,  novim 

međunarodnim  bankarskim  standardima  (Bazel  I  i  Bazel  II),  banke  moraju  kapitalom 

‘pokriti’ rizike vanbilansnih aktivnosti prema određenim faktorima rizika svedenim na 

kreditni rizik banke. O tome će posebno bit reči na kraju ove glave. 
 

390

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

tre

ćem licu (garancije, finansijski akreditivi, obaveze odobravanja kredita), što zanči da 

rizik za banku predstavlja pun iznos preuzete obaveze, (2) obaveza za koju banka 
delimi

čno angažuje sredstva, u kom slučaju se obim rizika delimično smanjuje 

(terminski poslovi, opcije, fju

čersi).  

 
Me

đutim, sa aspekta vrste i karaktera same vanbilansne operacije rizik može da bude:

6

   

 
(1)

 

integralni ili puni rizik,

  koji je posledica vanbilansnih operacija koje su ravne 

odobrenom kreditu i kod kojih je kreditni rizik jednak riziku iz plasmana istom 
korisniku koji je u bilansu;  

(2)

 

srednji rizik,

  koji je skoro kao i kreditni rizik, ali ga odre

đene ‘ublažavajuće’ 

okolnosti 

čine manje verovatnim da će nastati i zato se ne smatra integralnim 

rizikom;  

(3)

 

slabi rizik,

  koji se vezuje za vanbilansne operacije 

čija je verovatnoća nastajanja 

znatno smanjena, ali može ipak da nastane, pa je nužno voditi ra

čuna o mogućnosti 

njegovog nastanka.  

(4)

 

niski rizik,

 koji se vezuje za vanbilansne aktivnosti u kojima je verovatno

ća nastanka 

rizika nula, kao što su neiskori

šćene finansijske obaveze bezuslovno poništive u bilo 

koje vreme. 

 

14.2. VALORIZOVANJE RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI   

 

14.2.1. Portfolio rizik i rizik isporuke  

Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati portfolio rizik i rizik isporuke. To se temelji 
na nepredvi

đenim zahtevima kod raznih vrsta banakrskih proizvoda i usluga, kao što je 

kreditiranje, poslovi starateljstva (trust), razna pla

ćanja, poslovi osiguranja, kao i kod 

ve

ć stvorenih vanbilansnih obaveza banke. Detaljniji uvid pokazuje  pregled br. 14-2. 

 
Pregled br. 14-2

: Vrste rizika na vanbilansnim obavezama

7

 

Nepredvi

đeni zahtevi 

Finansijska usluga 

Kreditne obaveze banke: 

Servisiranje kredita uklju

čuje: 

 Formalna kreditna obaveza 

 Založno servisiranje 

 Revolving krediti 

 Servisiranje student-kredita 

 Kreditne linije za korisnike 

Prolazni krediti uklju

čujući:

 

 Sredstva centralne banke 

Zaloge

 

6

 Official Journal of the European Communities br. 386 od 31. decembra 1989. godine, 

kao  i  u:  Rizici  u  bankarskom  poslovanju,  redaktor:  dr  Branko  Vasiljević,  FOKUS, 
Beograd, 1990.godine, str. 57-58. 
 

7

  Joseph F. Sinkey, Jr.:  Regulatory Attitudes toward Risk, u knjizi: Handbook for 

Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John 
Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 358. 
 

BANKE I RIZICI 

391

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

Pregled br. 14-3

: Procedure za smanjenje rizika 

Rizik 

Posledice 

Procedure smanjenja  

1. Prevara 

- finansijski gubitak 
- rast premije osiguranja 
- gubitak reputacije 

- podela nadležnosti 
- nadzor i odobrenja 
- kontrola kompjuterskih  
  sistema 

2. Propust da se  
  evidentira  
  operacija 

- neta

čno knjigovodstvo 

- neizvršenje operacija 
- finansijski gubitak 
- neevidentirani rizik 

- vo

đenje ažurnog  

  knjigovodstva 
- ažuriranje konfirmacije  
  partnera 

3. Neizvršenje  
  operacije 

- zatezna kamata 
- gubitak reputacije 

- vo

đenje dnevnika  

  saldiranih operacija 

4. Izvršenje  
  operacije sa  
  pogrešnim  
  komitentom 

- kamatni trošak 
- trošak povra

ćaja sredstava 

- mogu

ći gubitak sredstava 

- gubitak reputacije 

- konfirmacija izvršenja od  
  strane partnera 

5. Propust da se  
  naplate dospeli  
  iznosi 

- finansijski gubitak 

- ažuriranje sopstvenog  
  ra

čuna 

6. Greške u  
  kompjuterskom  
  sistemu 

- gubitak knjigovodstvene  
  informacije 
- nemogu

ćnost izvršenja 

- kontrola kompjuterskih  
  podataka 
- upotreba drugih  
  sredstava podrške 

 
To zna

či da treba poći od toga da li banka ima odgovarajuće kadrove, organizacionu 

strukturu i kontrolu da na odgovaraju

ći način upravlja svim svojim poslovima, pa i 

poslovima vanbilansnih aktivnosti.

8

  Time se ulazi u jedno šire podru

čje operativnih 

rizika koje je vezano za ukupno poslovanje banke, dakle kako za poslovne operacije u 
okviru bilansa, tako i za vanbilansne operacije.  
 

14.2.2. Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza  

U slu

čaju da dužnik za koga je banka garantovala izvršenje obaveze ne izmiri tu 

obavezu u celini i na vreme, banka kao garant mora da izvrši garantovanu obavezu 
umesto dužnika. Zna

či da obim rizika za banku predstavlja pun iznos preuzete obaveze. 

Ove ‘pune’ obaveze u vanbilansnim operacijam su izuzetno zna

čajne za banku i banka 

se prilikom ulaska u ove obaveze, mora pridržavati metodologije, postupaka i tehnika 
ocene kreditne sposobnosti tražioca garancije kao da se radi o zahtevu za kratkoro

čni, 

srednjoro

čni ili pak dugoročni kredit.  

8

 Peat Marwick McLintoc, Banking in the UK, London, 1988. godine, str. 145, preuzeto 

iz: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljecić, FOKUS, Beograd, 
1990. godine, str. 118-119. 
 

BANKE I RIZICI 

393

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

 
Mada je to tako, u praksi ve

ćeg dela naših banka lakše se odobravaju garancije nego što 

se odobravaju krediti. Osnovni razlog takvog ponašanja je u 

činjenici da odobravanje 

garancije ne iziskuje i raspoloživ novac, koji je neophodan kad se odobrava kredit. 
Pored toga, izdavanje garancije se obi

čno vezuje za trenutno pozitivno poslovanje 

tražioca garancije i re

đe se polazi od neke procene da će se to poslovanje pogoršati u 

budu

ćnosti. Obično se polazi od toga da će tražilac garancije rešiti neke probleme 

dobijanjem garancije, 

čime će se njegovo poslovanje popraviti u budućnosti.  

 
Ipak, ovako ne rade sve banke. Banke koje imaju razvijeno kreditno poslovanje i 
konsekventno primenjuju savremenu metodologiju, tehniku i postupke kod odobravanja 
kredita u ve

ćoj meri respektuju ovaj mehanizam i kod odobravanja garancija. Međutim, 

najve

ći problemi nastaju upravo kod odobravanja garancija kod zaduživanja komitenata 

u inostranstvu. Posebno su rizi

čni poslovi garancija kod izvođenja investicionih radova 

u inostranstvu, gde banka objektivno ima slabiji uvid u poslovanje jedinica lociranih u 
inostranstvu. Ne mali broj primera iz prakse naših banaka pokazuje da su se baš  na 
ovakvoj vrsti poslova desili odre

đeni propusti i slabosti, koje su kasnije u određenim 

momentima eskalirale u velike gubitke.  
 
Naro

čito su vredne pažnje garancije koje se daju za dobro izvršenje posla i to posebno 

kad su u pitanju radovi komitenata  banke u inostranstvu. Na izvršenje ovih poslova 
može uticati veliki broj faktora 

čije dejstvo u budućnosti treba pažljivo proceniti. 

Posebno su opasni politi

čki rizici odnosno rizik zemlje (‘country risk’) i rizik 

suvereniteta (‘sovereign risk’), 

čije smo  dejstvo ranije opisali, a koje je u momentu 

odobravanja i izdavanja garancije teško predvideti. 

 
14.2.3. Rizik neispunjenja ‘delimi

čnih’ obaveza  

Za razliku od preuzimanja odgovornosti za izvršenje obaveza u ‘punom’ iznosu, što je 
bilo predmet prethodnog razmatranja, preuzimanje rizika za izvršenje ‘delimi

čnih’ 

obaveza banke, ogleda se u odgovornosti banke za jedan deo iznosa na kome mogu 
nastati negativne razlike ili gubici za banku. To su pre svega poslovi koje banka radi u 
svoje ime, a za ra

čun svojih komitenata odnosno nalogodavaca. Najčešći poslovi su u 

domenu deviznog poslovanja, gde se pojavljuju valutni i kamatni svopovi, valutne 
opcije, valutni fju

čersi i terminski ugovori.  

 
Te poslove smo detaljno ve

ć  obradili u okviru materije rizika kamatne stope i rizika 

deviznog kursa. Napominjemo da se radi o tome da banka može u ovim poslovima 
preuzeti rizik za ‘deo’ o

čekivanih promena kamatne stope ili pak promena deviznog 

kursa,  što može uticati na umanjenje odre

đene očekivane dobiti banke ili pak da ta 

razlika bude negativna i banka na tom poslu umesto dobiti ostvari gubitak. Veli

čina tih 

gubitaka nije takva da bi mogla ugroziti poslovanje banke, mada može, u slu

čajevima 

ve

ćeg obima ovih poslova, znatno uticati na ukupan prihod i profitabilnost banke.  

 

394

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

(1)

 

stroga i precizna ovla

šćenja dilerskog personala,  

(2)

 

jasnu politiku, proceduru, praksu i standarde za dilersko poslovanje,  

(3)

 

efektivan i efikasan kompjuterski sistem kontrole ako se operacije obavljaju bez 
papira ili ve

ću kontrolu u uslovima nekompjuterizovanog sistema,  

(4)

 

iznenadne provere i revizije poruka dilera koji su subjekti kontrole i revizije,   

(5)

 

zaposleni u internoj reviziji moraju da razumeju sve aspekte trgovine devizama.   

 
Pretpostavka za ovakav na

čin interne kontrole je da postoji diler u timu interne službe za 

kontriolu i reviziju (auditing). On treba ne samo da je dobar u reviziji trgovanja 
devizama, ve

ć  treba da učestvuje i u obučavanju drugih iz funkcije interne kontrole i 

revizije (auditing-a).  Naime, sasvim je jasno i to treba upamtiti: svaki spot ili forward 
nosi sa sobom potencijalni rizik. Zbog toga efektivno upravljanje rizikom mora 
prožimati svaki posao i operaciju trgovine devizama.  
 
(2) Zakonska regulativa, odluke vlade i uputstva centralne banke predstavlaju klju

čne 

eksterne propise i procedure u okviru jedne nacionalne zajednice. Ove procedure 
predstavljaju regulisane rizike odnosno ograni

čavajuće i usmeravajuće faktore 

obavljanja pojedinih vrsta bankarskih poslova, a posebno svih poslova u me

đunarodnim 

ekonomskim odnosima. Na svim ovim nivoima procedura kod banke mogu nastati 
odre

đeni propusti, koji pored izloženosti banke riziku koji može banku dovesti do 

bankrota mogu dovesti i do drugih negativnih posledica po poslovanje banke i po 
osnovu li

čne odgovornosti (zabrane poslovanja, novčane kazne za banku kao instituciju 

i za pojedince kao izvršioce).  
 
Izloženost banke riziku usled nepoštivanja odre

đenih zakonskih i drugih procedura, 

poznatog su kod nas kao ‘korisne malverzacije’ može se manifestovati na razne na

čine, 

kao  što je izbegavanje pla

ćanja poreza i doprinosa u celini ili delimično sastavljanjem 

pogrešnih obra

čuna, korišćenje sredstava u nenamenske svrhe, sticanje prihoda mimo 

zakonom i propisima utvr

đenih načina itd., predstavljaju regulisane rizike, koji mogu 

dovesti banku do ozbiljnih posledica. Odgovornost za ove regulisane rizike je precizno 
izvedena pozitivnim zakonskim propisima.  
 
Me

đutim, pored regulisanih rizika, u savremnim dinamičnim promenama nastaju nove 

okolnosti u okviru kojih nastaje prostor za sasvim nove i neregulisane rizike koji mogu 
uticati na poslovanje banke i ostvarivanje njene uspešnosti. Tako, kriti

čni informacioni 

gap oko rizika kamatne stope, rizika deviznog kursa i rizika koji su usko vezani sa 
vanbilansnim operacijama može biti jedan od razloga nastajanja gubitaka na 
vanbilansnim operacijama. Efikasno organizovan menadžment informacioni sistem 
banke može biti od velike pomo

ći za relativiziranje rizika informacionog gap-a.  

 
(3) Nema sumnje da je poslovanje sa inostranstvom mnogo složenije u odnosu na 
poslovanje u zemlji. Ovo podjednako važi i za preduze

ća i za banke. Pripema, izvršenje 

i likvidacija svakog posla u me

đunarodnoj razmeni podrazumeva kvalitativan pristup. 

Pri tome treba imati u vidu da dobro obavljena faza pripreme olakšava narednu fazu 

396

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

izvršenja, a dobro izvršenje posla je pretpostavka za uspešno okon

čanje ili likvidaciju 

posla. U cilju olakšanja obavljanja poslova i sigurnosti me

đunarodne razmene, izvršena 

je unifikacija i standardizovanje postupaka, procesa  i dokumenata koji prate robne i 
finansijske tokove. 
 
Prva rešenja u tom pravcu nastala su upravo izme

đu banaka još  1933. godine u vidu 

Jednoobraznih pravila i obi

čaja za dokumentarne akreditive, koja su dopunjavana 

nekoliko puta.

10)

 Ovim je u znatnoj meri olakšan na

čin plaćanja i smanjen rizik naplate 

isporu

čene robe. Dosta kasnije, tek 1958. godine, donesena su i Jednoobrazna pravila za 

inkaso komercijalnih papira.

11

  Ova pravila su na neki na

čin omogućila primenu nekih 

principa i obi

čaja koji važe za poslovanje putem dokumentarnih akreditiva. Njihovom 

primenom znatno se poboljšava sigurnost pla

ćanja i tako smanjuje rizik naplate 

isporu

čene robe.  

 
Me

đutim, prihvatanje Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive među 

bankama nije bilo dovoljno za uspešno i efikasno obavljanje me

đunarodne razmene i 

me

đunarodnih plaćanja. Banke, iako važne u tom procesu, ipak su samo jedan od više 

u

česnika. Glavni problem je trebalo rešiti na liniji prodavac - kupac. Ovaj problem je 

znatno olakšan donošenjem Pravila za tuma

čenje trgovačkih termina,  poznatijih pod 

skra

ćenim nazivom 

INCOTERMS.

12

  Pravila se sastoje od devet odnosno jedanaest 

10

 

Jednoobrazna  pravila  i  običaji  za  dokumentarne  akreditive  (‘Uniform  Customs  and 

Practice  for  Documentary  Credits’)  sačinjena  su  od  strane  eksperata  Međunarodne 
trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Menjana su i dopunjavana nekoliko puta: 1951, 
1962, 1974 i 1983. godine. Vidi detaljnije o tome: Publikacija MTK br. 400 

Jednoobrazna  pravila  i  običaji  za  dokumentarne  akreditive,  Nacionalni  odbor  SFRJ 
MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, Boegrad, 1984. godine. 

11

  Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (‘Uniform Rules for the 

Collection of the Commercial Papers’) donesena su 1958. godine od strane 

Međunarodne  trgovinske  komore  u  Parizu  (“MTK”).  Međutim,  njihova  primena  je 
obustavljena  jula 1963. godine, da bi bila donesena nova 1967. godine u Montrealu. 

Jugoslavija primenjuje oba ova dokumenta. U njima su jasno razgraničeni mnogi detalji 

među  poslovnim  partnerima  i  bankama  u  vršenju  spoljnotrgovinskog  prometa.  Vidi 
detaljnije: Ratko Fil

ipović: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto dopunjeno i 

izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1972. godine, str. 133-138. 

12

 

Pravila  za  tumačenje  trgovačkih  termina  odnosno  INCOTERMS  je  skraćenica  od 

orginalnog naziva “International Rules for the Interpretation of Trade Terms”. Prva 

Pravila  su  doneta  1936.  godine  od  strane  Međunarodne  trgovinske  komore  u  Parizu 
(“MTK”). Do sada su dopunjavana dva puta: 1953. godine na kongresu MTK 

opdržanom u Beču, kad su zamenjena Pravila donesena 1936. godine, i 1967. godine na 
kongresu MTK održanom u Montrealu, kad su uvojena dva nova termina. Vidi 

detaljnije:  Mr  Budimir  Stakić:  Priručnik  za  spoljnotrgovinsko  poslovanje,  Stručna 
knjiga, Beograd, 1986. godine, str. 140-166. 
 

BANKE I RIZICI 

397

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

background image

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

Upravo ovaj poslednji na

čin relativizacije rizika, tj. pokrivanje nastalih rizika iz dobiti, 

zaslužuje posebnu pažnju.   
 
Naime, ranije smo naveli gornju i donju granicu, koje 

čine prostor za formiranje cene 

pojedinih bankarskih usluga na tržištu. U okviru tih grani

čnih vrednosti formira se veća 

ili manja stopa dobiti za pojedine vanbilansne operacije. Prema iskustvu ameri

čkih 

banaka, mogu

ći su različiti pristupi. Tako američka banka Manufacturers Hanover Trust 

odre

đuje posebne faktore rizika za svakog dužnika, polazeći od vrste vanbilansne 

operacije, njenog roka dospe

ća i položaja delatnosti u kojoj dužnik posluje. Inače, ovaj 

metod je poznat pod imanom analiza odnosa rizika i dobiti (‘risk -  return analysis’). 
Praksa druge ameri

čke banke Bankers Trust pokazuje da se u cilju pokrića rizika 

vanbilansnih aktivnosti radi nešto druga

čije. Naime, za svaku vrstu vanbilansne 

aktivnosti primenjuje se poseban faktor rizika, a zatim se isti faktor rizika primenjuje i 
na sumu ukupnog kapitala koji se plasira u datu vrstu operacija.

13

  

 
Pokrivanje rizika  iz dobiti podrazumeva da se u okviru odre

đene vrste odnosno grupe 

vanbilansnih operacija ostvari dobit, koja 

će moći neutralisati određene gubitke na 

pojedinim stavkama u okviru grupe operacija. Time se iz ostvarene dobiti na drugim 
vanbilansnim operacijama u okviru iste grupe ili vrste poslova pokriva gubitak ostvaren 
na pojedina

čnim vanbilansnim operacijama. 

 

14.4. KONVERZIJA RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI  

 

14.4.1. Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija  

Sama 

činjenica da postoje određeni potencijalni ili stvarni rizici u obavljanju 

vanbilansnih aktivnosti zahteva njihovu valorizaciju odnosno konvertovanje na nivo 
kreditnih rizika i tako ih ‘uklju

či’ u ukupno vrednovanje rizika u bilansu banke. Istakli 

smo da banke uglavnom iz dva razloga pove

ćavaju obim vanbilansnih aktivnosti 

(pove

ćanje prihoda i ‘izbegavanje’ povećanja kapitala), što ukazuje da kod procene 

rizika bilansnih pozicija treba uklju

čiti i rizik  vanbilansnih aktivnosti u ukupnu procenu 

rizika, da bi se dobila realnija slika rizi

čne  aktive banke. Činjenica je da je poslovno 

iskustvo u proceni i merenju rizika vanbilansnih aktivnosti dosta skromno, ne samo kod 
naših banaka ve

ć i inostranih. 

 

 

Radi zaštite nivoa solventnosti banke odnosno poštivanja minimalnog standarda kapitala 
(ranije 4 %, a sada 8 %), potrebno je uzeti u obzir sve vanbilansne aktivnosti i nivo 
rizi

čnosti pojedinih vanbilansnih operacija. Faktori konverzije vanbilansnih operacija su 

razli

čiti za pojedine vrste vanbilansnih aktivnosti i zasnivaju se na verovatnoći gubitaka 

na tim poslovima. Konverzioni faktori rizika vanbilansnih operacija se zasnivaju na 

13

  Vidi detaljnije: Rizici u 

bankarskom  poslovanju,  redaktor:  dr  Branko  Vasiljević, 

FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 57. 
 

BANKE I RIZICI 

399

   

 

 

 

 

 

 

                                                           

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

istim ili sli

čnim koeficijentima bilansnih operacija i svode se na koeficijente kreditnog 

rizika. Kre

ću se u rasponu od 0 % do 100 % što zavisi od vrste vanbilansne operacije. 

 
Prilikom razmatranja rizika solventnosti banke, obra

đeni su i problem rizične aktive 

banke i problem faktora konverzije rizika vanbilansnih operacija te njihovo integrisanje 
u ukupni rizik banke. Radi uvida u celinu problema rizika vanbilansnih aktivnosti ovde 

ćemo još  jednom navesti faktore konverzije za stavke vanbilansnih operacija. 
Napominjemo da su mogu

ća dva metoda merenja rizika po ugovorima o kamatnim 

stopama i deviznim kursevima: (1) valorizovanje prema tržištu ili teku

ća izloženost i (2) 

va;lorizovanje po osnovu originalne izloženosti svakog ugovora.  
Navedimo vrste ugovora na koje se primenjuju pomenute metode:

14

  

 

•

 

ugovori o kamatnim stopama,  

•

 

svopovi kamatne stope u jednoj valuti,  

•

 

osnovni svopovi,  

•

 

terminski sporazumi o kamatnoj stopi,  

•

 

kamatni ro

čni ugovori (‘futures’),  

•

 

otkup opcija za kamatne stope,  

•

 

drugi ugovori sli

čne prirode,  

•

 

devizni ugovori,  

•

 

svopovi kamatnih stopa raznih valuta,  

•

 

terminski devizni ugovori,  

•

 

devizni ro

čni ugovori (‘futures’),  

•

 

otkup deviznih opcija, i  

•

 

drugi ugovori sli

čne prirode.  

 
Po metodi teku

će izloženosti, pri izračunavanju  kreditnog ekvivalentnog iznosa 

vanbilansnih kamatnih i deviznih instrumenata banka mora sumirati:

15)

  

•

 

ukupne troškove zamene svih svojih ugovora sa pozitivnom vredno

šću (dobijene 

metodom valorizovanja prema tržištu), i  

•

 

iznos potencijalne budu

će kreditne izloženosti izračunate na bazi ukupnog iznosa 

glavnice u svojim knjigama, razvrstano po preostaloj ro

čnosti (pregled br. 14-4): 

 

Pregled br. 14-4

: Izloženost riziku po ro

čnosti 

Preostala ro

čnost 

Ugovori o kamatnim 

stopama 

Ugovori o deviznim 

kursevima 

Do godinu dana 

0,0 % 

1,0 % 

Godina dana i preko 

0,5 % 

5,0 % 

14

 European Banker od 20. februara 1990. godine. 

15

 Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu, materijal iz 

1987. godine 
 

400

 

 

BANKE I RIZICI

 

                                                           

background image

UPRAVLJANJE PORTFOLIO  RIZICIMA BANKE 

2.

 

Nekori

šćene finansijske obaveze sa originalnim rokom dospeća preko jedne godine 

uklju

čujući garantovane finansijske obaveze i komercijalne kreditne linije. 

3.

 

Mehanizmi garantovanja revolving finansijskih obaveza (RUF-‘revolving 
underwriting facilities’) i mehanizmi garantovanja kratkoro

čnih obaveza preko 

emisije kratkoro

čnih hartija od vrednosti (NIF-‘note issuance facilities’). 

c) Konverzioni faktor 20 procenata 
1.

 

Komercijalni akreditivi    

d) Konverzioni faktor  0 procenata 
1.Nekori

šćene finansijske obaveze, koje imaju orginalno dospeće od jedne godine ili 

manje i koje su bezuslovno poništive u bilo koje vreme. 
 

402

 

 

BANKE I RIZICI

 

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke 

 
 
 
 
 
 
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

BANKE I RIZICI 

403

   

 

 

 

 

 

 

background image

Ključne reči 

 
ADEKVATNOST KAPITALA (Kapital Adequacy): Nivo kapitala koji omogu

ćava 

banci da apsorbuje (kreditne) gubitke i omogu

ćava adekvatna sredstva za održavanje 

poslovanja banke.  
AKCIJSKI KAPITAL (Equity Capital): Kapital obezbe

đen od akcionara, koji ima tri 

funkcije: zaštitu kreditora i depozitara, bazu za regulaciju i sredstva za redovno 
poslovanje.  
AKREDITIV (Letter of Credit): Garancija pla

ćanja izvozniku od strane banke, kad se 

ispune odgovaraju

ći ugovoreni uslovi. 

AKTIVA BILANSA BANKE (Asset of Bank Balance Sheet): Leva strana bilansa 
banke, koja predstavlja imovinu banke u raznim oblicima izraženu u novcu. 
BANKA (Bank): Samostalna profitno orijentisana depozitno-kreditna finansijska 
institucija, koja posluje u okviru sistema centralne banke. 
BANKARSKI PORTFOLIO (Bank Portfolio): Homogeni deo aktive ili pasive banke u 
okviru kojeg se mogu planirati i pratiti profit, bankarski rizici i njima upravljati. 
BANKARSKI RESURSI: Desna strana bilansa, pasiva ili obaveze banke (bez akcijskog 
kapitala) izražene kao depoziti i uzeti krediti. 
BANKE VISOKIH PERFORMANSI (High Performance Banks): Banke koje imaju 
znatno ve

će tj. nadprosečnu stope prinosa na aktivu ili akcijski kapital nego druge banke 

u ‘peer’ grupi. 
BILANS BANKE (Bank Balance Sheet): Finansijski izveštaj odnosno pregled stanja 
aktive (sredstva) banke i izvore finansiranja (obavezae) sa kapitalom banke za odre

đeni 

period i na odre

đeni dan. 

BILANSNI PORTFOLIO RIZICI BANKE (Bank Balance Sheet Portfolio Risks): 
Poslovni rizici vezani za pojedine delove aktive banke, kao što su kreditni portfolio i 
investicioni portfolio. Naj

češći su: kreditni rizik, rizik kamatne stope, rizik isporuke i 

rizik revizije. 
BONITET BANKE (Bank Solvency): Sposobnost banke da odgovara svojim 
obavezama i da profitabilno posluje. 
BONITET HARTIJE OD VREDNOSTI (Solvency of Security): Mogu

ćnost naplate 

hartija o roku dospe

ća od emitenta.  

DEBITNA KARTICA (Debit Card): Kupovina debitnom karticom podrazumeva 
istovremeno zaduženje ra

čuna njenog imaoca. 

DEPOZITI PO VIENJU (Demand Deposit): Depoziti koji su isplativi na zahtev. 
DEPOZITI ORO

ČENI (Time Deposits): Depoziti čija isplata mora da bude najavljena. 

DEREGULACIJA BANKARSKOG POSLOVANJA (Deregulation of Banking 
Business): Proces popuštanja, smanjenja ili eliminisanja propisanih ograni

čenja. 

DEVIZNI KURS (Exchange Rate): Cena strane valute izražena u doma

ćoj valuti. 

DEVIZNO TRŽIŠTE (Exchange Currency Market): Tržište gde se prodaju i kupuju 
devize; može da bude zatvoreno i otvoreno. 
DIREKTNO KREDITIRANJE (Direct Credit): Kreditiranje koje uklju

čuje samo 

kreditora i korisnika kredita, tj. ostvaruje se bez brokera ili posrednika. 
DISKRIMINACIONA ANALIZA (Discriminatory Analysis): Kori

šćenje ključnih 

koeficijenata ili specifi

čnih kombinacija koeficijenata za izvršenje finansijske analize. 

BANKE I RIZICI 

405

   

 

 

 

 

 

 

Ključne reči 

EFEKTIVNOST POSLOVANJA BANKE (Effectivity of Bank Business): Okrenutost 
banke ka spoljnim faktorima i ostvarivanje rezultata na tržištu (profita). 
EFIKASNOST POSLOVANJA BANKE (Efficiency of Bank Business): Okrenutost 
banke ka internim faktorima poslovanja, na racionalno poslovanje (smanjenje troškova). 
EKONOMI

ČNOST POSLOVANJA BANKE (Good Mangement of Bank): Poslovni 

napori banke u cilju minimiziranja troškova na jedinicu prihoda ili maksimiziranja 
prihoda na jedinicu troškova. 
EKONOMIJA OBIMA (Economic of Scale): Redukcija prose

čnih troškova u dugom 

vremenskom periodu kao rezultat porasta obima.  
MULTIPLIKATOR AKCIJSKOG KAPITALA (Equity Multiplier-EM): Pokazuje 
odnos ukupne aktive prema ukupnom deoni

čkom kapitalu. 

EMITOVANJE HARTIJA OD VREDNOSTI (Issue of Securities): Naj

češće se emituju 

akcije i obveznice. Vrše ih emitenti (država, preduze

će, banka, fond) u cilju javne 

prodaje i prikupljanja nov

čanih sredstava za poslovne poduhvate. 

FAKTORI ANALIZE I OCENE KREDITNE SPOSOBNOSTI ZAJMOTRAŽIOCA 
(Factors of Creditworthiness): To su: karakter (caracter), kapital (capital), kapacitet 
(capacity), zaloga (colateral) i tržišni uslovi (conditions). Poznati su pod izrazom ‘five 
Cs’. 
FAKTORING (Factoring): Avans kredita pri 

čemu jedna strana kupuje potraživanja od 

druge strane uz diskont, bez preuzimanja rizika naplate kredita. 
FDIC (Federal Deposit Insureance Corporation): Federalna korporacija za osiguranje 
depozita, osnovana 1933. Od 1981.godine osigurana suma po jednoj štednoj partiji kod 
jedne banke je $ 100.000. 
FINANSIJSKE INOVACIJE (Financial Inovations): Izmene ili novi na

čin obavljanja 

posla – novih proizvoda ili uluga – koji su implementirani da bi prevazišli limite 
(naj

češće regulatorna ograničenja). 

FINANSIJSKI LEVERIDŽ (Financial Leverage): Iznos duga kori

šćen za finansiranje 

aktive banke. 
FINANSIJSKI PLASMANI BANKE (Bank Financial Investment): To je zbir svih 
oblika plasmana u aktivi bilansa banke. 
FINANSIJSKI POTENCIJAL BANKE (Bank Financial Potential): To je zbir svih 
izvora sredstava koje banka usmerava u razli

čite vrste plasmana.  

FINANSIJSKI RIZIK (Financial Risk): Rizik nemogu

ćnosti da se ispune obaveze prema 

dugu. Rizik koji rezultira iz kori

šćenja duga. 

FINANSIJSKO TRŽIŠTE (Financial Market): Mehanizam za efektivnu prodaju i 
kupovinu finansijske aktive. Njega 

čine: tržište novca, tržište kapitala i devizno tržište. 

FJU

ČERSI (Futures): Kupovina i prodaja ugovora za odloženu isporuku kojom se stupa 

u jednu organizovanu razmenu. 
FUNKCIJE BORDA DIREKTORA (Functions Board of Directors): 1. da utvr

đuje 

opšte ciljeve i politiku banke za ostvarivanje ciljeva; 2. da vrši izbor sposobnih ljudi; 3. 
da daje savete menadžment timu; 4. da ohrabruje druge da štite banku;  5. da imenuje 
ljude iz obezbe

đenja; 6. da formira odgovarajuće komitete i prati odgovornost komiteta; 

i 7. da vrši monitoring performansi banke i zaposlenih u nezadovoljstvu politikama i 
svim regulatornim zahtevima.   

406

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

Ključne reči 

bazi podataka iz zahteva za kredit i drugih podataka (prihod, broj kreditnih partija, 
vreme boravka na jednom mestu).  
KREDITNA KARTICA (Credit Card): Platežna kartica izdata osobi sa 
zadovoljavaju

ćim kreditnim rejtingom za maloprodajnu kupovinu ili davanje unapred 

gotovine iz ranije odobrene kreditne linije. 
KREDITNA LINIJA (Line od Credit): Maksimalni iznos raspoloživog kredita za 
kreditnu karticu, koji kreditor može da menja u bilo koje vreme, i raspoloživa sredstva 
zajmotražiocu za odre

đeni period na bazi revolvinga. 

KREDITNA SPOSOBNOST ZAJMOTRAŽIOCA (Creditworthiness of Borrower): 
Opšta kvalifikacija za odobravanje kredita zajmotražiocu bazirana na kreditnoj istoriji 
zajmotražioca, na mišljanju kreditora ili na primeni determinanti kredit skoring metoda, 
ako se koristi. 
KREDITNI PORTFOLIO (Loan Portfolio): Deo plasmana sredstava banke putem 
kredita grupisan po vrsti kredita (komercijalni, stambeni i potroša

čki), delatnostima, tipu 

korisnika kredita, roku dospe

ća, kamatnoj stopi itd. To je najveći i najznačajniji 

portfolio aktive u komercijalnom bankarstvu. 
KREDITNI RIZIK (Risk of Credit): Rizik da korisnik kredita ne

će vratiti kredit prema 

uslovima u originalnom ugovoru o kreditu. Kreditni rizik je jedan od primarnih rizika u 
kreditiranju, kao i rizik kamatne stope. 
KU

ĆNO BANKARSTVO (Home Banking): Korišćenje kompjuterskih terminala u kući 

sa pristupom ban

činim računima i izvršnim transakcijama. 

LIKVIDNOST BANKE (Bank Liquidity): Sposobnost banke da izmiruje svoje teku

će 

finansijske obaveze. Adekvatna likvidnost zna

či da je banka sposobna da zadovoljava 

potrebe depozitara za podizanjem novca i potrebe zajmotražilaca za kreditom ili 
gotovinom.  
NETO IMOVINA BANKE (Net Asset of Bank): Ukupna aktiva minus ukupne obaveze 
u pasivi banke (sem akcijskog kapitala). 
NETO KAMATNA MARGINA (Net Interest Margin): Razlika izme

đu prosečno 

agregirane stope zarade na kreditni ili investicioni portfolio minus prose

čna agregirana 

stopa obaveza i kapitala.   
NETO PROFITNA STOPA (Net Profit Margin): Merenje neto prihoda generisanog od 
svake jedinice bruto prihoda. 
NETO SADAŠNJA VREDNOST (Net Present Value): Suma sadašnje vrednosti svih 
anticipiranih budu

ćih ulaza minus inicijalni troškovi ili projektovani izdaci. 

NOMINALNA VREDNOST (Face Value): Odnosi se na nominalni štampani iznos 
vrednosti na obveznici ili noti.  
OPTIMALNI PORTFOLIO (Portfolio Optimum): Portfolio koji optimizira ciljeve 
banke (t.j. maksimizira profit, minimizira troškove kapitala, diversifikuje rizik, 
doprinosi rastu). 
OSIGURANI KREDITI (Secured Loans): Krediti koji su obezbe

đeni osiguranjem ili 

kolateralom. 
PASIVA BILANSA BANKE (Liability of Bank Balance Sheet): Obaveze banke 
iskazane u bilansu i kapital banke. 

408

 

 

BANKE I RIZICI

 

Ključne reči 

PIR GRUPA (Peer Group): Uzorak grupe u okviru delatnosti (na primer, industrije 
finansijskih usluga, komercijalnih banaka) 

čiji se finansijski izveštaji koriste da kreiraju 

‘norme’ standarda za komparaciju racija (koeficijenata). 
PORTFOLIO MENAŽMENT (Portfolio Management): Upravljanje pojedinim 
portfolijm banke (kreditima, hartijama od vrednosti) u cilju optimalnog doprinosa 
profitu banke. 
PROFITNI CENTAR (Profit Center): Poslovna jedinica banke – glavna filijala, filijala, 
ekspozitura koja generiše profit kao.posledicu ostvarenih prihoda i rashoda.  
POVRAT NA AKCIJSKI KAPITAL (Return on Equity-ROE): Neto prihod podeljen sa 
neto vredno

šću izražen u procentima. 

RACIO ANALIZA (Ratio Analysis): Tehnika za utvr

đivanje operativnih karakteristika 

firme preko razvoja i evaluacije standardizovanih mera performansi. 
RASKORAK (Spread): Razlika izme

đu nuđene i tražene cene. Kod kupovine hartija od 

vrednosti razlika izme

đu plaćene cene emitentu za hartiju od vrednosti i cene po kojoj je 

ona prodata. 
REGULACIJA (Regulation): Regulisanje, ure

đivanje ili ograničavanje određenih 

poslova banaka raznim vrstama propisa u cilju limitiranja preduzimanja rizika.  
REREGULACIJA (Reregulation): Uvo

đenje regulatornih ograničenja dizajniranih da se 

usmere na specifi

čne programe ili procese primenjene za ‘nadmudrivanje’ prethodne 

regulacije. 
REVOLVING KREDIT (Revolving Credit): Aranžman putem koga korisnik kredita 
može pozajmljivati i otpla

ćivati prema potrebi tokom specifičnog vremenskog perioda 

do utvr

đenog maksimalnog nivoa pozajmljivanja. 

RIZIK (Risk): Rizik se definiše kao neizvesnost neke posledice ili doga

đaja.  

RIZIK KAMATNE STOPE (Interest Rate Risk): Verovatno

ća da će rast kamatnih stopa 

smanjiti vrednost finansijske aktive. 
RIZIK LIKVIDNOSTI (Liquidity Risk): Rizik da finansijska institucija ne

će imati 

adekvatnu gotovinu ili drugu likvidnu aktivu da zadovolji tražnju. 
RIZIK NESOLVENTNOSTI (Insolvenci Risk): Rizik da 

će institucija postati 

insolventna ili da 

će obaveze prevazići aktivu. 

SEKJURITIZACIJA (Securitization): To je prepakivanje loših kredita u hartije od 
vrednosti odnosno proces u kojem provajder visokotroškovnog kredita zamenjuje taj 
kredit nižetroškovnim institucionalnim investorom na tržištu kapitala.   
SEKUNDARNE REZERVE (Secundary Reserves): Rezerve koje obezbe

đuju zaštitu 

likvidnosti za prognozirane potrebe u gotovini i za nepredvi

đene okolnosti.  

SEKUNDARNI KAPITAL (Secundaru Capital): Isplative povla

šćene akcije, 

subordinatne note i založnice.  
SEKUNDARNO TRŽIŠTE HARTIJA OD VREDNOSTI (Securities Secundary 
Market): Tržište koje uklju

čuje prodaju starih (postojećih) hartija od vrednosti od 

postoje

ćih vlasnika novim vlasnicima. 

SPOT TRŽIŠTE (Spot Market): Tržište gde je isporuka trenutna i pla

ćanje trenutno. 

Spot tržište poznato je i pod nazivom tržište gotovine (cash market).  

BANKE I RIZICI 

409

   

 

 

 

 

 

 

background image

Ključne reči 

 
 
 
 
 

BANKE I RIZICI 

411

   

 

 

 

 

 

 

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

LITERATURA 

 
 
 
 
 

412

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

Literatura 

16.

 

Bort Richard: Corporate Cash Management Handbook, Warren Gorham and 
Lamont, Boston, 1989. 

17.

 

Bowen H.William and Dominik dr John: Effective Comunications of Corporate 
Policy, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. 
Baughn, Thomas I. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, 
Homewood, Illinois, 1988.  

18.

 

Bryan H.William: The Banker and the Credit Decision, u knjizi: Bank Credit, 
Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New York, 1981.  

19.

 

Buzzell D. Robert and Gale T. Bradley: The PIMS Principles, The Free Press, 
New York, 1987. 

20.

 

Canals  J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical 
Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997. 

21.

 

Christenson R.David: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers” Handbook, 
edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third 
Edition, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.  

22.

 

Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu, 
materijal iz 1987. godine 

23.

 

Compton H. Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley and 
Sons, New York, 1985. 

24.

 

Compton H.Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley and 
Sons, New York, 1985. 

25.

 

Compton N.Eric: New World of Commercial Banking, Lexington Books, New 
York, 1987. 

26.

 

Compton N.Eric: The New World of Commercial Banking, Lexington Books, 
New York, 1987. 

27.

 

Copeland Tom, Koller Tim and Murren Jack: Valuation -  Measuring and 
Managing the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & 
Sons, New York, 1991, str. 375-397. 

28.

 

Crigger R.Jack: An Ocean of “Cs”, u The Journal of Commercial Bank 
Lending, December 1975. 

29.

 

Ćirović  dr Milutin: Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beograd, 
Beograd, 1995. 

30.

 

Ćirović dr Milutin: Devizni kurs, Bridge Company, Beograd, 2000.godine 

31.

 

Ćirovic dr Milutin: Monetarno - kreditni sistem, Savremena administracija, 
Beograd, 1976. 

32.

 

Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti domaćih 
banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001. 

33.

 

Ćirović M., 

Bankarstvo

. Bridge Company, Beograd, 2001. 

34.

 

Ćirović M., 

Fuzije i akvizicije

, Prometej, Novi Sad, 2004.  

35.

 

Ćurčić  dr Uroš: 

Bankarski portfolio menadžment  -  Strategijsko upravljanje 

bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke

, Novi Sad, 

Feljton, 2002. 

36.

 

Ćurčić dr Uroš: 

Marketing poslovne banke,

 Feljton, Novi Sad, 1997.  

414

 

 

BANKE I RIZICI

 

Literatura 

37.

 

Ćurčić  dr Uroš: Strategijsko planiranje u bankarstvu –  Oblikovanje uspešne 
profitne strategije banke, Feljton, Novi Sad, 1999. 

38.

 

Ćurčić dr Uroš: 

Upravljanje rastom i performansama banke, 

Mladost-holding, 

Loznica, 2003. 

39.

 

Ćurčić  N. dr Uroš: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi 
Sad, 1997. 

40.

 

Ćurčić  N. dr Uroš: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga, 
Novosadski bankar Novosadske banke d.d. br.21-22, Novi Sad, 1993.  

41.

 

ABA Banking Journal, October 1988.  

42.

 

Daši

ć D. ., 

Principi internacionalne ekonomije

, Delta press, Beograd, 2005., 

43.

 

Dabi

ć dr Stojan: Poslovanje sa hartijama od vrednosti, u knjizi grupe autora: 

Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992. 

44.

 

David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts 
Journal, Maj-June 1978.  

45.

 

David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One of 
Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus 
Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.  

46.

 

Davis I. Steven: Exelence in Banking – A profit of superior management based 
on insight into Citibank, Deutsche Banke, Morgan and 13 others selected 
banks, MacMillan Press, London, 1984. 

47.

 

DeRosa F. David: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global 
Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.  

48.

 

Dickerson S.Charles: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The 
Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. 
Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. 

49.

 

Dill A. dr Arnold: Tools and Techniques to Implement Asset/Liability 
Management, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: 
William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, 
Homewood, Illinois, 1988. 

50.

 

Donnelly H.James, Berry L.Leonard and Thompson W.Thomas: Marketing 
Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 
1985. 

51.

 

Donnelly H.James, Jr. and Skinner Steven: The New Banker -  Developing 
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. 
godine, str. 127. 

52.

 

Downes John and Goodman Elliot Jordan: Dictionary of Finance and 
Investment Terms, Third Edition, Barrons’ Business Guides, New York, 1991.  

53.

 

Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the 
Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 
1991.  

54.

 

Durand David: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National 
Bureau of Economy Research, New York, 1941.  

55.

 

Edwards H.: Credit Management Handbook, John Wiley & Sons, New York, 
1985.  

BANKE I RIZICI 

415

   

 

 

 

 

 

 

background image

Literatura 

75.

 

Haslem A.John: Commercial Bank Management, Reston Publishing Compan y, 
Reston, Virginia, 1985. 

76.

 

Hawkins J.,  Mihaljek D,. The banking industry in the emerging market 
economies: competition, consolidation and systemic stability- an overview,  
Bank for International Settlements, 2006. 

77.

 

Heffernan A.Shelagh: Sovereign Risk Analysis, Allen & Unwin Publishers Ltd, 
London WC1A ILU, UK, 1986.  

78.

 

Hennie van Greuning i Sonja Brajovi

ć  Bratanović: Analiza i upravljanje 

bankarskim rizicima –  Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i 
izloženosti na finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006. 

79.

 

Herring J.Richard: Managing Foreign Exchange Risk, Probus Publishing 
Company, Chicago, Illinois, 1983. 

80.

 

Hoffland I. David: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts 
Journal, Maj-June 1978.  

81.

 

http://www.bis.org.

 

82.

 

http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf

, 

83.

 

http://www.fdic.gov

   

84.

 

http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html

 .  

85.

 

http://www.gruppointesa.it.

 

86.

 

http://www.imf.org.

 

87.

 

http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?TITLE=international+Capit
al+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=During&Lang_F=Al
l&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search

 .  

88.

 

Humphrey B. David: Cost and Scale Economies in Bank Intermediation, u 
knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and 
Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.  

89.

 

International Capital Markets, International Monetary Fund, septembar 2000. 

90.

 

Ivanovi

ć  mr Periša: Zaštita od rizika deviznog kursa -  Hedžing na deviznom 

tržištu, Account, Novi Sad, 1994.  

91.

 

Ivanović Periša: “Risk Management-Status and the challenges of strategic and 
operatinal management in Serbian banks and insurance environment”, seminar: 

Univerzitet “Braća Karić”&

 

University of Business and Finance Switzerland & 

Akademija za bankarstvo, Beograd, Februar, 2006. 

92.

 

James V. Baker, Jr.: Asset-Liability Management IV, Banking, (September), 
1978.  

93.

 

Jednoobrazna pravila i obi

čaji za dokumentarne akreditive (“Uniform Customs 

and Practice for Documentary Credits”), Me

đunarodna trgovinska komora, 

Pariz (“MTK”).  

94.

 

Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (“Uniform Rules for the 
Collection of the Commercial Papers”),Me

đunarodn trgovinska komora Pariz 

(“MTK”), 1958. godine od Me

đutim, njihova primena je obustavljena jula 

1963. godine, da bi bila donesena nova 1967 

95.

 

Jeli

ć Ranko: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje, Beograd, 1988. 

godine, magistarski rad,  

BANKE I RIZICI 

417

   

 

 

 

 

 

 

Literatura 

96.

 

Jenrette H.Richard: Portfolio Management: Seven Ways to Improve 
Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting 
ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis 
with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. 

97.

 

Johnson P. Frank and Johnson D Richard.: Commercial Bank Management, 
The Dryden Press, New York, 1985. 

98.

 

Johnson P.Frank and Johnson D.Richard: Commercial Bank Management, The 
Dryden Press, New York, 1985. 

99.

 

Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the 
“Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006. 

100.

 

Jovi

ć dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.  

101.

 

Jovi

ć Dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.  

102.

 

Jurkovi

ć P.: “Razvojna i kreditna sposobnost investitora” u zborniku: Poslovne 

finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980.. 

103.

 

Kane J. Edward: Strategic Planning in a World of Regulatory and 
Technological Change, u knjizi:Handbook for Banking Strategy, edited by: 
Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 
1985. 

104.

 

Kaplan S. Robert and Norton P.David: The Balanced Scorecard –  Measures 
that Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate 
Performance, Harvard Business School Press, 1998. 

105.

 

Katunari

ć dr Ante: Banka Principi i praksa bankovnog poslovanja, drugo 

izdanje, Poduze

će Banka, Zagreb, 1977.  

106.

 

Kaufman G. George: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi: 
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A. 
Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.  

107.

 

Kaufman G.George: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi: 
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A. 
Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.  

108.

 

Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and 
Policy Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, 
1994. 

109.

 

Kenneth R. Houghton: Asset & Liability Management: A Practical Approach, 
Atlanta Trust Company of Georgia, Course Outline, 1983. (April 20).  

110.

 

Klai

ć Bratoljub: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962. 

111.

 

Kneževi

ć dr Milan: Banka Organizacija i poslovanje, prvo izdanje, Školska 

knjiga, Zagreb, 1984. 

112.

 

Koch T. W.,  Macdonald S. S., 

Bank Management

, Thomson- South-Western, 

New York, 2003. 

113.

 

Kotler Ph., Lane K.,  

Marketing  menadžment,

  Data status, (autorizovani 

prevod) Beograd, 2006. 

114.

 

Kotler Ph., 

Marketing Management Analysis, Planing and Control

, Prentice 

Hall, Englewood Cliffs New York. 

115.

 

Krsti

ć B., 

Bankarski  menadžment

, Ekonomski fakultet, Niš, 2004.  

418

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

Literatura 

134.

 

Payment system in the EU” European Central Bank,  National Central Banks, 
National Bankers, 2000. 

135.

 

Pierce J., 

The Future of Banking

., Yale University Press, New Haven, 1991. 

136.

 

Pohlman E. Jerry: A Framework for Strategic Planning, u knjizi: Handbook for 
Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, 
John Wiley & Sons, New York, 1985.  

137.

 

Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and 
Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, 
Illinois, 1989.  

138.

 

Pravila za tuma

čenje trgovačkih termina odnosno INCOTERMS (“International 

Rules for the Interpretation of Trade Terms”), doneta od Me

đunarodne 

trgovinske komore u Parizu (“MTK”). 1936.  

139.

 

Prindl R. Andreas: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York, 
1985. godine, preuzeto od: Mr Periša Ivanovi

ć: Zaštita od rizika deviznog 

kursa - Hedžing na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994 

140.

 

Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961. 

141.

 

Publikacija MTK br. 400 Jednoobrazna pravila i obi

čaji za dokumentarne 

akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, 
Boegrad, 1984. 

142.

 

Redding Donald S.: Longer Term Lending, u knjizi: The Bankers” Handbook, 
Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls I. 
Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988. 

143.

 

Reed W. Edward and Gill K. Edward: Commercial Banking, Fourth Edition, 
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.  

144.

 

Reed W. Edward and Gill K.Edward: Commercial Banking, Fourth Edition, 
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.  

145.

 

Reifler B. Donald and Mavrides P. Lazaros: Funding Source and Strategies for 
Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, 
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow 
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.  

146.

 

Report on consolidation in financial sector, IMF- Group of Ten, januar 2001.  

147.

 

Rezaee Zabihollah: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and 
Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, 
New York, 2001. 

148.

 

Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve 
Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting 
ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis 
with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. 

149.

 

Richard Saul Wurman, Alan Siegel & Kenneth M. Morris: The Wall Street 
Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication, 
New York, 1990. 

150.

 

Riefler B. Donald and Mavrides P.Lazaros: Funding Sources and Strategies for 
Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, 

420

 

 

BANKE I RIZICI

 

Literatura 

Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow 
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. 

151.

 

Risk and Capital Adequacy in Commercial Banks, edited by Sherman J. 
Maisel, The University of Chicago Press, Chicago, 1981.  

152.

 

Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljevi

ć, Fokus, 

Beograd, 1990.  

153.

 

Rizzolo D. Richard: Operation Mangement, u knjizi: The Financial Services 
Handbook  –Executive Insights and Solution, Editors: Eileen M. Friars and 
Robert N. Gogel: John Wiley & Sons, New York, 1987. 

154.

 

Rodi

ć dr Jovan: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, strana 

163-165. Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada Vunjaka: 
Finansijski menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo, Ekonomski 
fakultet Subotica, 1994. 

155.

 

Rose P.S., Hidgins S.S., 

Bankarski  menadžment i finansijske usluge,

  Data 

status, Beograd, 2005., str. 4. 

156.

 

Rose S. dr Peter: The Economics of the Banking Firm, u knjizi: The Bankers’ 
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and 
Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1988.  

157.

 

Rose S. Peter and Fraser R.Donald: Financial Institutions, John Wiley & Sons, 
New York, 1985.  

158.

 

Rose S. Peter: Commercial Bank Management, Third Edition, Irwin, 1995. 

159.

 

Rosenberg M.Jerry: Dictionary of Banking & Financial Services, Second 
Edition, John Wiley & Sons, New York, 1985. 

160.

 

Rousakis N.Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation, 
Preager, New York, 1984. 

161.

 

Roussakis Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation, Preager, 
New York, 1984. 

162.

 

Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”,  Economic Review, Federal Reserve 
Bank of Kansas City prvi kvartal, 1994.  

163.

 

Saunders Anthony: Financial Institutions Management –  A Modern 
Perspective, Irwin, 1994. 

164.

 

Savaiko Bernard: Trading in soft commodity Futures, John Wiley & Sons, New 
York, 1985.  

165.

 

Sinkey F. Joseph Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial 
Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. 

166.

 

Smithson W.Charles with Smith W.Clifor, Jr. and Sykes D.Wilford: Managing 
Financial Risk –  A Guide to Derivative Products, Financial Engineering and 
Value Maximization, Irwin, 1995. 

167.

 

Staki

ć mr Budimir: Priručnik za spoljnotrgovinsko poslovanje, Stručna knjiga, 

Beograd, 1986.  

168.

 

Stevens G.T., Jr.: Economic and Financial Analysis of Capital Investments, 
John Wiley and Sons, New York, 1979. 

169.

 

Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual Conference on 
Development Economies, The World Bank, 1994., Washington. 

BANKE I RIZICI 

421

   

 

 

 

 

 

 

background image

Literatura 

190.

 

www.franklitempletion.com

, 

www.scuder.com

  

191.

 

www.gecapital.com

, 

www.ubswarburg.com

, 

www.capitalone.com

  

192.

 

www.gecapital.com

, 

www.ubswarburg.com

, 

www.capitalone.com

  

193.

 

www.household.com

., 

www.gmacfs.com

.  

194.

 

www.household.com

., 

www.gmacfs.com

.  

195.

 

www.magnum.com

, 

www.turnkeyhedgefunds.com

)  

196.

 

www.magnum.com

, 

www.turnkeyhedgefunds.com

)  

197.

 

www.nbs.co.yu

.  Član 2., 

Zakon o bankama

 (“Službeni glasnikRS” br. 

107/2005). 

198.

 

www.nbs.co.yu

.    Član  4,  Zakon  o  bankama  ,  “Službeni  glasnikRS”,  br. 

107/2005 

199.

 

www.smithbarney.com

, 

www.morganstanley.com

  

200.

 

www.smithbarney.com

, 

www.morganstanley.com

  

201.

 

www.vanguard.com

  

202.

 

www.vanguard.com

  

203.

 

www.washingtonmutual.com

 , 

www.americanfsb.com

 

204.

 

www.washingtonmutual.com

 , 

www.americanfsb.com

 

205.

 

.

www.nbs.co.yu

.  

Zakon o bankama

 , “Službeni glasnik RS” br. 107/2005 

206.

 

Zakon o hartijama od vrednosti, SFRJ, 1989..  

207.

 

Zenoff B. David: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi: 
Marketing Financial Services, Edited by: David B. Zenoff, Ballinger Publishing 
Company, Cambridge, Massachusets, 1989. 

208.

 

Ždrale J.,  „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska strutura i rast 
bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-ekonomskih 
trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006. 

209.

 

Živkovi

ć  dr Boško i VidićZorica: Analiza i ocena kreditne sposobnosti 

preduze

ća u američkom komercijalnom bankarstvu, UBJ, Beograd, 

Jugoslovensko bankarstvo 5/89 

BANKE I RIZICI 

423

   

 

 

 

 

 

 

 

                                            BELEŠKA O AUTORIMA 

 
Uroš  N. 

Ćurčić  rođen je 1939. godine u Podumu kod Otočca (Lika). Školovao se u 

Oto

čcu i Vukovaru. Studirao, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u 

Beogradu. Najve

ći deo prakse (preko 20 godina) proveo je radeći u bankarstvu 

(Vukovar i Novi Sad) i 4 godine u inostranstvu (Njujork). Obavljao sve  operativne i 
složene menadžerske poslove.a u bankarstvu, a preko 14 godina radio je u privredi 
(Maglaj i Novi Sad) obavljaju

ći složene rukovodeće poslove. Nastavnim radom bavio se 

preko 22 godine. Predavao je 12 godina 

Spoljnotrgovinsko poslovanje

  (uz rad) na 

VEKŠ-u u Novom Sadu i 10 godina 

Marketing u finansijama

  i 

Menadžment u 

bankarstvu

 (u radnom odnosu) na BK Univerzitetu-Fakultet za trgovinu i bankarstvo. 

 
Napisao je ve

ći broj stručnih i naučnih radova i članaka, učestvovao je na  

simpozijumima, savetovanjima i seminarima, te u izradi i vo

đenju nekoliko projekata. 

Napisao je više udžbenika i stru

čnih knjiga, kao što su: 

Komercijalno poslovanje u 

spoljnoj trgovini,

  udžbenik (1978), 

Marketing poslovne banke, 

udžbenik (1992. i 

1997.), 

Marketing, 

koautorstvo, udžbenik za studente VPŠ  Novi Sad, (1995, 2000, 

2001. i 2006.),

  Bankarski portfolio menadžment

-

Strategijsko upravljanje bankom, 

bilansom i portfolio rizicima banke, udžbenik

  (1995, 2002. i 2008., koautorstvo-

elektronsko izdanje), knjigu 

Strategijsko planiranje u bankarstvu

-

Oblikovanje uspešne 

profitne strategije banke

  (1999.), 

Tržište novca i finansijskih instrumenata, udžbenik 

VPŠ  Beograd 2002., Bankarski marketing-praktikum-Proces i faze upravljanja 
marketingom banke,  koatorstvo, udžbenik 2003., i knjigu Upravljanje rastom i 
performansama banke-Strategijsko upravljanje rastom vrednosti, korporativnim i 
portfolio performansama banke

 (2003.).  

 

Miljana Barjaktarovi

ć 

ro

đena je u Beranama….

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

424

 

 

BANKE I RIZICI

 

background image

Želiš da pročitaš svih 441 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Prijavi se Napravi nalog

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti