Društvena odgovorost poslovanja

DRUŠTVENA ODGOVORNOST POSLOVANjA

U savremenom svetu od poslovanja se očekuje da ima drugačiju ulogu u društvu nego što je ono imelo pre samo nekoliko decenija. Vlade očekuju pomoć i podršku privatnog sektora, potovo u situacijama kada je potrebno brzo delovati pri rešavanju nekog problema od opšteg interesa. Građani sve češće ukazuju na neefikasnost spore i glomazne državne birokratije u rešavanju nekih važnih pitanja. Moć i legitimitet politike su počeli da opadaju (Drucker, 2007).

Za razliku od vlada, u poslednjih nekoliko decenija privatni sektor je ostvario primetan rast ekonomske moći i političkog uticaja. Procenjeno je da 300 najvećih multinacionalnih kompanija poseduje ili kontroliše najmanje jednu četvrtinu kompletne svetske proizvodnje, a da 25 najboljih svetskih ekonomija čine velike multinacionalne kompanije (BCCCC, 2009). Godišnji promet tih kompanija je isti ili veći od bruto nacionalnog dohotka većine država (BCCCC, 2009). Pokazalo se da prosta filantropija i „dobrotvorno“ nisu više dovoljni odgovori poslovanja da bi se izašlo u susret očekivanjima društva. U rešavanju problema društva potreban je i preduzimački pristup, organizovano delovanje i resursi koji doprinose praksi i održivim sistemskim rešenjima. Velike multinacionalne kompanije su već pokazale značajno angažovanje u rešavanju važnih globalnih pitanja, kao što su kontrola HIV/SIDA – e (HIV/AIDS) , u rešavanju problema siromaštva ili razvijanju malih gradova koje stanovništvo napušta zbog nedostatka posla i slično. Savremeni menadžeri preduzeća pokušavaju da se fokusiraju na najaktuelnija pitanja zajednice u kojoj njihovo preduzeće posluje (pitanja obrazovanja, razvoja i zdravlja ljudi i slično) i da daju doprinos njihovom rešavanju.

 
Razvoj koncepta društvene odgovornosti preduzeća

Krah američke berze, 2008. Godine, bio je povod stručnjacima širom sveta da još jednom analiziraju uzroke i posledice loših poteza kompanija koje su izgubile veliki novac i izazvale lančanu reakciju koja je dovela do svetske ekonomske krize. Pored ekonomskih, ovaj događaj je pokrenuo i suštinska – etička pitanja: koja je svrha poslovanja, za koga se posluje i da li tradicionalno shvatanje svojine i široko prihvaćeni modeli upravljanja mogu i dalje da se primenjuju?

Svetska ekonomska kriza je takođe bila povod ekonomistima širom sveta da još jednom analiziraju osnovne postavke berzanskog kapitalizma. Ovaj model poslovanja se najpre primenjivao u Americi više decenija; osamdesetih godina prošlog veka se proširio na Veliku Britaniju, a zatim i na razvijene zemlje Evrope. On je težio uvećanju tržišta i profita koji su mereni vrednostima akcija, a nije na pravi način sagledavao značaj ljudskih resursa, zbog čijih slabosti se i urušio. Zaposleni su često tretirani kao troškovi kompanije, a vlasnici/akcionari – kao njeni finansijeri. Vremenom je postalo jasno da su zaposleni osnovni resurs svake organizacije, koji mnogo više doprinosi razvoju organizacije svojim znanjem, radom i talentima, nego sami akcionari, koji privremeno ili povremeno daju novac.

Najdužu istoriju tema koje su definisale korporativnu društvenu odgovornost (KDO) imaju Sjedinjene Američke Države. Ovaj koncept se u Americi razvio iz privatne i korporativne filantropije koje potiču od prvih preduzimačkih kompanija u američkoj istoriji. U drugoj polovini 19. Veka, preduzimači koji su se obogatili praveći prve pruge ili stvarajući energetske izvore, finansirali su neke od najboljih univerziteta, bolnica i umetničkih centara u SAD.

Strukturu moderne filantropije prvi je definisao Džon Dejvison Rokfeler (John Davison Rockefeller) , čije je bogatstvo uglavnom korišćeno za kreiranje modernog sistematskog pristupa ciljanoj filantropiji. Sredinom tridesetih godina dvadesetog veka, pre uspostavljanja Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije, Rokfeler fondacija (Rockefeller Foundation) funkcionisala je kao nezvanična svetska direkcija za javno zdravlje, koristeći svoje ogromne filantropske resurse u borbi protiv bolesti. Primeri pomoći ove fondacije u rešavanju epidemija žute groznice u Kolumbiji i rudarske gliste na Tajlandu predstavljaju neke od prvih primera učešća privatnog sektora u rešavanju problema vezanih za zdravlje (www. Rockefellerfoundation. Org). Rokfeler je osnivač Univerziteta u Čikagu, Rokfeler univerziteta i Centralnog filipinskog Univerziteta na Filipinima. Kako je bio veoma pobožan, podržavao je mnoge crkvene institucije tokom svog života.

Drugi prosvećeni industrijalac – Endru Karnegi (Andrew Carnegie) , takozvani „Baron čelika“, finansirao je naselje za stanovanje svojih radnika i uveo osmočasovni radni dan pre nego što je donet zakon koji je poslodavce na to obavezivao (www. En. Wikipedia. Org).

Četiri decenije kasnije, zbog unapređenja marketinga i upravljanja krizama, velike međunarodne kompanije su počele da investiraju u društvene uzroke kako bi unapredile odnose s javnošću. Međutim, ova ulaganja najčešće nisu bila strateška ili nisu bila usmerena na stvarne društvene promene. Kada su se početkom 20. Veka raširili industrijska revolucija i ekonomski razvoj, privatni preduzimači su polako usvajali koncept korporativog građanstva. Ali vremenom je dolazilo do novih problema, pa su na površinu isplivala druga pitanja, kao što su sigurnost proizvoda i prava radnika, koja su dobila i političku dimenziju.