2
SADRŽAJ
1. Uvod ...................................................................................................... 3
2. Istorija bankarstva i poslovanja ............................................................. 5
3. Pojam i razvoj bankoosiguranja ............................................................ 7
4. Bankoosiguranje u svetu ....................................................................... 9
5. Bankoosiguranje u Srbiji ....................................................................... 11
6. Bankoosiguranje – SWOT analiza ........................................................ 15
7. Zaključak ............................................................................................... 16
Literatura ................................................................................................... 18
3
1.
UVOD
Počev od 90-ih godina prošlog veka dolazi do promena u klasičnom poslovanju banaka i
osiguravajućih društava na finansijskom tržištu iz razloga različitih i novih potreba klijenata, jačanja
i razvoja konkurencije, smanjenja troškova, u cilju sticanja prednosti, superiornosti i povećanja
profita. Menja se način isporuke proizvoda osiguranja razvojem tehnologije i u skladu sa potrebama
i željama klijenata, što podrazumeva prodaju osiguranja sa kompletnom finansijskom uslugom.
Navedeno podrazumeva inovaciju distributivne mreže prodaje proizvoda osiguranja uz poštovanje
zakonske regulative, u smislu različitih oblika saradnje osiguravajućih društava sa finansijskim
institucijama – bankama.
Imajući u vidu da su na našem tržištu još uvek dominantni tradicionalni kanali prodaje osiguranja,
a da bankoosiguranje ima potencijal, ovim radom želimo prikazati novi trend u distribuciji
proizvoda osiguranja na domaćem tržištu putem kanala prodaje – bankoosiguranje.
Banke, kao zastupnici u osiguranju osiguravajućih društava, počinju da prodaju proizvode
osiguranja na svojim prodajnim mestima uz svoje postojeće proizvode i na taj način stiču pravo
na naknadu (proviziju) po osnovu prodatih proizvoda osiguranja. Proizvodi osiguranja koji će se
prodavati na prodajnim mestima banke određuju se dogovorom između banke i osiguravajućeg
društva. Kako postoje sličnosti između određenih bankarskih proizvoda i proizvoda osiguranja,
tako ti proizvodi mogu postati konkurencija jedni drugima.
U praksi se na prodajnim mestima banke najčešće može naći proizvod osiguranja kao što je
osiguranje života, koji može biti konkurencija ulogu na štednju (bankarska štednja). Osiguranje
života je proizvod osiguranja koji je najčešće prodavan preko banaka na razvijenim
zapadnoevropskim tržištima. Manje je zastupljena ponuda proizvoda osiguranja kredita, koje
može biti konkurent bankarskom proizvodu kao što je kreditno pismo, ili pak osiguranje jemstva
koji može biti konkurentni proizvod bankarskoj garanciji.
Radom je prezentovan pojam bankoosiguranja, proizvodi koji mogu biti konkurencija jedni
drugima, dostignuća u zemljama u kojima je bankoosiguranje na višem stepenu razvoja, kao i u
5
2.
ISTORIJA BANKARSTVA I OSIGURANJA
„Bankarski poslovi su oni ugovori i drugi pravni poslovi koje zaključuju banke u okviru svoje
delatnosti, a njihov predmet je promet novca i hartija od vrednosti, kao i usluge u vezi sa novcem
i hartijama od vrednosti. Ovi su poslovi, zapravo, razne forme ugovora u koje stupaju banke, sa
jedne strane, i druga pravna i fizička lica, sa druge strane, a kojima se omogućava realizacija
ugovora trgovinskog prava, ali i ostvarenje građansko – pravnih poslova između fizičkih lica.“
Bankarski poslovi nastaju pojavom novca kao merila vrednosti i nadgradnjom postojećih ugovora
o zakupu, zajmu i jemstvu čime se dolazi do otkrića složenih bankarskih poslova: akreditiva,
garancija, lizinga. Jedan od nastarijih zakonika jeste Hamurabijev zakonik koji je sadržavao
pravila obligacionog prava, gde se takođe uočavaju i tragovi o menjačkim, zajmovnim i depozitnim
poslovima. Kako bankari počinju sa emisionim poslovima otkrićem menice koju izdaju u svoje
ime a za račun klijenta, tako menjači koji raspolažu kasama gde su čuvali novac (npr. od krađe), u
svoje kase počinju primati i tuđi novac (depozite). Menjači su, za prvo vreme, samo čuvali taj
novac (odvojeno od svog) i vraćali ga kasnije klijentu – pravi depozit, dok su kasnije primljeni
novac pozajmljivali drugim licima – nepravi depozit. Kako se za svakog klijenta otvarao poseban
račun (konto), počeo je prenos novca sa jednog računa na drugi, i samim davanjem naloga banci za
prenos sredstava sa jednog računa na drugi, počelo se sa međusobnim plaćanjima – kretanjem
novca u krugu klijenata sa kontima kod iste banke – žiro banke (ital. giro – krug).
„Potreba za osiguranjem javila se prvo u obliku samopomoći, odnosno jedne vrste štednje, na
osnovu koje je pojedinac koji je pretrpeo štetu, sam štetu iz sopstvenih sredstava i nadoknađivao.
Nešto razvijeniji oblici osiguranja prestavljaju razne zajednice koje su, pored svojih primarnih
funkcija, imale i obavezu nadoknade štete svojim članovima. Radilo se o društvima, obično
religioznim, u Egiptu, Grčkoj u starom veku, koja su nadoknađivala vrlo male, i po obimu i po
vrsti, štete svojim članovima. U Hamurabijevom zakoniku iz XVIII veka pre nove ere je bila
predviđena obaveza učesnika karavana da nadoknade štetu onom učesniku karavana kojeg su napali
6
razbojnici.
Iako se odredbe ovog Zakonika pominju kao primer osiguranja, pisci krivičnog prava sa ovim
nisu saglasni, jer smatraju da se ovde radi o kolektivnom kažnjavanju, a ne o osiguranju.“
Razvojem pomorskog saobraćaja u srednjem veku dolazi do razvoja osiguranja. U slučaju
nastanka štete, pomorskim zajmom
6
su se umanjivale posledice štete. Sama suština pomorskog
zajma je da se, naplaćivanjem kamata većih nego što je potrebno, odvoji jedan deo sredstava koji
bi bio isplaćen oštećenom u slučaju nastanka štete. Zabranom zaključivanja pomorskog zajma zbog
visokih kamata (Papa Grgur VII, 1277. god.) dolazi do razvoja pomorskog osiguranja. Najstariji
ugovori o osiguranju, van pomorskog osiguranja, potiču iz Italije – najstariji ugovor o osiguranju iz
1347. god. (Notarski Arhiv u Đenovi). Barselonska ordonansa (1435. god.), Florentinska ordonansa
(1522. god.) i Pomorska ordonansa (1581. god.) predstavljaju prve zakonske izvore prava
osiguranja.
„Jedan od bitnih, može se reći osnovnih, elemenata bez kojeg osiguranje ne postoji jeste rizik.
Pod rizikom se podrazumeva nastupanje jednog ekonomski štetnog događaja. To je osnovna i
ujedno najšira definicija rizika. Ali rizik je samo događaj (npr., požar, poplava, sudar, udar,
potonuće i dr.) koji dovodi do primene obaveze osiguravača (organizacije osiguranja) da izvrši
isplatu, tj. nadoknadu nastale štete pokrivene uslovima osiguranja. Uobičajeno je da se rizikom
naziva i predmet osiguranja (zgrada osigurana protiv požara, brod koji prevozi teret i sam teret,
lica za čiji se život zaključuje osiguranje i sl.). U stvari, ovde se ima u vidu opasnost koja ugrožava
predmet osiguranja u kvalitativnom i kvantitativnom pogledu.“
Ukoliko postoji određena opasnost (pretnja), javlja se potreba za zaštitom (osiguranjem). Isto
tako, u odsustvu rizika, ugovor o osiguranju nema smisla. Rizik predstavlja predmet osiguranja
gde je neophodno da ostvarenje rizika bude moguće i da je neizvesno njegovo nastupanje na koje
ne utiče volja osiguranika ili trećeg lica.
