Istorija nove srpske književnosti – Jovan Skerlić

PREDGOVOR
Useptembru 1912, pred rat, izišlo je iz štampe školsko izdanje Istorije nove
srpske knjiţevnosti. U predgovoru reĉeno je da je to samo »izvod iz znatno većeg i opširnijeg
dela pod istim naslovom, koje će izići iduće godine«. Zbog ratnih prilika potpuno i
ilustrovano izdanje nije izišlo 1913, no tek sada, poĉetkom 1914.
Ova velika Istorija nove srpske knjiţevnosti razlikuje se od školskog izdanja pre svega
time što je mnogo obimnija i potpunija. Ne samo da se o istim piscima ovde govori više i
iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u školskom izdanju (Dimitrije
Davidović, ĐorĊe Magarašević, Teodor Pavlović, Jovan Stejić, Danilo Medaković, Nikola
Tomazeo, Milan Đ. Milićević, Vladimir Jovanović, Milorad Petrović, nekoliko najnoviJih
pisaca). Pored obilnije sadrţine, ova knjiga je drugaĉe i pisana. U školskom izdanju stil se
morao podešavati i uprošćavati, da bi bio na domaku Ċaka srednjih škola. Ovde je pisano
slobodnije, i za publiku već upućenu u knjiţevnost. IzmeĊu školskog i ovog izdanja ove
knjige isti je odnos kao izmeĊu izdanja u Larusovoj zbirci, lіvre de l Elève i livre du Oaître.
Zatim, ovo izdanje je ilustrovano, sa 109 ilustracija u tekstu. Najzad, uz ovo izdanje ide i
bibliografija dela i ĉlanaka o srpskoj knjiţevnosti i srpskim piscima, kao i registar pomenutih
osobenih imena.
Što se tiĉe izvesnih osobina samoga dela, ja bih imao samo da ponovim ono što sam
kazao u predgovoru školskog izdanja, koje je pisano na osnovu istih shvatanja. Ovo je samo
istorija nove srpske knjiţevnosti, pisaca koji su se nesumnjivo osećali Srbima. Hrvatska i
srpska knjiţevnost su knjiţevnosti jednog naroda i jednoga jezika, ali to su još dve
knjiţevnosti. To je paradoks, anahronizam, dokaz naše kulturno-nacionalne zaostalosti, ali
to je tako. Hrvatska knjiţevnost, kao i lokalne knjiţevnosti srpskohrvatskoga jezika
(dubrovaĉka, bosanska, slavonska), ovde nisu dodiravane. Potpuna istorija srpskohrvatske
knjiţevnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki
posao, i to po sopstvenim prouĉavanjima.
Ovde je iznesena srpska knjiţevnost od poĉetka XVIII veka, od pisaca koji ĉine sponu
izmeĊu stare srpske srednjovekovne kaluĊerske pismenosti i nove knjiţevnosti, pa sve do
danas, do najnovijih pisaca, do onih koji još pišu i razvijaju se. Izlaţući se prekoru da je ova
knjiga suviše moderna, da odveć ulazi u knjiţevnu sadašnjicu, ja sam uneo i najnovije pisce,
u ţelji da iznesem aktivnu i ţivu knjiţevnost, koja je rezultat, izraz i cvet ranije knjiţevnosti.