1.Zevsov hram u Olimpiji (arhitektura i plastika)
U skulptorskim programima za hram Zevsa u Olimpiji umetnici su istrazivali prikazivanje
slozenih prica i dualistickih tema. Razumevanje ljudskih pokreta pomogao je izazov da se
ispuni timpanon hrama. Dva timpanona Zevsovog hrama u Olimpiji vrhunci su ranog
klasicnog stila. Istočni timpanom prikazuje Pelopovu pobedu nad Enomajem ,kraljem Pize, u
trci kola u kojoj je nagrada bila ruka kraljeve kcerke Hipodamije. Pelop se smatrao
osnivacem Olimpijskih igara,a budući da je pobedio na prevaru ,on i njegovi naslednici
ziveli su u prokletstvu .Stoga je njegov primer sluzio kao opomena olimpijskim takmicarima
koji su u mimohodu prolazili pored hrama.
Zapadni timpanon prikazuje borbu lapitskog plemena sa kentaurima.Kentauri su bili
potomci lapitskog kralja Iksiona i od oblaka nacinjenog lika Here koju je pokusao da zavede
kad je bio na Olimpu. Za tu bezboznost Iksion je kaznjen tako sto je zauvek razapet na
plameni tocak. Kentauri su kao polubraca lapita pozvani na vencanje lapitskog kralja sa
Hipodamijom. Kako ne podnose alkohol kentauri su se napili i zametnuli kavgu sa lapitima
koji su ih savladali.U sredini kompozicije je Apolonova zapovednicka figura. Njegova
ispruzena desna ruka, snazno okrenuta glava i mocan pogled pokazuju da se aktivno
ukljucio u dramu jer je zeleo da Lapiti pobede. Istovremo, njegov miran statican polozaj
udaljava ga od radnjje koja se odvija oko njega tj fizicki on ne pomaze da se pobeda
ostvari.Levo od Apolona kralj kentaura uhvatio je Hipodamiju. Figure su masivne i
jednostavne, mekih kontura i talasastih povrsina. Srasna borba izrazena je ne samo
radnjom i pokretima nego i osecanjima ispoljenim na licu Kentaura, ciji je bol i beznadezan
napor u naglasenoj suprotnosti sa stojickim mirom na zeninom licu. Suprostavljanjem
ocigledne patnje Kentaura sa nedostatkom osecanja Lapita timpanon sugerise jasnu
moralnu razliku izmedju animalne prirode Kentaura i ljudi koje takodje odlikuje uzvisena
Apolonova plemenitost. Apolon ne predstavlja samo svetlost i razum vec i primer
racionalnog ponasanja u nevolji. Taj sukob iracionalnog i racionalnog,reda i haosa u samoj
je srzi grcke umetnosti. On ukazuje na to kako Grci shvataju sami sebe kao predstavnike
civilizacije nasuprot varvarstvu.
Metope su takođe podsticale postenu igru jer prikazuju Herakla koji je kao Pelopov praunuk
polozio temelje stadiona u Olimpiji. Primer koji se ističe iznad ulaza na istocnom delu
hrama prikazuje Atlantov povratak Heraklu sa jabukama Hesperida. Atlant je jedan od
Titana, preolimpijskih bogova, koji na svojim plećima drzi zemaljsku kuglu.Posto je
nagovorio Atlanta da pođe u vrtove Hesperida,ubere zlatne jabuke i time ispuni jedan od
njegovih zadataka, Herakle je pristao da pridrzi svet umesto njega. Po povratku Atlant je
odbio da preuzme teret ali ga je Herakle lukavstvom naveo na to. Figure imaju sve
karakteristike rane klasicne skulpture: mekano lice,ekonomičnost poze i izraza i
jednostavnu svečanu odeću.
2.Poliklet (Doriforos, Dijadumenos, Ranjena Amazonka)
Poliklet je vecinom radio u bronzi dorskog duha. Za njega je broj sustina stvari, na osnovu
broja on stvara svoj postulat i idealnu formu.Potpuno je savladao anatomiju.Birao je snažne
modele i vajao zrela atletska tela stvarajući igru svetlosti i senke. Njegove su skulpture u
ležernom stavu mirovanja, ali nisu fiksirane. Pomno i pažljivo se bavio studiranjem prirode.
U odnosu na svoje predhodnike Poliklet je postigao vise od proucavanja anatomije. On je
istrazio nacela proporcije prema kojima se jedan deo tela nalazi u odnosu prema drugom
delu kao sto se svi delovi odnose prema celini. On se takođe pozabavio pojmom kompozicije
i pokreta. Svojim Doriforom ponudio je idealan sistem proporcija i to ne samo pojedinih
delova tela vec i njihovog međusobnog odnosa pa i odnosa prema telu kao celini. Na
Doriforu kontrapost je mnogo naglaseniji nego kod Kritijinog mladica,a okret glave
izrazeniji. Cini se da umetnik uziva u mogucnostima koje taj polozaj pruza i istrazuje kako
mu tacno odgovara anatomija dveju strana tela. Radna leva ruka odrzava ravnotezu sa
opterecenom desnom nogom isturenom napred a opustena desna ruka sa slobodnom levom
nogom. Za Polikleta je traganje za idealnim sistemom proporcija bilo vise od pomocnog
umetnickog sredstva: ono ima korene u filozovskoj potrazi za prosvetljenjem i utemeljeno je
na verovanju da se harmonija u svemiru, kao i u muzici i svemu ostalom-moze izraziti
matematickim odnosima. Doriforom i Diskoforosom , je jedan od tri najpoznatija tipa figure
koje je izvajao znameniti antički kipar Poliklet, odnosno tako stvorio matricu za buduća
dela starogrčkog vajarstva koja daju striktno idealizovani prikaz mladića na uverljivo
naturalistički način. Dijadumenos je bio pobednik sportskih takmičenja, a prikazan je kako
diže ruke kako bi zavezao dijademu , odnosno vrpcu koja ga je prikazuje kao pobjednika.
Originalna verzija imala je dijademu od bronze. Figura stoji u kontrapostu s težinom na
desnoj nozi, s lijevom nogom blago nakrivljenom i glavom prema nadesno, samozadovoljna
i zamišljena. Poznat je samo po Rimskim kopijama, čiji nam suvi i tvrdi oblici prenose
veoma malo od lepote originala. Ideal kanona, proporcije tačniji je na ovoj statui nego ma
gde drugde. Ležeran stav u mirovanju, kontrapost, pri kome je angažovana noga isturena
napred,a anatomija snažnog modela savršena. Leva i desna polovina tela su diferencirane.
Glava, koja je okrenuta, je najstariji primer klasične savršenosti grčkog tipa, spoj energije i
lepote. Lice je zaokrugljeno.
muževne snage I ženske nežnosti.U klasici se pokušava prikazati njihova
ženska,slabija, ljudska, tragična strana,prikazujući ih ranjene i poražene. Na
natjecanju kipova s motivom Ranjene Amazonke, za Artemidin hram u Efezu, natjecali su se
Fidija, Poliklet, Kresil i Fradmon. Poliklet, koji je za Fidijom zaostajao u prikazivanju bogova,
ali je bio majstor u prikazivanju ljudskog tela. Poliklet je dobio konkurs, zbog prefinjenog
oblika ženskog tela. Amazonku je smestio kod Artemidinog svetilišta naslonjenu na stub, te
je time bio prvi koji je deo težine prenio na predmet kraj lika.Ovo je možda prvo oslanjanje
figure u grčkoj umetnosti, često je korišteno u skulpturi kasne klasike.To je jaka ženska
figura, ekvivalent atleti u ženskom obličju, ideal ženske snage. Amazonka je u kratkom
hitonu, sa podignutom desnom rukom oko glave, tako da je ispod pazuha, na rebrima
otkrivena rana koja joj je zadata kopljem ili bodežom i koja krvari.
3.Miron ( Diskobol, Atena I Marsijas)
je suština manifestacije. Zakon pokreta je Mironov ″mimezis″ , pokret je u okviru onoga što
večno živi. Bio je veliki majstor u oblikovanju tela životinja.
stabilnost. Miron je sazeo citav sled pokreta u jednom jedinom stavu postignutom snaznim
izvijanjem torza koje dovodi ruke u istu ravan sa nogama. Trajnost I brojnost pokreta
zaustavljenog u trenutku pred odbacivanje diska, opisana je velikom lučnom linijom koja
pocinje diskom u desnoj ruci, a zavrsava vrhom pete leve noge I opticki nas ponovo vraca
na disk.Taj polozaj izrazava sustinu radnje predstavljene izvijenim telom u savrsenoj
ravnotezi.
Danas je sačuvan u više mermernih kopija iz rimskih vremena a u originalu je
bio napravljen od bronze. Ovo "klasično" rešenje nije više nitko pokušao nadmašiti. Kip je
uzoran primer za umetnikov izbor "odlučujućeg" trenutka. To je kratak zastoj između
narocito je vidljiva u oblicima najudaljenijim od posmatraca, na primer u levoj ruci
sluzavke ili u velu iza Hegesinog desnog ramena. Tu se reljef pretapa u pozadinu I pojacava
iluziju da je pozadina prazan prostor a ne cvrsta povrsina.Celokupna dekoracija Partenona
bila je njegovo delo ili je stvorena po njegovim uputstvima. Unutrasnji friz predstavlja niz
figura sjedinjenih u istoj radnji,nigde nbisu prikazane dve istovetne figure. Svaka se
razlikuje u detaljima I istovremeno sve zajedno izgledaju neobicno prirodno I spontano.
Celokupno delo ostavlja utisak velicanstvenosti I spokojstva sto su glavne vrednosti fidijinog
dela. Ova monumentalnost narocito je upecatljiva u skulpturalnim grupama koje
ukrasavaju zabate. Prikazati jednu određenu radnju pomocu ovih skulptura I istovremeno
ih funkcionalno prilagoditi trougaonoj kompoziciji predstavljalo je jedan od najtezih
zadataka za grckog vajara. Recit primer za to je grupa ri boginje sa istocnog zabata. Prva ,
afrodita naslonjena je spokojno na kolena druge boginje dok je treca prikazana kako se dize
iz sedeceg polozaja. Oblici kojima su prikazanipokreti izvrsno su komponovani tako da
vedrina I spokojstvo polozaja I izraza figura mogu da se uoce iako nedostaju sve tri glave.
Фидија
је био један од најзначајнијих скулптора старе грчке класичног периода.
Мало се зна о његовом животу. Постоје различити наводи о његовом школовању и
начину смрти. Фидијин стил доминирао је до краја петог века пре нове ере. Фидијне
скулптуре краси ведра снага, самопоуздана сила и крепкост. Он сјајно ваја мушку
фигуру али његов највећи допринос су женске фигуре. Приказивао их је у танким
хаљинама које прекривају тело али тако да га пластично ојачавају, и више откривају
него скривају. Ефекат је постигнут приказивањем тканине као да је мокра. Фидијне
жене су смирене, достојанствене, без сензуалности, здраве, величанствене и
једноставне. Стари Грци су издвајали Фидијна дела изнад осталих: колосалне
скулптуре од слоноваче и злата Зевса из Олимпије и Атине, оба из средине петог века.
На жалост, изгубљени су сви трагови од Зевса, осим малих приказа на новчићима
из Елиса , који нам дају само општу информацију о пози. Бог је седео на богато
декорисаном трону. Тело му је било од слоноваче, а одора од злата. Атена Партенос је
сачувана у две мале мермерне копије, пронађене у Атини, невеште израде али
дефинитивно по узору на оригинал.
Статуа Зевса у Олимпији
је једно од седам
светских чуда, посвећена је богу Зевсу - врховном богу старих Грка у чију част су се
одржавале Олимпијске игре, а налазила се на простору саме Олимпије по којој су
игре и добиле назив. Услед растуће моћи античке Грчке, једноставни храм у дорском
реду деловао је исувише обично, па су биле потребне крупне измене на њему.
Решење је пронађено у изградњи огромне статуе. Атински скулптор Фидија добио је
овај „свети“ задатак. Током наредних година, храм је привлачио посетиоце и вернике
из целог света. Фидија је развио технику изградње огромних статуа од злата и
слоноваче помоћу дрвеног рама на који су се постављали комади метала и слоноваче,
а затим се скулптура прекривала златом. Ова техника се звала хризелфантија
Фидијина радионица и данас постоји у Олимпији и идентична је по величини и
налази се на истом месту као и у време када је постојао Зевсов храм. У њој је Фидија
вајао комаде будуће статуе који би затим били склопљени у целину. Када је статуа
завршена, једва да је могла да стане унутар храма . Страбо пише: "... Иако је храм сам
по себи веома простран, скулптора су критиковали што није поштовао задате мере.
Седећа статуа Зевса је била толико велика да је њена глава додиривала таваницу." По
овом опису може се закључити да је импресивна величина статуе њу управо и
чинила тако изванредном. Статуа је била толико висока, да су посетиоци више
описивали трон, него Зевса и његову скулптуру. Подножје трона било је украшено
резбаријама сфинга|сфинге и фигурама Победе са крилима, скулптурама грчких
богова Апола, Артемиде и Ниобине деце, као и митских бића. На Зевсовој глави
налазио се венац од маслиновог шибља. У његовој левој руци налазио се скиптар са
орлом на врху, а његова одећа је била украшена резбаријама животиња и љиљана
.
6.
Osnovne karakteristike grcke skulpture V veka ( Poliklet, Miron, Fidija)
Мирон је своју уметничку делатност везао је за Атину, у којој је стекао прва знања из
скулпторске вештине у радионици вајара Хагелада. Мирон је више него ико пре њега
тежио да изрази покрет, да ухвати у својим, најчешће бронзаним фигурама, trenutak
najveceg fizickog I psihickog napora ljudskog lika. Као одличан познавалац
аnaтомије Мирон је теме својих радова често узимао из палестре.То су фигуре
младих, нагих атлетичара, на чијим су телима приказани мишићи у напону снаге, у
тренутку пред извршење неког покрета, скока, акције која је у пуном току или
је задржана, али само толико да би добила нови, још јачи замах.По избору тема из
палестре и по обради фигуре Мирон је близак дорској пластици.По обради косе,
која је сва у кратким и густим коврџама kod Mirona se I dalje primecuju
elementi arhajskog stila.Ali po osnovnom shvatanju figure Miron je apsulutno
originalan. Иако је употребљавaо већ познате форме,Мирон је као вајар
говорио
својим
језиком.О д л и к е њ е г о в о г с т и л а н а ј б о љ е с е о г л е д а ј у у њего
вом Дискоболосу (бацачу диска). Оригинал који је рађен у бронзи није са
чуван, а више античких копија налази се
у музејима широм Европе. Највернија је фигура која сеналази
у
Националном музеју у Риму. Поред снаге покрета у коме се налази тело овог
младића, одлику лика ове фигуре чини и замишљено, мисаоно
оплемењено лице. Тренутак који је Мирон ухватио је тренутак хармоније.
Мирон је са истом вештином иснагом изразио и тренутакп с и х и ч к е н
а п е т о с т и у композицији Атине и Марсијаса.И овде, као и код Бацача диска,
Мирон приказује младића, пуног дивље страсти, у тренутку када треба да
донесе
велику
одлуку:
д а л и д а у з м е с в о ј у и з г у б љ е н у ф р у л у , к о ј у м у ј е А т
и н а п р о н а ш л а и б а ц и л а п р е д н о г е . Марсијас је у великој недоумици,он
се
колеба,
јер
добро
зна:
акоу з м е ф р у л у и п о к а ж е с в о ј у музичку вештину, може одн
етипобеду над Аполоном, а ако је неузме, клетва коју је Атина бацила на ову
фрулу мимоићи ће га. Али Марсијас је силан, он је поникаоу дивљим азијским
шумама, његовом природом владају страсти.Зато он узима фрулу, а са њом
и
проклетство
и
казну
што
је
као
смртно биће хтео да победи бесмртног бога. По Аполоновом наређењу
Марсијас је жив одран код места Аулокрене („фрулин извор“), а кожа му је
изложена на градском тргу.Плиније Старији карактерише Миронова дела као верну
копију стварности. Међутим,Плиније Старији је више импресиониран његовим
смелим
приказивањем
става
и
покрета
него
дискретним начином решавања психичког стања.
4. ПОЛИКЛЕТ
Поликлет је рођен у Аргосу. Био је Миронов савременик .По темама којима се бави
и по материјалу у коме ради, он је још увек везан за Мирона, а по начину
скулпторског изражавања Поликлет се приближава Фидији, као и Мирон
иХагелад. Поликлет је већину својих фигура излио у бронзи и у извесној мери
усавршио техничке одлике и декорацију која се примењује на скулптуре рађене овом
техником.
Поликлет је претежно вајао фигуре
правила Поликлет користи и привајаљу
лица.
У к а с н и ј е м р а з д о б љ у г р ч к е у м е т н о с т и П р а к с и т е л к о р и с т и е к с т
р е м н и ј и контрапост који се по њему назива „праксителова S-линија“: главе
његових скулптурасу мање (8 у телу), а тела скулптура су у јаче израженом
покрету.Један други антички грчки вајар – Лизип, иде тако далеко да своје
скулптуре ради тако што комбинује Поликлетов и Праксителов „канон“, чиме
скулптуре постајувиткије, с изразитим детаљима у покрету који се простире
на
све
стране.
Свој
начин рада оправдава уметничком слободом која је у супротности са
праћењем строгихканона.У вајању Дијадуменовог лика (младићакоји
везује победничку траку око главе), Поликлет је показао намеру
и склоност
дау н е с е в и ш е п о к р е т а у с п о љ н и и з г л е д и психолошко стање овог
младог човека.Иако је и овде реч о фигури снажног младића,
вероватно победника на неком атлетском такмичењу, његови
покретиприказани су више као фино вибрирање него као јачи
телеснин а п о р , к а о ш т о ј е н а п р и м е р с л у ч а ј с а М и р о
н о в и м Дискоболосом. Став ногу је и овдеисти као и код Дорифороса, али
јег л а в а б л а г о н а г н у т а н а н и ж е и о к р е н у т а у д е с н о , т а к о д
а о ч и прате покрет руку које држе раширену траку и увијају је окоглаве. Све то, као
и нешто мекше извајани облици овог тела,нарочито торза, на ком се мишићи више
наслућују него штосе виде, оставља утисак лепоте и грациозности, због које
сунеки
археолози
и
историчари
античке
уметности
веровалид а ј е о в о м ф и г у р о м П о л и к л е т п р и к а з а о у с т в а р и л
и к А п о л о н а . Д и ј а д у м е н ј е п р е д с т а в љ е н н а г , а л и у з њ е г о в у десну
ногу, на пању и на грани једног дрвета, налази
сењ е г о в а о д е ћ а : п л а ш т , к о ј и с в о ј о м м а с о м с л у ж и и к а о ослонац
овој фигури. То је новина у грчкој скулптури ињоме ће се вајари
служити све више, нарочито у другој половини V и у IV веку
п.н.е.Дискофорос („носач диска“) био је урађен, као и осталаПоликлето
ва дела, у бронзи. Као и Дорифорос и Дијадумен, и наову скулптуру
примењена су начела из „Канона“. Дискофорос намприказује младог, снажног
атлетичара
у
тренутку
размишљања
пресамог
бацања
диска.О с л о н а ц у о б л и к у ч е т в р т а с т о г с т у б а и м а и фигура рањене
Амазонке,
што
се
може
видети
на
једнојантичкој реплици. Фигуру ове младе жене-ратнице П о л и к л е т ј е
р е ш и о н а
сличан начин као и фигуру Дијадумена, само је израз њеног лица, поред осећања
бола иженске лепоте, моделовао тврдо и хладно, јер се ради о лику једне варварке.
Али и овастатуа је значајна по смелости којом Поликлет рашава скулптуру женске
фигуре и њенеанатомије, нарочито готово сасвим нагих груди, рамена и леђа.
Амазонка је у краткомхитону, с десном руком подигнутом до главе, тако да испод
пазуха, на ребрима открива рану која крвари. Због стања у коме се налази,
постављање ослонца на који она преносидобар део тежине тела, сасвим је
психолошки оправдано.Хриселефантинска фигура Хере, рађена за Херијон у Аргу је
уништена, тако дасе о њој не зна ништа ближе осим оног што се каже у
писаним
изворима.
Према
тимизворима,
Хера из
Арга је најзначајније Поликлетово скулпторско дело. Лик ове Хересачуван је
једино на аргоском новцу.Ништа мање похвално не пише ни о једној
композицији дечака који се играјукоцком. Плиније каже да ју је видео у атријуму
