1
Садржај:
1. Уводна разматрања.........................................................................................................1
2. Појам и врсте заводских васпитних мјера....................................................................3
3. Упућивање у васпитну установу ..................................................................................4
4. Упућивање у васпитно-поправни дом..........................................................................7
5. Упућивања у посебну установу за лијечење и оспособљавање...............................10
6. Извршење заводских васпитних мјера и васпитнје мјере упућивање у васпитно
поправни дом.................................................................................................................11
7.
Закључак.........................................................................................................................
16
8. Литература.....................................................................................................................17
2
1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Васпитне мјере заводског карактера извршавају се у установама различитог типа.
Провођење васпитних мјера ове врсте одвија се у посебним, мање или више
специјализованим установама, јер пружају могућности за адекватнију примјену
одговарајућих третмана и метода васпитања, који се не могу добити у условима отворене
заштите. У ту сврху служе прихватне станице, домови за васпитно запуштену дјецу и
малољетне делинквенте, разна прихватилишта, установе за физички и психички
хендикепирана лица, васпитне установе, васпитно-поправни домови, с тим што су
поједини институционални облици специфични за поједине врсте ових мјера. За примјену
ових мјера од значаја је и тежина извршеног кривичног дјела. Ово су најстроже васпитне
мјере и у досадашњој пракси су се изрицале малољетним учиниоцима тежих кривичних
дјела. И сам термин јасно указује да се ради о „правим“ институционалним мјерама, тј.
мјерама у којима је институција наглашена, с обзиром на то да малољетник за вријеме
њиховог трајања улази у институцију заводског карактера, у којој издржава овакву
изречену васпитну мјеру. Оне се сматрају неопходним криминалнополитичким
инструментима реаговања на озбиљније облике васпитне запуштености који су
резултирали вршењем тежих кривичних дјела и истрајношћу малољетника у
преступничком понашању. У поређењу с осталим васпитним мјерама, заводске мјере су
изрицане углавном учиниоцима кривичних дјела против живота и тијела, против
достојанства личности и морала и за тежа кривична дјела против имовине, а нарочито ако
је према учиниоцу раније већ била примјењивана нека васпитна мјера.
1
Стога би примјена ових мјера могла да послужи у одређеној мјери и као основ за
процјену тежине, у објективном и субјективном смислу, малољетничке делинквенције.
Анализа судске праксе показује да заводске мјере заузимају значајно мјесто у структури
изречених васпитних мјера. Уз то, ове мјере се изричу у мањем обиму у односу на мјере
ванзаводске заштите.
2
Међутим, као посебне, више или мање специјализоване установе у
које се смјештају малољетници, оне су терапеутски врло значајне, јер пружају могућност
за адекватнију примјену одговарајућих третмана и метода васпитања, који се не могу
добити у ванзаводским условима. Оне нису до краја специјализоване, али као установе
општег карактера могу да удовоље овом захтјеву формирањем посебних одјељења и
терапеутских група. Овдје се, на првом мјесту, поставља проблем постојања
одговарајућих профила васпитних установа у којима се могу успјешно извршавати мјере
упућивања у васпитну установу, васпитно-поправни дом и посебну установу за лијечење и
оспособљавање. У садашњој ситуацији нама преостаје само да констатујемо да ових
1
М. Шкулић, Старосна граница способности за сношење кривице у кривичноправном смислу, Едиција
Кримен, Београд, 2010
2
М. Симовић, Д. Јовашевић, Љ. Митровић, М. Симовић-Нишевић,
Коментар Закона о заштити и
поступању са дјецом и малољетницима у кривичном поступку Републике Српске
, Бања Лука, 2010
4
васпитне запуштености малољетника, у литератури се истиче да су у питању
малољетници код којих постоји већи степен васпитне запуштености који се не може
отклонити мјерама појачаног надзора, те је неопходно дамјере васпитавања,
преваспитавања или лијечења проводе у одређеним установама стручна лица. Други услов
се тиче социјалне средине у којој малољетник живи. Он ће бити испуњен уколико
социјална средина штетно утиче на развој малољетника и не обезбјеђује услове за његов
правилан развој. У Закону о заштити и поступању са дјецом и малољетницима у
кривичном поступку Републике Српске прописане су сљедеће заводске васпитне мјере:
упућивање у васпитну установу, упућивање у васпитно-поправни дом и упућивање у
посебну установу за лијечење и оспособљавање.
Приликом одабира коју ће од заводских мјера изрећи малољетнику, суд свакако
мора да води рачуна о разликама у узроцима, интензитету, степену васпитне
запуштености, па и делинквентном моделу понашања, као и спремности малољетног
делинквента да борави у заводу и да се подвргне васпитним утицајима. Разлика између
упућивања у васпитну установу и упућивања у васпитно-поправни дом јесте и у томе што
се, по правилу, упућивање у васпитну установу изриче малољетницима који су учинили
„лакше кривично дјело“, док се у васпитно-поправни дом упућују малољетници који су
извршили „теже кривично дјело“.
5
3. УПУЋИВАЊЕ У ВАСПИТНУ УСТАНОВУ
Упућивање у васпитну установу је најлакша заводска мјера. Ова мјера је
намијењена малољетним делинквентима које је потребно издвојити из средине у којој
живе и обезбиједити им помоћ и стални надзор стручних васпитача у установи за
васпитање малољетника (члан 41 став 1 Закона о заштити и поступању са дјецом и
малољетницима у кривичном поступку Републике Српске). Њеном примјеном они се
упућују у васпитне установе у којима се та мјера извршава и ту се подвргавају трајном и
систематском васпитном третману стручних лица.
6
Асортиман мјера, усмјерених нa
елиминисање узрока девијантног понашања, одређује стручни тим, састављен од педагога,
психолога, социјалних радника и других стручних лица. Законодавац не одређује у чему
се састоји вршење сталног надзора над малољетним извршиоцем кривичног дјела, али се
из природе и суштине, односно сврхе ових васпитних мјера, може закључити да се ради о
примјени трајног и систематског васпитног третмана у оквиру којег се посебна пажња
посвећује општем и стручном образовању малољетника и развијању његових радних
навика. У васпитној установи малољетни делинквент се подвргава перманентном
стручном третману, прилагођеном његовој личности. Боравак у васпитној установи не
може да буде краћи од шест мјесеци ни дужи од двије године, с тим да суд сваких шест
5
Ђукић Б., Криминалитет малољетника и мјере друштвене реакције у Републици Српској, Бања Лука 2010
6
М. Симовић, Д. Јовашевић, Љ. Митровић, М. Симовић-Нишевић,
Коментар Закона о заштити и
поступању са дјецом и малољетницима у кривичном поступку Републике Српске
, Бања Лука, 2010
5
мјесеци разматра да ли има основа за обуставу извршења мјере или замјену неком другом
васпитном мјером према члану 45 став 2 тачка б) Закона о заштити и поступању са дјецом
и малољетницима у кривично поступку Републике Српске. Суд у својој одлуци изриче
само мјеру, не одређујући унапријед њено трајање. О трајању се одлучује накнадно,
зависно од резултата постигнутих у преваспитавању малољетника. Према томе, ова мјера
је релативно неодређеног трајања, јер се приликом њеног изрицања не зна колико ће она
ефектно mтрајати.
У поређењу с упућивањем у васпитно-поправни дом, мјера упућивања у васпитну
установу примјењује се у релативно малом броју случајева, иако њено увођење у нашој
пракси садржи рационалне елементе. Правилност овакве судске праксе не може се
цијенити само на основу датих података. Комплетна оцјена би се могла дати само на
основу истраживања како малољетника којима је изречена мјера упућивања у васпитну
установу, тако и малољетника којима је изречено упућивање у васпитно-поправни дом.
Може се тврдити да оваква структура заводских мјера нијеусловљена само структуром
личности малољетника којима су мјере изречене, већ и неким објективним околностима,
као што су непостојање васпитних установа и трошкови око извршења заводских мјера. У
дилеми да ли ће се извршити изречена васпитна мјера и ко ће сносити трошкове њеног
извршења, судови су често одустајали од изрицања упућивања у васпитну установу иако
су за то постојали услови, па су упућивали малољетника у васпитно-поправни дом.
7
Наша пракса показује да опште установе које су првобитно намијењене за
извршење ове мјере не примају радо малољетне делинквенте, јер им они чине разне
mпроблеме својим понашањем и негативним утицајем на друге малољетнике. Те
mустанове су, прије свега, оптерећене великим бројем младих лица са слободе.
mМалољетни делинквенти не могу лако да се укључе у редовно школовање, пошто се
mмногима ова мјера изриче у току школске године, када се већ одмакло са савлађивањем
наставног градива.
8
Томе треба додати да ове установе не располажу врло често ни са
довољно специјализованим кадром за рад с овом врстом малољетника, да су слабо
лоциране и слабо материјално опремљене. И неразумијевање одговарајућих органа
свакако има видног утицаја на овакво стање. Уочено је и да се малољетници који су
упућени у васпитну установу на основу судских одлука, а и други, удружују у групе,
бјеже из установа и врше кривична дјела. Као што се види, нису створени услови да се ова
васпитна мјера, која по закону има значајно мјесто у систему васпитних мјера, добије
пуну афирмацију у судској пракси. Међутим, тешкоће које се јављају у извршењу ове
мјере не доводе у питање њену оправданост. У Босни и Херцеговини постоји само једна
установа специјализована за извршење васпитне мјере упућивања у васпитну установу. То
је Завод за васпитање мушке дјеце и омладине „Хум“, Сарајево, као васпитна установа у
7
З. Стојановић, Кривично право, Општи дио XIV издање, Београд 2007
8
Хирјан, Ф., Малољетници у кривичном праву, Загреб 1987
