Varicella zoster

Варичела зостер вирус је изолован још 1954. као један од девет херпесвируса за које се зна да инфицирају људе. Термолабилан је и осетљив на бројне факторе спољашње средине, али се ипак лако преноси преко слузокоже респираторног тракта. Након примарне инфекције, вирус се из мукокутаних лезија шири центрипетално, неурогено или хематогено до сензорних ганглија, где остаје у латентном облику. Његова реактивација изазива симптоме херпес зостера – карактеристични бол, са или без присуства кожних лезија.
Овчије богиње се најчешће јављају код деце (пред)школског узраста, а обично их прате:
– фебрилност (повишена температура),
– грозница,
– малаксалост,
карактеристичан осип по кожи у облику везикула (мехурића) испуњених бистром течношћу, по глави и другим деловима тела.
Варичела зостер вирус припада потфамилији alphaherpesviridae у породици herpesviridae, роду Varicellovirus.
Варичела зостер вирус вирус има пречник од 150-200 нм и садржи линеарни, дволанчани ДНК (125 кбп) геном, затворен у икосаедарски капсид, окружен фосфолипидним омотачем.
Варичела зостер вирус расте споро у ћелијама хуманих диплоидних фибробласта и остаје везан за ћелију домаћина, што доводи до мање циркулишућих вирусних честица.
Вирус је веома сличан вирусу херпес зостера, штавише као да је са њим идентичан. Елементарна телашца вируса варичеле се разликују од елементарних телашаца вируса великих богиња, и теже их је видети у микроскопском препарату, па се зато ова метода
4
не користи у дијагностици. И на електронској микроскопији исто тако се вирус варичеле тешко приказује