Ispitivanje i intervju, oblici ispitivanja
Ispitivanje kao takva jeste metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza,
prvenstveno usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je način neposrednog
sakupljanja podataka zato što se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju
(verbalnoj komunikaciji) sa izvorom podataka - davaocem iskaza, ali je istovremeno i način
posrednog sakupljanja podataka zato što između događanja i podataka o događanju
posreduje ispitanik, davalac iskaza. Podaci koje dobijamo od njega rezultat su njegovog
opažanja, iskustva i svesti, naročito kada se ne odnose isključivo na njega, na njegova
neposredna saznanja i doživljavanja. Istinitost i vrednost podataka dobijenih ispitivanjem
otuda su ograničeni subjektivnošću kako onoga ko saopštava tako i onoga ko prima
podatke.
Istraživanje mnogih predmeta moguće je samo ispitivanjem, dok gotovo da se ne može naći
predmet istraživanja koji se ne bi mogao istraživati ispitivanjem. Predmet ispitivanja mogu
da budu prošlost, sadašnjost i budućnost, realni događaji, ponašanja, osećanja i zamisli,
jednom rečju sve ono što može da bude sadržina smislenog iskaza čoveka. Ispitivanje je
istovremeno najčešće korišćena i istovremeno najčešće kritikovana metoda prikupljanja
podataka. Njoj se zamera nedovoljna pouzdanost, nizak stepen prodornosti, odsustvo
izvornosti itd. Argumenti u prilog ovih tvrdnji bili su da iskazi ispitanika ne moraju da budu
istiniti, da su često nekompetentni, da se iz iskaza saznaju samo delimični stavovi ispitanika
itd. S druge strane, u istraživačkoj praksi došlo se do saznanja da je to često jedina moguća
metoda, da je najšire primenjiva i najekonomičnija. Takođe, iskazi ljudi ne moraju da budu i
često nisu neistiniti i nekompetentni i oni u masi iskazuju izvesno prosečno iskustvo i
saznanje o realnosti. Pokazalo se da je moguće odgovarajućim merama otkloniti mnoge
nedostatke ispitivanja.
Prema važećim definicijama, ispitivanje jeste način prikupljanja podataka od drugih
subjekata izazivanjem njihovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve
su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom
provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije (verbalni odgovori).
Ova definicija, kao i definicija posmatranja, je samo okvirna i ne daje sve potrebne
kriterijume za razgraničenje od drugih načina prikupljanja podataka. Jer, verbalna
provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju. Osim toga, verbalna provokacija može
da usmerava verbalnu reakciju, pa se u tom slučaju javlja eksperimentalna situacija, a
verbalna provokacija dobija značenje eksperimentalnog činioca. Opšta granica između
eksperimenta i ispitivanja se u ovom slučaju gubi. U istraživanju opaženi problem postaje
još složeniji, jer se gubi i opšta granica između ispitivanja i posmatranja. To je dovoljan
razlog da se pojam "verbalna provokacija", bar u metodologiji naučnog rada, isključi iz
definicije i zameni pojmom "upitni iskaz". Na početku razmatranja izgledalo je da je za
definisanje ispitivanja pogodnija i preciznija reč "pitanje". Međutim, pitanje mora imati
strogo utvrđen sadržaj i oblik (upitni), a ne samo upitni smisao. Na primer, zahtev da se od
pet navedenih tvrdnji označi jedna kao tačna ili netačna po smislu jeste pitanje, ali po
sadržaju i obliku nije. Stoga smo se opredelili za pojam, odnosno jezički izraz "upitni iskaz",
naglašavajući njegov upitni smisao, bez obzira na formu. Definicija ispitivanja bi, prema
tome, mogla da glasi: ispitivanje je način sakupljanja podataka preko iskaza drugih
subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa njima upotrebom "upitnih iskaza".
Izložena definicija ne insisttira na posrednom prikupljanju podataka ispitivanjem stoga što
se mnoštvo neposrednih saznanja o jednoj pojavi može steći upravo ispitivanjem.
Klasifikacija ispitivanja
Iz metodološke literature proizlazi da su kriterijumi klasifikacije ispitivanja mnogobrojni,
mada se najčešće kao kriterijum uzima rad ispitivača odnosno postupak ispitivanja.
Pomenuti kriterijumi primenjuju se i u klasifikaciji ispitivanja kao načini sakupljanja
podataka i u klasifikaciji tehnika ispitivanja. Uobičajena je podela na: blago, neutralno i
oštro ispitivanje.
Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitivača koje dovodi kod ispitanika do
uspostavljanja poverenja znatnog stepena, prisnosti i otvorenosti tako da ne postoje
prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima. Može se, na osnovu
empirijskih iskustava, reći da je tip blagog ispitivanja zadržao prednosti, ali i nedostatke
kliničkih ispitivanja. Prednosti su: iskrenost i moguća istinitost iskaza ispitanika u vezi sa
pitanjima na koje se, po pravilu, drugim metodama ne dobija odgovor. Nedostaci su: velika
ekstenzivnost (potrebno je mnogo vremena), nedostatak odgovarajućih kadrova i
mogućnost pogrešnog tumačenja mnogobrojnih iskaza, odnosno odabiranja međusobno
različitih iskaza o istom predmetu.
Neutralno ispitivanje podrazumeva učtiv, korektan, poslovan odnos ispitivača prema
ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo
predviđenog postupka unutar odabrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici uticanja,
zabranjeni su. Dok u blagom ispitivanju imamo izvesne blage oblike navođenja ispitanika na
serije mogućih razloga i posledica, na kompariranje i procenjivanje, na traženje dokaza i
protiv dokaza, na tezu i kontratezu, u neutralnom ispitivanju od svega toga nema ništa.
Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno obraćanje, neposredno pitanje i
prihvatanje - evidentiranje dobijenog odgovora kako je dat.
Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihički vrlo složene situacije u
kojima ispitivač vrši psihičku presiju, izlaže ispitanika delovanju "ukrštenih pitanja", zatim
sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja, itd. Ispitivač ukazuje na
zaista postojeće, kao i na izmišljene sadržinske i logičke protivurečnosti u iskazima
ispitanika; izrazito oscilira ton obraćanja od nadmenog, pretećeg, preko podsmešljivog,
primer, moguće je određena pitanja postaviti preko računarske mreže i njihovih sistema
(Internet, Intranet, Ekstranet i sl.) bez neposrednog opštenja ispitivača i ispitanika.
Pismeno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanja odgovora u pismenoj formi.
Kombinovano ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja a pismeno davanje
odgovora. Modaliteti ovog ispitivanja su mnogobrojni, pa ih je bolje obraditi u okviru
tehnika ispitivanja.
Tehnike ispitivanja
U osnovne tehnike ispitivanja ubrajaju se intervju i anketa. Kao poseban njihov rod mogu se
u ispitivanje uvrstiti i određeni oblici testova, mada neki od njih mogu biti uvršteni u
eksperiment stoga što zahtev za rešenjem određenog zadatka može da se javi kao
eksperimentalni činilac.
Intervju i anketa se često nedovoljno pojmovno razlikuju ne samo u dnevnom opštenju već i
u stručnoj i u naučnoj literaturi. Pojam intervjua često se identifikuje sa pojmom ankete, a
anketa sa svakim oblikom ispitivanja uzorka određene populacije. Korektna primena
ispitivanja kao naučnog načina sakupljanja podataka podrazumeva razlikovanje tehnika
ispitivanja. Bitni kriterijumi za razlikovanje intervjua od ankete su svojstva instrumenta i
postupka ispitivanja.
Instrument intervjua je "osnova za razgovor" koja se u praksi još naziva i "podsetnik za
razgovor", što nije potpuno korektno ni dovoljno obuhvatno. Ovo zbog toga što je
instrument intervjua obrazac, koji sadrži pitanja koje će ispitivač postaviti ispitaniku i
mesta za ubeležavanje odgovora ispitanika. Bitna je karakteristika svake osnove za
razgovor da koncipira i zahteva neposrednu komunikaciju ispitivača i ispitanika i njihovu
obostranu aktivnost u interakciji. Iz toga proizilazi i očekivanje da će se dobiti više
neformalizovanih odgovora, te se konstrukcijom instrumenta i grafičkim rešenjem njegovog
izgleda predviđa posebno mesto za upisivanje takvih netipiziranih - neformalizovanih
odgovora. Anketni upitnik, kao instrument ankete, ne postavlja takve zahteve i takve
mogućnosti ne predviđa.
Postupak u vođenju intervjua znatno se razlikuje od postupka prilikom anketiranja po
svojoj složenosti i po zahtevima prema ispitivaču i ispitaniku, kao i po složenosti sadržaja i
nivou saznanja koja se primenom intervjua stiču. Složenost postupka intervjua je veća,
ankete manja. Zahtevi prema intervjueru i intervjuisanom su veći nego prema anketaru i
anketiranom. Intervju je prodorniji, mogući nivo saznanja i stepeni moguće istinitosti
saznanja veći su primenom intervjua nego primenom ankete.
Navedeni kriterijumi razlikovanja su dovoljni da oformimo definicije intervjua i ankete, koje
će, izvedene iz definicije ispitivanja kao opštije, izraziti postojeće posebnosti.
Intervju ili naučni razgovor, je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem putem
neposrednog usmenog i ličnog opštenja istraživača i ispitanika. Može se prigovoriti da se
datom definicijom jako sužava obuhvat pojma "intervju", jer isključuje pismene oblike
opštenja. Takva primedba je opravdana i tačna je, ali je bez većeg značaja za definisanje
naučnog razgovora. Pojam "razgovor" podrazumeva neposredno dvostrano lično
razmenjivanje poruka između dvojice učesnika uz njihovo obostrano aktivno odnošenje.
"Naučni razgovor" podrazumeva da taj razgovor, to opštenje obezbeđuje dobijanje istinitih
iskaza o sadržaju stavova, sudova, zaključaka, saznanja, ideja itd. ispitanika. To, dalje,
praktično, ne znači da se vodi razgovor ravnopravnih ili jednakih, podjednako motivisanih
učesnika u razgovoru, već podrazumeva izvesnu superiornost ispitivača koja proizilazi iz
njegove obučenosti i odabranih i razvijenih osobina ličnosti specijalnim pripremanjem, ali
koja ne sme biti manifestovana tako da je sagovornik opazi, nego treba da se izrazi u
rezultatu ispitivanja. Stoga je neophodno ostvariti ličnu neposrednu situaciju opštenja u
kojoj se aktiviraju sve prednosti ličnosti intervjuera, prednosti postupka i instrumenta. Sve
mnogobrojne prednosti gube mogućnost delovanja u opštenju posredstvom određenih
tehničkih aparata (npr. telefona) ili u pismenom opštenju (pismeno postavljena pitanja na
koja se takođe pismeno odgovara) itd. Stoga, svako ispitivanje koje ne podrazumeva
neposrednu ličnu komunikaciju između ispitivača i ispitanika ili isključuje neformalizovan i
kreativan odnos u međusobnoj komunikaciji (što je takođe smetnja za aktiviranje pozitivnih
sposobnosti ličnosti ispitivača) ne smatramo istinskim naučnim razgovorom.
Pogrešno bi bilo apsolutizovati nadmoćnost intervjuera koja proizilazi iz položaja onog koji
pita i koji zna šta su drugi odgovarali. I ispitanik ima neke oblike nadmoćnosti. On daje
pristanak da se razgovor obavi, utiče na mesto i vreme razgovora, on bira sadržaj, forme i
intonaciju odgovora i opredeljuje ukupnu atmosferu razgovora. Osim toga, ispitanik je
kompetentniji za materiju koju sadrže mnoga pitanja koja mu se postavljaju. Nadmoćnost
intervjuera je samo u proceduri - radnoj sferi.
Iz teorije i empirije proizlazi da postoji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog
razvrstavanja. Uobičajeni su kriterijumi: rad intervjuera i broj i odnos istovremeno
ispitivanih ispitanika od strane jednog ispitivača. Po prvom kriterijumu imamo podelu na:
neusmereni i usmereni intervju.
Neusmereni intervju je naučni razgovor u kome ispitivač samostalno odabira sadržaj, oblik i
redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i
situacije u kojoj se vodi razgovor. Naziv "neusmereni intervju" moguće je samo uslovno
prihvatiti, kao i naziv "slobodni intervju". U nauci, s izuzetkom orijentacionih istraživanja -
pa i tada samo uslovno i sa znatnim ograničenjima - neusmerenih, odnosno slobodnih
intervjua nema, intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraživanja
kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze, i indikatore strogo je determinisao mogući
sadržaj i oblike pitanja. Stoga su pitanja nužno koncentrisana na određene predmete.
Nazivom "usmereni intervju", u stvari, obuhvataju se dva, odnosno po nekim klasifikacijama
tri tipa intervjua: usmereni orijentacioni; dirigovani i rigorozni intervju.
U procesu istraživanja usmereni orijentacioni intervju ima prednosti nad ostalima. Njegove
bitne karakteristike su:
o
razvijen instrument (osnova za razgovor u obliku obrasca, sa formulisanim
pitanjima i mestima za beleženje odgovora), organizovan u skladu sa normama
psihološke i logičke strategije i sa odgovarajućim grafičkim rešenjem i oblikom, i
o
precizno razvijen postupak na osnovu prethodno izučenih i tipologiziranih situacija i
konstruisanja modela očekivanih situacija.
Međutim, razvijene odredbe postupka elastične su i podrazumevaju kreativnu samostalnost
ispitivača naročito u:
a)
izboru konkretnog načina (u skladu sa koncepcijom) uspostavljanja kontakta sa
ispitanikom i stvaranju komunikacione situacije;
b)
izboru redosleda pitanja u okviru baterije odnosno levka;
c)
objašnjenju - tumačenju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika potpitanja kada je
to potrebno radi jasnijeg i preciznijeg odgovora;
d)
klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne može podvesti pod već date
alternative (modalitete) odgovora predviđene u osnovi za razgovor.
Ispitivač, intervjuer je obavezan da postavi sva pitanja sadržana u osnovi za razgovor, i to
prvo u obliku u kome su ona data. Uputno je da ih, pri tom, ne čita već ih zna napamet, što je,
kada osnova za razgovor sadrži manji broj pitanja (do 40), sasvim moguće. Prilikom
postavljanja pitanja zabranjeno mu je da navodi "alternative" (modalitete odgovora)
sadržane u potki pitanja, već date odgovore podvodi (klasifikuje) u jedan od predviđenih
modaliteta. Ako oni nisu dovoljni ili ako nije siguran gde bi trebalo podvesti dobijeni iskaz,
upisuje suštinu tog iskaza uz što potpunije poštovanje originalnog oblika na, za to
predviđeno, odgovarajuće mesto u osnovi za razgovor. Ova vrsta intervjua odgovara svim
tipovima ispitivanja.
Dirigovani intervju podrazumeva takođe precizno razvijen instrument i postupak, ali i
znatno ograničenje samostalnosti ispitivača. Njegova samostalnost se svodi na aktivnosti u
uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije (u skladu sa usvojenom koncepcijom
strategije). U toku razgovora mora se striktno pridržavati redosleda i formulacije pitanja.
Ovlašćen je da, kada je to preko potrebno, saglasno psihološkoj i logičkoj strategiji, postavi
odgovarajuća potpitanja i dopunska pitanja, ali ne odstupajući bitno od već datog okvira
pitanja formulisanog u osnovi za razgovor. Kao i kod orijentacionog, tako i ovde, ne nudi
