Право и/или правда
« Име правде не би људи познавали кад не би било неправде»
Хераклит
Већина правника, судија , адвоката уз помоћ права спроводе правду тако што
исправљају неправду.
Када причамо о праву, сви прво помислимо на позитивно право. Позитивно право
је оно право које важи у једној држави. За њега се каже да он представља све важеће
прописе једне државе које примењују све институције, а најчешће се мисли на судове.
Мада право и правду можемо видети у свим сферама нашег живота. Значи није само кроз
судске процесе применљиво право и правда. Што се тиче термина правда он је више
морални или теолошки него што је правни појам. Улпијан је говорио да је правда стална
воља дати сваком оно што му припада. Па отуда и мишљење да је правда оно што припада
праву. Правду најчешће додељују судије. Сви ми тежимо томе да у животу самих нас увек
буде присутна правда. Да сваки закон буде исти за све.
Поставља се питање да ли увек уз право иде и правда или то није случај?
Непознати писац је давно рекао:“Правда треба да буде слободна, јер нема ништа горе од
подмитљиве правде; да буде потпуна, јер правда не сме да храмље; да буде брза, јер је
спорост негација правде.“
Правда добија на вредности ако ни у чему не претерује. Умереност је њена снага.
Правду везујемо уз добро, а неправду уз зло. Правда ни у прошлости није била честа. Она
је подложна променама које доноси време и околности. Али да би она постојала она мора
почивати на истини. Зато је потребно постојање судија. Међутим ни то није довољно,
већина њих не поседује правденост ( неки су поткупљиви, неки тенденциозни) али ни то
не треба генерализовати јер постоји и друга страна (судије који су часни, поштени,
паметни и праведни).
Како се годинама бавим правом, нисам више толико сигурна да су право и правда уско
повезани, односно да су у нераскидивој вези. Није чест случај да правда није задовољена
онако како би требала. То сам осетила кроз личне примере , али и кроз примере других
људи. На правду сада се гледа доста другачије. Људи су изгубили поверење у правду и
праведност. На правду сада утичу и неки други фактори као што су: новац, моћ,
познанства и сличне ствари. Зато се некад и питам да ли је више присутно право и правда
или пак право или правда. У првом случају правда је оно што следи по праву, а у другом
случају можемо извршити избор права или правде што представља да она ипак нужно не
следи право. Није правда само кроз судове и и судије највише примењивана. Правду и
њено поштовање можемо осетити и кроз друге сфере нашег живота. Када конкуришемо за
неки посао, студирамо, полажемо испит за вожњу и у многим другим случајевима.
Можемо да осетимо на својој кожи правду али и неправду. Сви смо то бар једном у
животу доживели. Само је питање како је то утицало на нас.
Право су закони, докази, поступци, адвокати, судије, тужиоци, доказни материјали,
сведоци…..Све у циљу доказивања кривице или невиности! У том систему изгубила се
праведност, сада адвокати теже томе да пронађу рупу у закону, да погрешно тумаче сам
закон, да изврну чињенице само да би избегли правду. Онда кривац служи блажу казну за
кривично дело за које је иначе прописана строжија казна. Онај који је лажно оптужен,
коме су подметнути докази увек ће бити крив пред закон и судом све док не докаже своју
невиност. Пут је тада често трновит а праведност тешко достижна.
Суђење Сократу је подигло велику прашину у тадашње време. Чак је то иницирало и
настанак читавог жанра у литератури познатог као сократски логои. Оптужница против
Сократа је гласила: «Крив је Сократ што не верује у богове у које верује држава, крив је
што уводи нова божанства, што квари омладину». Сократ је осуђен на смрт јер није
мислио као многи тада. Многи су му предлагали да побегне из затвора али он је остао
веран свом ставу да се закон мора поштовати и када није праведан. Испио је чашу отрова
и умро. Он је тврдио да ћемо само моралним деловањем имати добру државу. Данас је он
инспирација многим филозофима и посхумно је добио титулу светионика слободе говора.
Посматрајући све напред наведено можемо закључити да нам нико не гарантује да
право и правда иду заједно и да се морамо навићи да нам неће све у животу бити
праведно. Колико год се ми трудили да живимо по том морално начелу морамо да
схватимо да неко други на то не гледа исто онако као и ми. Али исто тако можемо само да
се трудимо да останемо на том путу и следимо своја права да исправимо неправду, ако је
било како могуће.. Јер у животу једног човека најбитније је остати поштен,
