Renesansna umetnost

RENESANSNA UMETNOST
Proučavajući prelaz između klasične antike i Srednjeg veka, bili smo u mogućnosti da
ukažemo na veliku prekretnicu – pojavu islama – koja obeležava podelu između ovih era.
Nikakav sličan događaj ne odvaja Srednji vek od Renesanse. Svakako da su XV i XVI vek
bili plodni dalekosežnim događajima – pad Carigrada i Tursko osvajanje jugoistočne Evrope,
istraživačka putovanja koja su dovela do zasnivanja prekomorskih imperija u Novom svetu
(Africi i Aziji), koja donose sa sobom i suparništvo između Španije i Engleske, kao prvih
kolonijalnih sila, duboka duhovna kriza reformacije i protiv reformacije. Ovo je samo deo
događaja koji su prouzrokovali Novu eru.
Teoretičari renesanse : Đenimo Đenimi – Traktat o slikarstvu, Lorenzo Ghiberti – Komentari
biografije umetnika, Leone Battista Alberti – O slikarstvu, Piero della Francesca – O slikanju
perspektivom, Leonardo – Traktat o slikarstvu, Vignon de Barochi – Perspektiva ….
Homo Universale – umetnik renesanse : arhitekta, skulptor, pesnik, slikar, teoretičar.
Renesansa je bila prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i koji je sam sebi
iskovao ime. Srednjevekovni čovek nije mislio da pripada dobu koje se razlikuje od klasične
starine; prošlost se za njega sastojala prosto iz ere ”Pre Hrista i Posle Hrista”, iz Ere Zakona
(što znači Starog zaveta) i Ere Milosrđa (što znači posle Hristovog rođenja). Nasuprot tome,
renesansa je delila prošlost ne prema Božanskom planu Spašenja, već na bazi ljudskih
ostvarenja. Ona je na Klasičnu Antiku gledala kao na Eru kada je čovek dostigao
vrhunac svojih stvaralačkih snaga, eru koju su varvarske invazije, koje su srušile
Rimsku imperiju, naglo prekinule, pa je vreme hiljadugodišnjeg intervala mraka,
odnosno neprosvećenosti trajalo sve do Renesanse. Zato se Novi vek mogao nazvati
”Preporodom” (od latinskog Renasci – ponovo se roditi). Petrarka, prvi od velikih ljudi koji su
stvarali Renesansu, međutim, smatrao je novu eru kao oživljavanje klasike, tj. isključivo kao
uspostavljanje Grčkog i Latinskog jezika u njihovoj ranijoj čistoti i vraćanje na originalne
tekstove klasičnih pisaca.
Individualizam – nova samosvest i samopouzdanje – osposobila ga je da objavi, nasuprot
svim utvđenim autoritetima, svoje sopstveno ubeđenje da je doba ”verovanja” u stvari bilo
doba neprosvećenosti i mraka, dok su mračni pagani Antike stvarno predstavljali najsvetliji
stepen istorije. Ovakva spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje ostaće
duboko karakteristična za Renesansu kao celinu.
Na stvaranje uslova za razvoj renesanse uticali su:
-ponovno istraživanje antičke umetnosti (započeto još od 9 v.)
-razvoj gradova i građ.klase koja će u 13 i 14 v.početi da neguje jedan bitno drugačiji stav
prema umetn.od onog srednjevekovnog.
Cilj renesanse nije bio da se dela Antike podražavaju, već da se dostignu, i ako je moguće i
prevaziđu. U praksi, to je značilo da autoritet koji je pridavan klasičnim uzorima ni izdaleka
nije bio nedodirljiv. Osnovni paradoks je što je želja za vraćanjem klasičarima, zasnovana na
odbacivanju Srednjeg veka, donela Novoj eri ne preporod Antike, već rađanje modernog
čoveka.
Renesansa, kao revolucija u umetnosti, u svom stvaranju nije uništila dotadašnju umetnost,
već ju je apsorbovala, sintetisala je sa drugim formama i drugom sadržinom, i stvorivši jednu
kvalitetnu, novu umetnost nastavila je dalje svojim razvojem. Novi duh u umetnosti doneo je
oslobođenje od ranijih stega, što je imalo za posledicu to da se manifestuje individualnost
umetnika – i to mnogo jače nego u Antičko vreme. Umetnička dela, koja se u Srednjem veku
122
razlikuju po tipu, a ne prema ličnosti umetnika koji su ih stvorili, sada počinju da se razlikuju
jedna od drugih baš prema umetniku – autoru i žig njegove ličnosti postao je najvažnija
odlika. Težište Renesanse je njen javni karakter.
Pored navedenog, veoma je važna i pojava humanizma , tj. stavljanje čoveka u središte
pažnje.
Razlike izme đu Srednjevekovne umetnosti i Renesanse :
1. U načinu mišljenja i procesu umetničkog stvaranja,
2. U Srednjem veku umetnici idu od apstraktnog ka konkretnom (određenu religioznu
ideju materijalizuju u slici). Prirodu dekomponuju i podređuju je zahtevima slike. To delu daje
svojstvo ”transedentalno – imaginarnog”. U dobu gotike javlja se svojevrsni realizam, ali
posmatranje prirode nije naučno.
3. Religija nije antireligiozna, već antisholastička i antiklerikalna, prožeta
humanističkim idejama. U centru pažnje je čovek koji sve podvrgava kontroli svoga razuma.
4. Konkretne ideje – Italija nije omogućila razvijanje osnovne ideje Gotikskih
konstruktivnih elemenata (prelomljeni luk, rebrasti svod, podporni luk, nema vitraža), jer je
bila pod jakim uticajem Vizantije i Romanike.
5. Srednjevekovna umetnost je skrušena, ali omogućava renesansnim umetnicima
teorijsko i praktično obrazovanje.
Umetnost koja je pripremila Renesansu :
– Preovlađuje problem proporcije ljudskog tela,
– Istražuje se pokret ljudskog tela (njegove relacije u odnosu na prirodu),
– Da bi se ostvarila treća dimenzija u dvodimenzionalnom okviru slike, vrše se
sistematska istraživanja perspektive (antička umetnost nije znala za jedinstvene nedoglede
za sve paralelne prave).