Religija kao oblik društvene svesti

Свака особа има своју личну причу о природи стварности. Религија, култура и географски регион, заједно са свим искуствима које људи имају стварају човеков поглед на свет, или његов општи начин гледања на себе и свет око себе. Поглед на свет је један део саме свести. Као најранији облици друштвене свести појавили су се религија и уметност, потом филозофија и морал, те на крају наука.

У овом семинарском раду ће бити обрађена тема религије као једног од облика друштвене свести.

Религија као поглед на свет једно је од важних обележја културе свих људских група. У историји културе и историји религије могуће је према најновијим истраживањима уочити три основна облика религије: митолошки, теолошки и секуларни. Ових облика религијске свести има и у култури свакодневног живота савременог човека.

Стога, религија означава један  облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују као натприродне, независне од човека, природе и историје.

Друштвена  свест  је,  уствари,  друштвено  сазнање  о  историјској  стварности  у  којој  та свест и сами људи егзистирају, друштвена свест испољава се у одређеним облицима  и  формама  а  то  су:  филозофија,  наука,  морал,  религија,  уметност  и  др.

Религија, са становишта филозофије, спада у категорије духовне културе човечанства. Ово је облик друштвене свести, односно одраз света у свести човечанства. Религија је заједничко врело најдубљих и највиталнијих значења друштвене свести. Ако је језик универзална љуска друштвене свести, онда је религија, тачније, митолошка и религиозна свест човечанства, заједнички извор најдубљих и највиталнијих значења друштвене свести. Целокупни садржај људске културе развијао се из митолошко-религијске свести.

Начин доживљавања религије може бити разнолик – индивидуални или колективни, а на тој позадини се годинама воде идеолошки, политички и правни спорови. Без обзира на различита мишљења, не може се порећи да је религија друштвени феномен. Од давнина, религиозност није остала у сфери само индивидуалних веровања, већ се проширила на околину, чак и на најближе саплеменике у примитивним заједницама. Археолози, тражећи заједничка обележја најстаријих племенских друштава, проналазе трагове заједничких веровања, ритуала, обожаваних личности и посебног положаја свештеника.

Религија је стога прерасла у друштво, утичући на формирање колективног идентитета и суобличујући свест о постојању у заједничкој, већој организацији. Временом је религија постала важно оруђе моћи. Постепено су се развиле јаке везе између световних и верских власти, што се посебно манифестовало вршењем верске власти од стране владара, као у старом Риму. У другим местима и временима религија је постала оруђе политичке борбе, а опет, као пример може послужити стари Рим, где је хришћанство одиграло такву улогу.