Упоредо са тим, мењају се и његове способности. Читав овај процес одвија се у одређеним
периодима који су у међусобно условној вези. Сваки период   развитка представља фазу
везану са свим предходним и наредним фазама развитка.  Према томе сваки период развоја
је   важан   и   непоходан,   па   се   зато   и   не   може   „прескакати“   из   једног   периода   у   други
изостављајући наредни. Периоди прелазе готово неприметно један у други, зависно од
наслеђа, животне средине и свесне активности човека. Они се карактеришу одређеним
променама које се морају добро научити.

С обзиром да се практични рад рад односи на конкретни узрасни период потребно

га је добро познавати јер од тога зависи избор вежби и њихов утицај.

Човеков живот мође се поделити углавном на три велика раздобља и то на раздобље

детињства и младалаштва, раздобље одраслог човека и раздобље старости.

2.1.

Период предшколског детета

Предшколско дете карактерише то да му нервни систем, као и читав апарат за

кретање постају јачи. Дете је тад уи стању да упражњава велике покрете и ако је његова
снага релативно мала. Поред тога што врши окоштавање, нарочито дугих кости и карлице,
ипак се мора нагласити да су кости још увек меке и еластичне, што уједно значи да се лако
могу деформисати. Кичмени стуб се одликује покретљивошћу и његове физиолошке
кривине нису стабилне и делимично се губе када дете лежи. То се нарочито испољава при
неправилном положају тела , седењу, стајању и лежању. У таквим случајевима такве „позе
“ постају уобичајене што доводи до нарушавања исправног држања тела.

Мишићни систем предшколског детета није довољно развијен. Мишићна маса чини

око 25% масе тела, док код одраслог човека то износи око 40 %. При рођењу мишићна
влакна су слабо развијена и због тога су покрети новорођенчента слаби и некоординисани.
Упоредо са растом повећава се и телесна маса. До пете године мишићи расту сразмерно

повећавању телесне масе. У то време се догађају и структуирне промене у мишићу. Код
дтета предшколског узраста слабије су развијени мишићи опружачи од мишића прегибача
због чега деца често заузимају неправилне положаје (опуштена глава, рамена савијена
према напред, округла леђа, угнуте груди и др....)

Што се тиче органа за дисање, примећује се да код детета постоји релативна

слабост дисања условљена слабошћу дијафрагме, међуребарних и помоћних дисајних
мишића грудног и трбуђног зида. Слабост поменутих мишића условљава малу дубину,
такозвано плитко дисање. Физичке вежбе могу врло успешно подстаћи развој грудног
коша и повећати витални капацитет.

Према мишљењу многих аутора ово доба је од велике важности за формирање

психо-моторног апарата, па се зато тражи правилно организовање вежби. Овакво вежбање
је тада погодно јер се све више појављују процеси кочења (инхибиције) у нервним
центрима, што даје детету могућност да сигурније хода, трчи, скаче. Поред осталог ово је
омогучћено и због тога што је снадбевање крвљу због великог пресека артерија готово два
пута веће него код одраслог човека.

Ово доба представља важан кораск и у умном развоју детета. Оно почиње да

разликује битне особине од небитних зависно од свог искуства. Помоћу одговарајуће
активности постају све савршенији апарати за примање дифренцијалних и финих осећања
дражи а тиме је дата још боља основа за развитак свих психичких процеса.

Такође интезиван је и развој фантазије (маште) и то не само репродуктивне већ и

продуктивне. Дететова машта се одликује својом необузданошћу и може бити такве јачине
да дете још не може да повуче границе између фантазије и стварности.

Нарочито после пете године јавља се све већи пораст концентрације пажње, што је

у вези са дечијом моториком. Дечији покрети постају све више координирани, што уједно
значи да постоји боља и целисходнија сарадња разних мишићних група и поједних
мишића.

Игре постају значајан фактор и за развитак памћења јер се помоћу њих ствара

дечије искуство. У том погледу нарочито су значајне игре у којима дете ангажује своје
умне способности, где нешто доводи у склад, где комбинује, где мора налазити потребна
решења за савладавање препрека.

Емотивна стања су у великој мери зависна од средине у којој дете живи. Повољно

се развија онда ако дете има више могућности да се забавља оним што га интресује. У
случају да тога нема код детета се развија негативна емотивна стања која касније могу
довести чак и до комплекса мање вредности. У ово доба емотибна стања се врло лако
изазову, али њихова постојаност је мала.

Примери вежби обликовања са лоптом

Вежба број 1.

Циљ вежбе:

Развој координације и спретности

Опис вежбе:

Са обе руке бацаи лопту и хватати је одбијену од тла.

Вежба број 2.

Циљ вежбе:

Јачање и истезање мишића руку и раменог појаса.

Опис вежбе:

Спетни став,руке у одручењу, лопта у једној руци. Кроз

узручење пребацивати лопту из једне у другу руку и враћати их назад.

Вежба број 4.

Циљ вежбе:

Јачање и истезање мишића трупа. Развој покретљивости

кичменог стуба

Опис вежбе:

Раскорачни став, руке са лоптом у узручењу. Изводити

претклон трупом, наизменично на једној и другој нози,додирујући лоптом
тло.

Вежба број 5.

Циљ вежбе:

Истезање и лабављење мишића трупа.

Опис вежбе:

Раскорачни став, труп у дубоком претклону. Котрљати лопту

„цртајући“ осмицу око једне и друге ноге.

Вежба број 7.

Циљ вежбе:

Истезање и лабављење мишића трупа и карличног појаса.

Опис вежбе:

Сед пред рукама, лопта између колена. Додиривати коленима

тло са једне друге стране.

Вежба број 8.

Циљ вежбе:

Јачање мишића стопала.

Опис вежбе:

Сед пред рукама, лопту држати између стопала. опружати и

грчити ноге.

Вежба број 10.

Циљ вежбе:

Јачање мишића ногу

Опис вежбе:

Суножно прескакати лопту на тлу у једну и другу страну

Закључак

У практичном раду вежбе обликовања примењују се у ниозу који се предходно

формира на основу потреба и конкретних могућности поједница или групе али и условима
у којима се вежбе изводе. Тако формирани низови називају се комплесима вежби
обликовања и њима се најчешће третира читаво тело тачније главне и највеће мишићне
групације.У такав комплекс вежби обликовања најчешће се укључује 6-10 вежби а свака се
понавља 4-10 пута. Оптимално оптерећење је значајан чинилац за успешан подстицај
хармоничног раста и развоја.

Деца предшколског узраста користе обележен простор у виду „цветног поља “ или

круга. У том случају васпитач мора бити ван круга да би имао бољи преглед над свом
децом. Демонстрастор најпре вежбу објашњава речима, наглашава почетни став прелазни
и завршни положај, затим сам изводи вежбу и указује на могуће грешке. У току извођења
треба обавезно исправљати оне који гређе а ако већинна не изводи вежбу правилно , вежбу
треба поново објаснити и показати. Ако деца правилно изводе вежбе похвала не треба
изопстати јер их то мотивише за још бољи рад. Сваки васпитач мора имати неопходан
степен личне креативности коју ће, према искуству, знати најбоље да искаже и преточи у
раду са децом.