Analiza javnog duga Srbije u uslovima finansijske krize

ANALIZA JAVNOG DUGA SRBIJE U USLOVIMA FINANSIJSKE KRIZE

UVOD

Javni dug je oblik javnog prihoda koji ostvaruje država ili drugi javnopravni organ zbog postizanja određenih ciljeva, odnosno zbog pokrića rashoda. Javni dug predstavlja skup različitih oblika zajmova, koje obično pravi država u svrhu ostvarivanja određenih budžetskih ciljeva. Kada javni prihodi nisu dovoljni za finansiranje javnih rashoda, država pristupa javnom zajmu, odnosno zadužuje se na tržištu novca i kapitala kao svaki dužnik, da bi pokrila manjak javnih prihoda nad javnim rashodima.
Javni dug je javni prihod u momentu kada se obezbedi, a javni rashod kada se plaća. Pošto se plaća (vraća se glavnica sa kamatom upisnicima zajma) iz poreza, on je u stvari prikriveni porez, odnosno dažbinski prihod.

Ovaj rad sadrži dve međusobno povezane celine, sa ciljem da našu pažnju usmerimo na razumevanje fenomena javnog druga u realnom svetu i određenom trenutku.

U prvoj celini rada bavićemo se pojmovnim određenjem javnog duga kroz definisanje tog fenomena, upoređivanja sa fenomenom javnog zajma, zatim ćemo dati klasifikaciju javnog duga sa kojom se slaže većina ekonomskih teoretičara. U okviru te celine bavićemo se i upravljanjem javnim dugom zato što je u pitanju važan proces planiranja i sprovođenja strategije koji se razlikuje od zemlje do zemlje jer su ciljevi i mogućnosti pojedinih zemalja različiti, a njihove potrebe zavisne od brojnih činilaca specifičnih za datu zemlju. Zato je važno da svaka država uspostavi kvalitetan sistem upravljanja javnim dugom.

U drugoj celini rada ćemo analizirati reagovanje pojedinih zemalja u svetu na globalnu ekonomsku krizu koja se na različite načine reflektuje na te pojedine zemlje. Iako možemo zaključiti da su posledice koje javni dug proizvodi skoro identične, ipak su neke zemlje na različite načine odgovorile na krizu i iz tih odgovora možemo dobiti jasniju sliku kako o specifičnostima krize, tako i o samom javnom dugu, kao instrumentu fiskalne politike, koga su sve države prihvatile, jer on predstavlja izvor prihoda, posebno u razdobljima izuzetno visokih, a ipak kratkotrajnih potreba za javnim izdacima (ratovi, elementarne nepogode,privredne krize). S tim u vezi, u radu su predstavljene i specifičnosti reagovanja pojedinih zemalja naglobalnu finansijsku krizu i to Grčke i Rusije.

Konačno, u radu smo analizirali i javni dug u našoj zemlji. Srbija je, kao i druge zemlje u periodu globalne ekonomske krize, takođe doživela povećanje nelikvidnosti privrede, pad bruto domaćeg proizvoda, industrijske proizvodnje, izvoza i uvoza, rast nezaposlenosti, smanjenje kupovne snage stanovništva i dr.
I TEORIJSKI OKVIR JAVNOG DUGA

1. Pojam javnog duga
.U praksi postoji nekoliko definicija javnog duga. Prva definicija definiše javni dug kao dug centralne i lokalne državne vlasti prema spoljnim ili unutrašnjim poveriocima. To je najčešće obaveza države koja nastaje javnim zajmom kojem se pribegava kada država ne može iz vlastitih prihoda pokriti ukupne javne rashode. U javni dug ulaze i sve ostale ugovorne ili neugovorne obaveze države, nastale prema bilo kojoj osnovi: rekonstrukciji privrede, izvršenoj eksproprijaciji, počinjenoj šteti od strane državnih tela ili njihovih službenika.
Javni dug možemo definisati kao sumu zaduženja državnog budžeta, izvanbudžetskih fondova i agencija, te jedinica lokalne i regionalne samouprave, odnosno kao ukupno zaduženje države. Zavisno od toga duguju li spomenute jedinice centralne i lokalne države poveriocima u zemlji ili inostranstvu, razlikujemo domaći i inostrani javni dug. Javni dug moguće je dalje definisati kao pozajmljena novčana sredstva države, odnosno kao sumu svih potraživanja koja prema javnom sektoru imaju njegovi poverioci u određenom trenutku.
Javni dug možemo smatrati i vanrednim prihodom države koji se koristi kao jedan od izvora finansiranja njenih funkcija. Iako osnovni cilj zaduživanja države jeste prikupljanje sredstava za državne potrebe, ono se koristi i za sprovođenje mera ekonomske politike, te izravnjavanja poreznog opterećenja u određenom vremenu. Ono što se finansira zaduživanjem jesu akumulirani budžetski deficiti. Pri tome je potrebno razlikovati budžetski deficit od javnog, odnosno državnog duga. Budžetski deficit se formira kretanjima tokom određenog perioda, a visina javnog duga utvrđuje se u određenom trenutku. Stoga možemo zaključiti da je javni dug zapravo kumulativ prošlih budžetskih deficita.
Spoljni javni dug nastaje zaduživanjem države u inostranstvu, tj. kod stranih država ili međunarodnih finansijskih institucija. Spoljni dug je suma zaduženja državnog budžeta na stranim finansijskim tržištima. Sa druge strane, unutrašnji javni dug nastaje zaduživanjem države na domaćem finansijskom tržištu, odnosno kod domaćeg stanovništva, preduzeća i domaćih banaka te ostalih finansijskih institucija. Njegova prednost u odnosu na inostrano finansiranje je u tome što po osnovi servisiranja tog duga novac ne odlazi izvan granica zemlje, a samim time država se ne dovodi u opasnost da bude nelikvidna prema inostranstvu u slučaju većeg zaduženja. Kao prednost finansiranja u inostranstvu često se navode niža kamatna stopa, te dobar kreditni rejting zemlje.