Jezicke nedoumice

Uvod

Mnogo puta sam bila u prilici da razrešavam nedoumice, odnosno greške, za koje, oni što ih prave, tvrde da nisu u suprotnosti s jezičkim i pravopisnim normama. U nekoliko navrata sam čak bila prinuđena da se pravdam i branim od ljudi koji misle da je pogrešan oblik neke reči bolji i lepši, a onaj pravilni im, kako kažu, ne zvuči lepo. Tačno je da milozvučnost nekada igra glavnu ulogu u određivanju jezičke pravilnosti, ali kada bismo samo tako po lepoti ili sopstvenom ukusu merili ispravnost reči, onda bi se jednima sviđalo jedno, a drugima drugo, pri čemu ne dolazi do slaganja u izražavanju. Jezička kultura je „upuštena“ kao i kultura uopšte, književna tradicija nam slabo šta znači, jezički uzori i jezičke promene dolaze sa medija, i sve se to odvija spontano, bez nadzora, bez kontrole i bez ocene, jer država, zaokupljena prečim brigama, ne pokazuje ni najmanje interesa da očuva jezičke standarde. Tako danas, zahvaljujući medijima, imamo slično stanje kao u prvobitnoj indoevropskoj jezičkoj zajednici, kada još uopšte nije bilo pismenosti. Na pojedine greške ću ukazati u ovom radu, da bar toliko doprinesem ispravnosti govora onome ko na to obraća pažnju, i da budemo spremni na konstantne greške sa kojima se susrećemo čim otvorimo novine ili upalimo televizor.

Bez jezičke kulture

Poražavajuće je za kulturu jezika koliko je bezuspešno ukazivati i podsećati na to u kojoj meri je govor ličnosti na javnoj sceni, a pogotovo na televizijskoj i radijskoj, krajnje ozbiljan i odgovoran posao. Poznato je da njihov jezik ima poseban uticaj na jezički izražajni manir slušalačkog auditorijuma, a time i na jezičku kulturu publike uopšte. Međutim, to kao da je više jasno slušalačkoj publici, a manje poslenicima javne reči, onima kojima je valjanost jezičkog izražavanja ne samo posao već i dužnost.
Takođe je poražavajuće što sva upozorenja, ne samo publike, već i merodavnih jezičkih poslenika ili čak institucija kao da na javne medije nema osobitog uticaja. Nije teško razumeti otkuda to da se na javnoj sceni pojavljuju govornici bez potrebne jezičke i govorne kulture, ali je teško razumeti otkuda to da odgovorna lica, kao što su urednici i lektori, dopuštaju da se javnosti obraćaju lica čiji jezik ne zadovoljava ni osnovne elemente jezičke korektnosti, oni čiji govor, u odnosu na književnu normu, odražava neprikladne osobine: iskrivljena akcenatska svojstva reči, siromaštvo jezičkih izražajnih mogućnosti, oskudan rečnički fond, nekorektno organizovane rečenice, pogrešno upotrebljavana značenja reči, posezanje za jezičkim poštanalicama (tipa ,,ovajˮ, ,,definitivnoˮ, ,,značiˮ) itd.