Odnos ekologije i ekonomije

Osnovni cilj i/ili zadatak ekonomije u odnosu na prirodnu sredinu svodi se na iznalaženje takvih postupaka i metoda kojima će se, putem proizvodnog procesa, obezbediti najefikasnija moguća „prerada” resursa prirode u dobra i usluge za zadovoljavanje neke od mnogobrojnih ljudskih potreba. Nasuprot tome, osnovni „interes” ekologije, takode sa ciljem zadovoljavanja određene(ih) čovekove(ih) potreba, je da prirodnu sredinu, sa svim njenim resursima, očuva nepromenjenom.

Supostavljenost ciljeva ekonomije i ekologije sa stanovišta upotrebe prirodne sredine i njenih resursa, najizraženije dolazi do izražaja kroz suprotstavljenost ekoloških principa i mera zaštite prirodne sredine (u svakom od njenih, gore nabrojanih, svojstava) i primeni tržišta kao osnovnog (i od do danas poznatih, najefikasnijih) mehanizma alokacije društvenih resursa koji koristi ekonomija. U tom smislu se zahtevi za slobodom pristupa i korišćenja (i prirodnih) resursa kroz proces ničim limitirane konkurencije, koju podrazumeva tržišni mehanizam alokacije, pojavljuju kao sasvim nespojivi (ekološkim) zahtevima za uspostavljanjem javnih (društvenih, državnih) institucija kontrole i ograničenja korišćenja prirodne sredine i njenih resursa.

Ekonomija odnos prema prirodi razmatra kao racionalnost eksploatacije resursa, dakle kao aktivan odnos. Ekologija, nasuprot toj aktivnoj ulozi ekonomije koju mozemo definisati pojmom „koristi”, ima kontemplativnu ulogu istraživanja uzajamnih odnosa između živog sveta i fizičke sredine.[1]

Dakle, ekologija nema za cilj nikakvo maksimiziranje dobitaka. Pre bi se moglo reći da ekologija za cilj ima minimiziranje gubitaka, koji po životnu sredinu nastaju usled eksponencijalne ekspanzije ljudske ekonomske aktivnosti. Čak i iz ovog sažetog definisanja pojmova ekonomije i ekologije proizilazi nužnost međusobnih konfliktnih relacija, što ne znači da među njima nema tačaka integracije, posebno u trosektorskim modelima razmatranja ekonomsko-socijalno-ekološkog razvoja.

Razmatranje ograničenosti ponude neobnovljivih resursa vodi ka zaključku da se u rastućim ekonomijama ograničeni resursi transferišu po nulloj ceni iako imaju pozitivnu vrednost (na primer vazduh). Nasuprot ovome, niz ekonomskih aktivnosti ima za posledicu isijavanje otpada u okruženje i ti ekonomski outputi su neželjeni zagađivači prirodne sredine koji se takođe transferišu po nultoj ceni, ali imaju negativnu vrednost.

Ekonomska teorija je relativno rano postavila neka od pitanja koja su par exelence predmet interesovanja ekologije. Prvo pitanje koje je danas postalo izuzetno aktuelno postavio je J.S.Mil, a to je kako sačuvati za budućnost prirodne pogodnosti i lepote za koje tržište nema adekvatan odgovor. Sledi rano otkrivanje problema da tržiste nije univerzalan i racionalan regulator posebno u sektoru zaštite životne sredine i prirodnih vrednosti niti na kratak ni na dug rok.

U preovladujućoj doktrini laissez faire postavljanje pitanja imperfektnosti tržišne alokacije resursa i slobode privatne svojine, otvorilo je problem odnosa između racionalnog ponašanja preduzetnika i društvenih troškova koje niko ne snosi. Preciznije izloženo, kod neobnovljivih resursa koji nemaju supstituciju, a gde tražnja nije elastična, vlasnik resursa teži da maksimizira svoje dobitke i nema interesa za izdatke koji bi se ulagali u očuvanje prirodne sredine.

Iz navedene relacije nastaje suprotnost individualnih i društvenih in-teresa i individualnih koristi i društvenih troškova (social cost). Sistematska analiza ovog problema prvi put se sreće kod Pigu-a koji je u svom radu „Ekonomija blagostanja” uočio problem razlike između individualnog i društvenog netoproizvoda