Odlomak

UVOD

U prvih pedeset godina postojanja Evropska unija je, bez sumnje, najveći stepen svoje integracije ostvarila upravo u ekonomskoj sferi. To priznaju čak i najveći kritičari i evroskeptici. Dobro je poznato da u početku ekonomska integracija u Zapadnoj Evropi nije bila sama sebi cilj. Tvorci Evropske unije su na ekonomsku integraciju gledali kao sredstvo za ostvarivanje primarnog cilja: mira, stabilnosti i saradnje među evropskim drzavama, a posebno između Francuske i Njemačke. Vremenom je proces ekonomske integracije počeo da vodi sopstveni život, odnosno da predstavlja cilj po sebi i za sebe, obezbjeđujući integrisanim državama značajne ekonomske prednosti.
Evropska ekonomska integracija predstavlja najsolidnije i najtrajnije ostvarenje u proteklih predeset godina postojanja Evropske unije.  Istovremeno, ona je veoma doprinjela i ostvarivanju nekad primarnog cilja: mira, stabilnosti i saradnje u Evropi.
Do sadašnjeg, veoma visokog i u istoriji nezabilježenog stepena ekonomske integracije nije se došlo ni brzo ni lako. Proces integracije je bio skokovit, sa prilično dugim periodimau kojima se ništa nije dešavalo. Međutim, ono što je važno napomenuti jeste to da nije nazadovanja u procesu integracije. Ono sto je jednom integrisano nije podlegalo procesu dezintegracije.
Evropska ekonomska integracija je proces koji i dalje traje. Ovaj proces, mada daleko odmakao, još nije završen. Ali mora se reći da su preostale mnogo delikatnije oblasti ekonomske integracije. Zbog toga nije nerazumno pitanje ne samo kada će se taj proces dovršiti nego i da li će uopšte dovesti do stvaranja kompletne Ekonomske unije.

1.    EKONOMSKE INTEGRACIJE EVROPSKIH ZEMALJA

1.1.    Evropska ekonomska zona (EEA)
Evropska ekonomska zona nastala je sporazumom potpisanim 1992. godine između tadašnjih 12 država članica EU (Belgije, Danske, Francuske, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Nemačke, Portugala, Španije i Velike Britanije) i tadašnjih 6 država članica EFTA (Austrije, Finske, Islanda, Norveške, Švedske i Švajcarske) radi stvaranja jedinstvenog tržišta na kojem bi se primenjivale tzv. četiri slobode – sloboda kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala. Sporazum o Evropskoj ekonomskoj zoni stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, a obuhvatao je 17 od ukupno 18 zemalja koje su ga potpisale. U međuvremenu, tri članice EFTA postale su članice EU (Austrija, Finska i Švedska), 1995. godine Sporazumu je pristupio Lihtenštajn, a 2004. godine deset novih država članica EU, tako da se on danas primjenjuje na ukupno 32 država – 28 država članica EU i 4 države članice EFTA (Island, Lihtenštajn, Norveška i Švicarska). Odnosi EU i država članica EFTA uređuju se posebnim sporazumima na osnovu kojih se države EFTA obvezuju da preuzmu cijelokupno zakonodavstvo EU koje se odnosi na unutarašnje tržište i finansijski podupru ekonomsku i socijalnu integraciju unutar jedinstvenog tržišta. Pošto Norveška, Island, Švicarske i Lihtenštajn nisu članice EU, one će za razdoblje od 2004. do 2009 u budžet EU uplatiti ukupno 1,16 milijardi €, kako bi uživale prednosti učestvovanja u jedinstvenom tržištu.

 

 

 

 

1.1.1.    Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu

EFTA (Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu) je međuvladina organizacija koja je uspostavljena s ciljem promocije slobodne trgovine i ekonomske integracije među njenim državama članicama: Islanda, Lihtenštajna, Norveške i Švicarske. EFTA u svojoj nadležnosti ima monitoring i upravljanje odnosima među državama članicama EFTA-e na osnovu Konvencije iz Štokholma, upravljanje Sporazumom o Evropskom ekonomskom prostoru, te koordinaciju odnosa s trećim zemljama. Tijela EFTA-e su: Sekretarijat, Nadzorni odbor, Sud, Vijeće i odbori zaduženi za pojedina pitanja. EFTA je uspostavljena 1960. godine Konvencijom iz Štokholma, a osnovale su je: Austrija, Danska, Norveška, Portugal, Švedska, Švicarska i Velika Britanija.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese