Elektroencefalografija

1. Uvod
Postoji određena pravilnost u aktivnostima kore velikog mozga u odnosu na različite nadražaje ili pasivna stanja, pa se na osnovu toga mogu dijagnostikovati neki neurološki problemi i njihovi uzroci.
Klinička elektroencefalografija je standardna dijagnostička metoda kojom se utvrđuje postojanje talasa određene učestanosti u dužim i kraćim vremenskim periodima pod precizno određenim uslovima.
slika br. 1

Ljudski CNS prima veliki broj informacija, a samo mali deo registruje .

2. Elektroencefalografija
Elektroencefalografija (EEG) je posebna neurofiziološka metoda, koja registruje elektricnu aktivnost ćelija kore velikog mozga, preko elektroda smeštenih na poglavini, uz pomoć kape. Snimanje je neinvazivno (bezbolno) i ne koristi se nikakvo zračenje. Jedini uslov za izvođenje EEG-a je da na površini glave nema svežih povreda, rana ili lokalnih infekcija, zbog čega elektrode ne bi smele da se postave na površini glave.
EEG snima promene električne aktivnosti mozga koji su posledica elektro-hemijskih i energetskih funkcija nervnih ćelija u stanju zdravlja i bolesti i ne može da prikaže niti misli, emocije, želje niti bilo koju drugu “višu kortikalnu funkciju” mozga.
Rezultujući diagram je poznat kao elektroencefalogram (EEG zapis), koji je ranije, preko posebnih pera osetljivih na napon, crtan na papiru, a danas kao digitalni crtez na računaru.
EEG aparat beleži moždane talase, koji su, prema frekvenci, podeljeni na: Delta (do 4 herca), Teta (4 – 8 herca), Alfa (8 – 12 herca), Beta ( preko 12 herca). Registruje fiziološka stanja (budnost i spavanje), kao i patološka (epilepsija, encefalopatija, oštećenja mozga), koja daju specifičan EEG zapis.