Aristotelovo shvatanje čoveka

Za početak bi odmah trebalo razjasniti da nije moguće govoriti o odredjenju čoveka u opštem smislu te reči, jer ono što tražimo nije čist pojam. Pitanje u početku ima antropološku postavku ali se postepeno transformiše u praktičko-filozofsko pitanje, koje u sferi Aristotelove praktičke filozofije dobija sasvim novu dimenziju. Tu traženu dimenziju nam pružaju Nikomahova etika i Politika kao neposredno jedinstvo o suštinskom odredjenju ne samo čoveka već i polisa, u kojima ćemo nadalje videti krucijalnu povezanost. U sklopu toga imamo dva najupečatljivija odredjenja čoveka, data na početku Aristotelove Politike, koja u velikoj meri predstavljaju temelj našeg shvatanja čoveka: politikón zóon[1] i  zóon lógon echon[2]. Ono što se često zaboravlja u tumačenju ove dve „definicije“ jeste da su sa razlogom obe neposredno date jedna posle druge, što daje očigledne implikacije povezanosti istih. Latinske verzije ovog para su animal sociale i animal rationale, koje se nisu pokazale plodotvorno u prenošenju istinskog smisla samih odredjenja, te su danas banalizovana i time promašena u svom cilju. Ovde se opet vraćamo na važnost konteksta ovih odredjenja u odnosu Politike i Nikomahove etike jer se sam sadržaj Politike najavljuje na kraju Nikomahove etike i time nagoveštava završetak praktičke filozofije.[3] U tom smislu nam je izuzetno bitan pojam praxis jer je on uslov za razumevanje Aristotelove praktičke filozofije, a samim tim i samog čoveka i njegove sveopšte delatnosti.