Roditeljsko vaspitanje

Однос између родитеља и детета почиње да се развија одмах након дететовог рођења. Прво што дете добија од родитеља је осећај да је безбедно и вољено, што доприноси стварању основе за формирање позитивне слике о себи. Дечји развој управо зависи од тога у каквом окружењу одраста јер родитељи треба да му омогуће да се осећа спокојно, како би учило, истраживало и било успешно.

Породица у којој и мама и тата равноправно учествују у одрастању деце, у бризи и нези, игри, учењу, код детета развија самопоуздање, омогућава му да гради добре односе са одраслима и вршњацима, да постиже емотивну стабилност и бољи успех. Породица има веома важне васпитне задатке које може успешно да реализује ако за то постоје следећи услови: ментална и морална зрелост родитеља и њихова припремљеност, као и одређена способност да се баве васпитним процесом; емоционална повезаност детета са родитељима и другим члановима породице, из чега произилази осећање детета да је жељени члан породице, да јој припада и да у њој може наћи ослонац; усклађени односи између чланова породице, међусобна присност и могућност да у узајамној сарадњи решавају породичне проблеме; примењивање таквих метода у васпитању, које полазе од унутрашњих диспозиција детета, остављају довољно простора за слободно опредељивање и развијање самосталности индивидуе. Односно, идеална породична атмосфера која омогућава развој детета није она у којој нема никаквих проблема и сукоба (јер таква породица не постоји), већ она у којој су односи међу њеним члановима утемељени на узајамној привржености, поверењу и сарадњи, што омогућује да се проблеми решавају а сукоби превазилазе.

У данашње време родитељи су изложени различитим изазовима економским, социјалним, моралним и другим, трудећи се да организују сопствени живот и свакодневницу најмлађих чланова своје породице. Мултиплицирање улога човека у савременом друштву, уз промене у системима вредности и стално убрзање начина живота битно мењају контекст живљења и поступања одраслих особа према деци (Jul & Jensen, 2014; Leach, 2003). Слабљење кохезије унутар заједнице уз истовремену појаву разноврсних програма друштвене бриге о деци и раном учењу, те уплитање технологије у сваки аспект људског живота чине мање јасним улоге и границе родитељства и васпитања детета, упућујући им често контрадикторне и нејасне поруке. Сазнања, ставови и пракса које су родитељи стицали кроз лично искуство, чак и када су високофункционални, често више нису довољан ослонац у подизању и васпитању потомства у измењеним околностима.