Roditeljsko vaspitanje

поверењу   и   сарадњи,   што   омогућује   да   се   проблеми   решавају   а   сукоби 
превазилазе.

У   данашње   време   родитељи   су   изложени   различитим   изазовима 
економским, социјалним, моралним и другим,  трудећи се да организују 
сопствени   живот   и  свакодневницу   најмлађих   чланова   своје   породице. 
Мултиплицирање   улога   човека   у  савременом   друштву,   уз   промене   у 
системима   вредности   и   стално   убрзање   начина  живота   битно   мењају 
контекст живљења и поступања одраслих особа према деци  (Jul  &  Jensen, 
2014;  Leach,   2003).   Слабљење   кохезије   унутар   заједнице   уз   истовремену 
појаву разноврсних програма друштвене бриге о деци и раном учењу, те 
уплитање  технологије у сваки аспект људског живота чине мање јасним 
улоге   и   границе   родитељства   и   васпитања   детета,   упућујући   им   често 
контрадикторне   и   нејасне   поруке.   Сазнања,   ставови   и   пракса   које   су 
родитељи   стицали   кроз   лично   искуство,   чак   и   када  су 
високофункционални,   често   више   нису   довољан   ослонац   у   подизању   и 
васпитању потомства у измењеним околностима.

У   разматрању   савремене   васпитне   праксе,   савремена   педагогија   истиче 
породично   васпитање   као   фундаментално.   Наиме,   сређене   породичне 
прилике и љубав према деци су врло важан фактор од кога зависи душевно 
здравље   детета   и   на   коме   се   темељи   осећање   сигурности   и   спокојства. 
Веома   важан   педагошки   захтев   је   спојити   ту   љубав   са   обавезама   и 
дужностима   детета   у   испуњавању   његових   обавеза.   То   је   основа   за 
учвршћивање правилног ауторитета родитеља у породици. У тесној вези са 
питањем   ауторитета   родитеља   је   и   питање   атмосфере   у   породици.   У 
нездравој породичној атмосфери деца су раздражљива, напрасита, дрска, 
слабо   уче,   губе   самопоуздање   и   веру   у   људе.   Из   поменутих   разлога, 

4