БИОФИЗИЧКИ АСПЕКТ

ХОМЕОПАТИЈЕ

дипломски рад

Ментор

Кандидат

проф. др Јован Шетрајчић

Таина Грујић

Нови Сад, 2012

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ПРИРОДНО

–

МАТЕМАТИЧКИ

ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЗИКУ

„Здравље је слобода од бола и нелагодности у физичком телу уз стање потуне

функционалности, слобода од страсти и других поремећаја на емоционалном

нивоу, што има за резултат динамично стање ведрине и спокојства и слобода

од себичних поремећаја на менталном нивоу, што има за резултат потпуно

сједињење са Истином.“ Г.Витулкас

Захваљујем се члановима комисије

на стрпљењу,

указаном поверењу

и помоћи око израде овог рада.

Биофизички аспект хомеопатије

-3-

Увод

Савремена истраживања психосоматских болести указују на неопходоност примене

холистичких  метода,  оријентисаних  на  лечење  човека  као  целине,  а  не  болести  као
симптома  поремећаја  те  целине,  указујући  на  њихово  макроскопско  квантно  порекло.
Већина данашњих књига из области Биофизике је редукционистичког типа, мањи број је
посвећен  холистичком  интеградивном  нивоу  организма  и  биосфере  (који  укључују
социјалне  и  еколошке  аспекте,  геомедицину,  биометеорологију,  хронобилогију,психо-
соматику,  свест,  хомеопатију,  акупунктуру,  медитацију,  трансперсоналну  психологију)  –
али  се  овај  тренд  све  више  мења  применом  интеградивне  медицине  и  у  најразвијенијим
земљама [1].

Може се рећи да су многи здравствени проблеми решени, али и да су се многи

повећали и умножили. Нестале су велике смртности изазване заразним болестима као што
су колера, велике богиње, куга, туберкулоза, али су се појавиле нове заразне болести као
што су СИДА, Лајмска болест, болест лудих крава. Умножиле су се хроничне болести, које
се све више јављају код младих људи и деце. Све је више оболелих од бронхијалне астме,
алергије,  екцема,  аутизма,  неуролошких  болести,  јављају  се  проблеми  у  понашању,
проблеми  са  учењем,  агресивност  и  многи  други  чији  се  узрок  не  зна,  а  лечење  је  само
симптоматско. Код одраслих људи су у порасту болести као што је рак, деменција, тешка
неуролошка обољења, болести срца, депресије, самоубиства.

Лечење ових болести у савременој (конвеционалној, алопатској) медицини је

незадовољавајуће, трошкови лечења су велики као и токсични ефекти лекова. Тако су се
грађани  све  више  почели  окретати  традиционалним  методама  лечења,  почело  се  поново
ширити вегетеријанство, макробиотика, све већи број људи се враћа посту. Из тих разлога
је поново „ступила на сцену“ и хомеопатија, а због ефикасности и нешкодљивости стекла
је  велику  популарност  у  свету.  Њено  дејство  на  пацијента  је  благотворно,  подстиче
виталност  и  енергију,  уклања  препреке  које  особи  стоје  на  путу  развоја,  било  да  је  у
питању физичка болест, ментално или емоционално стање.

Треба нагласити да хомеопатија није једини метод природног лечења, и да вероватно

није  прикладан  метод  за  сваку  особу.  То  је  прави  метод  за  особе  које  не  желе  само  да
излече  болест  и  које  су  свесне  да  ће  се  излечити  само  кроз  мењање  на  менталном  и
емотивном  плану,  једноставно,  човек  треба  да  преузме  одговорност  за  своје  поступке  у
животу и треба да се суочи са истином о себи. Постоје различити нивои лечења, иако су
људи углавном заинтересовани само за физичко лечење, а лечење на вишем нивоу треба да
доведе  до  успостављања  дубоке  везе  са  собом  и  са  развојем  самопоштовања  и  љубави
према себи и другима. Основни симптоми болести су

бол

на физичком и

страх

на емоци-

оналном плану, и ако супресивном терапијом (анелгетици, седативи) потискујемо те
симптоме, постојећи проблеми се могу увећати. Негативне емоције, мисли и акције морају
да се освесте и излече како би се особа ослободила њиховог погубног дејства. Болест нам
даје прилику да се променимо, јер је она препрека на путу нашег развоја [6].

Према подацима Светске здравствене организације, хомеопатија као метод лечења је

на другом месту (после кинеске медицине) по распрострањености у свету. Лекови који се
користе у хомеопатској медицини добијају се посебним поступком из биљака, минерала и
других природних супстанци, а њихово деловање се заснива на преносу структурне
информације путем енергије молекула воде, јер је вода носилац информације назависно од
тога да ли је тај лек у течном или чврстом стању. Примена знања из савремене физике у

Биофизички аспект хомеопатије

-4-

медицини и фармакологији доводи до уважавања чињенице да терапијски активан састојак
не мора искључиво да буде супстанција, као што је то случај у конвенционалној медицини,
већ  може  бити  и  други  облик  постојања  материје  –  физичко  поље.  Постојање  физичких
поља,  дуализам  честица  –  талас,  унутрашња  енергија  атома  и  молекула,  осетљивост  на
минималне промене почетних услова – само су нека од знања из физике која још увек нису
нашла  своју  пуну  примену  у  медицини  и  фармакологији.  Механизам  деловања  хомео-
патских  лекова  се  и  не  може  на  задовољавајући  начин  објаснити  фармаколошким
концептом  који  је  владао  у  прошлом  веку.  Тек  применом  биоинфорамтике  и  нано-
фармакологије  омогућава  се  боље  разумевање  тог  механизма  деловања  и  очекује  се  да
даљим развојем науке ће бити обајшњени хомеопатски феномени [4].

Хомеопатска идеја је стара више од два миленијума и припада европској традицији

(Хипократ, Парацелсус), а као савремену и научну здравствену дисциплину утемељио је
крајем 18. века Ханеман. Када је прославила 200 година свог постојања Хорст Зеховер –
немачки министер здравља,рекао једа се

“успех хомеопатије не може оспоравати и да ће

хомеопатски лекови увек бити у стању да докажу своју ефикасност”

[5].

Овај рад не заговара преузимање лечења из руку лекара конвеционалне медицине,

озбиљна здраствена стања треба да остану у недлежности лекара. Хомеопатија се може
користити као допунски или самосталан метод у лечењу готово свих стања и болести.

На основу својих запажања и белешки, хомеопата ствара слику пацијента и на основу

искуства или уз помоћ реперторија –

индекс систематизованих симптома

у односу на лек,

одређује хомеопатско средство (лек) што представља сложен поступак, јер постоји више
од 3000 појединих хомеопатских средстава и још најмање толико микстура (мешавина два
појединачна лека или више њих). Спроводе се врло детаљна, документована испитивања
хомеопатских средстава и објављују у бројним научним часописима, као што су:

Homeopathy (British Homeopathic Journal), Proceding of the American Institute of Homeo-
pathy, American Homeopathic Review, Homotoxin Journal, Acta Homeopathica, Allgemeine
Homöopatische Zeitung, Journal de la Société Gallicane de Médicine Homéopathique, Annales
Homéopathiques Françaies, Homéopathie Française, Cahiers de Biothérapie

[4].

Биофизичке основе традиционалне медицине

Наш свет је испуњен информацијама, као што је испуњен и материјом која га чини.

Дух  и  материја  су  у  свом  јединству  вечни  и  “ако  у  тренутку  сажимања  васионе  у
исходишну кап материја не исчезава, онда је неуништива и информација коју она садржи”
(руски академик Горбовски). Информација представља другу стварност Универзума, то је
свеукупна  суштина  која  се  налази  испод  физичке  стварности.  Постојање  свеукупне
суштине  своди  се  на  информацију  смештену  и  кодирану  у  почетној  нули.  Према  браћи
Богданов  информација  нас  може  довести  до  саме  загонетке  постања,  јер  она  носи  слику
једног реда који се налази на највишем степену симетрије коју данашња физика познаје[3].

Овом разумевању Универзума кроз информацију прикључују се многи заступници

холографске  теорије.  На  нултом  нивоу  постојања  света,  у  имагинарном  времену  постоји
чиста  информација.  Због  нестабилности  простора  и  времена  на  Планковој  дужини,
информација  из  нултог  света  прелази  у  наш  свет  енергије  у  реалном  времену,  тако  да
говоримо  о  дуалности  између  информације  и  енергије.  Компликованост  овог  питања  је
покушао  да  разреши  у  својим  радовима  Дирак,  1931.  године,  један  од  најзначијних

Биофизички аспект хомеопатије

-6-

још  неколико  фундаменталних  нивоа  реалности  попут  Шредингерове  таласне  функције
квантне  теорије  [в.  дод.  1.]  која  описује  скривени  домен  могућности,  неопсервабилног,
неманифестног,  над-физичког  света  нелокалних  корелација  и  тренутних  веза,  пре  него
видљивих  феномена  –  и  само  у  акту  мерења  ове  бесконачне  могућности,  описане
Шредингеровом једначином као суперпозиција свих могућих квантних стања, колапсирају
у  једну једину  стварност)  [1], Хајзенберг (дао одлучујући допринос научном разумевању
холизма (један од основних закона хомеопатије), утвђујући да одвојени делови у природи
не  постоје,  већ  да

постоје само различити скупови веза са безбројним склапањима и

расклапањима

. Читав свет који нас окружује, жива и нежива материја састоје се од

вибрирајућих молекула и атома, који се састоје од још ситнијих честица које ступају
умеђусобну интеракцију) [3].

Све у васиони вибрира, једина разлика је у фреквенцији вибрирања. Према квантној

слици, први степеник у настајању болести је поремећај фреквенције у стабилном електро-
магнетном пољу човека. Ако је карактеристична фреквенција живог система стабилна,
биће стабилни и биохемијски процеси у организму и болест се неће развијати. Са поре-
мећајем фреквенције долази до генерисања болести, тако да је први ниво у њеном настанку
квантно-биофизички, а други ниво је биохемијски. Без обзира на изузетан напредак савре-
мене медицине, како у дијагностичком, тако и у терапеутском смислу, највећи број боле-
сти само су под делимичном контролом, али остају неизлечиве [3].

За испитивање биофизичког аспекта настанка болести велика препрека је био дубоко

укорењен  њутновски  материјалистички  концепт,  тако  да  тек  развојем  квантне  физике  и
развојем уређаја за праћење ових енергетских нивоа створили су се услови за разумевање
холистичког  приступа  у  лечењу  болести.  У  центру  ових  квантно  –  холистичких  метода
јесу  телесни  акупунктурни  систем  и  свест  –  који  у  Фејнмановој  пропагаторској  верзији
Шредингерове једначине имају квантно – информациону структуру квантно – холографске
Хопфилдове асоцијативне неуронске мреже [в. дод. 1.]. То представља неуро- психолошки
оправдани  модел  неуронских  мрежа  за  опис  и  симулацију  асоцијативних  когнитивних
процеса  –учење,  памћење,  препознавање,  класификација,  генерализација,  у  секундарним,
терцијарним  и  префронталним  асоцијативним  зонама  кортекса.  Ови  процеси  могу  се
успешно  моделовати  коришћењем  Хопфилдових  неуронских  мрежа,  организованих  у
функционалне  и/или  виртуелне  хијерархије,  у  неуронским  мрежама  асоцијативних  зона
кортекса  (главни  фактори  у  одређивању  смера  менталних  асоцијативних  процеса  јесу
атракторски  облици,  а  не  појединачни  неурони  и  синапсе,  па  због  тога  чак  и  велике
повреде  кортекса  не  уништавају  функционалност  асоцијативне  меморије  ако  су
атракторске структуре очуване) [9].

Однос мозак-свест се може представити следећом генералном шемом: чиста свест је

квантне  природе;  виртуелне  репрезентације  су  повезане  са  неуронским  облицима;
спољашњи објекти су  класичне природе – па само хијерархијска обједињена интеракција
можданих неуронских и виртуелних процеса са субћелијским и квантним процесима може
да  произведе  ефекте  свесног  доживљаја,  попут  коначног  повезивања  у  јединствено
холистичко  квалитативно  искуство.  Перуш  је  показао  да  постоје  директне  математичке
паралеле  између

квантних процеса у Фејнмановој верзији квантнoмеханике

неуро-

информационих процеса у Хопфилдовим асоцијативним неуронским мрежама

. Иако су

основни елементи квантног и неуронског система (моделованог формалним неуронима и
везама) врло различити, њихови заједнички процеси се повинују истим законима [1,2,9].

Дефинисање отвореног квантног система и његовог окружења је истовремен процес,

тако да је, у контексту потребних услова за остваривање декохеренције и универзалног