Fizičar Ernest Radendorf

Ернест Радерфорд (30. август 1871 – 19. октобар 1937 )  

је био британски 

физичар. Рођен на Новом Зеланду. Његов отац Џејмс Радерфорд, шкотски 
возач кола, емигрирао се на Нови Зеланд заједно са дедом Ернеста и читавом 
породицом 1842. Његова мајка, рођена Марта Томпсон, била је учитељица 
енглеског језика, такође је отишла да живи тамо 1855. године. Највећи је 
експерименталиста после Мајкла Фарадеја. Радерфорд је био главна фигура 
током проучавања   радиоактивности и предводио је истраживање и развој 
нуклеарне

физике.

Ернест

 је своје рано образовање стекао у државним школама и са 16 година 

је уписао Нелсон Колеџ. 1889. године добио је универзитетску стипендију и 
наставио је на Универзитет на Новом Зеланду.

Радерфордова прва истраживања на Новом Зеланду била су   о магнетним 
својствима   гвожђа   која   су   изложена   високофреквентним   осцилацијама,   а 
његова теза била је магнетизација гвожђа испуштањем високих фреквенција. 
Био је један од првих који је вршио експерименте са високофреквентним, 
наизменичним   струјама..   Дипломирао   је   1893.   године   и   физику,   а   кратко 
време наставио је са истраживачким радом на факултету и стекао  диплому 
основних студија природних

наука следеће године. Исте године 1894. добио 

је стипендију која му је омогућила да пође на Тринити Колеџ у Кембриџу, 
као студент у лабораторији Џозефа Џона Томсона. Добио је прилику да 1898. 
године   постане   професор   физике   на  Универзитету   Макгил     у   Монтреалу, 
када је место остало празно и 1898. године је отпутовао у Канаду да преузме 
ту   функцију.   1907,   Радерфорд   се   вратио   у   Енглеску   и   постао   професор 
физике   на   Манчестерском   универзитету.   По   доласку   у   Кембриџ,   његов 
таленат   је   брзо   препознао   професор   Томсон.   Током   своје   прве   године   у 
његовој лабораторији, он је изумео детектор за електромагнетне таласе, који 
садржи   ситне   снопове   магнетизоване   гвоздене   жице.   Радио   је   заједно   са 

Томсоном   на   понашању   јона   примећених   у   гасовима   који   су   третирани 
рендгенским зрацима, а такође, 1897. године, на покретљивости јона у односу 
на снагу електричног поља и на сродним темама као што су фотоелектрични 
ефекат.   1898.   године   известио   је   о   постојању   алфа   и   бета   зрака   у 
уранијумском   зрачењу   и   указао   на   нека   њихова   својства..   Током   Првог 
светког рата, помагао је у развоју метода за борбу против нове опасности од 
подморница,   као   и   за   проучавање   подводне   акустике.   Проучавао   је 
радиоактивно зрачење, структуру атома и атомског језгра. 

Учествовао   је   у   разради   теорије   радиоактивног   распада,   која   говори   о 
међусобној   трансформацији   хемијских   елемената.   Извршо   је   прву 
дезинтеграцију атома. 1908. године, добио је Нобелову награду за хемију. 
Радерфорд је бомбардовао атоме азота алфа-честицама (које је добијао као 
производ природног радиоактивног распада). При судару атома азота и алфа-
честица одигравале су се неке, до тада непознате промене. Била је то прва 
нуклеарна реакција икада добијена. Од азота је добио кисеоник. .Радерфорд 
је приликом истраживања распршења алфа-честица кроз ваздух открио да 
настају   нова   језгра   кисеоника   и   водоника.   1921.године   на   основу 
експеримента сa Нилсом Бором претпоставља постојање неутрона.
  Радефорд   је   1914.   године   октиро   протон   и   добио   идеју   о   вештачким 
мутацијама   атомских   језгара.   Извршио   је   дифракцију   гама   зрака   на 
кристалима   и   доказао   њихову   електромагнетну   природу.   Предсказао   је 
постојање неутрона око 1920. године.  

Ернест је са својим сарадницима изводио експерименте у којима је посматрао 
расејање   алфа   честица   при   проласку   кроз   танке   фолије   злата.   Требало   је 
очекивати   да   алфа   честица   пролази   кроз   фолију   без   већег   скретања   са 
почетног   правца,   зато   што   позитивно   наелектрисање   равномерно