Rendgensko zračenje

Rendgensko zračenje

Rendgenske ili x - zrake je otkrio nemački fizičar 

Vilhelm Rendgen

 krajem 1895. 

godine.

Rendgensko zračenje je elektromagnetne prirode, i nalazi se u spektru 

elektromagetnih talasa između ultra ljubičastog i gama zračenja

. Njihov naziv 

(x - zraci) je posledica toga što fizička priroda ovih zraka nije bila poznata u to 
vreme. Slično svetlosti, ne skreću u elektromagnetnom polju i utiču na fotografski 
film, ali su znatno prodorniji od nje i vrlo lako mogu proći kroz ljudsko telo, drvo, 
debele slojeve metala i druga neprozirna tela. Bez obzira na to što njihova priroda 
nije   bila   u   potpunosti   jasna,   to   nije   sprečilo   najpre   fizičare,   a   nešto   kasnije   i 
inženjere da x - zracima nađu primenu. Unutrašnja struktura neprozirnih materijala 
je mogla biti izučavana  x - zracima, pri čemu se nasuprot izvoru zraka i tela od 
posmatranjog   materijala   nalazio   fotografski   film.   Ovako   dobijena   slika   na 
fotografskom filmu se zove radiograf. Apsorpcija zavisi od gustine posmatranog 
tela, te je na ovaj način bilo moguće odrediti mesto frakture prelomljene kosti, ili 
pukotine u izlivenom komadu metala, na primer. Radiografija je tako nastala bez 
preciznog razumevanja rendgenskog zračenja. Tek 1912. godine, kada je otkrivena 
pojava difrakcije  x - zraka na kristalima, utvrđena je  prava priroda x - zraka, 
dokazana je talasna priroda x - zraka i otkrivena je nova metoda za istraživanje fine 
strukture materije. Iako je radiografija sama po sebi veoma važan alat i ima vrlo 
široko polje primene, obično je vrlo ograničena po pitanju rastojanja koje može da 
razluči, koja su reda veličine 10−1 cm. Difrakcija, sa druge strane, može pružiti 
informacije o detaljima unutrašnje strukture dimenzija reda veličine 10−8 cm, što 
je čini izuzetno moćnim alatom u istraživanju strukture materije.

Kada je Rendgen 

pokrio katodnu cev crnom hartijom i vršio eksperimente u zatamljenoj prostoriji, 
primetio je na jednom delu stola jaku zelenu svetlost. Rendgen je prvo pomislio da 
su katodni zraci uzrok tog svetlucanja, ali se ubrzo uverio da je uzrok sasvim drugi. 
Da bi ispitao otkud nastaje svetlucanje, načinio je jedan fluorescentni zastor, pa je 
između   njega   i   katodne   cevi   postavljao   razne   predmete.   Zastor   je   svetleo   bez 
obzira na to da li je Rendgen stavljao knjige, metalne ploče ili druge predmete 
ispred njega. Tek kada je stavio olovnu ploču, svetlucanje je nestalo. Kada je 
jednom prilikom stavio svoju ruku, zapazio je iznenađujući fenomen, kosti njegove 
ruke mogle su se tačno videti na slici. 

Ubrzo zatim je zastor zamenio fotografskom pločom, a umesto ruke ispred ploče je 
stavljao različite predmete. Na razvijenim fotografskim pločama su se pojavile 
konture predmeta. Tako je došao do zaključka da sva tela propuštaju zrake, ali 
različito.   Prodornost   zraka   kod   iste   debljine   sloja   zavisi   od   gustine   materijala. 
Eksperimenti   sa   različitim   materijalima   u   obliku   prizmi   ne   pokazuju   nikakvo 
prelamanje   x-zraka,   čime   se   i   objašnjava   da   se   ovi   zraci   ne   mogu   fokusirati 
pomoću staklenih sočiva. Kada je osetljivi sloj fotografske ploče, koja je prethodno 
zaštićena crnom hartijom od svetlosti, pokrio sjajnim listićima platine, olova, cinka 
i aluminijuma u rasporedu zvezde tako da je manji deo ploče bio nepokriven i 
stakleni deo ploče okrenuo prema x-zracima, zapazio je da je fotografska ploča 
posle razvijanja bila više crna na mestima pokrivenim platinom i olovom, a još 
izraženije   crna   na   mestu   cinka.   To   dokazuje   da   ovi   metali   reflektuju   xzrake. 
Takođe je dokazao da x-zraci ne skreću u prisustvu magnetnog ili električnog 
polja. Proučavajući x-zrake pomoću optičkih rešetki nije zapazio pojavu difrakcije