Građansko procesno

1.) Pojam Gradjanskog procesnog prava

– Gradjansko procesno pravo cini skup pravnih normi koje regulisu gradjanske sudske postupke ( parnicni, vanparnicni i izvrsni ).
– Gradjansko procesno pravo je deo javnog prava.
– Ono ne regulise privatnopravne odnose izmedju ravnopravnih pravnih subjekata, vec odnose izmedju suda i stranaka, kao i odnose izmedju samih stranaka u postupku.
– Gradjansko procesno pravo regulise odnos izmedju pojedinca i drzave u postupku za ostvarivanje i izvrsenje privatnopravnih subjektivnih prava.
– Zadatak ove pravne discipline je da uredi i razgranici uticaj stranaka i suda na tok gradjanskog sudskog postupka.
– Gradjansko procesno pravo sluzi zastiti i realizaciji subjektivnih gradjanskih prava, ali, u odnosu na gradjansko pravo, predstavlja posebnu granu- javnog prava.
– Ove dve grane prava stoje u interakciji.
– Gradjansko pravo priznaje pravnim subjektima svojim materijalnopravnim normama odredjena subjektivna prava, ali nacin njihove zastite i realizacije, pa i prinudnog izvrsenja, spada u zadatak gradjanskog procesnog prava.
– Treba istaci da povrede prinudnih normi u materijalnom i gradjanskom procesnom pravu proizvode drugacije pravne posledice ( npr. povreda kogentnih propisa u pogledu materijalnopravne izjave volje povlaci njenu nistavost ili rusljivost, dok to nije slucaj i sa izjavama volje datim u gradjanskom sudskom postupku ).
– Princip autonomije volje stranaka iz gradjanskog prava ima svoj korelat u gradjanskom procesnom pravu, i to u vidu vladavine principa dispozicije stranaka.
– U gradjanskom procesnom pravu ovaj princip se sastoji od toga da parnicni postupak ne moze da se odvija po sluzbenoj duznosti.

– SPOR I PARNICA
– Spor je kategorija materijalnog, a ne procesnog prava.
– Pod sporom se smatra zivotni odnos u kome jedan pravni subjekt smatra i tvrdi da u prema drugom pravnom subjektu pripada odredjeno subjektivno pravo, dok drugi osporava bilo postojanje samog subjektivnog prava, bilo postojanje pravnog ovlascenja da se to subjektivno pravo vrsi.
– Sporovi se resavaju u parnici, u postupku pred sudom.
– Parnica predstavlja skup aktivnosti sva tri procesnopravna subjekta ( tuzilac, tuzeni i sud ) koje su usmerene na ostvarivanje jednog cilja: donosenju sudske udluke o osnovanosti zahteva subjekta prava da mu sud pruzi pravnu zastitu.
– Dakle, neophodno je razlikovati spor, materijalnopravni odnos izmedju pravnih subjekata, i parnicu, procesnopravni odnos ozmedju parnicnih subjekata, u kojoj se spor konacno razresava.
– Moguce je da se parnica vodi, a da njen predmet nije resenje spora u iznetom smislu ( npr. takav je slucaj sa parnicom koju pokrecu supruznici predlogom za sporazumni razvod braka ).

 
2.) Pravna priroda parnicnog postupka

– Parnica predstavlja trojni procesnopravni odnos, za razliku od parnicnog postupka koji nastaje u momentu predaje tuzbe sudu i u kome se zasniva samo procesnopravni odnos izmedju tuzioca i suda.
– Dakle, tek kada sud dostavi tuzbu tuzenom pocinje da tece parnica, i uspostavlja se, osim inicijalnog, i procesnopravni odnos izmedju tuzioca i tuzenog i izmedju suda i tuzenog.
– Procesnopravni odnosi koji se uspostavljaju izmedju parnicnih subjekata u momentu pocetka parnice su javnopravne prirode.
– Parnica je tripartitni odnos izmedju suda i stranaka, te izmedju samih stranaka.
– Parnica se okoncava u momentu kada sud donese odluku o sporu koja vise ne moze da se pobija ili u nekom drugom, ranijem procesnopravnom momentu, kada se parnica okoncava voljom samih stranaka ( povlacenje tuzbe, odbacivanje tuzbe, odricanje od tuzbenog zahteva.. ).
– Procesnopravni odnosi u parnici se sastoje od javnopravnih ovlascenja ( prava u materijalnom smislu ) i procesnopravnih tereta ( obaveza u materijalnom smislu ).
– Nakon sto je tuzba dostavljena tuzenom, tuzeni ima niz ovlascenja prema tuziocu i procesnih tereta prema sudu koja ujedno, dejstvuju i prema tuziocu.
– Treba napomenuti da u gradjanskom sudskom postupku stranke nisu obavezne da vrse bilo kakve procesne radnje, tj. na to niko ne moze da ih natera, pa je jedina stetna posledica od necinjenja opasnost da stranka izgubi spor.
– Procesnopravni odnos se sastoji iz ovlascenja i procesnopravnih tereta.
– NPR: Stranka u parnici bi trebalo da pred sud iznese sve cinjenice i dokaze za koje smatra da su podobne za utvrdjivanje tacnosti njenih navoda. Ona ima ovlascenje i teret da to ucini. Ali ako ne podnese nijedan dokaz, iz “povrede” ovakvog procesnog tereta ni sud ni protivna strana nece imati ovlascenje da prinudnim putem zahtevaju izvrsenje ovog procesnog tereta. Posledica toga sto stranka nije vrsila svoj procesni teret je opasnost da se parnica po nju negativno okonca. Dakle, procesni teret predstavlja duznost u sopstvenom interesu.
– O parnici se govori i kao i pravnom polozaju i kao o razvoju, medjutim, sva ucenja, osim vidjenja parnice kao gradjanskopravnog odnosa, nemaju veci znacaj.

3.) Pravo na pravnu zastitu

A) Pravo na slobodan pristup sudu ( pravo na tuzbu )
– Pravo na podnosenje tuzbe, pravo da od suda zahteva pravnu zastitu ima svako ko tvrdi da mu odredjeno pravo pripada, da je ono povredjeno ili ugrozeno.
– Za podnosenje tuzbe, postojanje prava na pravnu zastitu, potpuno je irelevantno na kom cinjenicnom i materijalnopravnom odnosu se temelji zahtev tuzioca ( on moze da bude i besmislen ).
– Sud je duzan da i ovakve zahteve za zastitu prava uzme u razmatranje, premda je vec, prima faciae, jasno da je tuziocev zahtev neosnovan.
– U tom slucaju, sud je duzan da obije tuziocev zahtev primenom materijalnopravnih normi.
– Pravo na tuzbu pripada svakome, pa i licu koje ne moze da snosi troskove gradjanskog sudskog postupka.
– Nakon podnosenja tuzbe, da bi sud resio spor u meritumu, potrebno je da se stekne niz uslova- procesnih pretpostavki