Jestive gljive

UVOD:

Sav  živi svijet je podijeljen na pet carstava (Whittaker 1969. & Ainsworth 1973.). Niži oblici života su smešteni uglavnom u dva carstva: Monera i Protista, koje čine uglavnom jednoćelijski i višećeliski organizmi jednostavne građe (bakterije, alge, praživotinje). Viši oblici života su smešteni u tri carstva: Plantae – biljke, Animalia – životinje i Fungi – gljive. Lisicarka/Chantarellus cibarius. Nauka je danas već sasvim sigurno dokazala da se oštre granice između ovih oblika života ne mogu povući. Ali za amatersko bavljenje prirodom ova najgrublja podjela je dovoljno shvatljiva. Ona obuhvata ono što je dostupno našim čulima. Dakle, ljubitelji prirode u svojim šetnjama sreću upravo biljke, životinje i gljive..

Gljive su heterotrofni organizmi, koji ne sadrže hlorofil, te stoga nisu u stanju da proizvode organsku materiju. Ali ona je i njima neophodna za život. One je dobijaju razlažući organsku materiju iz prirode i na taj način prirodi vraćaju četiri osnovna hemijska elementa. Gljive su, dakle,  razlagači – reducenti. Zahvaljujući gljivama, zaokružen je process kurzanje materije i protok energije i u prirodi. Da nije njih naša planeta bi bila prekrivena ogromnim količinama
nerazložene organske materije, prije svega biljnog porijekla. Naravno gljive nisu jedini razlagači na našoj planeti. Taj posao također obavljaju i bakterije i još neki mikroorganizmi.

OPĆENITO O GLJIVAMA

Ono što zovemo gljivom ili pečurkom, jeste plodno tijlo organizma – gljivaće (micelije). Hife (bele končaste tvorevine) većine pečurki imaju sličan morfološki izgled. Zbog toga je ova bića moguće raspoznati samo na osnovu oblika njihovih plodnih tela. Micelija živi na raznim mestima, uglavnom skrivena od naših pogleda, tj. u zemljištu, u drvetu, slami, kompostu, opalom lišću, balezi itd. Utoliko mističnija biva pojava plodnih tijela svih mogućih boja i oblika. To je razlog zašto su ih ljudi dugo vremena smatrali neobičnim biljkama, koje rastu veoma brzo posle kiše.
Gljive se hrane tako što u spoljnu sredinu izlučuju enzime koji razlažu složene organske materije na jednostavnije, a zatim ih upijaju u sebe. Na taj način, gljive, osim neophodnih organskih materija, mogu da usvoje i teške metale i razne otrovne materije. To je razlog zašto neke, inače dobre jestive gljive, mogu izazvati trovanje ili gomilanje štetnih materija u organizmu. Istovremeno, ova čudna bića mogu da predstavljaju značajne pokazatelje ekološki čiste ili zagađene sredine. Kisele kiše, izlivanje otrova, preterane količine smoga i čađi, vremenom ubijaju micelije mnogih gljiva. Deponije smeća koje je načinio čovek bacajući otpatke od plastičnih masa i drugih veštačkih materijala, takođe udaljavaju ove organizme na druga mesta. Oni su u stanju da prerade sve prirodne materijale, ali ne mogu da prerade većinu veštačkih materijala koje je stvorio čovek
Upravo ovaj ekološki momenat moramo uvek imati na umu kada šetamo šumom. Sve otpatke industrijskog porekla koji nam preostanu nakon uzimanja hrane i vode, treba uredno sačuvati do povratka u naseljeno mesto i odložiti u za to predviðene kontejnere. Jedino tako ćemo sigurno sačuvati prirodu i za buduća pokolenja.