kamatna stopa

UVOD

Prema najopštijem teorijskom pristupu kamata predstavlja cenu korišcenja kreditnih i novčanih resursa na finansijskom trzištu. Štediše prodaju ili ustupaju svoja finansijska sredstva debitorima uz ugovaranje odgovarajuće nadnade odnosno cene (kamate) i perioda korišćenja kapitala (roka povraćaja sredstava). Nivo kamatne stope treba da bude dovoljan za obezbeđivanje prioriteta buduće u odnosu na sadašnju potrošnju vlasnika kapitala.
Ravnotežna ili „prirodna“ kamatna stopa formira se na nivou ravnoteže između obima ponude kapitala i tražnje kapitala. Prema klasičnoj ekonomskoj teoriji „prirodna“ kamatna stopa jeste stopa prinosa realnog kapitala.
Na finansijskom trzištu formira se tržišna (novčana) kamatna stopa, na bazi odnosa između ponude i tražnje kreditnih odnosno novčanih resursa. Dugoročno postoji ravnoteža između dva tipa kamatnih stopa, dok na kratak rok dispariteti se objašnjavaju promenama nivoa cena. Dispariteti kamatnih stopa pokreću automatske tržišne snage ponovnog uravnotežavanja kamatnih stopa.
Prirodna kamatna stopa je realna kamatna stopa centralne banke konzistentna sa stabilnom stopom inflacije uz odsustvo šokova na strani ponude i tražnje.
Kamatna stopa se može posmatrati iz još jednog ugla. Naime, postoji jedna fundamantalna kamatna stopa u ekonomiji poznata kao cista ili kamatna stopa bez rizika, koja je komponenta svih kamatnih stopa. To je stopa prinosa koja predstavlja malo ili tako reći ni malo rizika naplate svog potraživanja za svakog investitora i predstavlja oportunitetni trošak držanja neupošljenog novca, jer investitor može uvek investirati u nisko rizične obveznice i zaraditi minimalan iznos prinosa. Jednom kada se odredi nerizična kamatna stopa, sve druge kamatne stope je lako odrediti na osnovu nje sagledavajući specijalne karakteristike hartija od vrednosti koje emituju određeni uzajmljivači.¹

 
TEORIJSKE OSNOVE KAMATNE STOPE

Već smo konstatovali da centralna banka ne može vršiti direktan uticaj na veličinu monetarne baze, jer ona zavisi od portfolio odluka privatnog sektora. Banke, građani i firme biraju između širokog kruga finansijskih aktiva kada donose odluku u kojem obliku da čuvaju svoje finansijsko bogatstvo.

S obzirom da finansijske aktive tipa obveznice nose kamatnu stopu, za razliku od transakcionog novca čije držanje proizvodi samo oportunitetni trošak, posebno ćemo se osvrnuti na proces formiranja ravnoteže kamatne stope na tržistu obveznica, jer ako ovaj proces budemo razumeli, razumećemo kompletnu problematiku kamatne stope.
Savremena svetska literatura ističe četiri fundamentalna objašnjenja formiranja tržišnih kamatnih stopa:

•  Klasična teorija kamatnih stopa
•  Teorija preferencija likvidnosti
•  Teorija kreditnih fondova – sredstava
•  Teorija racionalnih očekivanja

Za razliku od klasicnih teorijskih paradigmi, koje polaze od ekonomije pune uposlenosti kapaciteta, novije teorije ističu složena tržišna prilagođavanja novčanih resursa, cena i kapitala u uslovima kada ne postoje automatizmi obnavljanja uslova pune ekonomske ravnoteže makrosistema.
Naglašava se da centralna uloga kamate u određivanju funkcija alokacije resursa na tržištu i na trade off funkciju korišćenja dobara i usluga u tekućem i budućem periodu.¹