Karl Jung – Psihološki tipovi

UVOD
Platon i Aristotel! To su ne samo dva si­ stema nego i tipovi dveju različitih ljudskih  priroda, koje se od pamtiveka, pod svima kosti­ mima, viSe ili manje neprijateljski odnose jedna prema drugoj. Naročito kroz ceo srednji vek, sve do današnjeg dana, tako se borilo, i ta borba je najhitniji sadržaj istorije hrišćanske crkve. Uvek je reč o Platonu i Aristotelu, iako pod drugim
imenom. Sanjarske, mistične, platonske prirode otkrivaju iz ponora svoje duše hrišćanske ideje i simbole koji im odgovaraju. Praktične, sređivačke, aristotelske prirode grade od tih ideja
čvrst sistem, dogmatiku i kult. Crkva obuhvata najzad i jednu i drugu prirodu; jedni se ušančavaju većinom u kleru a drugi u monaštvu, ali neprestano ratuju jedni sa drugima.
( H. Hajne, Nemačka, 1)
Prilikom svog praktičkog lekarskog rada s nervo­znim pacijentima već sam odavno primetio da pored mnogih individualnih različnosti ljudske psihologije i ma i tipskih razlika, i to sam naročito primetio najp re dva tipa, koja sam označio kao introvertni i ekstravertni tip. K ad posmatramo tok ljudskog života, vidimo kako je sudbina jednoga čoveka više uslovljena ob ­
jektima njegovih interesa, dok je sudbina drugoga više uslovljena njegovom vlastitom unutrašnjošću, njegovim subjektom. Kako svi mi odstupamo malo više prema ovoj ili onoj strani, sasvim je prirodno što s mo skloni da sve svaki put razumevamo u smislu svog vlastitog tipa.
7 Tu okolnost spominjem već ovde da bih, koliko g od mogu, uklonio eventualne nesporazume. Razume se, ta okolnost znatno otežava pokušaj opšteg opisi­vanja tipova. Moram u čitaoca pretpostavljati veliku dobronamernost ako želim da me pravilno razume. Bilo bi relativno prosto kad bi svaki čitalac znao u koju kategoriju sam sebe ubraja. Ali je veoma često
teško pronaći da li neko pripada ovom ili onom tipu; naročito onda kad je čovek sam u pitanju. Staviše, kad je vlastita ličnost u pitanju, sud je izvanredno zamućen. Te subjektivne zamućenosti suda naročito su česte zato što je svakom izrazitom tipu imanentna naročita tendencija ka kompenzaciji jednostranosti svoga tipa, tendencija koja je biološki celishodna, jer
teži da održi duševnu ravnotežu. Kompenzacijom na­staju sekundarni karakteri ili tipovi, koji daju veoma tešku sliku za odgonetanje, tako tešku da je čovek sam sklon da egzistenciju tipova uopšte porekne i da veruje samo još u individualne različitosti. Te teškoće moram istaći da opravdam izvesnu osobenost svog docnijeg prikazivanja: moglo bi se, naime, činiti kao da bi najprostiji put bio taj da opi-š em dva konkretna slučaja i da ih raščlanjene stavim jedan pored drugoga. Ali svaki čovek ima oba meha­ nizma, kako ekstraversije tako i introversije, i samo relativno pretezanje jednog ili drugog čini tip. Otuda bi čovek već u jakoj meri morao retušovati da u sliku unese potreban reljef, što bi predstavljalo više ili manje dobronamernu prevaru. Osim toga, psiho­loška reakcija jednog čoveka jeste u tolikoj meri slo­žena stvar da bi moja sposobnost prikazivanja jedva bila dovoljna da o tome dam apsolutno pravilnu sli­ku. Zato se moram nužno ograničiti na to da iznesem principe koje sam izdvojio iz obilja posmatranih po ­jedinačnih činjenica. Pri tom nije reč ni o kakvoj de -ductio a priori, kao što bi se moglo pričinjavati, nego o deduktivnom prikazivanju empirijski dobivenih uviđaja. Ti uviđaji, kao što se nadam, doprinose razbistravanju dileme, koja je dovela i još uvek vodi, ne samo u analitičkoj psihologiji nego i u drugim ob ­lastima nauke, a naročito u ličnim uzajamnim veza-8 ma ljudi, do nesporazuma i razdvojenosti. Otuda se objašnjava zašto je egzistencija dvaju različnih tipova v eć odavno poznata činjenica, koja je u ovoj ili onoj formi, bilo poznavaocu čoveka bilo mudrovanju mi­slioca, pala u oči, ili se predstavila Geteovoj (Goethe) intuiciji, na primer, kao obuhvatni princip sistole i dijastole. Imena i pojmovi kojima su obuhvaćeni me ­hanizmi introversije i ekstraversije jesu veoma različni i svagda prilagođeni stanovištu individualnog posmatrača. Iako postoji različnost formulisanja, ne ­prestano izbija zajednička crta u osnovnom shvatanju, naime kretanje interesa prema objektu u jed­an om slučaju, i kretanje interesa od objekta prema subjektu i njegovim vlastitim psihološkim događaji­ma u drugom slučaju.