Knjga o Jovu

Knjiga o Jovu

Knjiga o Jovu pripada starozavetnoj, hebrejskoj književnosti. Po duhovnosti, tematici, veličanju najbliža je Novom zavetu. Neizvesno je autorstvo i vreme nastanka. Postoji dokaz da je ovo delo više autora i nalazi se u samom tekstu (19: 18). Očito je da se ova dva iskaza međusobno isključuju. (Ne mogu mrtva deca da ne brinu za oca zato što su mrtva!) Pretpostavlja se da je ovo delo sastavljeno oko 5. V. P. N. E. Prvobitno delo predstavljalo je knjižicu u prozi sa dijalogom i teofanijom. Dodavanjem novih elemenata dobilo je sadašnji oblik. Naknadno su uneti u prvobitni raspored Pesma o mudrosti i Elilujeva beseda. Prozni pesnički deo (epilog) je naknadno zapisan. Prema tumačenju egzegeta Jov je bio istorijska ličnost, živeo je u 9. V. P. N. E. I smatra se da je 5. Koleno od Avrama.
Primarna tema je problem odnosa između čovekovih zemaljskih dobara, čovekovih stvaranja i vrednosti. U Knjizi o Jovu razmatra se pitanje porekla zla, patnje i nesrećne ljudske sudbine. Govori se o nezasluženoj patnji pravednika, njegovom iskušavanju i ćutanju Boga koji okleva da pomogne pravednom Jovu. Ovom knjigom promovišu se pravednici i pravednost. Ovo delo pokreće pitanje smisla i opravdanja ljudske religioznosti i vere u Boga pred zemaljskim patnjama i nevoljama koje svakodnevni život donosi.
Jov je paradigma za čoveka vere, nade, strpljenja, mira. Ispoveda svoju veru u Boga koga ne vidi i na kraju se Bog otkriva Jovu. Jov je uspeo da posvedoči kako je Bog iznad čoveka i čovekovog razuma. On uspeva da pobedi sopstvena iskušenja: kad čovek izgubi sve, ako stane u veri, uvek ima šansu da se spase!
U Jovovoj istoriji razlikujemo tri perioda: prvi – u kojem je na visokom položaju u svojoj zemlji, nazivaju ga carem; drugi – prolazi kroz iskušenje, sve je izgubio; treći – ostaje veran Bogu, ne sledi svoje instinkte.
Nortrop Fraj daje zanimljivo poređenje – Jov, kao i Adam, pada u svet patnje i izgnanstva, prolazi kroz metamorfozu svesti i provobitno stanje mu se vaspoljava, uz kamatu. Jovovo iskušenje nije kazna već kušanje.
Jov ispoveda veru i kada je sve izgubio:  „Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dođe, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje.“ Pored svih nesreća dobija i bolest. Nije poslušao svoju ženu, već je rešio da ide putem stradanja, ne odriče se Boga:  „Dobro smo primali od Boga, a zar zlo nećemo primati?“
Prijatelji su čuli za Jovovu nesreću i dolaze da ga obiđu: oni su možda  „dosadni tešioci“, ali nisu ni glupi ni pakosni. Ništa ne dobijaju time što dolaze da ga obiđu i motivi su im sasvim pristojni. Jovovi prijatelji brane tradicionalno učenje, pokušavaju da otkriju šta je dovelo do Jovovih nedaća? Misle da je Jov nekako poremetio ravnotežu božanske pravde, pa ta ravnoteža mora da se sama od sebe povrati. Jov ne tvrdi da je nevin (ne postoji čovek koji nije grešan, samo je Isus bezgrešan) , već kaže da ono što mu se dogodilo nije u srazmeri sa bilo čime što je mogao da učini. Svi govornici su veoma pobožni ljudi i jedino objašnjenje koje im ne pada na pamet jeste ono koje je već dato čitaocu: da se Bog opkladio sa Sotonom o Jovovoj vernosti. Takva pomisao je za njih ne samo neozbiljna, već i bogohulna. Jov je uveren da uz sebe ima branioca, ali on želi da se njegov tužitelj javi kako bi saznao šta je pogrešio. Sotona ima ulogu tužitelja, on istrajava u svom ubeđenju da ljudi iskreno ne poštuju Boga, da ga slave samo dotle dok osećaju njegovu naklonost i primaju nagradu za svoju pravednost.
Jovovi prijatelji, koji su stari, rekli su šta su imali da kažu. Eliluj, koji je mlad, tek treba da kaže šta ima: oni simbolizuju neprestani ciklus glasa zakona i mudrosti. Jov pušta Eliluja da govori i ne prekida ga komentarima. Sve je to on već čuo: sve je to istina i besmislica. On čeka sasvim drukčiji glas. I odjednom, taj glas dolazi. U prvom trenutku Bog samo ponavlja Elilujeve reči: svet je načinio on, a ne Jov i zato Jov nema prava da dovodi u pitanje njegove puteve. Ovaj govor ne daje odgovor na Jovov problem. Prava pitanja su stupnjevi u formulisanju boljih pitanja, a odgovori nas na prevaru lišavaju da ta pitanja formulišemo. Retorska pitanja koja Bog nameće Jovu zapravo govore da se do stvaranja ne stiže putem uzoraka. Kako je Jov dospeo tamo gde je manje je važno od toga kako da se odatle izvuče.
Jovov zaključak u završnom govoru je vrhunac speva i nigde u književnosti nije snažnije iskazana suština ljudskog dostojanstva u otuđenom svetu no što je iskazuje to jadno stvorenje koje crepom struže sebi prišteve. Ovde se čitaocu javlja važno pitanje: koliki gubitak čovek treba da pretrpi da bi počeo da se menja? Jov je uspeo da pobedi iskušenja u kojima se našao trpljenjem, ispaštanjem i odricanjem. Put Jovov je put podviga – podvig svedočenja vere!
U novovekovnoj književnosti čitamo o Jovu kod Dostojevskog, Sime Matavulja, Getea… Lord Bajron nakon čitanja ove knjige kaže da je istorija ljudskog roda đavodiceja. Dostojevski vidi Jova novozavetnim očima i Jov je vrhunac ljudskog dostojanstva za njega. On insistira na Jovu jer smatra da čovek ne može da se menja na bolje pomoću materijalnih stvari, već samo savezom sa Hristom i Bogom. U svojoj studiji  „Problem stradanja po Knjizi o Jovu“ Miodrag Milovanović navodi tri važna segmenta:

1.     Odnos stradanja i greha
2.     Obrazlaganje svrhe i cilja
3.     Čovekova besmrtnost i poverenje u inostrano

Knjiga o Jovu obično se svrstava u tragedije, ali formalno je komedija zbog  „srećnog završetka“, gde se Jovu vraća blagostanje. Po mom mišljenju, ovakav zaključak nije uverljiv: nove kćerke nisu baš uteha ljudima koji izgube kćerke. Uslovi koji izazivaju patnju mogu da se promene, ali ožiljci ostaju.