Kočni sistem

Uvod

Sa aspekta bezbednosti saobraćaja, uređaj za zaustavljanje je jedan od najvažnijih uređaja na vozilu. Zadatak uređaja za zaustavljanje je veoma kompleksan, a da bi se takvi zahtevi ispunili, na vozilo se ugrađuje kočioni sistem. Osnovni uslovi koje kočioni sistem treba u odnosu na bezbednost saobraćaja da ispuni jesu da ne ugrozi stabilnost vozila i upravljivost vozila pri kočenju.
Od nastanka prvih zaprežnih vozila bilo je potrebno da se ta ista vozila i zaustave. Prvobitno je to bio blok drveta, zatim kako su se razvijala vozila razvijao se i kočioni sistem, pa su nastale doboš kočnice, pa disk kočnice a danas su najčešći kočioni sistemi sa ABS – om.
Istorijat

Kočioni sistem se koristio još pre Rimskog doba i nije se menjao skoro 2000 godina. Kočioni sistem, koji se koristio na vozilima sa čeličnim okvirom, sastojao se od bloka drveta i poluge sistema. Kada je vozač želeo da se zaustavi morao je da povuče polugu koja se nalazila pored njega, i aktivira drveni blok koji je delovao na točak, dolazeći do trenja i usporavanja vozila.

Ova kočnica se dobro pokazala i na vozilima sa parnim pogonom. Ona je zastarela krajem 1890 godine, kada je počela zamena drvenih točkova sa točkovima od čelika koji su bili obloženi gumom, pa drvo nije imalo nikakav efekat.
Gottlieb Daimler je 1899 godine došao na ideju da umotava kabal oko bubnja i da ga veže na šasiju vozila. Pri kretanju automobila vozači bi stezali kabal, što im je olakšavalo povlačenje ručice i omogućavalo bloku drveta da radi svoj posao. Daimler je došao do naziva Servo pomoć koji je i danas u upotrebi, sa potrebnim poboljšanjima, očigledno.
Wilhelm Maybach je 1901 godine izmislio raniju verziju doboš kočnice. A posle njega je francuski pronalazač Louis Renault poboljšao ovu verziju i njemu se prepisuju sve zasluge za otkrivanje doboš kočnice.