Kontaminat i ekološke karakteristike

Uvod
Rapidna ekspanzija i ubrzan razvoj hemijske industrije u XX veku, posebno u poslednjih 30 godina, uslovili su i povećanje količine i kompleksnosti toksičnih otpadnih materija. U isto vreme, odgovarajuće nadležne institucije počele su da sebave problemom zagađenja životne sredine, a industrijske kompanije kontrolisanjem izlivanja i ispuštanja otpadnih toksičnih materija u životnu sredinu. Slučajevi velikih ekoloških katastrofa (Bopal, Černobil, progresivno pogoršanje kvaliteta vodenih ekosistema i uništavanje četinarskih šuma u Evropi i SAD-u) i druge akcidentne situacije, izazvane, pre svega, radom industrijskih postrojenja, doveli su do niza ekoloških problema, za čije rešavanje su angažovani stručnjaci iz različitih oblasti.

Njihovi pokušaji, prvenstveno usmereni ka smanjenju proizvodnje toksičnih otpadnih materija, dali su doprinos razvoju tzv. bioremedijacionih tehnologija, kao jedne od mogućnosti za detoksifikaciju industrijskih efluenata. Bioremedijacija predstavlja proces u kojem se koristi metabolitički potencijal mikroorganizama (bakterije, gljive i dr.) u cilju prečišćavanja kontaminiranih područja . Pri ovom procesu, mikroorganizmi posredstvom svojih enzima razgradjuju (metabolišu) organske kontaminante iz zemljišta ili voda i transformišu ih u krajnje netoksične proizvode, pre svega do ugljen dioksida i vode. Tehnologije bioremedijacije, stvaranjem optimalnih uslova za rast mikroorganizama i uvećavanje njihove brojnosti, potpomažu detoksifikaciju određenih količina kontaminanata. Za uspešnije obavljanje procesa bioremedijacije, potrebno je poznavati karakteristike kontaminanta, lokaliteta i mikroorganizama.

Od ovih parametara zavisi i dužina trajanja bioremedijacije, koja često može da dostigne i više godina. Pojedini lako biodegradibilni kontaminanti mogu se razgraditi i za manje od godinu dana, dok se kontaminati velikih molekulskih težina razgrađuju znatno duže. Najvažnije karakteristike kontaminanta koje je potrebno determinisati su mogućnost biodegradacije, rastvorljivost u vodi, koeficijent sorpcije zemljišta i hemijska reaktivnost. Karakterizacija i opisivanje lokaliteta podrazumevaju determinisanje dubine i areala rasprostranjenja kontaminanta, koncentraciju kontaminanta u lokalitetu, tip zemljišta ili klasa voda sa svojim
osobinama (pH, sadržaj organske materije, sadržaj makro i mikroelemenata itd.), prisutvo ili odsustvo supstanci koje su toksične za mikroorganizme, prisustvo drugih akceptora elektrona itd.
Kada su mikroorganizmi u pitanju, potrebno je, pre svega, da oni budu aktivni, tj. da imaju sposobnost biodegradacije određenog kontaminanta i da njihova populacija u lokalitetu bude dovoljno velika, kako bi se što efikasnije kontaminant razgradio.

1. Kontaminati i njihove karakteristike
Cementare

Emituju fine čestice cementa koje se prenose vetrom do 25 km. Cemantna pršina neposredno utiče na razvoj bolesti respiratornog i digestivnog trakta kod ljudi i životinja. Ustanovljena je i jaka kontaminacija žitarica koje se gaje u neposrednoj blizini cementara, kao i neke anomalije u
mleku domaćih životinja.