Kratka istorija fizike

KRATKA ISTORIJA FIZIKE
Reč fizika potiče od grčke reči phusis koja znači priroda. Fizika je prirodna nauka koja proučava prirodu u najširem smislu. Let ptica ili aviona, putovanje brodova na vodi ili svemirskih brodova, plivanje riba ili podmornica, sudari automobila ili čestica, kretanje jabuka ili planeta, sastav i struktura galaksija, zvezda, planeta, svega što nas okružuje – od kvarkova do kvazara, pa čak i sam nastanak i sudbina Univerzuma, sve to proučava fizika. U savremenom svetu sve fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke forumule, ali, kao što je rekao Ajnštajn, suština svake teorije nije u forumlama već u ideji.
Od davnina čovek se interesovao za svet u kome je živeo. Ljudi su pokušavali da shvate procese koji su se oko njih dešavali, da ih opišu i predvide. Prva „meta“ ljudske radoznalosti bile su stvari u neposrednoj blizini – zašto stvari padaju na zemlju ako nemaju oslonac, koja su sličnosti, a koje razlike između leda, drveta, vode i vazduha itd. Kako je sve više uspevao da razume svakodnevni svet čovek je počeo da razmišlja i o prirodi svemira, obliku Zemlje, kretanju Sunca i Meseca. Bilo je mnogo teorija koje su pokušale da objasne te pojave, ali sve one su to radile na manje ili više pogrešan način. Međutim, bez obzira na netačnost tih teorija, one su ipak dale ogroman doprinost daljem razvoju fizike i ljudskog društva uopšte.
Istorija nauke obično počinju sa Talesom iz Mileta, koji je postao slavan nakon što je uspešno predvideo pomračenje Sunca 585. godine pre nove ere. On je bio prvi koji je pokuša da objasni prirodu na naučan način.
Teško je izdvojiti najvažnije ideje iz tog najranijeg perioda ali sigurno treba pomenuti učenja Pitagorejaca o tome da je Zemlja okrugla (500. g.p.n.e), Anaksagore da su Sunce, Mesec i zvezde sastavljene od istog materijala kao i Zemlja, sa tom razlikom da su stene na Suncu usijane (470. g.p.m.e), Demokrita koji je shvatio da se Mlečni put sastoji od mnogo zvezda (385. g.p.n.e) i naravno Aristotelovih prvih zakona fizike o kretanju tela.
Osim posmatranja i tumačenja kako se stvari oko njih kreću stari narodi pokušavali su da razumeju od čega je svet u kome žive izgrađen. Aristotel, i njegovi predhodnici, smatrali su da je svet izgrađen od nekoliko elemenata. Ideja o tome koji su to elementi i koliko ih zapravo ima vremenom se menjala, ali u osnovi uvek je bila ista: voda, vazduh, vatra i zemlja. Prvi čovek koji je verovato da je priroda izgrađena od istih, malih i nevidljivih delića bio je Leukip. Te deliće on je nazvao atomi, od grčke reči atomos koja znači nedeljiv. Leukipovu ideju donekle je izmenio Demokrit koji je smatrao da se atomi međusobno razlikuju, i da je svet izgrađen od više vrsta atoma. Osnove Demokritove ideje potvrdio je Mendeljejev mnogo vekova kasnije (1869. god) kada je postavio periodni sistem elemenata.
Nakon Aristotela sve do XVIIveka nije bilo nekih većih događaja na polju fizike, a u tom veku Galileo Galilej svojim otkrićima stvorio je fiziku koju danas poznajemo. Galilej je sumnjao u zakone koje je postavio Aristotel, ali što je još važnije on je sumnjao u metod istraživanja koji je do tada primenjivan. Za razliku od Aristotela i njegovih sledbenika, koji su smatrali da se priroda može opisati samo razmišljanjem, Galilej je počeo da proverava zaključke do kojih se došlo razmišljanjem. Jednom rečju Galilej je uveo eksperiment u fiziku. Od Galilejevih okrića sigurno treba izdvojiti: Jupiterove satelite (1610. g), zakon inercije (1613), teorija plime i oseke (1624) i princip relativnosti (1632).
Godine 1687. Njutn je objavio Philosophiae Naturalis Prinicpia Mathematica, verovatno najznačajnije pojedinačno delo u istoriji fizike. U toj knjizi Njutn je postavio osnovne zakone kretanja (tzv. Njutnovi zakoni mehanike) i gravitacije. Na ovim zakonima bazirana je celokupna klasična mehanika do današnjih dana. Njutnov zakon gravitacije doveo je do prvog ujedinjenja fizike. On je pokazao da isti zakoni upravljaju zemaljskom i nebeskom mehanikom.
Dalji doprinos razvoju mehanike dali su Lagranž (1788. god, Lagranžev formalizam) i Hamilton (1834. g, princip najmanjeg dejstva), a osim njih značajan dopinos dali su Ojler, Dalamber, Laplas, Poason, Jakobi i mnogi drugi.
Početkom VIII veka počinje intenzivan razvoj i drugih grana fizike. Okrićima Bojla (1662, Bojl-Mariotov zakon koji pokazuje vezu između pritiska i temperature idealnih gasova) i Bernulija (1733, kinetička teorija gasova) postavljaja se temelj za dalji razvoj termodinamike i statističke mehanike. Tompson je 1789. godine demonstrirao pretvaranje mehaničkog rada u toplotu, a 1847 Džul je formulisao zakon o održanju energije.