Lutkarso pozoriste

Sažetak
Ako lutke upotrebimo kao nastavno sredstvo / instrument dečje učenje je efikasnije i snažnije motivisano. Vrednost lutkarske igre u nastavi ogleda se u tome što detetu omogućava razvijanje estetskog, kognitivnog, socijalnog, emocionalnog osećaja. Lutke se više ne koriste samo za pripremu lutkarskih predstava. Osnovni primeri lutkarskih igara su lutkarske improvizacije koje mogu biti spontane i planirane. Kako bi lutkarska igra u nastavi imala kvalitet nastavnik mora biti vođen svojom kreativnošću. Lutkarske improvizacije odišu spontanošću, izvode se bez velike prethodne pripreme, a tekst ili radnja, animacija i zvuk osmišljavaju se tokom lutkarske igre. Najjednostavnije su lutke one koje uvek nosimo sobom a to su delovi našeg tela. Animacija svakodnevnih predmeta preneseni u lutkarsku igru takođe mogu obogatiti lutkarsku komunikaciju u okviru nastave. Izrada ovakvih lutaka jeste jednostavna, lako primenjiva u školskim uslovima, ne traži puno vremena za kreiranje a najfunkcionalnije je što ih deca uz malo mašte stvaraju samostalno. Lutka je detetov prijatelj uz pomoć kojeg ono analizira svet oko sebe I u sebi. Na dete ostavlja ogroman uticaj te mnogo puta lutkina reč ima snažnije delovanje nego reč autoriteta / učitelja.
Ključne reči: Lutka, dete, nastavnik, nastava, lutkarska igra, lutkarska improvizacija
1. UVOD

1.1 Kad nam život visi o koncu
Ima nečega u nama što je veće od puke stvarnosti, što u svemu vidi više, neki život koji se samo nazire, koji vapi da bude otkriven. Unutrašnja volja koja kipi, preliva se iz nas i traži nova tela za osvojiti. Ono što od jednostavne krpene igračke sa dva dugmeta umesto očiju napravi nerazdvojnog prijatelja i neophodnog saputnika u dugim danima detinjstva i još dužim noćima. Ono što od komplikovanog mita i teško razumljive religije napravi podelu na jednostavne likove, u odraslom dobu.
Slika 1. Lutkarsko pozorište
Naša moć da oživimo neživo i otelotvorimo neopipljivo uvek je nalazila način da se ispolji. Zahvaljujući arheologiji i istoriji uspeli smo da sklopimo delove u vremenu i prostoru rasute slagalice i sastavimo priču sopstvenog religijskog, kreativnog i filozofskog sazrevanja. Sve to u jednoj naizgled beznačajnoj stvari – lutki.
Od Egipta, preko Kine i Indije arheolozi su nailazili na predmete za koje bi se moglo reći da su za svrhu imali samo zabavljanje dece, ali mnogo je verovatnije da su imali širu primenu. Hijeroglifski zapisi i veliki broj svitaka bez sumnje opisuju mistike i vračeve koji upravljaju silama bogova. Čoveka koji je živeo 2500. godine p.n.e. lako je bilo zavarati jednostavnim trikovima. Lutke koje su se pomerale naizgled nadljudskim moćima pokretao je nama ne toliko komplikovan mehanizam vešto sakriven u postolju ili iza zavese. Ljudima neupućenim u najjednostavnije zakone mehanike ta vrsta predstave bila je zaista nešto više od puke zabave.
Slika 2. “The Puppet Theatre”, Eugene von Blaas (1843 – 1931)

Do vremena Platona lutkarsko pozorište već je delom izgubilo početnu tajanstvenost, ali je dobilo na dubini tumačenja. Ljudi su, donekle razumljivo, počeli sebe da poistovećuju sa lutkama kojima neka nepoznata sila, daleko veća i moćnija od njih samih, manipuliše. Praveći svoje lutke nadoknađivali su strah koji ih je svakodnevno terao da se mole i prinose žrtve, ali ne samo to. Mitologiju, epove i životnu filozofiju pojednostavljivali su i prikazivali uz pomoć lutaka. Nestalnost karaktera i promenljivost odnosa lako je postala crno-bela. Iako su majstori lutkarstva uživali mnogo manje ugleda od „pravih“ glumaca, ovakve predstave bile su više nego dobrodošle da razbiju sumornost svakodnevice.
Nažalost, najveći deo razvoja ove vrste teatra u domenu je folklora. Ne postoje jasni pisani izvori o njegovom razvoju, samo praktični ostaci usmenih predanja. Sada vidimo da je lutkarstvo nastajalo svuda u svetu, sa karakteristikama podneblja i mentalitata koji su ga oblikovali.