Šizofrenija

“GIMNAZIJA“ NOVI PAZAR

NOVI PAZAR

MATURSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE NA TEMU

SIZOFRENIJA

Mentor:

Učenik:

Prof. Dragana Janicijevic

Amina Jusufovic

___________________

Novi Pazar, juna 2023. Godine

SADRŽAJ

1. UVOD ...................................................................................................................................1

2. DEFINICIJE I ISTORIJSKI RAZVOJ KONCEPTA SHIZOFRENIJE ...........................

3. KLINIĈKA SLIKA, ETIOLOGIJA I PREVENCIJA SHIZOFRENIJE .........................

3.1. Klinička slika shizofrenije .................................................................................... 7

3.2.Shizofrenija u decijoj dobi I u adolescenciji........................................................... 9

3.3. Prevencija shizofrenije ........................................................................................ 16

4. SIZOFRENIJA: PSIHICKI POREMEĆAJ ILI STANJE UMA? ................................... 18

4.1. Logičke kontradiktornosti DSM-a ...................................................................... 18

4.2. Shizofrenija kao stanje zarobljenosti izmefju budnosti i spavanja .................... 21

4.3. Pokret čujenja glasova (eng. Hearing voices Movement)................................... 24

5. DIJAGNOZA I TERAPIJA SHIZOFRENIJE .................................................................. 27

6. ZAKLJUCAK .................................................................................................................... 32

LITERATURA ....................................................................................................................... 33

Kroz istoriju, shizofrenija je bila predmet mnogih kontroverzi i nesporazuma. Društvene

predrasude, stereotipi i stigme su često otežavali život osobama sa shizofrenijom i njihovim

porodicama. Ipak, napredak u neurologiji, psihijatriji i socijalnim naukama doprineo je

boljem razumevanju ove bolesti i razvoju efikasnijih tretmana, uključujući farmakoterapiju,

terapiju zasnovanu na dokazima i podršku zajednice.

Kroz sve ovo, važno je istaći da shizofrenija nije jednostavna ili jednoobrazna bolest, već

kompleksna i individualno različita za svaku osobu koja je pogođena. Njen istorijski razvoj

odražava i širu društvenu i naučnu evoluciju u razumevanju mentalnih bolesti i pristupu

njihovom lečenju i podršci

3. KLINICKA SLIKA, ETIOLOGIJA I PREVENCIJA SHIZOFRENIJE

3.1. Klinička slika shizofrenije

Kao što je već naglašeno, shizofrenija je hronični psihični poremećaj koji predstavlja klinički

sindrom sastavljen od psihičkih i ponašajnih simptoma. Sama klinička slika ovog poremećaja

je vrlo specifična i kompleksna, a može uključivati simptome kao što su abnormalnosti

percepcije u obliku halucinatornih doživljavanja, poremećaji prosudbe sa primesama

sumanutih misli i verovanja, poremećaji toka misli koji se manifestuju kroz poremećaj

govora, redukciju emocionalne i voljne sfere i osećaja zadovoljstva, različite kognitivne

poteškoće (vezane za pamćenje i izvršne funkcije), uočljivo ponašanje bazirano na psihičnim

iskustvima i oštećenom sistemu samokontrole, te motoričke promene funkcionisanja.

Simptomi shizofrenije se pojavljuju u različitim oblicima koji su na prvi pogled međusobno

vrlo različiti, ali postoje karakteristična obeležja odnosno poremećaj mišljenja i percepcija,

afekt koji je otupljen ili neskladan. Iako su na samom početku očuvana jasna svest i

intelektualna komponenta, vremenom se mogu pojaviti kognitivni deficiti. Oboljela osoba je

ravnodušna spram zbilje, povlači se u sebe, u svoj vlastiti svet i život kojim gospodare

fantazmatski objekti nesistematiziranog porekla. Kada je reč o psihopatološkim obilježjima, u

ovom slučaju se odnose na nametanje i oduzimanje misli, sumanutu opažanja i sumanutost

kontrole, slušne halucinacije kod kojih glasovi međusobno komentarišu ili raspravljaju o

bolesniku u trećem licu, uz negativne simptome.

Istraživanje oblika i vrsta simptoma su dovela do njihove podele na pozitivne, negativne,

kognitivne, agresivne i depresivne simptome. U pozitivne simptome se svrstavaju

halucinacije i sumanutosti, te poremećaj govora i ponašanja. Halucinacija, kao nenormalna

percepcija je uzrokovana čulnim i reprezentativnim psihičkim faktorima. Reč je o percepciji

bez objekta koja prodire u psihički život individue, i po tome se razlikuje od imaginacije.

Stvaranje halucinantnih fenomena se može vezati za organska oboljenja centralnog ili

perifernog nervnog sistema, za patološko savijanje budne svesti, te čulno izdvajanje.

Halucinantni fenomen učestvuje u raznim procesima nadraživanja, depresije, pogoršanja i

destrukcije psihoza. Percepcije halucinacije mogu biti povezane i sa određenim sistemom

verovanja i tumačenja. Ostvarenu patologiju čine iskustva u vezi sa spavanjem, praćena

promenljivim stepenom mentalne pometnje, poremećaja raspoloženja i oduševljenja

Drugi simptom, odnosno sumanute ideje su posledica temporolimbičke difunkcije, te se ne

mogu korigirati uveravanjem ili predočavanjem. Naime, razvojem psihoze bolesnik sve

čvršće veruje i počinje se ponašati u skladu sa njim. Dakle, u prvom redu reč je o različitim

vrstama sumanutosti, a najčešće suparanoidne, erotske, religiozne, hipohondrijske, mistične i

sumanutosti veličine. Oboljela osoba čvrsto veruje u sumanute misli, koje mogu biti primarne

i sekundarne.

3.2. Shizofrenija u decijoj dobi I u adolescenciji

U mnogim istraživanjima je pokazano da shizofrenija, kada se pojavi pre adolescencije, ima

postepeniji i manje akutan početak nego kada se javi u odraslom dobu. Na osnovu

prognostičkih shvatanja i faktora, istraživači se slažu s mišljenjem da shizofrenija u

djetinjstvu predstavlja teži oblik poremećaja. Popović-Deušić i saradnici (2002) prenose

istraživanja i zaključke vezane za same simptome i dijagnostiku ovog poremećaja kod dece.

Takođe, na osnovu rezultata dobijenih istraživanjem kliničke slike i etiologije, došlo se do

zaključka da je registrovan sličan odnos muškog i ženskog pola, odnosno 2,5:1. Ispoljavanje

psihotičnih simptoma je istog tipa, a najčešći su: slušne i vidne halucinacije, iluzije,

poremećaj mišljenja po formi i sadržaju, sumanute ideje, zaravnjen ili neadekvatan afekt,

dezorganizovan govor i ponašanje.

Slušne halucinacije su prisutne kod 80% dece obolele od shizofrenije, dok su vidne

halucinacije manje česte i javljaju se kod 30-40% obolele dece. S vremenom, sama struktura

halucinacija postaje složenija, dok sadržaj istih odražava doba odgovarajuće brige.

Sumanutost je zastupljena kod 58% dece, a vrlo su česte proganjajuće sumanutosti, te

somatske koje se manifestuju u vidu uverenja da se u njihovim glavama nalazi mozak

suprotnog spola. Poremećaji mišljenja i ponašanja su vrlo zastupljeni kod dece obolele od

shizofrenije. Najviše se mogu uočiti labavljenje asocijacija kod kojih je djetetov govor

fragmentaran, disociran i bizaran. Kod disociranog mišljenja je vrlo važno da se uoči

nepredvidljiva promena teme, a kod nelogičnog mišljenja su prisutne proturječnosti i

neodgovarajući uzročni odnosi. Istraživanja su pokazala da ne postoje dvije vrste poremećaja

mišljenja, a da nisu u međusobnoj vezi. Pa je tako, disocirano mišljenje povezano sa

rastresenošću, nelogično mišljenje sa kratkotrajnim održavanjem pažnje.

Premorbidna faza bolesti i studije o istoj su pokazale da se razvojne abnormalnosti mogu naći

kod četvrtine do polovine dece visokog rizika za razvoj bolesti. Dakle, reč je o deci čiji su

roditelji bolovali od shizofrenije, a sami simptomi uključuju: hipoaktivnost i hipotoniju u

neonatalnom periodu, neobično i usporeno emocionalno vezivanje, meke neurološke znakove

u ranom detinjstvu, lošu motoričku koordinaciju, te deficit pažnje i procesuiranje informacija

u kasnijem detinjstvu. Svi ovi parametri su znak genetske vulnerabilnosti za shizofreniju, a

povezane su sa abnormalnostima neurorazvoja.

Ono što je bitno naglasiti jeste da postoje određene dodirne tačke simptoma koji su aktuelni

kod dva psihopatološka fenomena, odnosno shizofrenije i autizma. Njihova klinička slika je

ipak pokazala da se spomenuta dva fenomena razlikuju od školske dobi nadalje. Simptomima

autizma nedostaju sumanutosti i halucinacije, labavljenje asocijacija i smetnje raspoloženja,

što je slučaj kod shizofrenije. Dijete obolelo od autizma je vrlo ritualizovano, neobično i

usamljeno, dok dijete sa shizofrenijom se ponaša jako upadljivo, prenaglašeno i bizarno. S

druge strane, roditelji čija deca boluju od autizma su prosečno ili iznadprosečno inteligentni,

te nisu deo neke posebne socioekonomske grupe. Roditelji dece obolele od shizofrenije su

obično ispodprosečne inteligencije, te dolaze iz nižih socioekonomskih slojeva društva.

Shizofrenija u adolescenciji ima karakterističnu prodromalnu fazu koja može trajati nekoliko

godina. Ova faza je karakterisana varijabilnošću nespecifičnih simptoma i promena ponašanja,

što može uključivati smanjenje koncentracije i pažnje, depresivno raspoloženje, anksioznost,

socijalno povlačenje, sumnjičavost, pad funkcionisanja u različitim područjima života, te

iritabilnost. U prediktore razvoja psihotičnog poremećaja spadaju različiti faktori kao što su

shizotipni poremećaj ličnosti, opći psihopatološki simptomi, depresivnost i anksioznost,

zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres i neurokognitivne promene. Postotak prevalencije

shizofrenije u periodu adolescencije iznosi 0,33%, a hospitalizovani postotak je između 15-

30% onih koji su zaista shizofreni. Kada je reč o simptomima, mogu se podeliti u dve velike

kategorije: pozitivni (poremećaji mišljenja, sumanutosti i halucinacije) i negativni (odsustvo

društvenosti, ugode, energije i afekta). Sadržaj mišljenja je poremećen na više načina, ali

sumanutosti i halucinacije su dva najznačajnija u ovom slučaju. Socijalna izolacija dovodi

osobu u stanje potpunog zapostavljanja ljudi oko sebe, a često su zbunjeni i smušeni zbog

svih zbivanja u okolini. Njihov afekt je vrlo često zaravnjen, a mogu biti i osjetljivi i

hipersenzitivni, te skloni neprimerenim izljevima besa ili čak, luckastog smeha. Poremećaji

vezani za motoričko ponašanje su različiti, ali se mogu izdvojiti neki kao što su grimase,

neobični položaji i pokreti, neprekidno trljanje čela, srdito udaranje zapešćem, grebanje po

koži koje izaziva otvorene rane i krvarenje.

Folnegović-Grošić (2016) smatra da predispozicija za razvoj shizofrenije može nastati zbog

prirođenih i stečenih oštećenja u prenatalnom i perinatalnom razvoju, a sami simptomi se

često pojavljuju upravo u toku adolescencije. Spomenuta oštećenja su često rezultat virusne

infekcije, te je otkrivena povezanost IgG protutijela na herpes virus tipa II i razvoja psihoze

kod dece. Shizofrenija kao posledica poremećaja u razvoju mozga se odvija u dve faze: rana-

intrauterina i kasna-adolescentna faza i u tom slučaju se govori o teoriji dvostrukog udarca. U

adolescentnom periodu života različiti socijalni stresori mogu precipitirati nastanak

prodromalnih simptoma iz kojih se može razviti shizofrenija

Slika 1- Sizofrenija kod dece

4. SIZOFRENIJA: PSIHICKI POREMEĆAJ ILI STANJE UMA?

DSM je jedna od najuspešnijih tehnologija modernog vremena. Međutim, uprkos kritikama i

redefinicijama DSM-a, sve više ponašanja se označavaju kao bolesti mozga. Životni problemi

i slične nedaće pretvaraju se u zdravstvene probleme, potiskujući ulogu okolnih faktora kao

što su siromaštvo, politički, socijalni, moralni i ekonomski faktori, zbog kojih se ponašamo

kontroverzno i održavamo status kuo.

Zanemaruje se literatura koja podržava tezu da neobična okruženja rezultiraju neuobičajenim

ponašanjima, a da promenom navika učenja možemo promeniti ponašanja .

Prema Gambrillu (2013), medicinski pogledi na ponašanje ignorišu nalaze društvenih nauka

koji naglašavaju složenost ponašanja, istorijske varijacije, životne izazove sa kojima se

suočavamo, vitalnu ulogu varijabli životne sredine, uključujući ratove, etničke sukobe,

društvene nejednakosti, promene u radne sposobnosti. Ignorisanje ovih izvora razumevanja je

ključno za marketinški uspeh biomedicinskih perspektiva. Humanizirajuće alternative

prepoznaju da je život često pun sukoba i izazova, često nezadovoljavajućih i nepravednih.

Ulaže se napor da se razumeju osećanja, misli i ponašanje u svakom kontekstu. Zas tvrdi da

se problemi sa kojima se svakodnevno borimo pogrešno nazivaju "mentalnim poremećajima".

Pored iznetih klasičnih pogleda na šizofreniju, u poslednje vreme sve je više teorija i navoda

koji govore o uticaju šizofrenije na um obolele osobe. To su teorije koje su usko povezane sa

proučavanjem stanja uma i svesti osobe koja boluje od šizofrenije. U nastavku teksta više

pažnje biće posvećeno novim teorijama vezanim za šizofreniju u pomenutom kontekstu.

4.1. Logičke kontradiktornosti

DSM-a

Halucinacije su druga stavka DSM-a na kojoj se temelji dijagnoza shizofrenije. Definišu se

kao iskustva sliĉna percepciji koja se dogadjaju bez spoljnog uticaja.

Halucinacije se mogu pojaviti u bilo kojem senzornom modalitetu. Najcešće su slušne

halucinacije koje se doživljavaju kao glasovi koji se razlikuju od vlastitih misli. Medjutim,

postoji epistemološki problem u korištenju halucinacija kao primarnog kriterijuma za

mentalni poremećaj. Halucinacije su „privatni dogadjaji“ ili senzacije poznate samo osobi

koja doživljava halucinaciju. Ne možemo potvrditi halucinacije druge osobe na isti nacin na

koji možemo vidjeti vanjske dogadjaje. Halucinacije su izrazito neodreĊen tip osobnog

doživljaja jer nisu povezane sa fizickim stanjem. Najcešće su informacije o halucinacijama

putem samoprocene ili klijenti daju verbalne izveštaje o senzacijama koje su doživjeli.

Problem oslanjanja na samoprocjene halucinacija je da ne postoji naĉin samostalog

potvrdjivanja prisutnosti ili forme navedenih halucinacija.

Ovo je u suprotnosti sa standardima društvenih i bihevioralnih nauka koji zahtevaju

pouzdanost, verodostojnost i objektivnost dobijenih podataka. Štaviše, problem je složeniji

kada koristimo samoprijavu o halucinacijama od klijenta koji takođe pokazuje zablude.

Slične poteškoće nastaju ako uzmemo u obzir treću ključnu osobinu u kriterijumu A,

neorganizovan govor.

Samoprocena o halucinacijama može se uzeti zdravo za gotovo „po nominalnoj vrednosti“,

čak i ako dolazi od klijenta koji ispoljava nedostatke u asocijacijama ili nekoherentan govor.

Štaviše, prema Vongu (2013), iako neproverljiva, privatna čulna iskustva klijenata su

centralna za dijagnozu šizofrenije. Očigledniji faktori kao što su motivi klijenta i iskustvo sa

zdravstvenim uslugama, koji bi mogli uticati na klijentove odgovore u kliničkom intervjuu,

često se zanemaruju. Konkretno, motivi klijenata su vezani za ono što se mora navesti da bi

se dobila DSM dijagnoza (npr. za dobijanje statusa invaliditeta, medicinska nega, lična

pažnja). Iako postoje kratki opisi malverzacija i lažiranja poremećaja, ne postoji protokol za

procenu ove mogućnosti, a u velikoj meri se verbalni sadržaj klijenta prihvata kao činjenični.

Navedene konceptualne i tehničke slabosti u dijagnostici šizofrenije u velikoj meri

ograničavaju korisnost same dijagnoze za nemedicinske stručnjake koji rade na prevenciji i

lečenju teških mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja.

Problemi ove dijagnoze neće biti rešeni preciznijim definicijama, novim kriterijumima ili

terenskim eksperimentima sprovedenim za DSM. Najveća briga stručnjaka za mentalno

zdravlje je nekritičko prihvatanje institucionalne propagande o takozvanim mentalnim

poremećajima, koja usvaja biomedicinski model koji zamenjuje širu perspektivu „osobe u

okruženju“, a samim tim guši alternativne i potencijalno efikasnije pristupe programe

prevencije i intervencije.

4.5. Pokret slusanja glasova (eng. Hearing voices Movement)

Pokret slusanja glasova (eng. Hearing voices Movement) naglašava važnost

postavljanja ovog iskustva izvan modela bolesti, a može se reći da je nastao kada se

jednostavno pocelo pitati osobe kakav je osecaj cuti glasove i šta ti glasovi govore. Pokret je

zapoceo kao suradnja izmedju nizozemskog psihijatra Marius Rommea i njegove pacijentice

Patsy Hague, te istraživaca Sandre Escher, te brojnih drugih pojedinaca sa proživljenim

iskustvom slusanja glasova

Saradnja zapoceta 1980-ih godina nadahnula je društveni pokret koji razvija okvire za

suocavanje i oporavak, te promice politiĉko zagovaranje prava osoba koje ĉuju glasove.

Takva suradnja predstavlja jedinstven slucaj gde se zagovara jednaka važnost uloga u

pristupu pitanjima mentalnog zdravlja, iz perspektive struĉnjaka po profesiji (akademici,

kliniĉari i drugi) i struĉnjaka po iskustvu (osobe koje ĉuju glasove, ĉlanovi porodice).

Kovacević (2017) navodi da se naglasak pokreta stavlja na slušanje onoga što ljudi

govore. Pokret slusanja glasova utemeljen je na principima pronalska boljih i novih nacina

pomoći osobama koje ĉuju glasove, te koje ne znaju kako se nositi sa osobama koje imaju

ovo i druga nesvakidašnja senzorna iskustva poput ĉujenja muzike, te olfaktornih i taktilnih

senzacija i slicno. Nadalje, navodi da su neki od ciljeva nauciti osobe da se nose sa tim

iskustvima, da nastave sa svojim životima, te osigurati da ono što se nauci bude poznato

porodici, prijateljima, profesionalcima, užoj i široj okolini. Ono što se ovim pokretom

zagovara jeste normalizacija stavova prema ovim nesvakidašnjim iskustvima, zatim razvoj

tretmanskih pristupa koji bi ih prihvatili kao iskustvo koje ima svoje znaĉenje, te utemeljili

korisnu pocetnu tacku za rad sa osobama koje ĉuju glasove ili imaju neka druga slicna

iskustva.

Corstens (2014) navodi da je u Engleskoj prisutno više od 180 grupa koje se nalaze u

razlicitim okruženjima, ukljucujući decije i adolescentne usluge mentalnog zdravlja, zatvore,

bolniĉke jedinice. Organiziran u niz lokalnih i nacionalnih mreža, uspeh ovog pokreta i

pristupa može se vidjeti u širenju u zadnjih 20 godina delom Evrope, Sjeverne Amerike, 24

Australije i Novog Zelanda, te inicijative u Latinskoj Americi, Africi i Aziji.

Nadalje, uspješan je bio i šesti svjetski kongres glasova (Malbourne, Australia, 2013),

na kojem je uĉestvovalo gotovo 800 delegata. Jednako važna cinjenica je radionica koju su

tokom tri godine u Sarajevu održali predstavnici Pokreta slusanja glasova, psihijatar i

terapeut Dirk Corstens, Rachel Waddingham, strucnjak po iskustvu (osoba koja ĉuje glasove),

trener specijaliziran za inovativne naĉine borbe i pomoći osobama u ekstremnim stanjima, te

Slobodanka Popović, sistemski porodicni teraput .

Iako Pokret slusanja glasova obuhvata ljude iz razlicitog spektra, postoje neke

temeljne vrednosti koje clanovi generalno opisuju. Prvo je normaliziranje uverenja da je

cujenje glasova prirodni dio ljudskog iskustva. Na glasove se ne gleda kao na abnormalne ili

aberantne, već su konceptualizirani kao smisleni i interpretabilni odgovori na društvene,

emocionalne i interpersonalne okolnosti. Prema toj perspektivi, potencijal za slusanje glasova

postoji u svima nama. Za mnoge osobe koje cuju glasove ovo je konstruktivnije i više

osnažujuće od konceptualizacije bolesti koja naglašava patologiju, izaziva stigmu, smanjuje

samopoštovanje, te jaca potrebu za uklanjanjem iskustava koja mogu biti nerealna koristeći

farmakološke tretmane sa ogranicenom ucinkovitošću i opasnim nuspojavama.

Doživljaj slusanja glasova cešće se javlja u studijama senzorne deprivacije, zatim kod

dogadjaja kao što su smrt, trauma, gutanje haluciongena, te široko rasprostranjeno prihvatanje

glasova kao normalnog fenomena u brojnim nezapadnim kulturama. Takodje, glasovi se

ĉesto javljaju kod osoba koje nemaju istoriju psihijatrijskih poremećaja. Epidemiološke

studije ukazuju na to da znatna manjina stanovništva doživi iskustvo slusanje glasova u glavi

barem jednom u životu. Budući da se iskustvo ĉujenja glasova javlja u opstoj populaciji,

prevladavajuće stavove zapadnog društva da su glasovi neizbežan znak psihijatrijskih

poremećaja treba ponovno procijeniti.

Nekoliko je kljuĉnih vrijednosti ovog pokreta:

1. Slusanje glasova je prirodan dio ljudskog iskustva, gdje se na slusanje glasova ne

gleda kao na nešto abnormalno, već se radije shvata kao odgovor koji ima svoje znaĉenje i

može se interpretirati u okviru socijalnih, emocionalnih, i/ili interpersonalnih okolnosti.

2. Razlicita objašnjenja za iskustvo su dobrodošla.

3. Osobe se ohrabruju da preuzmu “vlasništvo nad svojim iskustvima” te da ih

definisu sami za sebe.

4. Veruje se da većina slucajeva slusanja glasova moze biti shvaćena i objašnjena u

kontekstu životnih dogadjaja i interpersonalnih odnosa.

2. Socijalna ili profesionalna disfunkcionalnost: Tokom značajnog perioda vremena od

pojave poremećaja jedno ili više glavnih oblasti funkcionisanja, kao što su posao,

međuljudski odnosi ili briga o sebi, primetno su ispod nivoa funkcionisanja koji je

postojao pre početka poremećaja.

3. Značajno trajanje: Neprekidni znaci poremećaja koji postoje najmanje šest meseci. U

okviru ovog šestomesečnog perioda mora biti barem jedan mesec sa prisustvom

simptoma (ili kraće, ukoliko je došlo do remisije simptoma uz lečenje).

Ako su znaci poremećaja prisutni više od mesec dana, ali manje od šest meseci,

koristi se dijagnoza šizofreniformni poremećaj. Psihotični simptomi koji traju manje od

mesec dana mogu se dijagnostifikovati kao kratki psihotični poremećaj, a različita stanja se

mogu klasifikovati kao psihotični poremećaj koji nije drugačije određen. Dijagnoza

šizofrenije se ne može postaviti u slučaju kada su u znatnoj meri prisutni

simptomi poremećaja raspoloženja (mada se može dijagnostifikovati šizoafektivni

poremećaj), ili u slučaju da su prisutni simptomi pervazivnog razvojnog poremećaja, osim

ako su takođe prisutne i primetne sumanute ideje ili halucinacije, ili su simptomi direktan

fiziološki rezultat nekog opšteg zdravstvenog poremećaja (bolesti) ili supstance, kao što je

zloupotreba droge ili medikamenatata.

Podtipovi:

DSM-IV-TR sadrži pet podklasifikacija šizofrenije, mada autori nove verzije DSP-5

preporučuju da se oni izostave iz nove klasifikacije:



Paranoidni tip: Prisutne su sumanute ideje ili slušne halucinacije, ali nema poremećaja

mišljenja, dezorganizovanog ponašanja ili jednoobraznog afekta. Sumanute ideje su

tipa proganjanja odnosno veličine, ali pored ovoga mogu biti prisutni i drugi sadržaji,

kao što su ljubomora, religioznost ili somatizacija . (DSP šifra 295.3/MKB šifra F20.0)



Dezorganizovani tip: Nazvana je ,,Hebefrena šizofrenija

u MKB-u. Istovremeno su

prisutni poremećaj mišljenja i zaravnjeni afekat. (DSP šifra 295.1/MKB šifra F20.1)



Katatoni tip: Obolela osoba može biti potpuno nepokretna ili ispoljava uznemirene

besmislene pokrete. Među simptomima se mogu javiti i katatoni stupor i voštana

fleksibilnost. (DSM šifra 295.2/MKB šifra F20.2)



Nediferencirani tip: Prisutni su psihotični simptomi, međutim, nisu zadovoljeni

kriterijumi za svrstavanje bolesti u paranoidni, dezorganizovani ili katatoni tip. (DSP

šifra 295.9/MKB šifra F20.3)



Rezidualni tip: Gde su pozitivni simptomi prisutni, ali samo u slabijem intenzitetu.

(DSP šifra 295.6/MKB šifra F20.5) ICD-10 definiše dva dodatna podtipa:



Post-šizofrena depresija: depresivna epizoda nastala u periodu nakon šizofrene bolesti

gde neki šizofreni simptomi mogu još uvek biti prisutni. (MKB šifra F20.4)

Diferencijalna slika

Psihotični simptomi mogu biti prisutni kod nekoliko drugih mentalnih poremećaja,

uključujući bipolarni poremećaj, granični bipolarni poremećaj, intoksikaciju i psihoze

izazvane lekovima. Zablude („ne-bizarne") su takođe prisutne kod deluzionih pormećaja, i

kod socijalne povučenosti anksioznog socijalnog poremećaja, poremećaja izbegavanja

ličnosti i šizotipnog poremećaja ličnosti. Šizofrenija je u komorbiditetu sa opsesivno-

kompulsivnim poremećajem (OCD) značajno češće nego što se može objasniti samo pukom

šansom, iako je teško razlikovati obsesije koje se javljaju kod OCD-a od šizofrenih

zabluda. Detaljniji opšti zdravstveni i neurološki pregled može biti potreban da bi se

isključile medicinske bolesti koje mogu retko izazvati simptome slične psihotičnm šizofrenim

simptomima,

[63]

kao što su metalobički poremećaj, sistemska

nfekcija, sifilis, HIV infekcija, epilepsija, i moždane lezije. Možda će biti potrebno da se

isključi delirijum, koji se mže razlikovati po vizuelnim halucinacijama, akutnim početku i

promenljivim nivoom svesti, i ukazuje na osnovnu medicinsku bolest. Pretrage se obično ne

ponavljaju za recidive ukoliko ne postoji specifična „medicinska“ indikacija ili

mogući neželjeni efekti od antipsihotičkih lekova.

Terapija:

Risperidon (ime u prodaji Risperdal) je čest atipični antipsihotični lek.

Prva linija psihijatrijskog lečenja kod šizofrenije je antipsihotični lek, koji može da

smanji pozitivne simptome psihoze za oko 7-14 dana. Antipsihotici, međutim, ne uspevaju da

bitno smanje negativne simptome i kognitivnu disfunkciju. Dugotrajna upotreba smanjuje

rizik od recidiva.

Izbor koji antipsihotik da se upotrebi se zasniva na prednostima, rizicima i

troškovima. Diskutabilno je da li su, kao klasa, tipični ili atipični antipsihotici bolji. Oba

imaju jednak nivo osipanja i recidiv simpoma kada se koriste tipično u niskim do umerenim

dozama. Postoji dobar odgovor kod 40-50%, parcijalni odgovor kod 30-40%, i otpornost na

lečenje (neuspeh simptoma da odgovore na zadovoljavajući način posle šest nedelja kod dva

ili tri različita antipsihotika) kod 20% ljudi.

Klozapin je efikasan lek za one koji slabo reaguju na druge lekove, ali ima

potencijalne ozbiljne nuspojave agranulocitoze (smanjenbroj belih krvnih zrnaca) kod 1–4%

U pogledu neželjenih efekata, tipični antipsihotici su povezani sa većom

stopom ekstrapiramidalnih neželjenih efekata, dok su atipični povezani sa značajnim

dobijanjem telesne težine, dijabetesom i rizikom od metaboličkog sindroma. Dok atipični

imaju manje ekstrapiramidnih neželjenih efekata, ove razlike su skromne. Neki atipični

antipsihotici, kao što su kvetijapin i risperidon se dovode u vezu sa većim rizikom od smrti u

poređenju sa tipičnim antipsihoticima perfenazin, dok je klozapin povezan sa manjim rizikom

ZAKLJUCAK

Zaključak istraživanja o shizofreniji ističe važnost holističkog pristupa u razumevanju i

lečenju ovog kompleksnog mentalnog poremećaja. Iako je DSM (Dijagnostički i statistički

priručnik mentalnih poremećaja) ključan za postavljanje dijagnoze, sve više se naglašava

potreba za širim kontekstom koji obuhvata društvene, kulturne, ekonomske i biološke faktore.

Kritike ukazuju na ograničenja medicinskog pristupa koji može zanemariti važnost

spoljašnjih faktora poput siromaštva, političkih sukoba i socijalnih nejednakosti u

oblikovanju mentalnog zdravlja. Stoga je nužno integrisati spoznaje iz društvenih nauka koje

naglašavaju složenost ljudskog ponašanja i uticaj okoline na mentalno stanje.

Daljnja istraživanja trebala bi težiti prilagodljivim i individualizovanim terapijama

koje uzimaju u obzir specifične potrebe svakog pacijenta. Osim konvencionalnih medicinskih

pristupa, važno je istraživati i alternative poput psihosocijalnih intervencija, podrške

zajednice te promena okoline i navika koje mogu pozitivno uticati na tok i ishod lečenja

shizofrenije.

Kroz ove napomene, zaključujemo da je holistički pristup ključan za napredak u

razumevanju i tretiranju shizofrenije te da je potrebno kontinuirano istraživanje i integracija

novih spoznaja radi poboljšanja kvaliteta života osoba koje se suočavaju sa ovim izazovnim

poremećajem

LITERATURA

1. Ameriĉka psihijatrijska udruga (2014). Dijagnostički i statistički priručnik za

duševne poremećaje, peto izdanje. Jasterbarsko: Naklada Slap.

2. Cooke, A. (2000). Understanding Psychosis and Schizophrenia. Division of

Clinical Psychology. Leicester: The British Psychological Society.

3. Corstens, D., Longden, E., McCarthy-Jones, S., Waddingham, R., Thomas, N.

(2014). Emerging Perspectives From the Hearing Voices Movement: Implications for

Research and Practice. Schizophrenia Bulletin Vol. 40, 4, S285-S294

4. Dadić-Hero, E., Pernar, M., Medved, P., Ružić, K., Ronĉević, D. (2009).

Psihijatrijske dileme: terapija shizofrenije – prikaz sluĉaja. Medicina Vol. 45, 4, 397-401

5. Dokoza, N. (2015). Negativni simptomi kod shizofrenije. Završni rad –

preddiplomski studij. Rijeka: Sveuĉilište u Rijeci.

6. Folnegović-Grošić, P. (2016). Objektivnost terapijskog odgovora u liječenju prve

epizode shizofrenih bolesnika novim antipsihoticima – Doktorska disertacija. Zagreb:

Sveuĉilište u Zagrebu, Medicinski fakultet.

7. Gambrill, E., (2013). The Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders as

a Major Form of Dehumanization in the Modern World. Research on Social Work Practice

2014, Vol 24 (1), 13-36.

8. Hall, W. (2012). Vodič za skidanje psihijatrijskih lijekova: Pristup smanjenja štete.

Sarajevo: Udruženje „Metanoia“, Udruženje za destigmatizaciju i društvenu afirmaciju osoba

sa psihosocijalnim poteškoćama.

9. Kasalica, M. (2015). Atipični antipsihotici u negativnim formama shizofrenije –

Diplomski rad – neobjavljen. Novi Sad: Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,

Farmaceutski fakultet.