Uloga i značaj glavne medicinske sestreu radu savetovališta za šećernu bolest

Uloga i značaj glavne medicinske sestreu radu savetovališta za šećernu bolest

1.UVOD

Svedoci smo vremena u kome se iz dana u dan povećava  broj obolelih od šećerne bolesti. Prema podacima Međunarodnog udruženja za diabetes, smatra se se da je u svetu pola miliona dece i odraslih ugroženo ovom bolešću, a da svake godine oboli novih 70.000. Srbija je samo jedna u nizu mnogih zemalja u kojima ova bolest postaje ozbiljan problem (2).
Problemi koje imaju osobe obolele od dijabetesa i njihove prodice su brojni i različiti. Kod nas, nažalost, još uvek postoje neke seoske, ali i gradske sredine u kojima se bolest krije.
Stoga je edukacija ovih osoba primarna obaveza strukovne medicinske sestre. Važno je bolesnike ohrabriti i uputiti kako da vode što kvalitetniji život, bez obzira na bolest. Takođe, potrabno je obučiti kako da se ponašaju u određenim situacijama, upoznati ih sa režimom ishrane, dijetama(4).
Šećerna bolest ili diabetes mellitus je oboljenje poznato od davnina. U pisanim dokumentima Egipta,Kine i Indije,koji potiču iz vremena pre naše ere, nalaze se tačni opisi ove bolesti.Tada se nije znalo ni ime, ni uzrok ovog oboljenja. Ime diabetes mellitus nastalo je zaslugom grčkog naučnika Areteja, koji je bolest nazvao diabetes, što znači ‘’proticati’’ i engleskog naučnika Thomasa Willisa, koji je imenu dodao mellitus, što znači “slatko kao med”. Bolest je krajem XVII veka bila poznata, ali i smrtonosna, jer se nije znao njen uzrok, niti način lečenja. Najveći udeo u proučavanju ove bolesti imali su kanadski naučnici Frederik Banting i Carls Best. Oni su 1921. god. Otkrili hormone insulin i dokazali da je nedostatak ovog hormona uzrok nastajanja šećerne bolesti. Prvi prečišćeni insulin je izdvojio naucnik Collip 1922. god. i od tada je životni vek obolelih od šećerne bolesti znatno produžen. Zahvaljujući ovim otkrićima i radu mnogih naučnika, danas se obolelima od ove bolesti moze omogućiti gotovo normalan život (2).

Značajno je napomenuti da uprkos sve većem napretku u prevenciji i lečenju ove bolesti, ona ima
tendenciju rasta, a naročito u razvijenim zemljama. To se dovodi u vezu sa izuzetno brzim ritmom zivota, neredovnom i nepravilnom ishranom i povećanim brojem stresnih situacija(4).

2.DIABETES MELLITUS
Diabetes mellitus je stanje hronične hiperglikemije uzrokovane delovanjem genskih i mnogobrojnih faktora sredine koji najčešće deluju zajednički. Nastaje usled apsolutnog ili relativnog nedostatka insulina, što dovodi do poremećaja u metabolizmu glikoze, masti i proteina. Dijabetes se manifestuje u vidu karakteristične kliničke slike, a u toku bolesti se progresivno razvijaju mikroangiopatije i arterioskleroza. Insulin se stvara u pankreasu (gušterači), žlezdi smeštenoj u gornjem delu trbuha. Ova žlezda ima dvojaku funkciju: egzokrinu (luči fermente za varenje hrane u crevima) i endokrinu (sintetizuje nekoliko hormona od kojih su najznačajniji insulin i glukagon)(1). Sinteza insulina se obavlja u posebnim ćelijama pankreasa, poznatim pod nazivom beta ćelije, koje su grupisane u tzv. Langerhansova ostrvca. Iz pankreasa se neprekidno luči po malo insulina (bazna sekrecija), a količina izlučenog insulina direktno zavisi od visine glikemije. Tako glikoza nastala razlaganjem hrane resorbuje se u digestivnom traktu, prelazi u krv, gde joj raste koncentracija posle obroka (alimentarna hiperglikemija). Povećanje koncentracije glikoze u krvi je odgovarajuća draž za beta ćelije Langerhansovih ostrvaca da luče više insulina koji omogućava ulazak glikoze u ćelije. Glikoza se u ćelijama razlaže i koristi za stvaranje energije koja je potrebna za funkcionisanje organizma, a u ćelijama jetre i mišića pretvara se u glikogen. Višak glikoze odlazi u masno tkivo i deponuje se kao rezerva masti organizma (2). Delovanjem insulina alimentarna hiperglikemija se vraća na normalne vrednosti u roku od tri do četiri sata. Međutim, ako nema dovoljno insulina koncentracija glikoze u krvi ostaje povećana i ćelije se »kupaju« u krvi prepunoj glikoze. Istovremeno u unutrašnjosti ćelija postoji nedostatak šećera pa ne može da se stvori energija za njihov opstanak. Kada glikoza u krvi pređe prag reapsorpcije u tubulima bubrega (180 mg procenata): 10 mmol/l ispoljava se glikozurija. Ovi poremećaji prouzrokuju određene tegobe bolesnika. Istovremeno se stvaraju uslovi za: ubrzan patološki proces na nervima i ubrzan proces skleroze na krvnim sudovima očiju, bubrega, srca(1).