Medjunarodne poslovne finansije

NASTANAK I RAZVOJ MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je do ekspanzije međunarodnih trgovinskih odnosa i do nastanka multinacionalnih(međunarodnih)kompanija koje su svoje poslovne aktivnosti proširile van granica nacionalnih ekonomija.Formiranjem takvih ekonomskih subjekata koji su,radi maksimiziranja profita,bili orijentisani na globalna svestka tržišta,jer su im nacionalna tržišta postala tesna,imalo je dalekosežne posledice na svetske ekonomske tokove a time i na nacionalne bankarske sisteme.Bankarski sistemi,koji su do tada bili organizovani u uskim nacionalnim okvirima,nisu bili više u stanju da prate narasle finansijske potrebe multinacionalnih korporacija.Zbog toga su bili prinuđeni da promene svoj dotadašnji način organizacije i metode rada,pa su iz nacionalnih okvira prerasli u nadnacionalne sisteme.Prerastanje bankarskih institucija iz nacionalnih u nadnacionalne bankarske sisteme označava početak stvaranja međunarodnog bankarskog sistema.
Tri su osnovna faktora koja su uslovila ubrzani razvoj međunarodnog bankarskog sistema;
Prvi faktor je,već pomenuti, brzi razvoj svetske trgovine i stvaranje multinacionalnih korporacija.Kako su ovi globalni sistemi poslovali van nacionalnih granica bile su im potrebne bankarske usluge u tim zemljama.Bili su im potrebni kreditni aranžmani,usluge konvertovanja deviza,usluge međunarodnog platnog prometa,pristup finansijskim tržištima i slično.Navedenu lepezu usluga nacionalni bankarski sistemi nisu bili u stanju da u potpunosti ispune na adekvatan način.Iz tih razloga se međunarodni bankarski sistem i razvijao paralelno sa razvojem trgovinskih i korpoprativnih odnosa na svetskim tržištima.
Drugi faktor koji je uslovio ubrzani razvoj međunarodnog bankarstva je značajan rast profita koji su banke ostvarivale na osnovu svojih aktivnosti u oblasti globalnog investicionog bankarstva,poslovanjem sa stranim hartijama od vrednosti i plasiranjem svojih portfelja van nacionalnih granica.
Treći faktor je postojanje evrodolarskog tržišta.Evrodolari predstavljaju depozite na računima u SAD koji se transferišu u banke van SAD,u Evropu,i drže u dolarskim depozitima,koji su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati s rokom dospeća od 30 ili više dana.Glavni centar evrodolara je London,i ukupan iznos evrodolara u opticaju iznosi oko 4,4 biliona dolara ,što evrodolarsko tržište čini jednim od najvažnijih finasijskih tržišta u svetu.
Evrodolarsko tržište je zapravo osnovao Sovjetski Savez 50-tih godina prošlog veka,u eri hladnoratovskih odnosa.Sovjetski Savez je imao značajnu količinu kapitala u dolarima koji je bio deponovan u američkim bankama.Pošto su se Rusi pribojavali da bi američka vlada mogla da im zamrzne ta sredstva želeli su da ih prebace u Evropu.Takođe,Rusi su želeli da zadrže dolarske depozite,radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama,pa su transferisale svoje depozite u evropske banke i denominirali ih u dolare.Tom denominacijom je nastao evrodolar.
Danas evrodolar egzistira iz dva osnovna razloga:Prvo,dolar predstavlja valutu koja se najviše koristi u međunarodnim trgovinskim odnosima,pa učesnici tih odnosa žele da imaju dolarske depozite radi lakšeg i jeftinijeg obavljanja međunarodnih transakcija;Drugo,evrodolari predstavljaju »of-šor« depozite-drže se u zemljama u kojima nisu predmet regulativa,poput obaveznih rezervi,ili ograničenja u vezi prebacivanja depozita van zemlje.Iz navedenih razloga evrodolari se drže i van Evrope,u Singapuru,Bahamima,Kajmanskim ostrvima i svim ostalim zemljama gde se dolarskim depozitima omogućava of-šor status.
Evrodolarsko tržište je veoma važan izvor sredstava američkim bankama,čija su zaduženja po pitanju ovih depozita više od 100 milijardi dolara .Umesto korišćenja posrednika ili pozajmljivanja ovih depozita od stranih banaka,američke banke su uvidele da mogu ostvariti veći profit ako otvore sopstvene filijale u inostranstvu da bi došle do tih depozita.
Prema tome, evrodolarsko tržište je podstaklo da se američko bankarstvo uključi u sistem međunarodnog bankarstva.Američki bankarski sistem je, pored evropskog, najznačajniji deo međunarodnog bankarskog sistema. Američke banke koje posluju u inostranstvu imaju strukturu Edge korporacija , posebnih poslovnica koje se prevashodno bave međunarodnim bankarstvom.Američke banke (preko svojih holding kompanija) takođe mogu da imaju kontrolni interes u stranim bankama i kompanijama koje pružaju finansijske usluge.Krajem 1981. godine Federalne rezerve odobrile su osnivanje ustanove za međunarodno bankarstvo (International Bankig Facilities; IBFs) unutar SAD koje mogu da preuzimaju oročene depozite od stranih lica,akoje nisu predmet zakona o obaveznim rezervama niti regulativa kojima se ograničavaju kamate. Razvoj međunarodnog bankarstva nije podstakao samo američke banke da otvaraju filijale u inostranstvu,već i strane banke da svoje filijale otvore na teritoriji SAD. Danas strane banke drže više od 10% ukupne aktive banaka u SAD i 19% tržišnog učešća , kada je u pitanju kreditiranje američkih kompanija.
Jedan od najvećih problema u funkcionisanju međunarodnog bankarskog sistema je regulisanje međunarodnog bankarskog poslovanja.Kada su banke uključene u međunarodni bankarski sistem,tako da svoje poslovne aktivnosti mogu prebacivati iz jedne u drugu zemlju,u regulisanje njihovog poslovanja javljaju se posebni problemi.Regulatorni organi budno prate domaće aktivnosti banaka u svojoj zemlji,ali često nemaju uvid u bankarske aktivnosti u drugim zemljama,ili nisu u mogućnosti da ih budno prate,kako po pitanju inostranih filijala domaćih banaka tako i inostranih banaka sa domaćim filijalama.Takođe,ako banke posluju u više zemalja,često nije jasno koja bi nacionalna regulativna tela trebalo da imaju odgovornost u sprečavanju banaka da se upuste u previše rizične poslove.Jedno od mogućih rešenja za regulaciju međunarodnog bankarskog poslovanja jeste saradnja nadzornih organa različitih zemalja i standardizacija zakonskih propisa.
U tom smeru se i ide, o čemu svedoči Bazelski sporazum i procesdure nadzora, koje je objavio Bazelski komitet jula 1992.godine . Na osnovu tih procedura zahteva se da međunarodna aktivnost banaka bude pod nadzorom jednog tela u matičnoj državi,kome će se dati šira ovlašćenja u vezi sa prikupljanjem podataka o aktivnosti banaka. Takođe, Bazelski komitet je doneo odluku da nadležni organi u drugim zemljama mogu ograničiti aktivnost inostranih banaka u koliko se ustanovi da se njihovo poslovanje ne nadgleda efikasno. Da li će ovakvi sporazumi rešiti probleme regulisanja međunarodnog bankarskog poslovanja u budućnosti pokazat će vreme.