Medjunarodni ekonomski odnosi

RIKARDOV MODEL KOMPARATIVNIH PREDNOSTI
 

Veoma dugo, praktično sve do sredine tridesetih godina dvadesetog veka, Rikardov (David Ricardo) model komparativnih prednosti bio je jedini na osnovu koga je bilo moguće objasniti zašto zemlje međusobno trguju. Od tada do danas mnoge su se okolnosti izmenile, trgovinski tokovi mnogo su većih razmera i drugačijih karakteristika. Međutim, Rikardov doprinos je značajan jer je postavio osnove za buduće teorije i jednim delom objašnjava savremenu trgovinu.
Rikardovom modelu komparativnih prednosti prethodila je teorija Adama Smita (Adam Smith) koji je uveo kategoriju apsolutnih prednosti. Da bismo objasnili njene osnovne postavke, pretpostavimo da postoje samo dve zemlje koje proizvode dva proizvoda, recimo hranu i platno, upotrebom samo jednog proizvodnog faktora – rada. Uzmimo da je sa raspoloživim resursima domaća zemlja u mogućnosti da u određenom vremenu proizvede ili 12 tona hrane ili 6 bala platna. Suprotno, mogućnosti strane zemlje su proizvodnja 6 tona hrane ili 12 bala platna. Očito je da je u takvoj situaciji prva zemlja dvostruko produktivnija u proizvodnji hrane, a druga u proizvodnji platna.
Pred obe zemlje se tada postavljaju dve opcije: jedna je da se opredele da svaka od njih proizvodi oba proizvoda i druga, da se svaka od njih specijalizuje u proizvodnji u kojoj ima
apsolutnih prednosti i da te proizvode razmenjuje za one u kojima ih nema. Ako bismo pretpostavili da su u obe zemlje ukusi potrošača isti, tako da bi korišćeni rad bio ravnomerno raspoređen na oba proizvoda, prva bi proizvodila 6 tona hrane i 3 bale platna, a druga 3 tone hrane i 6 bala platna. Ukoliko bi se, međutim, zemlje odlučile da se specijalizuju u proizvodnji onog proizvoda u kome imaju apsolutnih prednosti, situacija bi bila znatno drugačija i svakako povoljnija za obe. Prva zemlja bi mogla da proizvodi samo hranu, u količini od 12 tona. Druga bi mogla da proizvodi samo platno, ukupno 12 bala. Pošto smo pretpostavili da su ukusi potrošača u obe zemlje isti, tada bi prva zemlja trošila 6 tona hrane, dok bi ostalih 6 tona izvozila. Suprotno, druga zemlja bi za svoju potrošnju zadržala 6 bala platna, dok bi ostalih 6 bala razmenila za 6 tona hrane. Konačan ishod takve solucije je da bi i prva i druga zemlja trošile 6 tona hrane i 6 bala platna. U odnosu na prvu mogućnost da obe zemlje proizvode oba proizvoda i da ne trguju, ova je svakako bolja: prva zemlja može da potroši više 3 bale platna, a druga 3 tone hrane. Smitov model je veoma jednostavan. On objašnjava specijalizaciju i trgovinu samo u slučajevima kada svaka od zemalja ima apsolutne prednosti u proizvodnji određenog proizvoda. Realnost je, međutim, drugačija. Ne mali broj zemalja ih nema gotovo ni u jednoj proizvodnji. Ipak, one se pojavljuju na svetskom tržištu i razmenjuju svoje proizvode za proizvode drugih zemalja.